Hostasse

Najpopularnija radna mesta među današnjim devojčicama, devojkama, damama su hostese, promoterke i slično.
Generalno jedan dubokouman posao za odlične pare.
Dobro možda ne dubokouman, dubok svakako.
Tvoje je samo da budeš lepa, da dočekaš gosta sprovedeš ga do separea ili da prezentuješ novi proizvod.
Svaka čast, te devojke odlično zarađuju. Viđam ih dosta po gradu. Fura se firmirana roba, miriši se na Pako Raban 1 million, voze se dobra kola, izlazi se po splavovima i VIP žurkama.
Roditelji su preponosni na njihove mezimice, prelepotice.
Uspele su bez fakulteta da naprave odličan biznis.
Jeste da je mali rok trajanja ali je berićetno.
Ako se dobro odigra, vrlo lako se prelazi na sledeći stadijum – Starleta.
Zvuči kao srpsko engleska kovanica, zvezda leta.
To im je manje više i rok trajanja.
Poznate, viđene, slavne.
Dolaze do samog vrha domaćeg, pa čak i regionalnog džet seta.
Znam sve, oskudacija je.
Roditelji su van sebe od ponosa što im je dete na duplerici nekih eminentnih časopisa za bate.
Kad će dete ako neće sada?
Poštujem ja te devojke. To je njihov izbor svakako.
Treba imati želudac za te stvari.
Šta će drugo kad samo to znaju?
One su ljepše od noći.
Noću su tačnije, jedino i lepe.
Dobro da ne preterujem i danju.
Pod uslovom da ćute i budu tu. 
Nešto kao aksesoar ili ikebana.
Ljubi ih majka. Tatine princeze trotoara na zrnu belog praška.
Ne znam meni su sve slične kad ih ovako posmatram iz daleka.
Od nekih vrsnih poznavalaca te materije, sam čuo da ipak postoji razlika.
U usluzi i ceni uglavnom.
Znam serem i ja, pregazilo me vreme.
Nisam totalno moderan, majke mi.
Pobrkam ih nekad sam onim što smo mi zvali kamenjarke, petljarke.
Prostitutke je čini mi se politički i društveno korektna reč?!
Trnovit je put od školskog wc-a do pisanja memoara…Jedne gejše.
Gejša lepše zvuči, onako egzotično.
Egzotične plesačice…Na polnom organu.
Bitno da su porodice ponosne.
Svašta se rodi u mutnoj vodi, što bi Đoliška rekao.
Izrode rađaju nove izrode, to je već Šelić.
Rodiće vam sina pod svetlima kazina…To već nisam siguran ko je u pitanju ali imam neku osnovanu sumnju.
Dobro, ako memoari ne uspeju uvek su tu petlje, mostovi i wc-i.
Korenima se lako vratiti kad nemaština pritisne.
Dobro jutro lutke sa naslovne strane, kapiram da se vraćate sad kući sa posla.
Jebeš telo, reci kome tvoje srce pripada…Počeo sam i Drimu da citiram.
Posle koje cifre samoprezir nestaje?

P.S. Čast izuzecima koji potvrđuju pravilo.

