Svetski dan nestale dece

Ove nedelje se obeležava Svetski Dan Nestale Dece.
Predlažem da ovo uvrstimo u najbitnije ” praznike ” naše zemlje.
Od kraja osamdesetih ovde deca samo nestaju, čitave generacije.
Tu smo a nismo tu.
Decenijama unazad niko nas ništa ne pita.
Postojimo samo na papiru, samo onda kada treba izaći na izbore ili na ulicu.
Ni tada nas ništa ne pitaju, čista manipulacija ruljom.
Ovde deca vrede samo kao biračko telo ili kao goveda za klanje.
Deca bez detinjstva, bez budućnosti.
U usranoj sadašnjosti.
Deca su ovde statistika u crnoj hronici.
Svi smo toga svesni i većina očigledno pati od kurcobolje.
Preteška bolest koja se javlja kod starijih i abnormalnom brzinom saseca najmlađe.
Kosi kao Bubonska Kuga.
Da li vam je išta sveto?
Da li vam je ipak bitniji ego i sujeta?
U vaše vreme….Kako je bilo u vaše vreme?
Ko je doveo ovo vreme?

” Krenem obalom koju dobro znam,
samo par minuta pješice do luke.
Gdje se djeca igraju, pred nama skrivaju.
Kriju iglom izbodene ruke…”
Lepo je to Gibonni opisao.

Jel vam malo zastala knedla u grlu?
Džibo zbog toga peva, ja zbog toga pišem.
Da ne bih bio biljka…Ili da ne bih preuzeo pravdu u svoje ruke.
Šta vi radite? Hvala vam još jednom na svemu što ste nam ostavili.
Za buduća pokolenja. 
Izvinjavam se ako kod nekog ovim tekstom ne podignem paniku.
Da li možete da pogledate svoje dete u oči?
Da li ste sigurni da ste uradili sve što ste mogli, da ne odraste u ovom tamnom vilajetu?
Poznajete li svoje dete?
Koju drogu vaše dete koristi?
#pitamzadruga

 

Bezlične mase

Sve više mi smetaju ljudi iz mog okruženja. 
Ljudi koje sam davno prevazišao i nemam apsolutno nikakve želje da obnavljam kontakte sa njima.
Naravno oni su najuporniji da se vidimo, odemo na kafu, cugu. Da izađemo u zezanje…
Očigledno je potrebno da budem izuzetno neprijatan.
Ako vas izbegavam znači da ne želim da ulazim u konflikt sa vama, konflikt iz kojeg ćete izaći povređeni.
Ako vas izbegavam mesecima, godinama verujte mi to nije zato što nemam vremena već zato što nemam ambicija da nađem vremena za vas.
Imam par ljudi koje izbegavam kada osetim da su u posebnom stanju svesti, ove ostale izbegavam jer mi nije potrebno da me bilo ko povezuje sa njima.
Ne kapiram kako se ne prepoznaju, kako ne skapiraju. Jebem li ga mene da neko izbegava mesec dana ja bih prestao da mu se javljam.
Odakle ta želja za samoponižavanjem?
Neeeeeeebitno koliko se znamo, šta smo prošli da li smo rod ili samo pomoz Bog.
Ako vas ignorišem, postoji razlog za to.
Leptejebo skapirao sam da sam ja počeo da se osećam neprijatno što ste vi maloumni.
Stavljam sebe u neprijatnu poziciju, jer neću da budem bezobrazan i arogantan prema vama.
Mislim da stvarno nema potrebe više za tim.
Nemam vremena ja za vas i vaše mizerne mentalne sklopove.
To sam samo hteo da kažem.
Ajde pa da se ne ljubimo.

