Molio bih vas

Shvatite da ja ne pišem ovo da bih vam se svideo, ili da bi ste o meni stekli sliku da sam nešto preterano pametan.
Ja ovo pišem zbog sebe i svog mikrokosmosa koji pokušavam da probudim.
Ako mi to pođe za rukom, onda će valjda i vaši mikrokosmosi početi da se bude.
Što se tiče raznih pretnji i cele te halabuke koja se digla u jednom trenutku, nemam šta da kažem sem da me to nikako ne “tangira”.

Mnogi me pogrešno doživljavaju, no meni je to sasvim ok.

Zabavno mi je da slušam razne komentare.

Svako će ovo što pišem percepirati spram svojih

afiniteta, mogućnosti, svesti i savesti.

As simple as that.

Momak koji resetuje Srbiju

Hvala svima koji su me u poslednja 24 sata besomučno “šerovali”, “tvitovali” i slično.
Dan nije ni blizu gotov, a preko 600 ljudi je pročitalo ovo što pišem.
Nisam nikakav revolucionar, niti neko ko misli da može da menja ceo svet.
Samo sam neko ko ima viziju, i ko se ne ustručava da kaže šta misli.
Nisam dovoljno obrazovan niti kvalifikovan da se ja mešam u neke stvari koje na kraju krajeva, razumem do pola.
Sve što mi treba od vas je to, da se pokrenete.
Da počnete da mislite svojom glavom, i pokušate da vidite svet iz moje perspektive.
Ne mogu ja da menjam svest naciji ovim što pišem, ali mogu da pokrenem lavinu.
Ne da pokušam, nego da je pokrenem!
Jedna jedina šibica je dovoljna da spali ceo grad do temelja!
Ja sam odavno odlučio da sam spreman da budem ta šibica.
Od vas se nadam, da ćete biti moj kerozin.
Znam, lavina i vatra…i kerozin ne ide baš.
Isto tako znam da kapirate šta želim da kažem.
Nije mi baš dan, nije uopšte ali se trudim da se saberem.
Ne zvučim uvek baš najjasnije…
Neću više da vas smaram, poenta je : Hvala svima od srca. Ja sam krenuo na vetrenjače, a vi budite tu da barem ostanem upamćen kada nešto postignemo.
Da to je to!
Više sam Don Kihot, nego Če Gevara.
Valjda ćemo to nekako promeniti.
Valjda ću biti ono što napisa moja komšinica:
” Momak koji resetuje Srbiju”

