Nesveta Četvorka

Sinoć sam bio malo u konstruktivnom izlasku sa tri divne osobe.
Sad opet to zavisi od percepcije.
Tri momka sa kojima delim ljubav prema pisanju i borbi protiv šunda i kiča.
Kad kažem momka mislim jedan momak, Šuja, Deda i ja.
Izvini Kosta.
Fenomenalno sam se proveo sa ovim divnim ljudima, volim kada sam u društvu kreativaca.
Toliko mi je bilo dobro, da ne znam ni gde sam bio ni šta sam radio.
I da se sećam ne smem ništa da kažem, to ćete morati od njih da saznate.
Nisam siguran ni da sam bio.
Šalu na stranu.

To su oni divni momci koji su me intervjuom lansirali u sajberspejs.
Prijatno me je oduševila njihova predanost tome što rade.
Iako od svog bloga zarađuju koliko i ja od ovog mog, oni su tome pristupili potpuno profesionalno.
Izuzetno mi je bilo zanimljivo učestvovati u tome što rade, makar kao posmatrač.
Nadam se samo da niko nije nas posmatrao. Kapiram da sa strane izgledamo kao da smo za posmatranje.
Šteta što makar u cyberspace-u nije dat veći prostor ovako kvalitetnim ljudima, čiji textovi zaslužuju mnogo više pažnje nego što je trenutno imaju.
Otiđite, uverite se.
Pročitajte!
Nemojte da vas mrzi kada naleteti na neku dužu kolumnu, odgovorno tvrdim da je tolika jer kraća nije mogla biti.
Ako sebe smatrate iole inteligetnom osobom, koja voli kvalitetne tekstove morate ih pratiti.
Ja kad ustanem, prvo odem na njihov pa onda tek na svoj blog.
Jedino sam malo osećao nelagodnost, da nas GUZA ne zaskoči jer znam koliko su zbog nje imali ozbiljnih problema proteklih nedelja.
Suviše su krupnih tajni otkrili na svom blogu ali ne odustaju, i ne boje se za sebe.
To je još jedan od razloga zašto ih morate podržati.
Sve u svemu, momci hvala što ste me poveli u jednu od akcija sa vama.
Vidimo se za koji dan ponovo.
Bila mi je čast.

Za sve zainteresovane za rad ovih talentovanih mom…ljudi:
Troblog

ZAMISLITE OVO NIJE PLAĆENA REKLAMA.
OVO JE MOJA DOBRA VOLJA, JER SMATRAM DA VREDI.

                                                 

Procena

KNJIGA ZA DEVOJČICE OD STILA

Budi samouverena. Predivna. Fantastična. Saznaj šta ti je sve potrebno da bi se iz ružnog pačeta pretvorila u prelepog labuda i nauči kako da se izdvojiš iz gomile – od toga kako da prirediš uzbudljivu žurku do tajni savršenog pedikira.
Saveti i trikovi iz ove knjige pomoći će ti da otkriješ boginju u sebi, jer svaka devojčica zaslužuje da živi u velikom stilu.
Samo hrabro napred, postani šik.
Nauči da:

