Nema sve u životu cenu!

Da li stvarno verujete u tu budalaštinu?
Svakodnevno prodajemo jedni druge, zarad malo pažnje, ljubavi, radi hranjenja ega.
Nebitno koliko krupne ili sitne su te prodaje, ništa nam nije sveto koliko god se mi predstavljali kao drugačiji.
Sve ima svoju cenu i posledicu.
Pitanje je samo koliko dobro znamo da računamo.
Čista kalkulacija.

To je još jedan velik razlog, zašto smo nesretni.
Svemu smo nalepili cenu.
Time nam ne ostaje ništa za šta bismo se borili.
Čemu bismo težili, ako znamo da u svakom trenutku postoji neko ko će dati veću cenu ili ako postoji neko ko će prodati ili se prodati za daleko manju.
Nije život izgubio smisao, mi smo ga silovali i bacili u đubre.
Da li uopšte znamo kako da se vratimo par koraka u nazad?
Imamo li vremena za to?
Na kraju krajeva da li uopšte želimo to da uradimo?
Mislim da ne, jer da nam smeta to što smo sjebani i nesretni onda bismo se pokrenuli do sada i nešto promenili…

Svesno tonemo sve dublje. Očigledno imamo izraženu mazohističku crtu u sebi.
Čekamo Isusa? Boga? Alaha? NLO?
Pa rođaci neće nam niko pomoći jer dokle god imamo takav stav nismo vredni pomoći.

Toliko. 

Zašto? Kako to misliš zašto?

Oni koji su me znali do osmog osnovne ili prvog srednje, se pomalo pogube kao prase u Teheranu kad čitaju moje tekstove…
Ne znam da li je do njih ili do mene.
Kapiram da je normalno da se čovek promeni od šesnaeste do tries pete…
Barem tako u mom mikrokosmosu izgleda.
Zamislite da ostanemo onakvi kakvi smo bili kao deca.
Ok, ima to svojih prednosti ali kapiram da ima daleko više mana.
Ja sam mišljenja da svi moramo konstantno da evoluiramo.
Znam brate, znam danas je IN devoluirati.
Nakon svega što smo prošli samo živeći ovde, nositi ružičaste naočare i gledati svet očima ” sreća, sreća, radost…”, za mene je to degradirajuće.
Bio sam pravi mali patetični invalid, baš onakav kakav se uklapa u većinski šablon u Srbiji.
Onda se zid prebrzo zatrčao u moju glavu, nisam stigao da zauzmem gard.
Sva sreća.
Ne nisam pesimista, to se najbolje vidi iz mojih tekstova. Samo sam morbidno realan.
Da, mračan sam. Jesam izuzetno, trudim se uglavnom po sebe da budem. Da svoj mrak sam progutam, pre nego što on proguta i mene i sve oko mene.
Imam te prezajebane promene raspoloženja iz ” Ok, sve me smara ali budala sam, smejem se ” u ” Ok sve me smara i skače mi po živcima ali ću se iskulir…Dodaj mi pepeljaru ili od Koka Kole malu flajku, da mu jebem majku… “
Nisam agresivac, bio sam daleko veći. Naučio sam kako to da svedem na minimum.
Samo, nepoštovanje, nelojalnost, i primitivizam veoma lako vrate u to stanje.
Svaki prosečan korisnik ovog usranog života ima svoje demone, ja sam pokupio i par tuđih.
Kad kažem par, mislim par legija.
Elegija Legija Palih Anđela…
Nije vam jasna priča o Palim Anđelima?
Niste pažljivo čitali moje tekstove…

” Mračniji si mnogo više nego što si bio…”
Stvarno? Gde ste vi rasli?

Vidim Dnevnik u 19:30 u kombinaciji sa Bambilendom ostavio teške posledice.

Sve u svemu, to sam što sam. Ni dobar, ni loš. Nisam nešto ni pametan, nisam ni glup.
Kako me ko percepira.
I da…Dušana sam davno zakopao.
Gianni je tu ako vam nešto treba. Zajebano je kad se Lestat probudi.

Nema tu puno šta da se kaže

Nema tu puno šta da se kaže.

Da bi se bilo šta desilo, mora doći do izvesnog spleta

nasumičnih nesrećnih okolnosti.

Dobro možda ne baš nesrećnih,

dok nekom ne smrkne drugom ne svane.

Jebeš ga u svakom slučaju sveća na kraju uvek

dogori.

Kao što od babe ne možeš napraviti devojku
,
tako ni od dogorene sveće ne možeš napraviti

plamen. Sve što možeš je to,

da pronađeš ili napravi novu sveću. Jedina

opcija pored gore navedene je da navikneš oči na

mrak.

Ljudi senke. Senke postaju ljudi kada se

te nasumične okolnosti poklope.

Ljudi Senke, senke ljudi, ljudi od bola, do bola ludi.

Svaki uzdah je velika količina uzalud potrošenog

kiseonika.

O posedeloj kosi, pokidanim živcima i novim

ožiljcima po srcu da i ne govorimo.

Zašto se ljudi trude išta da reše kad uglavnom ne

razumeju ništa?

Da bi uopšte rešio problem koji imaš, moraš ga

shvatiti. Moraš znati koren, da ne bi bio u situaciji

da sečeš granu na kojoj sediš umesto da ga iščupaš.

Kapirate me?

Većina problema u kojima se nalazimo imaju istu

dodirnu tačku.

To je polazna tačka. Ta polazna tačka smo mi sami.

Kao što je svaki odgovor u nama, tako je i svaki

problem u nama.

Jer da nije, mi u problemu ne bismo bili.