Uvek postoji rešenje

Polako se diže svest u Srbiji, barem kada je u pitanju inkluzija osoba sa hendikepom.
Generalno ljudi su danas i dalje bez ikakvog znanja o problemima sa kojima se osobe pogotovo u invalidskim kolicima, susreću svakodnevno.
Pisao sam već nešto malo o tome.
Rampe su po meni jedan od većih problema, nema ih tamo gde su zaista potrebne.
Tamo gde su napravljene, bolje da ih nema. Njihova funkcionalnost je u najmanju ruku sramotna, iz razloga što su urađene mimo jasno definisanih propisa.
To je po meni još veće poniženje za korisnike invalidskih kolica, često uz njih ne može da se popne ni osoba bez hendikepa.
Bolnice, apoteke, pošte, bioskopi, kafići, klubovi, radnje, trafike na kojima postoji šalter na koji niko ne obraća pažnju( koji će mi kurac šalter, ako ne mogu da ga koristim?)
Evo konkretno ja sad imam električna invalidska kolica, ona imaju apsolutno svojih prednosti ali isto tako imaju i ogromnih mana.
Prednost je što ne zavisim ni od koga, mogu da pređem izvesnu distancu bez ičije pomoći(dokle god se setim da ih povremeno napunim).
Druga prednost je to što su napravljena tako, da mogu da se podignu. Mogu da dohvatim nešto ako mi je previsoko. U mom slučaju mogu da sednem za šank…Seems legit.
Za većinu je to potpuno nebitno, jer uvek će se naći neko ko će mi pomoći. Jel tako?
Pa ako realno sagledate situaciju nije baš tako, jer su meni tim postupcima oduzeta osnovna prava.
Da li treba da vam objašnjavam, ili možete i sami da shvatite?
JA ću uvek naći nekog da mi pomogne to stoji, i neću se baš osetiti ugroženo zbog toga jer je moj mentalni sklop takav kakav je.
Recite mi šta da radi ostatak hendikepiranih?
Da ne zaboravim, mana električnih kolica je to što su preteška.
Imaju 95 kilograma i naravno nemaju gusenice nego točkove, što znači da je svaki stepenik problematičan.
Ne kažem, opet se snađem. Uvek su tu moji drugovi, ili neko od prisutnih u objektu u koji pokušavam da uđem.
Ni taj problem nije nerešiv, mobilna rampa za električna kolica može da se kupi za tričavih par stotina eura.
To i nije puno ako se uzme u obzir da sama kolica koštaju desetak hiljada eura.
Malo li je, rođaci?
Još jedan problem je što same gume nisu po našem standardu, tako da ako mi pukne što je neminovno, moram da ih poručim iz Kine.
Šta bi smo mi radili bez Kineza?
Kinezi su srce Invalida.
Hej hej, zaboravih da napomenem. 95 kilograma kolica, 95 kilograma ja!
Žurka, žurka!
Edukacija mora da se izvrši nad stanovništvom, jer u suprotnom moj problem i problem svi ljudi u invalidskim kolicima, i onih koji se otežano kreću neće nestati.
Mislim ima rešenja, nestaće kad pomremo.
Još jedna veoma bitna stvar.
Moraju i hendikepirani da se edukuju, puno puta sam imao prilike da vidim i njihov bezobrazluk.
Ne dozvoljavaju drugima da im pomognu, u trenucima kada im je pomoć evidentno potrebna.
Shvatam je frustracije, komplekse i celokupnu situaciju ali nema potrebe ni oni da budu neprijatni prema ljudima koji su spremni da pomognu.
Morate da naučite razliku između sažaljenja i jednostavno ljudskosti u trenucima kada vam je pomoć potrebna.
Da se ne lažemo, nema tu ponosa. Ako nešto ne mogu da uradim, ne mogu i treba mi pomoć.
Nema potrebe da budete hendikepirani u mozak, ako vam već funkcioniše.
Vreme je da se neke stvari promene.
Ono što vi možete uraditi tu je da drugima skrenete pažnju na ove problem, pa da zajedno izvršimo pritisak na Vladare.
Drugačije ne ide.

P.S. ovo je samo mali deo problema, sa kojima se osobe sa hendikepom suočavaju svakodnevno.

Ne znam, ja mislim da i oni imaju pravo na život.
Ja sam se za svoje izborio, pomozite mi da se izborim i za njihovo.
Da, treba mi pomoć jer ovo ne mogu sam.

Teško je

243285_10150198617669389_6917940_o


Ma koliko puta to prošao, nebitno da li je tvoja odluka ili ne ako imaš ovakav mentalni sklop, uvek je preteško pustiti jedan život i pomoći mu da mirno ode.
Iako sam neki bi rekli indirektno pogođen ovim, ja ne mogu da se smirim već pola sata.
Znam da je to ispravna odluka, i sam sam rekao da je tako bolje.
Kada imate pored sebe životinju koja vam je odana, koja vas voli poštujte to.
Niko vas neće voleti iskreno kao životinja, pas pogotovo.
Neminovno je da će kad tad, dođi trenutak da se oprostite sa njom.
Pošto nad ljudima nije još uvek dozvoljena eutanazija, a nad njima jeste ne dozvolite da se pate zarad vaše sujete.
Nekoliko puta sam bio u toj situaciji, i ako vam je iole stalo nikad ne možete da naviknete na tako nešto.
Što sam stariji sve mi je teže, ali neka mi moji bogovi oproste, danas sam siguran da mora tako iako nije na meni da odlučim.
Jednostavno životinje volim više od ljudi.
Zato mi je sada teško, zato danas pišem o ovome.
Lakše mi je ako stavim na ovaj ” papir “.
Zbogom Candy, sad ćeš moći da se smiriš.