441

Četiri stotine i četrdeset napisanih priča za ovih 6 meseci.
Pisao sam o svemu.
O politici, estradi, filmovima, pesmama.
Najviše sam pisao o sebi i o vama.
Mnogi su mi zamerili psovke i gramatičke greške.
Kažu da pišem svakodnevnim jezikom, jezikom ulice.
Jezikom u lice.
Oni to valjda smatraju uvredom.
Jebem li ga, meni je to podstrek da nastavim u istom pravcu.
Ne tripujem se da ću biti Ivo Andrić.
Nisam ja materijal za Nobela.
Pogotovo ne sada, kada su nagradu dobili kojekakvi.
Suviše sam Bukovski za ove nobles.
Psujem kad mi dođe, prdim i podrigujem takođe.
Kakav sam u ovim mojim beleškama, takav sam i uživo.
Zato i pišem. Ne treba mi alter ego.
Pišem da bi me što više ljudi shvatilo.
Na kraju krajeva, pišem da bih začitao moje demone.
Da bih shvatio sam sebe.
Ogolim se pred svetom na virtualnom papiru do kostiju, pa onda polako sklapam nazad svaki atom.
Nešto da ostavim za sobom, kad duša odluči da napusti ovo pohabano telo.
Prepotentan kao i uvek, ne zanimaju mene visine.
Možda tu neki nivo jednog Antića, Parsonsa ma uostalom i meni dragog čoveka, Balaševića.
Trudim se da budem prepoznatljiv u pisanju a opet da ne budem dosadan.
Onda se to negde već u prvim redovima izgubi, prestanem da se trudim i budem samo ovo što jesam.
Činele…Zveči…
Ponekad se javi i Homer Simpson i ponavlja mi: ” Jedi puding, jedi puding, jedi puding… “
Valjda neko zna o čemu pričam…
Vaše čitanje pokreće moje pisanje.
Uzročno posledična veza.
Činele, činele, činele, puding, činele, puding…
Hvala vam što svojim čitanjem oslobađate moje demone iz napisane reči.
Inkantacija i invokacija.
Kao što kaže poslednje urađena tetovaža, mislim poslednja za sada.
Ponor, Pakao doziva.
Hvala za svaku pročitanu priču u ime mojih demona i u ime majmunčića koji lupaju činele u mojoj glavi.
Hvala i u ime glasa Homera Simpsona koji mi ponavlja, da jedem puding.

Slepci

Mi nismo samo glup narod, mi smo i slep narod. Jednostavno, neverovatno je do kojih granica idemo za nesto sto uopste nije nase. Naime, sve cesce i cesce se pojavljuju postovi na Facebook-u koji, kao i grupe, koje su u elementu “NEMOJ TE NOSITI STVARI SA AMERICKOM ZASTAVOM”, ispod cega stoji 5000 komentara tipa “to srbendo”, “vratice se vojvoda”, i slicnih sadrzaja.

Mene ovo fascinira, iskreno. U Srbiji u kojoj je apsolutno sve problem, nista ne funkcionise kako treba, banke, zdravstvene institucije, policija, sudovi, ali bukvalno svaki deo naseg sistema je pokvaren, neko smatra da je problem sto se nose odevni predmeti koji na sebi imaju americku zastavu. Ocigledno, isti neko smatra da je to dovoljno vazno da se posveti cela jedna grupa borbi protiv ‘problema’. Jer nas je amer bombardovao. Jer nam amer truje vakcine i gradi HAARP-ove. Problem? To su deca od 10 do 16-18 godina. Deca koja mrze ameriku na Facebook-u, koji je u Kaliforniji. Dok jedu hranu iz Madjarske i Bugarske. I gledaju serije i nose odecu iz Turske. I jos mnogo toga. Pa dozvolite..

Vi ste, kao i ja, deca jedne digitalne generacije, jednog novog doba. Za vas ne postoje granice, drzave, narodi, boje koze ili nacionalnosti. Za vas ne postoje nacije i istorija. Za vas postoje lajkovi, instagrami i tviteri, youtube i piratebay. Za vas postoje ajfoni, megapikseli, selfiji i slicno. Prestanite da zivite jadne propagadne koje su vasi roditelji morali da slusaju. Prestanite da mrzite sve ljude jer je jedan general izdao neko naredjenje. Prestanite da se secate necega sto je bilo pre 10, 100 ili 1000 godina. To je za vas nebitno. Za vas ne postoje granice. Jer ako postoje granice i narodi, drzave i nacije, onda priznajete da ste deo nekog sistema koji kontrolisu razni politicari i koriste vas, a vi to ne mozete i ne bi smeli da budete. Vi ste slobodni. Prestanite da stavljate sebe u zatvor nekih drugih vremena. To za vas vise ne postoji. Otvorite oci. Jer ako ovako nastavite, nece me cuditi sto ce vas opet jebati isti ljudi koji vas jebu vec 25 godina, sto ovde nikada nece biti bolje, ali bar se nece nositi odeca sa americkom zastavom. I slavice se vojvoda. To je jedino sto cete ostaviti u amanet buducim generacijama. Besmislenu mrznju i nedostatak zdravog razuma.. Slepci.

