Prisećanja 6


Beše to pre dosta godina, u jednom seocetu kraj Nova Sada.
Nedovršena terasa, samo ploča izlivena tu negde na visini prvog sprata.
Sedimo na ivici dva ortaka i ja, pušimo. Klasična bleja, dogovaramo se šta kasnije da radimo.
E sad, mnogi ne znaju da ja kad kinem ako se ne skoncentrišem oće noge malo da mi se razlete na sve strane. Dosta je bitno za priču.
Uglavnom, sedimo i u jednom trenutku krenuh da upalim cigaru. Kako sam digao glavu, na momenat pogledam u Sunce i iziritira me. Krenem da kinem, a pošto sam sedeo u sredini ova dva ortaka me u trenutku dohvatiše i za ruke i za noge.
To me i preseklo pa sam uspeo da iskuliram.
Razgovor je tekao ako se dobro sećam ovako:
” Hoćeš kinuti? “,
” Kontam da neću…”,
” Kontaš ili nećeš, da te pustimo ili šta jbt? “,
” Ma pusti me.”
” Jesi siguran?!? “,
” Ma pusti me neću kijati!! “
Leptejebo uvek su te neke moje tikove shvatali preozbiljno.
Pustiše oni mene, upalim ja cigaru i istog momenta naravno kinem tako da sam trgao svu trojicu. Ajde što sam trgao, nego što mi je poletelo koleno.
Ajde što mi je poletelo koleno, nego što sam se pogodio direktno u nos.
Ajde što sam se pogodio direktno u nos, nego što sam izgubio ravnotežu i pao na glavu u neko jebeno šiblje.
Dobro, bitno da ne hodam pa onda to i nije tako strašno.
Nego napisao sam ovo da bih vam objasnio, da moj hendikep ponekad i boli.
U svakom slučaju je češće smešan…eto, ne znam.
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s