Mladi su svi govna

Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas – pitajte šta vi možete da učinite za vašu zemlju!
Srbiju njena deca zaboravljaju, odlaze iz nje u beli svet.
Konstantan odliv mozgova.
Srbija sve starija.
Sve su to proseravanja dragi moji.
Srbija sistematski truje omladinu decenijama.
Prvo su glavešine zakuvale ratove, i poslale decu na prvu liniju fronta.
Onda je državni aparat stvorio turbo folk, i prezentovao ga kao nešto novo. Kao naš odgovor na svetski džet set i glamur. Naše pravo Srpsko!
Onda su stvorili velike patriote, samuraje asfalta, neshvaćene boeme, kraljeve splavova, žestoke momke i ostala proseravanja koja su označavala sitne i krupne krimose koji su radili prljave poslove za državu. Njih su gurali u medije i pravili ikone srpstva od njih. Modele na koje bi trebali mladi da se ugledaju.
Pojavile su se sponzoruše, koje su tim ikonama služile za zabavu uz finu nadoknadu.
Sav taj herojski turbo pravoslavni džihad pokret je živeo holivudski život.
Dok je svaki prosečan građanin naše države preživljavao golgotu.
Onda je došlo bombardovanje, masovna histerija pevanja po trgovima i mostovima u trenucima kada se razara kompletna infrastruktura zemlje, dok naša deca ginu po karaulama, po stanovima na nošama, za nečiji interes.
Preživljavalo se uz sivu ekonomiju.
Onda se narod trgao na momenat, poleteo, video svetlost na kraju tunela.
To je trajalo čitavih par meseci, dok se onaj aparat nije ponovo sabrao i krenuo opet da mrači.
BAM! Jedan pucanj! Mrak!
Jahači Apokalipse su ponovo bili tu.
Hleb je poskupeo, benzin je poskupeo, mleko je poskupelo, porezi su podignuti, Dinar je pao, život je pojeftinio, alkohol je poskupeo, Heroin je pojeftinio, Kokain je pojeftinio, Gandža je poskupela…
Sad smo tu gde smo.
Deca su na Birou, sa dva fakulteta imaš posao na pijaci ako možeš da platiš tezgu.
Možeš da budeš pevač turbo džihad folk muzike, ako oralno zadovoljiš nekog nepismenog umetnika.
Ponovo su aktuelni oni isti zajebani žestoki momci.
Oni malo pametniji su skinuli treše, najke i zlatne kajle i zamenili ih skupim odelima i funkcijama.
Ponovo je sve poskupelo, ponovo su plate na nivou nekog četvrtog sveta.
Sive ekonomije nema, tačnije ima ali samo za povlašćene.
Ponovo su tu sponzoruše, samo što se sada zovu starlete.
Ponovo se puca na nacionalni zanos.
Ja ponovo čujem rafale i detonacije kad zatvorim oči.
Ponovo su ” teške ” droge jeftinije od ” lakih “. 
Ponovo deca odlaze.
Mrak je kao pred oluju…

Pametnom dosta.

Prisećanje 13

Klub Dvorište.

 Ista ekipa, isti period kao i u prošlom Prisećanju.

Sedimo, pričamo, smaramo se…
Kao i uvek pun klub ljudi koji se međusobno poznaju.
Iz nekog razloga nismo sedeli u mom separeTu, nego u jednom od onih pored šanka(ko je bio, zna.).
Ulazi ortak sa nekom devojkom.
” Ja imam samo nešto da obavim na brzinu, ti sedi tu. Taman da se upoznaš sa Đanijem. On je ovde po potrebi: marketing tim, animir dama, organizator, izbacivač…”
Seda devojka sa nama, i kreće ona bezobrazna inicijacija. Ko dolazi prvi na mesto avio nesreće i slične baljezgarije.
Pričamo sad svi, u jednom trenutku se devojka oslobodi: 
– ” E, Đani da te pitam nešto.”
– ” Pitaj. “
– ” Vidim da si cool, da nemaš kompleksa i to…”
– ” Ajde pitaj! Nemoj mi kao kiša oko Kragujevca!” ( iako mi ta rečenica nikad jasna bila nije)
– ” Pa znaš, zanima me…zašto si ti u kolicima? “
U tom trenutku, skoro i muzika da je zamrla. Tajac oko nas, svi čekaju moj novi polu idiotski odgovor.
Gledam ja nju tako par sekundi, hvatam je za rukav počinjem manijački da je tresem za ruku i da urlam:
” KAKO MOŽEŠ DA ME PITAŠ TAKO NEŠTO!?!?!”
Tajac i dalje, gledam devojku u potpunom šoku sa očima punim suza.
Krećem da je gladim po rukavu, da ga vratim na mesto.
” Šali se čika Đani, od rođenja…”
Oko mene opšte, da prostite pišanje od smeha…
Devojka me gleda pali cigaru…” Da se nosiš ti malo u pizdu lepu materinu?? Koji sam te kurac i pitala?!”

Eto, moj hendikep ne boli…a ume da stavi u neprijatan položaj, ako osetim da ne znate kako da se postavite prema meni.