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

 

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

 

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

 

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.
Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

 

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

 

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.
Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

 

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

 

 

 

Blogovi i stranice:

 

2389

Akuzativ

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Constrictoria Boa

cult – B92 blog

DJ Ivica

Dokona popadija

Đorđe Bojović

Edis Đerlek

FCBK

Just Bloggin’

Kontrapress

Luka Božović

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Sečujski – B92 blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Novi Sad 2020

Novosadsko ubrojčavanje

Ostavite Teslu na miru

Panonska ludost

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pećko pivo

Prešlicavanje

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sara Radojković

Savesna

Sistem i lom

Staša Koprivica – 100 lisica

Troblog

Vazda nešto

VladanBa’s Blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Žene sa Interneta

Gospel of Lestat Gianni

Građanke i građani:

 

Nikola Adžić

Stefan Aleksić

Ana Belotti

Ljiljana Bukvić

Bojan Cvejić

Robert Čoban

Snežana Čongradin

Vesna Đukanović

Ratko Femić

Višnja Filipović

Jovana Gligorijević

Jelena Jovanović

Aleksandar Kokotović

Lav Kozakijević

Sofija Mandić

Radmilo Marković

Vladimir Marović

Maja Mićić

Lazar Milovanović

Peđa Mitrović

Sandra Popović

Tatjana Radunović

Aleksandra Sokolović

Zorica Šćepanović

Stefan Šparavalo

Katarina Tadić

Nikola Tomić

Đorđe Trikoš

Maja Vasić Nikolić

Marko Vidojković

Ivan Vlajić

Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Jedna priča o slozi i solidarnosti

Prenosim tekst u originalu, onako kako mi je poslat. Sa svim greškama u pravopisu, zato začepite i čitajte.