Moja Ispovest

Šta nas to tera da sve radimo kontra, od našeg predosećaja.
Instinkt retko kad greši.
Šta je to u čoveku koji je formiran kao ličnost, osoba koja veruju u znakove pored puta, što nas nagovori da izdamo sami sebe po ko zna koji put?
Kako ja drugima da objasnim svoj mrak tako da im bude jednostavno da shvate, kad se često i ja izgubim u njemu?
Ljudima je prekomplikovano da se postave na moje točkove…Teško im je da sagledaju svet iz mog ugla, mojim očima.
Uglavnom padaju u zamku mog spoljašnjeg zida.
Zamka snage, beskrajne pozitive i istrajnosti.
Ko me stvarno poznaje, zna da sam najistrajniji uvek bio u stvarima koje su bilo destruktivne po mene.
Odakle onda taj pozitivan stav prema životu?
Baš iz svih prethodnih iskustava, znam koliko sam delovao godinama destruktivno na sebe i druge.
Vreme ne mogu da vratim, niti da povučem odavno odigrane poteze zato sledeće mogu da odigram daleko pametnije.
Potezi bez posledica su uglavnom uzalud potrošeni krugovi bacanja kockica.
Često sam imao lošu ruku u partiji, još češće sam delio samom sebi loše karte.
Nekad izblefiraš druge, uglavnom izblefiraš sebe.
Kad se završi partija, negde si dobio a negde izgubio. Sve se svede na to kolika očekivanja si imao od toga.
Mnoge partije sam namerno gubio, da bi ih drugi dobili.
Jebeš poraz ako je onom sa druge strane stola daleko važnija pobeda.
Jebeš i pobedu kad traje prekratko. Život je isuviše kratak da bismo imali vremena da slavimo pobede i žalimo gubitke.
Nikako da naučimo da živimo u trenutku.
Kako onda pravilno odigrati partiju?
Nemam odgovor, jer odgovor ne postoji.

Sve je stvar osećaja i predosećaja.
Jedna od najbitnijih osoba u mom životu mi je pre koji dan dala najveći kompliment koji sam za ove tri decenije života dobio.
” Baš te briga, ti si sebi obezbedio besmrtnost…Toliko dobrih tekstova imaš. “
Nema dalje.
Besmrtnost možda i zaradim, no mišljenja sam da će to biti tek nakon moje smrti.
Tako to obično biva.
Kada bi svi oni koji su sebi dozvolili luksuz da me izgube, barem na trenutak shvatili način mog poimanja točkića koji pokreću svet, kada bi shvatili komplikovanost mog postojanja…Duša bi im u bespućima večnosti čamila u očaju.
Prepotentno sa moje strane?
Verujem da jeste, gledano iz vašeg ugla.

Samo…Ovo je moja partija a ne vaša.
Karta su podeljene, Lovac je na potezu…


Stranputice

Kojom brzinom ide život?
Kojom brzinom mi kroz život idemo?

Šta se desi kada se te dve brzine ne usklade?
Neki idu ispred života, neki kaskaju za životom.
Neki voze off road, nekim svojim putem.
Konstantno se sudaramo sa tuđim mikrokosmosima.
Ponekad je to kao da si utonuo u lazy bag, no često je udarac kao da se šleper skucao o zid.
Ožiljci, traume, strahovi uvek ostaju potpuno nebitno kojom brzinom se zakucali jedni o druge.
Jebeš ga, to kapiram tako mora da bude.
U suprotnom samo voziš.
Koja je poenta vožnje ako voziš po pravom putu?
To me podseća na Formulu 1 i mađarski Hungaroring.

