Uvek postoji rešenje

Polako se diže svest u Srbiji, barem kada je u pitanju inkluzija osoba sa hendikepom.
Generalno ljudi su danas i dalje bez ikakvog znanja o problemima sa kojima se osobe pogotovo u invalidskim kolicima, susreću svakodnevno.
Pisao sam već nešto malo o tome.
Rampe su po meni jedan od većih problema, nema ih tamo gde su zaista potrebne.
Tamo gde su napravljene, bolje da ih nema. Njihova funkcionalnost je u najmanju ruku sramotna, iz razloga što su urađene mimo jasno definisanih propisa.
To je po meni još veće poniženje za korisnike invalidskih kolica, često uz njih ne može da se popne ni osoba bez hendikepa.
Bolnice, apoteke, pošte, bioskopi, kafići, klubovi, radnje, trafike na kojima postoji šalter na koji niko ne obraća pažnju( koji će mi kurac šalter, ako ne mogu da ga koristim?)
Evo konkretno ja sad imam električna invalidska kolica, ona imaju apsolutno svojih prednosti ali isto tako imaju i ogromnih mana.
Prednost je što ne zavisim ni od koga, mogu da pređem izvesnu distancu bez ičije pomoći(dokle god se setim da ih povremeno napunim).
Druga prednost je to što su napravljena tako, da mogu da se podignu. Mogu da dohvatim nešto ako mi je previsoko. U mom slučaju mogu da sednem za šank…Seems legit.
Za većinu je to potpuno nebitno, jer uvek će se naći neko ko će mi pomoći. Jel tako?
Pa ako realno sagledate situaciju nije baš tako, jer su meni tim postupcima oduzeta osnovna prava.
Da li treba da vam objašnjavam, ili možete i sami da shvatite?
JA ću uvek naći nekog da mi pomogne to stoji, i neću se baš osetiti ugroženo zbog toga jer je moj mentalni sklop takav kakav je.
Recite mi šta da radi ostatak hendikepiranih?
Da ne zaboravim, mana električnih kolica je to što su preteška.
Imaju 95 kilograma i naravno nemaju gusenice nego točkove, što znači da je svaki stepenik problematičan.
Ne kažem, opet se snađem. Uvek su tu moji drugovi, ili neko od prisutnih u objektu u koji pokušavam da uđem.
Ni taj problem nije nerešiv, mobilna rampa za električna kolica može da se kupi za tričavih par stotina eura.
To i nije puno ako se uzme u obzir da sama kolica koštaju desetak hiljada eura.
Malo li je, rođaci?
Još jedan problem je što same gume nisu po našem standardu, tako da ako mi pukne što je neminovno, moram da ih poručim iz Kine.
Šta bi smo mi radili bez Kineza?
Kinezi su srce Invalida.
Hej hej, zaboravih da napomenem. 95 kilograma kolica, 95 kilograma ja!
Žurka, žurka!
Edukacija mora da se izvrši nad stanovništvom, jer u suprotnom moj problem i problem svi ljudi u invalidskim kolicima, i onih koji se otežano kreću neće nestati.
Mislim ima rešenja, nestaće kad pomremo.
Još jedna veoma bitna stvar.
Moraju i hendikepirani da se edukuju, puno puta sam imao prilike da vidim i njihov bezobrazluk.
Ne dozvoljavaju drugima da im pomognu, u trenucima kada im je pomoć evidentno potrebna.
Shvatam je frustracije, komplekse i celokupnu situaciju ali nema potrebe ni oni da budu neprijatni prema ljudima koji su spremni da pomognu.
Morate da naučite razliku između sažaljenja i jednostavno ljudskosti u trenucima kada vam je pomoć potrebna.
Da se ne lažemo, nema tu ponosa. Ako nešto ne mogu da uradim, ne mogu i treba mi pomoć.
Nema potrebe da budete hendikepirani u mozak, ako vam već funkcioniše.
Vreme je da se neke stvari promene.
Ono što vi možete uraditi tu je da drugima skrenete pažnju na ove problem, pa da zajedno izvršimo pritisak na Vladare.
Drugačije ne ide.

P.S. ovo je samo mali deo problema, sa kojima se osobe sa hendikepom suočavaju svakodnevno.

Ne znam, ja mislim da i oni imaju pravo na život.
Ja sam se za svoje izborio, pomozite mi da se izborim i za njihovo.
Da, treba mi pomoć jer ovo ne mogu sam.
Advertisements

4 thoughts on “Uvek postoji rešenje

  1. Eto, nisam pominjala da je veoma bliska osob u mojoj porodici u invalidskim kolicima, imali smo dve sestre, ali je jedna preminula pre tri godine.
    Zato ja razumem, zato je mojoj starijoj ćerki najbolja drugarica u gimnaziji bila takva devojka.
    Volela bih da mogu da pomognem, ali bar mogu da prihvatim i razumem.

  2. Vredan tekst koji pomaže da stvari vidimo iz drugog ugla.
    Uzgred, mogu da potvrdim onaj deo o rampama. Ulaz u moj soliter uopšte nije imao rampu, samo stepenice. Dva reda stepenica, napolju i unutra, pre nego što se stigne do lifta. A onda se neka NVO ponudila da pomogne izgradnju rampe koja bi omogućila mom sada već pokojnom komšiji koji je bio u kolicima da ga članovi porodice izvedu u šetnju kada je lep dan.
    Neću da verujem da su namere bile ”take money and run”, hoću da verujem da su pobude bile najplemenitije, ali ”rampa” je napravljena tako što su članovi te NVO zasukali rukave, zamešali malter i izravnali deo stepeništa. Nagib te ”rampe” veći je nego zaletište za ski skakače, a pri dnu se završava (ili počinje, zavisno od smera kretanja) ivičnjakom ispod koga se nalazi kanal za odvod kišnice.
    Kako je sklepana, govori i činjenica da mladi parovi uz i niz nju ne mogu da provozaju ni kolica sa bebama. Ne mogu da zaboravim izraz lica mog komšije sa hendikepom kada je shvatio da je dugo očekivana rampa potpuno nefunkcionalna.
    Za takve stvari zaista treba konsultovati stručna lica, jer nije rampa samo ravnanje stepenica.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s