” Danas sam se osecao tako ponizeno i tako me je bilo sramota sto delim drzavljanstvo s odredjenim ljudima, da ne mogu da ti opisem. Prvo, ako iz sapca budu opet zvali da im treba pomoc, ja ne idem, pa nek svi crknu, nigde u srbiji nisam upoznao tako lenje i bezobrazne ljude. danas sam stojao u vodi do pojasa, na nasipu u drenovcu, tacnije sva trojica novosadjana smo stajala u blatu i vodi do pojasa i vukli neke najlone dugacke 100m sa 10m(zamisli tezinu tolike natopljene tkanine), inzenjeri su zvali i ostale da dodju dole da nam pomognu, mi smo zvali sve vreme, ali ne, 40ak ljudi u dubokim cizmama je stajalo gore na nasipu, na suvom, slikalo nas telefonima i smejali se “pazi ove al su se uvalili u blato”, tek posle 20 min mucenja su sisla 5orica da pomognu. raspao sam se od dzakova, a blatom sam bio namazan ko bear grills, dok su se polovini sapcana do popodne cizme caklile ko da su tek iz prodavnice iznete. pus/pis/kafe/pivo/hrana pauze prave na svakih 10 minuta, dok su im novosadjani utvdjivali nasip bez stajanja. a kasnije saznajemo da je dobar deo ljudi dobio dnevnice sto je tu, a mi sami placali gorivo do sapca i nazad, spavali na podu u hali zorka, sa francuskim, austrijskim i ruskim spasiocima, za koje je inace bilo tu namesteno par stotina lezaja, ali nije bilo ni 3 slobodna lezaja za blatnjave novosadske volontere. u 11h dolaze kobre, a zatim i general Dikovic, rukuje se, pita odakle smo, kaze “SVAKA CAST JUNACI”, zahvaljujemo i odlazimo po sledeci dzak, ali guramo se sa 50 ljudi koji trce, ali trce da se slikaju s njim…bar da su uzeli po dzak, pa nek trce s dzakom, ali ne, ko jebe dzak, to ce neko drugi. u 12h nam bukvalno puca film, kad smo videli da su inzinjeri otisli dalje i pustili nas par u blatu da komandujemo sta i kako treba raditi, jeste bilo prosto, ali jebemu mamu, on je inzinjer, a ne mi…i pakujemo se i krecemo kuci. idemo peske 15km do mitrovice, usput nas vojska snabde vodom, obaveste da volonteri imaju besplatan prevoz kuci vozom i busom, samo da im kazemo da idemo sa nasipa i ne smeju da nam naplate kartu, zatim nas zandarmerija odbaci km ipo, vojna policija jos 2 km, ali autobus policije, koji se prazan vraca za novi sad, nece da nas poveze do ns, ni mitrovice, pa cak ni do glavnog puta za mitrovicu. posle par sati tabananja na 30 stepeni po suncu stizemo u mitrovicu. pitali 15ak ljudi gde je zeleznicka(autobuska je na istom mestu), svi nam drugacije kazu, niko ne zna gde je stanica(zalosno), ali se bar trude…par ljudi nas zove da odmorimo, na kafu, nude prevoz do stanice… Stizemo nekako do z.stanice, kaze zenska na blagajni, voz treba da dodje u 15:00, ali kasni 15 min, opustite se, najavicemo preko razglasa. stize voz u 14:50(kasnije saznajemo, tacno u minut, po redu voznje), ulaze ljudi, pitamo nekog coveka, kaze voz ide za beograd, razglas se ne oglasava i voz odlazi, zatim idemo da opet pitamo ovu na blagajni, a ona ce, pa sto niste usli u voz, taj je otiso za ns…npr zato sto si rekla da dolazi tek 25min kasnije i zato sto si rekla da ces objaviti razglasom…sledeci voz ide tek uvece u 9. idemo preko puta na bus, stize generali(novosadski prevoznik) za sat i 15 minuta, cekamo, stize bus, vozac kaze da nema nista od te ekskurzije ako ne platimo karte, pokusava ipak da nam pomogne, svakako ima samo 2 putnika, proverava s centralom, ali ne sme da nas primi bez karata, kazu vozili su prekjuce uz neke potvrde, danas ne daju, ko je ostao jos da pomaze, otprilike ko ga jebe. shvatamo da ne vredi, para nemamo, potrosili na hranu, gorivo i sve ostalo prethodnih 6 dana po macvi, krecemo peske za novi sad, imamo baterijske, 75km do ns, izguracemo do jutra, ali ipak nas vracaju na stanicu, kaze dispecer vozice vas sirmium bus kuci, hvala sto ste pomagali, red je da se oduzimo. cekamo jos sat ipo bus i konacno krecemo kuci. toliko sam iznerviran, da ne mogu da ti opisem! nemam ni jednu sliku, ne treba mi, dovoljno mi je da znam da sam ucinio nesto, da mi je stalo…ali kad se setim koliko brzo se u ns digne 1000 ljudi da juri u sabac, mitrovicu, morovic, krupanj, racu…kako vredno i hrabro ljudi rade, a sapcane bas briga, kafici puni, sprdaju se, nece niko da ide na nasip, a vojska organizovala gomilu kamiona, obezbedila hranu, daju cizme na revers, lopate…ma strasno. ovaj narod je sasluzio sve sto mu se desilo, ako ni zbog cega drugo, onda zato sto cuti i trpi dok ga vode u propast. samo mi je zao one manjine dobrih, jako dobrih ljudi, koji su se raspali pomazuci i dajuci i vise no sto imaju, da pomognu drugima koji nemaju nista. od mene je dosta za ovu godinu, ne idem juznije od dunava. e da, ali ako mi sledece nedelje legne sponzorstvo koje ocekujem, 30.maja idem humanitarni krug biciklom oko evrope, 11 zemalja, 4000 km…mesec dana voznje, da pricamo ljudima utiske sa nasipa i trazimo pomoc za poplavljene. meni je savest mirna, a mnogo je ni nemaju.
Svaka cast i vojsci i zandarmeriji i vojnoj policiji, svi su bili jako ljubazni, pomagali nam, uopste nas nisu gledali s visine, bas smo se osecali ravnopravnim, ono ljudsko postovanje prema kolegi koji im pomaze.
Eto ti ustisci iz macve, seti se toga sledeci put kad se na frku budemo organizovali da idemo da im pomazemo. “

Šibica

Oko te jedne priče se uglavnom sve na mom blogu vrti.
Nije čak ni priča, nego misao.
Jedna šibica je dovoljna da pokrene požar koji će spaliti sve do temelja.
Uzrok je tragedija, šibica su bili tviteraši, fejsbukovci, blogeri, radio amateri…
Moramo biti solidarni, moramo u ovom trenutku biti tu za sve koje je pogodila ova katastrofa.
Jebe mi se kako se ko zove. Jebe mi se kojom se rukom krstite ili klanjate, dokle god ste čovek.
Morbidno je da je slogu morala da pokrene jedna ovakva katastrofa.
Majke kojima bujica odnosi decu iz ruku, deca koja gledaju kako im roditelji ostaju u vodi dok njih evakuišu.
Psi koji vas bezuslovno vole šta god im uradili, gledaju vezani za vama dok ih ostavljate bespomoćne.
Jeste pokazala ova situacija da možemo pronaći čoveka ali isto tako je pokazala koliki monstrumi možemo biti.
Kao da to i nismo znali do sada.
Vatra je upaljena u oba smera.
Pojavio se Čovek i Nečovek.
Oni koji svakodnevno rizikuju svoje živote spašavajući tuđe, ljudske i životinjske.
Oni koji ne spavaju noćima pokušavajući da podignu što više ljudi na noge.
Oni koji su na bedemima umorni, pospani ali i dalje tu.
Sa druge strane postoje oni koji podižu cene vode i hleba.
Oni koji su tražili 1 000 dinara po osobi za spašavanje.
Oni koji su namerno plasirali dezinformacije.
Oni koji su sedeli kući i pametovali.

