Psihologija i Bes

Psiholozi kažu da, ne možeš videti svoj odraz u ključaloj vodi kao što ne možeš spoznati životnu istinu u stanju besa.
Hmmm da li je to, baš tako?
Kapiram ja i stanje afekta i sve, no u naletu tuđeg besa svakako možeš spoznati istinu o njemu.
Jednostavno nam je prespor u takvim situacijama ili nam je jezik prebrz.
Zamislite kakav bi svet bio, kada bi smo svi govorili samo ono što stvarno mislimo?
Ne znam, možda bi bilo mnogo lakše.

Opet, možda bi mržnje oko nas bilo više, nego što je ima sada.
Nego ove već sedmi ili osmi pljusak od trenutka kad sam počeo da pišem ovo, mora i to da utiče  na psihu.
Jebem li ga kako je došlo ovo proleće koje sam toliko čekao, ja sve luđi.
Što zbog glavobolje, što zbog pritiska, promene vremena i svih ovih kuraca koji nam se dešavaju.
Tačno mi je zimus bilo mnogo bolje. U svakom mogućem smislu.
Nego pobegao sam malo sa teme, baš onako kako i meni misli beže od ove grmljavine.
Ništa, pustiću da ide svojim tokom.
Jebem ti odnosi me kao onaj most sa lokotima u Vrnjačkoj Banji.
Lepa je Vrnjačka Banja baš.
No, ni to nije tema.
Nadrkala se priroda na nas, možda baš zato što smo takvi kakvi smo.
Ne znam.
Dok dobuje kiša u ritmu tam-tama…Malo mi dobuje po mozgu.
Idem da radim nešto pametnije.
Izvinjavam se svima, koji ne uspeju da isprate danas tok mojih misli.
Malo se izlivaju iz korita i menjaju smer toka.

Svadbe, Sahrane i ostala veselja

Zanimljiv smo mi narod.
Konstatno kukanje kako se nema para ali ne daj Bože, da se neki praznik omaši.
Kada kažem praznik, tu ubrajam i svadbe, slave, sahrane.
Sve su to hepeninzi na kojima se ovaj narod proveseli, kao da sutra ne postoji.
Ono što im je zajedničko je, to da moraju da budu bogato organizovani.
Naravno ne zbog onih u čije ime se to pravi, nego da komšiji crkne krava.
Zašto ne napredujemo? Zašto je evolucija svesti ovde zakucala u zid?
Jeste, velik deo snosi vlast. Celokupni državni aparat ubija svaki pokušaj podizanja sveti ali nismo se baš ni pretrgli onako kolektivno, da uradimo nešto na sebi.
Ko je za to kriv?
Najbitnije nam je ipak, leba i igara.
Bojim se da dalje od toga nismo sposobni da vidimo.
Većina sahrana nam se završi opijanjem i pričanjem masnih viceva, uostalom kao i bilo kakav drugi događaj.
Kapiram ja da psihijatri kažu da je to dobro, to je način da se čovek izbori sa situacijom i blablabla…No, možda jeste dobro ali ne znam baš meni to i nije normalno.
Imam utisak da sve jednostavno moramo da obezvredimo.
Ništa ne radimo iz razloga iz kojeg se pravimo da radimo.
Radimo da uteramo nekome stalno.
Čak i to pravdamo našim opšte poznatim, iskonskim inatom.
Uhvatili smo se tog inata, kao da je jedini kvalitet koji imamo.
Jako je pogubno i tužno ako sami o sebi imamo takvo mišljenje.
Kako onda da bilo ko oko nas, stvori iole lepšu sliku o nama?
Ne znamo ko smo, šta smo, koji nam je kurs, šta nam je cilj.
Samim tim ne znamo da odredimo prioritete.
Neću da apelujem na vas da je vreme da se probudite.
Mislim da je to vreme odavno prošlo.
Samo spavaje i čekajte princa na konju da vas poljubi i probudi iz sna.
Samo se prvo edukujte, kako je ta bajka išla u originalu…

Čovek je čoveku vuk

Homo homini lupus.,.
Koja  je to tačka u kojoj žrtva postaje predator?
Kada zarad vašeg poljuljanog ega, pronađete najslabiju kariku i svesno je dovedete u identičnu tačku pucanja iz koje ste vi jedva izašli?
Šta je to što čoveka tera da se sveti na nekome, ko je u njegov život slučajno dolutao?
Zašto kada čujete nečiji vapaj umesto da mu pomognete, podlegnete onom najnižem porivu?
Porivu da nekome bude loše koliko je vama bilo loše, u najmanju ruku.