Prelistavanje

.

FIFI OTVORILA DUŠU: Nikako da nađem srodnu dušu, a volim samo strejt muškarce!

VOLELA SRPSKE ŽESTOKE MOMKE: Doris Dragović bila u vezi sa Giškom!

DARKO I ANA ČEKAJU DEVOJČICU: Papučar sam, pa šta?!

CECA RAŽNATOVIĆ: Pre bih išla na Tajland nego na sud!

ORGIJE U ATELJEU: Profesorka i frizerka četiri godine zlostavljale učenice!

IRANSKA TEORIJA ZAVERE: Vanzemaljci vladaju Amerikom i preko Obame osvajaju svet!

ZARATILI SAŠA POPOVIĆ I ZORICA BRUNCLIK

DANIJEL SE ZALJUBIO: Poludeću ako Aleksandra ne prođe dalje!


Jer Srbija nema većih briga.
Volimo te otadžbino naša!

Prisećanje 7+1

Pre tri ili četiri godine sad nisam ni ja siguran, u ono vreme kada je Caka držao Dvorište.
Sedimo nas nekoliko za mojim separeTom, kad čujem za šankom neko komešanje.
Uspem da razaznam Pantelin glas: ” A šta ta majica, to neka sprdnja na račun našeg drugara?!?”
Nepoznat muški glas: ” Ne razumem brate!? “
Pantela: ” Šta ne razumeš, to kao neka sprdnja na račun toga što on ne hoda? Šta bre?! “
To je bio jasan signal da ja treba da se umešam u raspravu.
Sedam u kolica, izrolam se do šanka.
Vidim stoji momak. Farke, crna marama i majica ” Johnny Walker – Keep Walking “
Ouuuukej !
Gledam ga par sekundi i krećem da urlam: ” Šta bre kip voking?!? Šta, prozivka neka ?! Ne kapiram!?!? “
Nepoznati Gari: ” Pa! Pa! Pa! Pa! Ljudi bre, nisam ja…”
Ja : ” Šta nisi bre!? “
Nepoznati Gari: ” Brate, prvi put sam ovde! Otkud sam ja znao…”
Ja: ” Brate, zajebavamo te…”
Nepoznati Gari: ” Ma jebem vam mater bre svima! “
Tako se rodilo jedno divno prijateljstvo između nas, naše kafane, i našeg velikog prijatelja Bruje.

Da…moj hendikep ponekad nekog zaboli.

Plodovi Mržnje

Da li znate uopšte zašto i koga mrzite?
Da li shvatate prvo koliko je ružan osećaj, ne zbog drugih nego zbog vas samih?
Ja prvi imam istetoviran simbol mržnje na ruci, no ja ga imam iz nekih drugih razloga.
Piše sve u priči ” Osveta, Ljubav, Bol, Mržnja ” ako vas ne mrzi da je potražite na blogu.
Da li ste uopšte svesni šta ta negativnost čini vašem organizmu?
Mržnja isisava iz vas želju za životom, sve podređujete njoj.
Ništa drugo ne vidite, niti ste u stanju da bilo šta drugo osetite.
Da preformulišem, mržnja vas sprečava da budete srećni.
Količina stresa koja proizilazi iz mržnje je pogubna za čoveka.
Podložni ste svemu jer vam mržnja obara imunološki sistem.
Ono što je problematično je  to, što povećava rizik od srčanog udara.
Druga stvar je što vam pravi ozbiljan problem u mozgu, jer vas iskrivljuje sliku stvarnosti.
Remeti proizvodnju želudačne kiseline, adrenalina i ostalih supstanci koje onda narušavaju vaše zdravlje.
Stvara napetost, glavobolje, visok pritisak.
Mržnja menja strukturu vaše ličnosti, i vi na kraju gubite sebe.
Što je iz mog ugla gledano, ono najgore.
Praštati je teško, znam ali kada to prelomite u sebi jednostavno imate osećaj, koliko god to izlizano zvučalo…kao da ste upravi bacili ogroman teret sa sebe.
Eto, morao sam da napišem još jednu priču vezanu za mržnju.
Čitanje mnogih objava po društvenim mrežama me je dovelo do toga.
Mrzite a ne znate ni koga, ni zašto.
E, da još jedna stvar.
Mržnja često dolazi iz
straha, straha od nepoznatog…ili od osećaja inferiornosti.
Ružno, zar ne?