Kojima ste se priklonili to je stvar vašeg izbora, svesti, razuma…


Poplava emocija

Danima vagam da li uopšte išta da napišem.
Nisam gledao u apatiji šta se dešava oko mene, nisam mogao to da dozvolim.
Previše ljudi znam koji ništa nisu uradili, iz razloga što su zapali u nekakvu apatiju.
Ubeđuju me da oni kao pojedinci ne mogu ništa da urade.
Tužno je što su to ljudi koji me veoma dobro poznaju, ljudi koji su svesni kojom brzinom sam ja, sa još svega par ljudi pokrenuo akciju u našem mikrokosmosu.
Sabrali smo se u svega par minuta i pokrenuli akciju sakupljanja ljudstva i pomoći.
Danima unazad pre početka apokalipse( jer blaža reč za ovo ne postoji), videlo se da se sprema nešto zlokobno. RHZ je upozoravao na to, radarsko praćenje oblaka je upozoravalo na to, stanje u okolnim zemljama je upozoravalo na to.
Samo niko zadužen da upozori Srbiju, nije upozoravao na to.
Kada je otvorena Pandorina kutija, tri dana nije stizalo upozorenje.
Najveća greška je po meni bila u startu što su na tako odgovorna mesta postavljeni ljudi, koji nisu spremni da se uhvate u koštac sa ovakvom situacijom.
Druga greška ništa manja, bila je to što se gledao isključivo vodostaj.
Nikome nije palo na pamet da uzme u obzir šta će se desiti kada se nakon onolikih kiša, voda sjuri sa planina. Kada se spoje svi oni planinski potoci i reke.
Taj propust je mnoge koštao svega.
Sama država je pokazala ogromnu neozbiljnost.
Od pogrešnih procena, preko pogrešnih apela, do neozbiljnosti u organizaciji i koordinaciji u sprečavanju i saniranju tragedije.
Ovaj tekst nije i neće biti politički obojen, pored svih mojih neslaganja sa garniturom na vlasti.
Nije samo njihova greška, greška je svih nas.
Decenijama se nije ništa radilo da se spreči mogućnost izbijanja ovakvih tragedija.
Od raspada bivše Jugoslavije na ovamo, nije dovoljno urađeno.
Obrenovac, Valjevo, Krupanj, Paraćin, Svilajnac, Bajina Bašta, Kupinovo, Šabac, Drenovac, Ševarice, Tabanović, Pričinović, Majur, Mišar, Orašac, Miokus, Dragojevac, Mrđenovac, Provo, Smederevska Palanka, Kostolac, Drmno, Petrovac na Mlavi, Malo Crniće…
Ne želim da spekulišem brojem žrtava, znam informacije koje sam primio od mnogih ljudi koji su došli iz najugroženijih mesta. Znam da su mnogi koji su prošli razna ratišta, poslali poruku da ovako nešto nisu nikad videli.
Ovog trenutka na RTS kažu da je Gradonačelnik mog grada obezbedio neku veliku cifru džakova.
Kakav gorak ukus žuči u ustima. Nije Gradonačelnik obezbedio, neki su moji sugrađani obezbedili danonoćnim pakovanjem tih džakova.
Prekinite da se reklamirate u trenucima dok zemlja umire!!!!
Zgrožen sam neozbiljnošću pojedinih najviših funkcionera, koji su se poneli kao poslednje fukare.
Umesto da odu do tih ugroženih područja i tamo uspostave štab iz kojeg će koordinisati potrebnim akcijama, oni su izašli sa čitavom ekipom koja ih je snimala, obezbeđivala umesto da te ljudske resurse iskoriste za ono za šta su bili najpotrebniji.
Ti helikopteri i kola kojima ste prevoženi su MORALI biti iskorišteni u pametnije svrhe!
Kao da niko nije svestan prioriteta.
Toliko laži je plasirano preko sredstava javnog informisanja…
Konstantni napadi na ljude sa Twitter-a i Facebook-a, gospodo da nije bilo nas koji smo u četiri dana sakupili svega par sati sna ova situacija bi bila daleko gora!
Potpuno ista priča kao i ove i prošle godine, kada smo vas za vreme onih smetova naterali svojim objavama da delujete!!!
Iskreno gospodo ministri, preCednici vlade zabole me šta izjavljujete o nama.