Gledam ljude oko sebe kako svakodnevno sami sebe guraju niz liticu, što je najtužnije preko te litice vuku sve oko njih.
Domino efekat, rasturaju mikrokosmos za mikrokosmosom svojom sebičnom akcijom.
Time postajete samo sve nesrećniji, jer kada shvatite šta ste uradili izjeda vas krivica.
Sve ste nezadovoljniji sobom i upadate u začarani krug, svojom disfunkcionalnošću trujete sve više ljudi.
Kapiram da je to zato što živimo u sredini u kojoj živimo.
Ovde je sramota potražiti pomoć.
Zato smo tu gde smo.
Primitivni, zatucani, neobrazovani ma koliko škola završili.
Ovaj mentalitet proždire dušu za dušom.
Prazni ljudi, sa ogromnom crnom rupom u grudima.
Toliko crnom, da guta sve oko njih.
Čovek je čoveku vuk…To ni vukovi ne rade.
Čovek je čoveku čovek.
Nema goreg.

Slike u oku

U očima se vidi sve.

Oči pamte prošle živote.
U njima možeš prepoznati neke davno zaboravljenje predele, ljude i osećaje…
U njima se vidi kakav je ko.
Ne ono što bi on voleo ili što se pravi da jeste, nego njegovu srž.
Čovek može da se menja koliko god hoće, njegova srž ostaje ista.
Vekovima.
Iz života u život.
Da li se mi uopšte menjamo ili je to jedna samo obična laž, da bi se umirila savest?
Kapiram da duša igra presudnu ulogu, ona određuje do koje granice možemo da se korigujemo.
Kod deteta nebitno kog je uzrasta, možete u očima videti kakav će čovek biti.
Ako znate da pročitate…
Slike u oku. Nema tačnijeg pokazatelja.
Često se zajebemo pa povedeni emocijama, nismo objektivni da te slike pročitamo.
Često u tuđim očima želimo da pročitamo, ono što vidimo u svojim.
Pisao sam već da su oči ogledalo duše.
Duša je ta koja menja formu i ostaje ista.
Kao što je i karma izuzetno bitan faktor.
Ako ne znate zašto vam se život sere po glavi, verujte duša zna.
Nema tu nikakve filozofije. Duša se ne može promeniti.
Možemo posmatrati istu stvar ali moje oči, nikada neće vidi isto što i vaše.
Ono što vam se vidi u očima je, u pravo ona energija o kojoj sam takođe pisao.
Harizma ide iz očiju.
Ako me razumete…


Sad je mene malo sramota

Peticija koju sam pre nekog vremena pokrenuo povodom nedostataka rampi za invalidskih kolica, i onih koje su napravljene a potpuno nefunkcionalne je zakucala na nekih 1.100 potpisa.
Da sam pravio peticiju za Cecu Srpsku Majku ili Kristijana Golubovića, do sada bih sakupio par desetina hiljada glasova svakako.
Kapiram kriza je, nema se…A, da zaboravih, ja nisam tražio od vas pare neko minut vremena da potpišete.
Sramota me je u vaše ime.
Meni peticija lično ne znači puno, ja se snađem uglavnom a vama će nadam se barem biti neprijatno kada sledeći put sretnete osobu koja je u invalidskim kolicima…
Jebem ti kako sam zaboravan, ne možete je sresti kad grad nije prilagođen ljudima u kolicima.
Pa, da.
Ništa onda, boli vas kurac.
PETICIJA

Harizma

Znate onaj feeling, kada uđe neka osoba bilo kojeg pola koja po nekim uvreženim standardima izgleda odlično ali joj nešto fali.
Nešto smeta.
Ima taj maleni faktoričić koji se ne može naučiti, imaš ga ili ga nemaš.
Mislim faktor.
Naravno, govorim o harizmi.
Ljudi generalno harizmom smatraju pozitivnu energiju, kojom neka osoba zrači.
Energija kojom ta osoba pleni.
Tu postoji mali zajeb.
Harizma je energija uopšte.
Ne samo pozitivna.
Promljeniva je od čoveka do čoveka, samim tim i njena percepcija.
Puno puta sam čuo kako ja ljude privlačim svojom pozitivnom energijom.
Poštujem, neki ljudi me tako vide.
Ipak oni koji me poznaju, stvarno poznaju oni znaju koliko je u stvari mračna moja energija.
To je daleko zajebaniji vid harizme. Ja sam uvek bio ” okidač “, kada zapadnemo u neko sranje.
Ona inicijalna kapisla, koja označava početak kraja.
Što rekla moja kuma: ” Ti si posebna vrsta osobe, koja može iz svakog da izvuče ono najgore na površinu…”
Kažu da se harizma sastoji iz šest veština: emocionalna ekspresivnost, emocionalna osetljivost, emocionalna kontrola, socijalna ekspresivnost, socijalna osetljivost i socijalna kontrola.

Kapirate?
Previše toga da bi se naučilo.
Previše i da bi se izborilo.
Lepo je biti harizmatičan, imati toliko snažnu energiju da proždirete sve oko sebe ali…
Ima tu i jako loših strana.
Ljudi se često nadrkavaju na mene, jer je dovoljno da se negde pojavim i da su sve oči na meni.
Sa druge strane, što sam stariji mene sve više smara što ne mogu da odem negde a da me ljudi na prepoznaju.
Nebitno da li me znaju ili ne, nekako me prepoznaju.
Ne mogu često da pronađem mir, od svojih demona i od tuđih demona prošlosti.