Staza koja ide u krug.
Ako se ne sudarite ni sa čijim mikrokosmosom, nikad nećete sazreti.
Ne kažem, nije poenta biti odrastao.
Ko brže sazri, taj brže i istruli.
Poenta je znati kada dodati gas a kada zalegnuti na kočnicu.
Šta god vam neki pričali o odrastanju, poenti života, smislu našeg postojanja uzimajte sa rezervom.
Uzimajte sa rezervom i ovo što ja pišem.
Moj mikrokosmos ne mora nužno da se kreće brzinom, kojom kreće vaš mali svet.
Iz mog ugla gledano ako ne živiš, mrtav si iako dišeš.
Zašto nam onda trošite kiseonik?
Držite si vi utabane staze ali prođite ponekad barem 100 metara off road.
Nikad ne znate koju novu biljnu ili životinjsku vrstu ćete tamo otkriti.
Nema potrebe da se bojite bola i ožiljaka. Oni od nas prave to što jesmo.
Čovek bez ožiljaka je čovek bez bitke.
Čovek bez bitke je čovek bez iskustva.
Čovek bez iskustva je samo komad mesa, krvi i kostiju.
Prekinite da sputavate sebe i da se opterećujete okolinom.
Neće niko drugi živeti vaš život, umesto vas.
Kada budete uzimali poslednji dah, možda se setite ovog saveta…

Bogovi

Preplavljeni smo knjigama, filmovima, serijama o raznim mitološkim bićima iz stare Grčke, Rima, Mesopotamije. Blokbasteri vezani za priče o religiji koju smo primili…Kako smo primili.
Zaboravili smo svoje bogove, svoje mitove…
Ko zna, možda nam se sve ovo dešava baš zbog toga.
Koliko znate o Isusu, Noeu, Anubisu, Zeusu?
Sad mi recite koliko znate o Perunu, Svarogu, Dabogu, Devani?

Da li znate šta vuk predstavlja kod Starih Slovena?
Šta predstavlja zmija?
Oni koji me bolje znaju, znaju koje su mi dve omiljene životinje.

Slučajnost?
U slučajnosti veruju ljudi koji se plaše, da vide.

Znate šta je Kult Mrtvih?
Kapiram da ne znate.

Nema ga u Gospodarima Prstenova, ni u Igri Tronova.
Nema ga ni kod Indijane Džonsa.
Tu smo gde smo, jer ne znamo ni ko smo niti odakle smo.
Da li ste znali da je kod nas postojalo verovanje, da je drvo sklonište za dušu nakon smrti?
Ko je bila Devana?
Da li ste znali da Slovenski Zmaj nije uopšte isti onakav kakvim se predstavlja kod ostalih naroda?
Kod nas je Zmaj bio ptica.
Da li ste znali odakle ideja da decu donose rode?
Pročitajte malo o Suđajama.

Zajebite me Grdane i Hekate, naučite nešto o Morani.
Koji idiot je ženama koje donose decu na svet dao ime Babice?
Babice su demoni koji noću napadaju porodilje…

Svesni ste nadam se da je Vampir naša reč.
Jebao vas Sumrak. Svetlucavi gej vampir.
Veza između Sukubusa i Noćnica?
Uostalom Deveta Kapija, Nekronomikon…Velesova Knjiga?
Osvrnite se malo oko sebe, svet koji nas okružuje je daleko veći od dnevne doze plitke politike, afera, kiše…
Imamo zanimljivu mitologiju ako ne čak i zanimljiviju od ostalih, onda svakako u rame sa ” najvećima “.

