Prisećanje 14

Pre dosta godina…
Čujem se sa nekim društvom, dogovorimo se da se nađemo u kafiću blizu mene.
Prednost je kada si invalid, da živiš blizu centra.
Kad si dementan pogotovo…
Krenem ja tu da se istuširam na brzinu, oblačim se i zvoni mi telefon.
Sad na frku se javim, obavim razgovor, uskačem u kolica i rolam.
Srećom krenem nekim prečicama.
Ne sretnem nikog.
Dolazim do kafića, sedam u baštu.
Izlazi konobarica, na momenat zastane.
Gledam ja nju, gleda ona mene…
Prilazi javlja mi se, gleda me čudno.
Jebem li ga, ne zna me od juče i nije mi jasno u čemu je problem.
Pita me šta ću, Guaranu naravno.
Odlazi…
Stiže tu i ekipa koju sam čekao.
Standarno podjebavanje, sprdamo se.
Dolazi konobarica, pita ostale šta će piti.
Gleda u mene smeška se, kaže ortak : ” A jbg znaš da je nepredvidiv! “
Odlazi unutra.
Reko brate šta nepredvidiv? Gleda me čudno od kad sam došao jbt!
Ortak: ” Matori, mogao si barem boje uklopiti…”
Ja: ” Šta koji kurac!?”

Spuštam pogled, bela majica, plavo bele bokserice, plitke zelene martine… Ok nije najsretnija komb…PLAVO BELE BOKSERICE?!!? JEBENO NISAM OBUKAO JEBENE FARMERICE?!!?
Srećom, ljudi su navikli na svašta od mene.
Bitno da moj hendikep, ne boli.
Jeptese :)) :*
Eto, i to sam napisao.
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s