Harizma?
Koliko dar, toliko i prokletstvo.



Patriotski Front

Kad god da ja skrenem pažnju na sranje koji se odvija u Srbiji, uvek će se naći neki patriota da stane u odbranu od mojih brutalnih napada.
Da Srbija ne krvari zbog mene.
Nekako se zalomi da se to uvek odvija po istom scenariju: ” Šta ti misliš da je to samo u našoj otadžbini? Pa tako ti je i u EU, Tanzaniji, Argentini…”
Ne znam da li kapirate, meni zvone jaja kako je u zemljama u kojima je stopa kriminala veća od naše! Imamo uvek bednu naviku da kada su loše stvari u pitanju, mi se upoređujemo sa najgorima. Time sebe lažemo da, smo dobri i da može gore. Naravno da može ali zašto se ne poredimo sa boljima od sebe?
Postoji još jedna jača kategorija patriota.
To su, ” U ovoj usranoj (sami odaberite ime zemlje) je mnogo gore , ja sam tu dvadeset godina i znam mnogo bolje od tebe! Ako ti se ne sviđa a ti se seli iz Srbije!! “
Bogovi humora!!!
Pobegli sa svojih ognjišta čim je barut zamirisao, i to za svaki slučaj dva do tri kontinenta dalje.
Oni u stvari zbunjuju protivnika.
Tamo žive, tamo pune njihov budžet,  služe njihovu vojsku ali u pismima, email-ovima, internet portalima oni se ipak podsmevaju tim zemljama i više vole Serbia od bilo čega drugog. Oni su veći Serbi od svih ounih koji žive back in Serbija!!!
Malo ih jebe kako se šta izgovara i kojom se rukoum krsti ali sve ostalo je potpunou fine!!!
Eto tako to je prva priča  za ovu nedelju.
Jebeš ga nisam neki patriota, no ovi šiljokurani slobodno mogu da mi se obraćaju sa Čiča.

Umetnost

Malo mi je fuj od toga što ljudi mahom umetnošću smatraju nešto što je klasik, što ima status kulta.

Potpuno je nebitno da li je reč o nečemu što je odavno prevaziđeno.
Bitno je da su neki kritičari to proglasili remek delom, i svi se klanjamo božanstvu.
Odakle ljudima uopšte ideja da je neko kompetentan da formira globalno-planetarno mišljenje?
Kad neko ima kinte on je boem ili umetnik, kada nema on je alkoholičar i klošar.
Na plastičnom primeru ću objasniti svoj stav.
Naš eminentni režiser u kojeg se kune cela naša otadžbina.
U svakom filmu nas prikazuje kao prljave, nevaspitane, neobrazovane pripadnike Romske populacije.
Pljušte nagrade na sve strane.
Ne znam, meni je uvek pomešan osećaj ” ok, ovo nije daleko od istine ali ima nas koji baš i nismo ovakvi…” i ” dobro da li ćeš nas jednom prikazati na drugačiji način “.

Hoćemo malo o stranim filmovima?
” Kum ” je nesumnjivo lep filmić. Veoma gledljiv ali to je sve.
Čemu to romantizovanje organizovanog kriminala?
Čitam danas baš naše kritičare po portalima, svi se žale zašto na nekoj potpuno irelevantnoj listi precenjenih filmova nema ” Avatara “.
Verovatno je ponovo u pitanju percepcija i činjenica, da je mišljenje kao dupe.
Svako ga ima.
No, za mene je Avatar filmčina.
Da li ste se zapitali u nekom trenutku, da li ste ga shvatili?
Među tim promašaj filmovima je ubrojen i ” Amarcord “.
Čovek je naveo da je previše golih sisa za njegov ukus, koje bespotrebno odvlače pažnju od poente filma.
Naravno dežurni vrhunski poznavaoci umetnosti u Srba, su odmah skočili kao opareni!!
Nije im jasno kako to može da bude, previše golih sisa…
Ko se drznuo da Felinija isproziva!!!
Ne razumem.
Felini ne može da omane?
Ponovo sirotinjsko vezivanje za brend.
To je kao moja večita borba sa fanatičnim ljubiteljima raznoraznih grupa tipa: ABBA, Riblja Čorba, EKV, Beatles i slični.
Kapiram, kada su se pojavili bili su nešto novo – nešto divlje.
Samo…Malo ih vreme pojelo.
Izgubili su odavno trku.
Nemojte me pogrešno razumeti, nije sranje sve što je staro.
Naprotiv.
Samo je bitno naći neku zlatnu sredinu.
Ma, najvažnije od svega je naći ono što vama lično odgovara.
Nebitno je moje mišljenje, pogotovo je nebitno mišljenje izmanipulisanog krda.