  • hodaš na štiklama
  • praviš kutijicu za nakit
  • uveriš ljude da si slavna ličnost
  • osvežiš dosadni konjski rep
  • izabereš savršene modne dodatke
Da li ste primetili da sam okačio ovu knjigu?
Vama je ovo ok?
Ne jednom sam pisao o ovome.
Dobro je navikavati decu da čitaju, samo nisu baš sve knjige za decu.
Jebem mu nisu sve knjige za čitanje, uopšte!
Džabe što se nas nekoliko trudi da podigne svest u glavi svih, mladih prevashodno kada se na tržištu pojavi ovako nešto.
Da je samo ovo delo u pitanju, pa ajde. Ovakvih “knjiga” su pune knjižare!
Jebeno se sistematski zaglupljuju deca.
Prave se male plitke sponzoruše.
I onda mi neko kaže da mi koji blogujemo nismo pravi pisci,
ma ne ovo su pravi pisci. Jel tako?
Majke mi moje psihološku procenu uvesti za političare, pisce, policiju,blogere…Pre svega psihološka procena za roditelje!!!
Ne sme svako da bude edukator, ne sme svako da bude roditelj bre!
Pogledajte čije knjige se najviše čitaju u Srbiji.
Znam, sad će neki reći da svako ima pravo na mišljenje, ukus, svako ima pravo da napiše knjigu ako ima tržište koje će to kupovati.
Pa nije baš tako.
Raznorazni ratni gubitnici, ratni profiteri, pregažene prostituke koje pišu svoje memoare ( Čuj, memoari srpske gejše), bivši kriminalci, sadašnji kriminalci, narkomani…
Ok, eto neka i pišu ali onda uvesti zabranu da se takve knjige prodaju klincima.
Ma i tu bih uveo psihološku procenu, hoćeš da kupiš određenu knjigu?
Ok ali prvo da popričamo malo.
Mora neki red da se uvede.
Mentalna higijena u Srbistanu, nula bodova.
O čemu dalje da pričamo?
Ponovo se vraćam na onu priču:
” Bilo je pitanje kada će se ovako nešto desiti!”, ” Svi smo znali šta se dešava…”…
Ovde svi sve znaju, a niko kurcem da mrdne da promeni nešto.
Jebeš i ovo pisanje, koliko je dobro što se trudim da vam ukažem na sranja oko nas toliko se i ja izduvam ovde na virtualno papiru.
Možda bolje da ne pišem neko vreme, da pustim da mi se sve skupi
pa da explodiram negde na ulici i povedem opšti haos.
Blizu sam toga, jebeš i decu i mentalno zdravlje i Srbiju u govnima…
Ja čekam da se obistine neke priče koje su stigle do mene,
izgleda da će u Walking Dead ubiti Derila.
Ako se to desi, dižem seljačku bunu protiv dahija!!!!
Pa nek se zajebavaju samo.
Svaka budala ima svoje veselje.

Pritisak

Šta sad?
Navikao sam ljude da barem tri priče dnevno izbacim.
Danas sam ustao prazan, neispavan sa odvratnom glavoboljom.
Ne mogu da ispratim svoje misli a kamoli da napišem nešto vredno čitanja.
Da se silim da napišem bilo šta?
Ne mogu ja to.

Mislim, mogu ali ne želim da se služim tim jeftinim trikovima.
Neću da čitate  nešto nekvalitetno, samo zato što sam ja pisao.
Ne volim da me ljudi vole po inerciji.
Šta ako ne napišem danas ništa kvalitetno i ljudi prestanu da me čitaju?
Toliko ima boljih blogera od mene koji pišu na našem jeziku…
Možda da platim nekoga da mi napiše?
Da meni plati neko nešto da ja napišem?

Ne, naravno.
Ubeđen sam da će barem troje ljudi i dalje čitati moje priče, sve i da ne napišem danas ništa.
Sa druge strane ponuda je ogromna a kod nas svako čudo traje tri dana!!!
Ok, sad me još više boli glava i borim se za vazduh…
Možda me neko ipak čita zbog mene, možda bi me neko od vas i razumeo da ne napišem danas ništa pametno.
Odakle pritisak u nečemu što ne radiš za pare, u nečemu što radiš za svoju dušu!?!
Imao sam prilike ovo da vidim kod raznih ljudi koji su se bavili ovim.
Samo flipnu jedan dan i krenu da pišu neke tekstove koji su veoma uočljivo, naručeni.
Prodaš sebe, prodaš čitaoce. Pišeš od kodeksu i moralu…
Koliko si sposoban da podneseš pritisak od 0 do Hit Ledžer?
Pa hmmm…Ejmi Vajnhaus!
ONI SU SVETSKI POZNATE ZVEZDE…

Manta mi se u glavi malo.
Jebem li ga, ne hodam pa me čitate.
Valjda ćete nastaviti da me čitate iako danas ne napišem ama baš ništa pametno.
Barem će to biti glupo od srca.

Svađa

Pošto žurim, moram da se spremim za posao trudiću se da ovo bude što kraće.
Postoji mali milion tehnika kako izbeći svađu, problem je što svi mi uglavnom nijednu od njih ne koristimo.
Evo vam jedan mali savet, koji će vam pomoći da date sve od sebe i potrudite se barem u nekim trenucima.
Život je užasno kratak i užasno surov.
Nemojte padati u zamku ” ima vremena “.
Nema ga.
Pričao sam u mojim Snovima da mi je žao, ne što su mi proletele neke godine već što su mi neki životi iskliznuli kroz ruke a da to nisam primetio.