Ja konkretno, znam koliko mi je u zadnjih pet dana poslato poruka od ljudi koji su ugroženi ili su bili ugroženi sa ne molbom nego naređenjem da ne smem da prestanem da pišem…
Trudio sam se da većinu informacija proverim, pre nego što ih plasiram u javnost.
Uglavnom sam se oslanjao na informacije ljudi koji se nalaze u tim mestima odakle dolazi poziv da im se pomogne.
Na njih sam se oslonio i na radio amatere.
Znate to je ona grupa ljudi koja je uvek bila tu u najkritičnijim situacijama koje su zadesile našu zemlju.
To je ona grupa ljudi koja nije potpisala papir da neće govoriti o onome što vidi, za razliku od mnogih koji su morali. Znate onaj papirić kojim ste obavezali mnoge da govore i pišu samo ono što je u skladu sa vašim izjavama. Ups! Da, video sam ga…
O crkvi ovaj put neću puno pisati, samo želim da kažem da se Patrijarh Pavle okreće u grobu zbog vas. Umesto da pomognete ovom narodu, vi širite mržnju. U skladu sa Isusovim učenjem? Pa ne baš. Nadam se da će vas Satana nagraditi nekim roštiljanjem za to.
Nisam vernik ali ću svakako zamoliti nešto vašeg Boga.
Ne praštaj im, znali su dobro šta rade!
Ljudi polako postaju svesni obima ove kataklizme. Svesni su da je ovo tek početak.
Samo da prebacim na neki drugi kanal, muka mi je već od Javnog Servisa.
Odličan je za probavu. Jednostavno vas tera na veliku nuždu.
Dok su se razna gospoda junačila za televiziju i one najgluplje i najprimitivnije naše sunarodnike, običan narod je spašavao živote.
Tako su se u jednom trenutku na odbrambenom bedemu blizu mog Novog Sada, našli navijači iz cele Srbije. Navijači okarakterisani u medijima kao obični huligani i kriminalci.
Došli su čak momci i devojke iz Kragujevca i Novog Pazara da brane moj grad.
Momci iz Zagreba su me čak kontaktirali i rekli mi da ako treba i oni će doći.
Diskretni heroji…Običan narod.
U medijima su zaboravili da istaknu da moj grad brane i studenti iz cele Srbije, koje je tragedija zatekla ovde.
Mnogi od njih su ostali da brane moj grad.
Neizmerno poštovanje prema svima njima.
Dok su neki iz svojih kafića, solitera posmatrali kako ljudi iz cele Srbije brane njihove živote.
Neki su i pljačkali napuštene kuće…
Ono najgore u ljudima.
Čak ni oni ne mogu zasene činjenicu da smo pokazali da i dalje postoji ČOVEK u Srbiji.
Nemam snage ni da pišem o propustima kada su moji drugovi na kiši po noći, čekali u tuđem gradu satima da im se neko obrati i kaže zašto su naši političari apelovali da se dođe u pomoć ako ništa nije organizovano…Ni o političkim igrama najniže vrste gde se obračunavalo sa gradovima koji nisu po volji nekih. Ne sa ljudima, nego sa čitavim gradovima koji su kažnjavani jer su glasali kako su glasali.
Kapiram ugasiće mi blog nakon svega ovoga a nisam zagrebao još ni površinu svega što se dešavalo.
Nema veze, istina će ostati. 
Mogao sam i daleko ružnije i oštrije da napišem ovaj tekst ali još uvek nije vreme za to.
Moram da napomenem i to da bi smo vas mogli tužiti za sve one životinje koje niste dozvolili ljudima da evakuišu. Mogle bi neke tužbe Strazburu da padnu nakon ovoga. Nadam se da će vas glasovi progoniti, do kraja života.
#kažemsamo.
Ne gadite mi se zato što ste svojom nekompetentnošću ugrozili život cele zemlje, nego zato što niste ljudi da tu grešku priznate.
Sada stižu oluje, pacovi, zmije, zaduživanje, bolesti, klizišta…Sve ono što ste mogli da sprečite.
Stiže suočavanje sa stvarnošću.
Cenzuru na nju ne možete da stavite.
U Japanu bi već pola vlade izvršilo Sepuku. No, Japanci imaju ponos i čast.
Vi imate…Nemate ništa.