Dobro veče dragi moji seksomani

Nakon što je silovana, devojka u američkoj državi Ohajo pozvala je policiju (911) oko četiri sata ujutru. Međutim, tada se susrela sa veoma neprijatnom devojkom koja je radila te večeri kao dispečar.
– Gospođice, moraćete da prestanete da plačete kako bih dobila informacije od vas! – grubo joj je odgovorila dispečerka.Žrtva joj je ispričala da je napadač upao u njenu kuću, prislonio pištolj na glavu i prislio na oralni seks, a potom opljačkao i pobegao.
Devojka je potom objasnila da ne zna kako je napadač ušao, a onda dobila još bezosećajniji odgovor.
– Pa, sa tim informacijama koje ste nam dali, nikada neće moći da ga pronađu  – dodala je dispečarka.
Nakon te opaske, devojka joj je prebacila da joj je saosećajnost ravna nuli i da ne zna sa čime se ona suočava.
Policija je uspela da kasnije identifikuje napadača i uhapsila Majkla Kalagana (30), koji je optužen za silovanje i pljačku.
Ipak, protiv neljubazne dispečarke, uprkos svemu, neće biti pokrenut disciplinski postupak pošto je, kako je navela tamošnja policija, žrtva ipak dobila pomoć.
(Telegraf.rs / Izvor: huffingtonpost.com)
Ono što je gore od ove priče su komentari na ovu vest.
Od komentara tipa ko je jebe, do komentara to vam je Amerika.
Igrom slučaja znam za sličan događaj ovde kod nas u Srbiji.
Simptomatično u svemu ovome je to, što su najbezosećajniji komentari došli od pripadnica ženskog pola.
Ne mogu da se ne zapitam šta fali ovom narodu, onako generalno?
Saosećajnost na nivou kamena za struganje peta.
Ne znam u šta verujete, samo znam da karma ume da bude kurvetina.
Stavite umesto imena ove devojke ime svoje majke, devojke, sestre, deteta…Smešno još uvek?
Naučite pre nego što prokomentarišete ovakve stvari, da se postavite na mesto osobe koju stigmatizujete.
Uostalom kao što rekoh, stavite nekog svog voljenog na isto mesto, u istu situaciju.
Kako bi ste reagovali?
Ne znam, možda sam ja pristrasan. Ja bih ovde odavno vratio smrtnu kaznu. Pogotovo za zločine ove vrste.
Možda vam je i dalje smešno sve ovo.
Ako jeste, samo nek vam odzvanja u glavi: ” Mama, mene su silovali…”
Ae, pa tako…

Oči su se navikle na…

Ponovo taj neki osećaj da mi neki životi klize kroz ruke a ja ne mogu nikako da ih zaustavim.
Nemi posmatrač života u retkim trenucima razuma…
Već par dana imam utisak da sve gledam tuđim očima.
Budim se potpuno nesiguran da li sam uopšte spavao.
Nesiguran da li sam to uopšte ja.
Moguće da sam se samo vratio u mračnu fazu, tako bi je neki nazvali.
Meni se čini samo da se polako vraćam u normalu.
Beskrajno ludilo u očima drugih, ne mora nužno biti ludilo.
Nekome je to konstanta.
Ponovo tuđim željama vođen, pustio sam lažnu zvezdu u meni da zasija lažnim sjajem.
Zvezda padalica u meni, tek tračak svetlosti tuđeg zdravog razuma koji me mimoilazi.
Kao da sam se ponovo našao u tuđim snovima…
Pierrot…Tužni Pajac. Kad se nasmejem lako zbunim čoveka.
Nije to iskra u očima.
Kap u okeanu melanholije.
Kap gusta kao mrak Karkose.
Kažu mi da imam zarazan osmeh, nije to osmeh nego dobro isfolirani facijalni grč.
Nije osmeh zarazan, nego ludilo.
Lako čovek pogreši.
Rođen sam sa greškom. Ne, ne mislim na svoj fizički hendikep.
U svakom mom ćutanju možeš čuti lelek Dunavskih vila.
Severac duva orkanskom snagom.
Divlja ravnicom.
I onda buđenje.
Nisam siguran gde sam, ni zašto sam.
Zato se plašim da sam nešto propustio. Na trenutak sam spustio gard i nisam siguran da li sam primio udarac…
Treperi mi pred očima, nisam siguran da li su zvezdice ili slike…
Zvezdice pretačem u slova, slike u reči.
Da li sam se ponovo našao u sedlu Rosinante?
Vidim vetrenjače…
Sančo mi se negde izgubio.
Vreme je za još jedan juriš.
Pa ko pukovnik, ko pokojnik.


Živi život kad ne mogu ja

Živimo ovako jer ne znamo za bolje.

Jer smo zatupljeni pričama ljudi oko nas koji su isto tako bezmudi, o


 trulom zapadu i pričama kako nas niko ne voli.

Živimo ovako jer muda za promene nemamo, jer smo svesni da ako 


se nešto promeni na bolje moraćemo da se odreknemo zatucanosti i 

lažne superiornosti.

Živimo ovako jer nismo za bolje. Ako nam bude bolje, na šta ćemo 

se žaliti i kako ćemo kukati?

Naučeni od strane roditelja, okoline da držimo glavu zabodenu u 


beton. Nojevi je barem zabadaju u pesak.