Gledajte kada krećete negde vi ili osoba do koje vam je stalo da uvek nađete neki kompromis, makar pojeli govno.
Nikada ne možete biti sigurni da ćete imati priliku da se izvinite zbog svega, što ste verovatno rekli u besu.
U afektu ljudi rade svašta…
Znam da ovo zvuči jako surovo, ali ne znate da li ta osoba u trenutku dok se prepirete možda broji svoje poslednje minute na ovom svetu.
Nemojte dozvoliti sebi da provedete život u kajanju.
Nema tog sranja koje je vredno toga.
Mnogi od vas su verovatno imali prilike da to dožive.
Ogroman osećaj nemoći koji vas prati do kraja vašeg života.

To sam samo hteo da kažem.

Prisećanje 17

Ovo prisećanje se nadovezuje na prethodno.
Ponovo krstarimo po Podbari tražeći pogodno mesto za grafit.
Ovaj put mrkli mrak, ko zna koliko sati.
Radimo ogroman grafit u tri boje: ” Vratili smo se “
Ovaj put odličan odabir lokacije, ogroman zid i ulica koja nije prometna.
Pošto smo kao što rekoh, radili uvek bez šablona nas je ovaj put dosta krenulo u tu akciju.
Svako radi svoj deo dok za to vreme, barem jedan šmeka situaciju da neko ne zađe u ulicu.
Onda je došao red na mene da stražarim.
Pita ortak da li mi treba još jedan za svaki slučaj…
Oukej, jesam invalid nisam toliki invalid.

Levo-nikog, desno-nikog, levo-nikog, desno-nikog…

Samo u jednom trenutku se neko nakašlje.
Muk…
Kada radite grafit na nečijoj kući, obavezno ali OBAVEZNO obratite pažnju da neko iz te kuće ne izađe!!!
Ovaj savet je zlata vredan.


Čovek stoji pred vratima, gleda nas. Gledamo mi njega.

Tako skoro čitav minut.
Samo sam procedio: ” Ćutite, ja pričam… “
Vlasnik zida: ” Dobro veče deco. “
Ja: ” Dobro veče želim…”

Vlasnik zida: ” Šta radite deco? “
Ja: ” Eto, vidite i sami…”
Vlasnik zida: ” Ko ste to VI i odakle ste i gde ste  se vratili? “
Ja: ” Pa mi…mislim, ovi ovde što vidite. Pa sa Podbare… Vratili se, mislim tu… Pa, na Podbaru “


Kakav sam Bog smislenih odgovora!!!

Vlasnik zida: ” Pa lepo, baš na moj zid… “
Ja: ” A eto, zalomilo se…”

Gleda on onaj grafit, ja se okrećem ka ekipi: ” Opušteno, ne zna ko smo…”


Vlasnik zida: ” A ti? Jesi ti Cigin ili Zoranov? “

Muk…

Još uvek muk…

Čuju se crvčci…

Muk…

Ja: ” Zoranov, Ciga mi je stric…”

Vlasnik zida: ” Pozdravi tatu i popravite to T ni na šta ne liči…”

Okrenu se, uđe unutra…

Muk…

Popravi smo ” T “.

Umalo da moj hendikep zaboli.

Prisećanje 16

Pre skoro 20 godina, imali smo trip da naš bunt izrazimo grafitima.
Ja sam uglavnom bio moralna podrška, pošto smo radili uvek bez šablona a moj talenat što se crtanja tiče se može meriti sa talentom mentalno ometene ptice vrste Ćuk za stoni tenis.
O rukopisu ne želim ni da pričam, da nema ovog lapsitopsija tačno bih se pre ubio nego što bih pisao.

Elem, te stvari su se uglavnom radile pod okriljem noći.
Kada kažem uglavnom mislim uvek, kada mislim uvek onda je to u stvari osim kada nisu.
Što je srećom bilo retko.
E dotična anegdota je bila baš jedan od tih izuzetaka.
Naši grafiti su uglavnom bili tekstualni, sa sexualnom konotacijom… U prevodu uglavnom smo nekom jebli mater.