P.S. Ljubav za sve one ljude iz raznih zemalja koje su došli da pomognu. Ljubav i za naše susede koji su u sličnoj situaciji. Izdržite, sve prođe. Ako ništa imate u startu tu prednost da ne živite ovde.
P.P.S. Verovatno imam dosta gramatičkih grešaka. Nemam živaca da to ispravljam.
P.P.S. Hvala svim onim ljudima koji su me terali da se oglašavam i koji su me držali ovoliko budnim u svakom smislu. Najveća Ljubav za vas!
Ne mogu da vam opišem koliko sam ponosan na ljude oko sebe, koji su bez razmišljanja odreagovali na prvi upućeni apel. 



ODGOVORNOST

Srbija danima u haosu.
Vlada Srbije danima ćuti.
Ljudi ginu, ostaju bez kuća, bez ičega.
Vlada Srbije ćuti.
Treći dan po izbijanju haosa, Vlada proglašava vanredno stanje.
Svo to vreme Ministar bez portfeljea, zadužen za vanredne situacije ćuti.
Naravno odmah je krenulo slikanje raznoraznih funkcionera kako pomažu unesrećenom narodu.
Da niste malo okasnili?
Zašto se čekalo toliko?
Niste bili spremni za situaciju koja je danima ako ne i nedeljama unapred najavljivana?
Kako je to dočekao naš divni nebeski narod?
Vrlo brzo se transformisao u vodeni.
Razbudili se razni ratni profiteri.
Duplirali cene vode, gumenih čizama, čamaca…
Divni smo kolektivno.
O licemernim pljuvanjima i lažnom moralisanju preko društvenih mreža, da i ne govorim.
Svako radi svoj posao.
Eto npr. Juče sam zvao Zelenilo i Vatrogasce u vezi nekog drveta koje je krenulo da pada.
Prebacivanje odgovornosti sa jednih na druge.
Klasično bolenje kurca.
Šta za to vreme radi ovaj idiotizmom zaslepljeni narod?
Pa piše hvalospeve političarima, onima koji su došli da se slikaju i zarade političke poene na njihovoj nesreći.
Možda za promenu da se zapitate šta su ti političari uradili da ne dođe do ovakve katastrofe?
Stiže vest da ceo Obrenovac mora da se evakuiše.
Bojim se da ako ovi iz Ministarstva za ove situacije u kojoj smo budu koordinirali tom akcijom…Pa neka je tom narodu Bog u pomoći.
Ja lično u njega baš i ne verujem ali dobro.
Kad smo kod Boga, ovi njegovi izaslanici su juče pevali anti dodole.
Nisu im baš uspele, verovatno su omašili broj opet.
Možda da ste uplatili neku kintu ili kupili čamce i mehanizaciju, umesto molebana?
Molim i ja za vaš ban. Treba vas sve banovati nakon ovoga.
Da se vratim na Obrenovac, ljudi tamo je situacija više nego ozbiljna. Šaljite čamce ako ništa drugo.
Morate jedni drugima da pomognete jer ako čekate pomoć države ili Boga, bojim se da ćete biti kolateralna šteta.
Strašno mi je što sam svestan da kad ovo za par dana prođe, niko se više neće sećati niti jednog propusta.
Svi će se samo sećati slika naših vrlih političara koji su priskočili nesebično u pomoć ugroženima.
Kažu ljudi u crnom to je zbog gej parade.
Ja ipak mislim da je zbog Tijane i Anđele i sve one dece koju ste olako zaboravili.
Dobro, to je ipak samo moje skromno mišljenje.