Možeš da se praviš noj ili da se priključiš gomili, zato što ako ne

 razmišljaš kao gomila odmah si trn u oku nekome.

Ko si ti da se ističeš?

Ko si ti da ljudima dokazuješ da su jadni i preglupi?

Pišaju po vama? Dignite glavu i otvorite usta, pravimo se da je kiša.

Rominja urin po licima našim.

Kaže Mali da će za 10 godina ceo Beograd imati vodu i 

kanalizaciju.

Pozdravljam! Svaka čast! 2024. Godine će prestonica zemlje koja


 stremi da bude lider u regionu i šire, imati osnovne uslove za život.

Hrlimo ka boljem sutra, od jula će biti legalizovana vutra.

U Srbiji je pušenje dozvoljeno. Sem tamo gde nije, samo što jeste.

Ja jedva čekam da je legalizuju, barem ćemo ovo sve nagudrani 

lakše odrobijati.

Neko pijan, lakše život odrobija kaže Đole.

Legalizujte droge i prostitutke pa da vidiš kakva banja će da bude!

Kilo granja lešim, sa ravama se tešim…

Ma skroz smo ok. Izrastamo u pravi Bambilend.

Sad će i Gajbičar da se vrati.

Mislim, Srndać i Košuta…I Marija.

Volimo te otadžbino naša!

Živimo u Pritilendu i mi smo ljudi priti.

Ko me je shvatio, taj će me i razumeti.

Ajd sad, pa da se ne ljubimo.


Ponavljanje

Možda je pravo vreme da vas setim nekih stvari o kojima sam pisao.
Želite da se nešto promeni na bolje a ne želite da se pokrenete.
Želite da neko drugi svaki put poturi bulju umesto vas.

Produkt toga je ovo gde smo sada.
Kao što je Gandi rekao, ako želite promenu budite promena.
Najlakše je kakiti na sav glas, kakiti preko društvenih mreža a kad treba nešto konkretno uraditi nema razlike između vas i onih po kojima kakite.
Menjamo nešto? Ajde prvo sebe da menjamo, mi smo ti koji ćutimo. Koji ne izlazimo na glasanja.
Koji izlazimo na glasanja i vraćamo iz mrtvih ove vampire. Oni koji bežimo iz zemlje, umesto da ostanemo i da je napravimo boljom za svoju decu.
Umesto da se zapitamo ko su ti ljudi mi im tepamo, smejemo se njihovom nesposobnošću da urade išta ozbiljno.
Kad malo bolje razmislite, shvatite da tu ništa nije smešno.
Ti ljudi odlučuju o našim životima, o životima naše dece.
Smešno i dalje?
Ništa ovde nije smešno.
Mi smo kao jeftina kamenjarka koja ima svoj krug mušterija, koji je decenijama jebu.
Ne zato što može da im ponudi bog zna šta, nego zato što je jebu za džabe.
Ni kod tetka Đane nije bilo za ” dž “.
Treba da promenimo ime u JDS.
Jahačko Društvo Srbija.
Svakako se ne zna ko koga više jaši u ovoj…Šta je ovo? Država? Banana država? U ovoj oblasti, ajde nek bude kompromis.
Ionako smo puni kompromisa.
Mi ćemo vas dovesti na vlast, vi ćete nas da jebete jače nego prošli put.
Na to se svode naši kompromisi.
Izgiboše ona deca pre koji dan, juče na ” protest ” izađe petoro ljudi?
Pa više ih je posmatralo kako leže mrtvi. Mislim više zaobilazilo nego posmatralo ali to je to.

Ovde promene ništa ne promene.
Kapirate koje dno smo udarili, kad smo se zgražavali gledajući Kineze kako prelaze preko onog deteta nonštalantno a pre neki dan u gradu kulture prolazite pored naše dece!?!?
Nadrkavate se što vas oslovljavam sa Govnosađani?
Pa to je najmanje što ste zaslužili.

Obično mizerno topovosko meso ste.
Moneta za potkusurivanje među zajebanim igračima.
Drčan, ratnički narod koji nema muda ni na mirni protest da izađe i zatraži zaštitu svog elementarnog prava.
Prava na život.
Ako vam je dobro, onda ste daleko gore zaslužili.