Ma da ne dužim.
Šetamo se kroz Podbaru, tražeći pogodno mesto za još jedan vrcavi grafit jer smo ostali dekintirani sa samo jednim praktično praznim sprejom.
Uglavnom potrajalo je to, jer žali Bože spreja da ga zalud potrošimo.
Sve u svemu nađo smo mi nekoliko pogodnih zidova, a ima smo i nekoliko odličnih ideja za grafit.
Krećemo polako kućama svojim, prolazimo kroz jednu od najprometnijih ulica u kraju…
Moram da napomenem da smo bili jako ponosni što su naši grafiti bili prepoznatljivi po porukama i naravno tagg-u. O da i tada je bilo taggovanja na zidovima, ali pravim zidovima ne ovim Fejsbuk.
U jednom trenutku kaže pobratim: ” Daj mi brzo sprej imam odličnu ideju!!! “
Ja: ” Buraz em je dan, em ljudi…jel baš tako dobra ideja? “
Pobratim: ” Ma vadi sprej imam ideju jebote! “
Vadim ja sprej, dodajem mu.
Otrčava on prema ogromnoj metalnoj kapiji.
Ljudi prolaze, deca se igraju…
Mi se sad povukli malo u ćošak da kibicujemo.
Prilazi, vadi sprej i piše…
Pretrčava ulicu sa kezom od uha do uha.
– A šta kažete?
Mi gledamo kapiju, gledamo se međusobno…
– Brateeee, šta je ovo?!?
Pobratim: ” Reci kakva ideja!! “

– Brate, šta ti znači RAVE MJETAL!?
Pobratim: ” Ma ko da je bitno do jaja zvuči! “

Eto, drago mi je što moj hendikep ne boli.

Iskrenost

Ljudi od nas svakodnevno traže iskrenost, otvorenost, direknost.
Lepo je to, samo što je nezrelo.
Često okolnosti, vaspitanje, mentalni sklop sagovornika ne dozvoljavaju čoveku da uvek kaže ono što misli.
Barem ne onim rečima kojima bi voleo da kaže.
Ljudi možda cene iskrenost, samo što je retko opraštaju.
Uglavnom očekuju da se složite sa njima.
Zašto se onda foliramo da je iskrenost na ceni?
Osećamo se bolje, ako stvorimo privid da želimo da igramo sa otvorenim kartama?
Da bi nas društvo prihvatilo?
Kakvo je to društvo koje traži iskrenost, a onda vas zbog istog anatemiše?
Dokle ide to licemerje?
Ne kažem, ja prvi ne volim neargumentovanu kritiku.
E sad, nešto što je za mene bez argumenata za nekog drugog u njegovom mikrokosmosu je to možda sasvim validna kritika.
Ja sam lično dosta proračunat i vagam kako se prema kome postavljam.
To mi isto zameraju. Ne valja biti odmeren i proračunat, ne valja reći sve što misliš.
Zato više voliim životinje od ljudi.
Sa životinjama uvek znaš na čemu si, ako znaš da posmatraš.
Jebi ga u suštini ako znaš i ljude da posmatraš, onda uglavnom i sa njima znaš šta možeš očekivati.
Retko šta je u životu crno-belo, uglavnom se sve sastoji od nijansi.
Što više učim, to više ne znam.
Barem sam svesniji da ne znam.
Teši me što ne znaju ni pametniji od mene.
🙂
Dobro jutro vam želim.
Biće ipak još par lepih dana dok ne krene kiša.
Osim ako ne promaše prognozu.
:)))