Slika izvor BETA

Bezuslovna ljubav

Dragi Mama i Tata,

Umro sam danas. Dosadio sam vam i odveli ste me kod Šintera.
Tamo je u jednom trenutku bilo nas previše i ja sam izvukao
najdeblji kraj. 

Ja sam sada u plastičnoj kesi bačen na deponiji. Neko drugo štene će koristiti moj povodac koji ste ostavili.
Moja ogrlica je bila suviše mala i prljava, ali gospođa je skinula sa mene pre nego što me je poslala na “put”.

Da li bih i dalje bio u svojoj kući da nisam žvakao tvoju cipelu?
Nisam znao šta je to, ali bilo je kožno i bilo je na podu. Ja sam se samo igrao sa tim, jer si zaboravio da mi kupiš igračke.

Da li bih bio kući da si me naučio šta smem da radim a šta ne?
Guranje moje njuške u ono što sam uradio me je samo postidelo što sam to uopšte morao da uradim.
Postoje knjige i učitelji koji su mogli tebe naučiti, kako da mene naučiš da tražim kad moram da idem napolje.

Da li bih i dalje bio u svojoj kući da nisam uneo buve? Da me nisi ostavio napolju danima, bez leka protiv buva ne bi ih mogao dobiti.

Da li bih i dalje bio u svojoj kući da nisam lajao?
Samo sam pokušao da ti kažem:” Uplašen sam, usamljen, tu sam i želim da ti budem najbolji prijatelj!”

Da li bih i dalje bio u svojoj kući da sam znao da te usrećim? To što si me udarao, nije mi pomoglo da naučim kako…

Da li bih i dalje bio u svojoj kući da si našao vremena, da me naučiš kako da se ponašam? Nisi obratio pažnju na mene posle nedelju dana, a ja sam sve vreme čekao da me zavoliš.

Umro sam danas.

Voli Vas Vaše Štene.

Ne znam ko je autor, ja sam tekst pre par meseci preveo i prilagodio…

Tuga u veselim očima

Dok sam se vraćao iz izlaska, video sam potpuno pokislo štene spremno za igru sa bilo kime ko mu pokaže trunku interesovanja.
Zbog specifične situacije u kojoj se nalazim, ovaj život nisam mogao da spasim.
Ako neko od mojih sugrađana pročita i nađe u sebi trunku humanosti a u mogućnosti je da pomogne, pas se nalazi u blizini Bistroa u Modene.
Potpuno je mokar, ako ostane ovakvo vreme ne verujem da će preživeti do kraja meseca.

Kakvi su to ljudi koji su sposobni da izbace životinju na ulicu?
Znam reći će sad mnogi licemerni humanisti da ima i puno dece na ulici.
Čovek se snađe. Deca se uglavnom ostavljaju u sirotištima, ispred bolnica i slično.
Naravno ima i mnogo gorih slučajeva od toga.
Životinje se bacaju kao stvari na ulicu.
Kako neko ko uradi takvu stvar može da živi sam sa sobom?
Pogotovo ostaviti jedan takav život u zemlji u kojoj živimo.
Zemlji gde je svest o prirodi i životinjama ne na nuli, nego u debelom minusu.
Ne shvatam. Da li se osećate kao mali bogovi jer niste u stanju da sredite svoj život pa ste presudili jednom bespomoćnom?
Takvim ljudima, da sam neka viša instanca bih sudio bez milosti.
Ne, ne mislim na smrtnu kaznu. Naprotiv.
Podario bih im što duži život.
Besmrtnost po mogućstvu. Da mogu da gledaju kako sve oko njih nestaje.
Kako se gasi svaki život koji im je bitan.
Kako nestaju sva draga mesta. Ne bih im dozvolio da izgube pamćenje.
Stalno bi ih podsećao na sve što su izgubili.
Ne mogu da smislim suroviju kaznu od te.
Ne znam.
Ja neću moći da spavam zbog toga što ovaj život nisam mogao da sačuvam.
Kako vi mirno spavate?