Hendikep u Srbiji

Imao sam već nekoliko duela sa ljudima sa hendikepom.
Samo iz razloga koji sam već opisao kao izlagač u ” Ljubav u akciji ” na temu inkluzije osoba sa hendikepom.
Nemojte od mene tražiti da vam se divim zato što ste se izborili donekle sa svojim hendikepom.
Ako imate potrebu da vam se neko divi zbog toga, to znači da se nikako niste izborili.
Nema razloga za divljenje, to je veoma pogrešan pristup.
Potrudite se da nekome budete inspiracija da se bori sa životom, ne da očekujete da vas ljudi gledaju kao neko kvazi božanstvo.
Jeste velika stvar izboriti se ali barem ja tako smatram, nema tu nikakve filozofije.
Živiš ili ne živiš.
Sve ostalo je čista demagogija, ja 24 godine idem na fudbalske utakmice.
Skoro smo osnovali i navijačku grupu, sve to sa ljudima koji nemaju fizički( barem ne ovakav, kao ja) hendikep.
Nikada nisam uhvatio sebe da sam sjeban na stadionu, jer ne mogu da igram fudbal.
Mislim mogu, mogu da budem golman na malim golovima, mogu biti stativa, mogu biti lopta.
Stvar izbora.
Mnogi ne shvataju moju sprdnju sa hendikepom, znate to se zove crni humor.
Pogotovo kada se pomeša sa nekim koje već hendikepiran i na momente veoma ciničan.
Malo mi iducka na onu stvar, ta beskičmenost u glavi invalida.
Žele da ih gledaju kao normalne osobe, ali samo ponekad.
Traže razumevanje, saosećajnost, beneficije i strahovito koriste na veoma bezobrazne načine svoj hendikep.
Bukvalno teraju ljude da im bude neprijatno jer su hendikepirani.
Klasično nabijanje krivice.
Naravno ne govorim da su svi takvi, niti da je većina takva.
Govorim o onima koji jesu takvi.
Hendikep je u glavi, tu mora da se prevaziđe.
Malo vam treba pomoć, malo vam ne treba pomoć, malo je tražite i pričate da su ljudi bezosećajni, malo kukate da vas ljudi sažaljevaju kada vam ponude pomoć.
Stalno želite da vam neko ide niz dlaku.
To je neljudski i pre svega patetično.
Ja svoje stavove nikad ne smatram ultimativnim( iako je korišćenje ovog prideva u srpskom jeziku, prilično pogrešno no o tome možda neki drugi put.)
Postoji vaš ugao gledanja, moj, Perin…svako ima neki svoj ugao gledanja na stvari.
Moj je takav, pa je takav.
Ne morate se složiti sa njim, ali je i dalje moj.
Uzeću sebe kao primer, ja ako nešto ne mogu da uradim jer sam fizički svojim stanjem sprečen da uradim ja ću potražiti pomoć.
Isto tako ću se zahvaliti osobi koja mi je pritekla u pomoć, iako je prethodno nisam tražio.
Umem i ja nekad da budem  neprijatan a da to nije sprdnja, no svi umemo kad nam nije dan.
Samo što ja za razliku od onih o kojima pišem ovde, umesto da krivim sve zbog svog hendikepa ja tražim brzine i krivine kako da ga sebi olakšam.
Ne znam, za mene je to normalniji prisput rešavanja tog problema.
Jebote potrošio sam pola života objašnjavajući ljudima da, ljudi sa hendikepom mogu da shvate sprdnju na svoj račun, onda mi se pojave tako neki i useru mi se u ceo trud.
Ljudi, ako ne možete da se izborite sa problemima i sad ne mislim samo na one sa fizičkim hendikepom već globalno gledano, popričajte sa psihologom, psihijatrom, sveštenikom na kraju krajeva.
Samo uradite nešto da to prevaziđete. Nemojte meni bacati hejt, niti očekivati od mene da vam se pravdam za svoje stavove ili da vam ih objašanjavam i ubeđujem u ispravnost istih.
Za mene su ispravni, ako vam se ne sviđaju ” prebacite na neki drugi program “.
Nema svako potencijala da me shvati, hvala Bogu na tome.
Dobijao sam već komentare da bih morao da budem bogobojažljiv zbog svog hendikepa, da se Bog ne naljuti još više na mene.
Da bih morao da budem skrušen, sveden i smeran.
Da manje pričam a više se molim u tišini.
Prvo, ne moram ja ništa.
Drugo, na takve opaske umem da budem izuzetno neprijatan a većina takvih ljudi nije ni blizu moje elokventnosti da bi mogli da izađu na kraj sa mnom.

Samo hard-samo tvrdo.

JELENA KARLEUŠA NAJVEĆA SRPSKA DIVA

Pa kude ste bre!!!!
Evo dva meseca kako pišem ističe za sat i dvadeset minuta.
18.000 prevaljena cifra.
Preko 200 ” priča “.
Trudiću se da budem dosledan sebi i u buduće.
Uglavnom piše neka svoja razmišljanja o stvarima koje me lično dotiču.
Puno inspiracije crpim i iz svakodnevnog razgovora sa ljudima, čak i od rečenica koje usput pokupim dok prolazim kroz grad.
Tako da su moje priče i vaše.
Sve ovo je satkano iz gomile mojih zbrkanih misli, koje eto ponekad uspem da pretočim u reči.
Ovo je nešto najbliže life coaching-u.
Nekima sam model kakava treba biti, nekima kakav ne treba.
Sve u zavisnosti kako me ko percepira.
Sve poštujem, važno je da ljudi čitaju makar i ovaj virtualni papir.
Trudim se da pišem o svačemu iz nekog svog ugla, da sve to lepo bude upakovano a u suštini da ima efekat kao one matore ” Šok ” žvake.
:)))
Dobro je da smo se pronašli na nekoj sličnoj talasnoj dužini, Vi i ja.
Samo uvek budite ono što jeste, to je barem iz mog iskustva ključ uspeha.
Onog pravog, uspeha da pronađete neku ravnotežu u glavi.
Sve kreće iz glave.
Ne postoji stvar koju čovek ne može da zamisli.
Sve što zamisli je dokaz da je i moguće.
Makar u našoj glavi.
Opet tonem u filozofiju.
Ne bih vas dalje deranžirao.
E, da Jelena Karleuša nema ama baš nikakve veze sa ovim.
Sem marketinškog trika.
🙂
Sa poštovanjem,
Radivojević Dušan aka Lestat Gianni.
Idemo dalje.

Bekstvo

Ljudi konstatno beže iz Srbije.
Svi kontaju da je svuda bolje.
Svi čekaju vas da dođete i da vam pruže sve ono što ovde, niste imali.
Problem se javi ubrzo nakon što pobegnu.
Ne kažem kod svih da je to slučaj, samo kod većine.
Većina skapira kad se već otisne u beli svet da, nije to baš sve tako bajno i sjajno kao na filmu.
Može se zaraditi više nego ovde, to je činjenica.
Samo što vam retko ko objasni da i život košta više nego ovde.
Pogotovo kad ste stranac.
Onaj ko je expert u nekoj oblasti, može jako lepo da živi van ove države.
Opet, to je mali broj ljudi u pitanju.
Oni i ovde fino mogu da žive, ako se snađu.
Ako imaju stomak za to.
E onda kreće agonija.
Tamo negde si u pizdi lepoj materini, a radiš poslove koji su ti ovde bili ispod časti.
Gde onda pobeći? Ljudi obično pobegnu u ludilo.
Kad padneš u depru i ludilo, nikome nisi potreban.
Ni tamo, ni ovde.
Tamo ludila ima daleko više nego ovde, naravno jer je više ljudi u pitanju.
Evo npr. U Njujorku je objavljen rat labudovima i došli su do zaključka da je potrebno do 2025. godine,
 ubiti 2200 pripadnika ove vrste.
I tamo imate jebene mamine i tatine sinove koji dođu na odgovorno mesto, putem para, poznanstava, političkog ključa.
Ako uzmemo u obzir stopu funkcionalne nepismenosti u Srbiji, pa kome smo mi potrebni?
Ako uzmemo u obzir ( a ovo odlično znam, iz iskustva sa istima ) znanje iz stranih jezika u našem narodu,

pa ajde ovako to da vam objasni… Ken ju pliz translejt mi on da seknd pejdž ov d strit. Hau jes no, vi gona venzdej it.
Biatches say what???
Kad uzmemo u obzir kako se fakulteti danas ovde završavaju… Huh, da li me pratite?
Bojim se da nema bežanja, da bi smo pobegli, prvo moramo ozbiljno da promenimo neke stvari ovde.
To je od krucijalne važnosti za sve. Prvo moramo da izgradimo ovde normalno društvo, pa tek onda možemo imati neke koristi od toga, ako se odlučimo da potražimo sreću u belom svetu.
Samo i tu postoji problem. Prvo moramo preuzeti odgovornost na sebe.
To je već malo zajebanije.
Sad će neko reći verovatno, da moraš preuzeti odgovornost i kad kreneš trbuhom za kruhom.
Pa jeste, ali nije.
Većina se na taj korak odluči iz očaja, bez ikakvog plana i ideje.
I tako…