Opet se vraćamo na to da je čovek statistička greška

u evoluciji.

Neuspeli pokušaj revolucije u evoluciji. Nešto kao

peti oktobar…

Svi smo Premijeri a 12. Mart traje konstantno.

Imam sve više pratioca, što ih više imam sve više se

tripujem koliko od njih će postati progonitelji.

Kako je samo krhka ljudska psiha. Žrtva brzo

postane predator.

Da li pronalazite sebe ili nekog sebi bliskog u ovome?

Još jedan liričko-psihički šah mat dok smo u pat

poziciji…Koliko god apsurdno to zvučalo.

Dosta bezbrižno vučemo poteze.

To i jeste najveći zajeb od svega. Niti imamo

vremena, niti možemo da vratimo potez.

Jebem ti ko je smislio ova pravila?

Postajemo robovi svojeg i tuđeg nepozvanja pravila

koja sama smišljamo.

Zato smo tu gde jesmo. Pišemo pravila koja ne

znamo da pročitamo, niti sledimo.

Sledimo se kad ih sledimo.

Da li me pratite? Mislim da li pratite tok mojih misli?

Ko igra? Jebem ti ko je poslednji igrao?

Mislim da imam tri iste, jel može novo mešanje?

Pa ovo je šah, šta će meni karte u rukama?

Ajde neka neko stisne Restart.

Forgive me Father For I Am a Sin

Ko u životu nije grešio, taj je samo trošio kiseonik.
Svi mi grešimo. Koliko god želeli sebe da predstavimo kao savršene, svi smo skloni greškama.
Ko nije nikad napravio veliku grešku, taj verujte mi nije pametan.
Taj je kukavica.
Ko radi taj i greši, samim tim oni koji ne greše su i ne radnici a rad oslobađa čoveka.
To nam govori samo još to, da oni nisu ni slobodni.
A? Kako je sve povezano!
Možda onaj sa mustaćima i nije bio tako lud!
Šta uopšte znači biti lud? Ako su ovi svi normalni, za koje one čike u belom tvrde da jesu…Pa neko tu greši.
Što je dobro, znači da radi.
Čike u belom i tete u crnom.
Mora neki balans da postoji.
Sad mi se pije jogurt.
Nego da se vratim na kukavice. Nije u redu biti kukavica, dobro možda ponekad ako baš hoćete da Ceca napiše pesmu o vama koja će se pevati i posle dvadeset godina…
Ma bolje ništa, ne treba se vraćati na kukavice. Najbolje je ostaviti ih tamo gde jesu.
Ne kažem, strah je ponekad i dobar. Sprečava vas da napravite neke veće ne greške već gluposti.
A možete i Premijer da postanete. Gde ćete veću glupost u Srbiji od toga.
Sad sam se setio da moram ono crno Labello za muškarce da kupim.
Pucaju mi usne od vetra.
Kad smo kod Premijera, vetra i kukavice.
Padne mi na pamet Božanski Vetar, to vam je bio naziv za kamikaze u Drugom Svetskom Ratu.
Ne shvatate povezanost?
Nema veze.

Bokte kad smo kod boga, onaj prošao poligraf.
Sad će se opet javiti kukavice.
Možda Ceca snimi još neki hit.
Dobro, ovaj mi se više sviđa u izvođenju Sergeja.
Jebem ti svi su povezani kao Kevin Bejkon.
Malo počinje da mi se manta.
Čija je to sad pesma?
Mislim da ne treba više da pišem…

Teški Okovi

Da li ste se stvarno zapitali zašto ste tu gde ste?
Većina ljudi je nezadovoljna svojom situacijom i ne radi ništa kako bi se to promenilo.
Zašto?
Zato što smo robovi lažnog osećaja, lažne sigurnosti u našem mikrokosmosu očaja.

Uljuljkani u sigurnu zonu, koja je sve sem sigurna.
Velike ideje zahtevaju žrtve.
Đordano Bruno, Jovanka Orleanka, Nikola Kopernik, Gandi, Lučonoša, Đinđić, Linkoln, Nikola Tesla…
Svi oni su se odricali lagodnog života zarad svojih vizija, ideja.
Shvatate li da ste tu gde želite da budete?
Koliko god kukali, pričali da ćete nešto promeniti na bolje.

Koliko god vam naizgled bilo teško, tu ste gde ste jer niste spremni na rizik.
To nije slučaj samo sa Srbijom, to je slučaj sa celim čovečanstvom.
Kao da smo stigli do tačke evolucije, gde bolje ne možemo.
Nismo stvoreni za bolje.
Delić napreduje, manji deo tapka u mestu a ostatak tone sve dublje.
Da, sve se dešava sa razlogom, a taj razlog smo mi.
Gandi je rekao, ako želiš promenu budi sam ta promena.
Mislim da nismo sposobni za promene.
Sistematski smo zaglupljivani na planetarnom nivou.
Pretežak okov odgovornosti za ljudski rod, koji veoma nedovršena vrsta.
Fisher, hvala za ideju. Ja sam je načeo a ti je dovrši kada budeš imao inspiraciju.
Toliko od mene.

Autostoperski vodič kroz prijateljstva

Prijateljstva koliko god dugo trajala, kao i većina svega na Zemlji imaju rok trajanja. Ne kaže se džabe ne iskušavajte prijatelje. Oni će otiće i pre drugova, pre poznanika, pre neprijatelja. Život jeste surov, šta god vas učili. Surov i nemilosrdan. Što pre naučite tu lekciju, to će vam lakše biti da pronađete svoj mir i svoje mesto u univerzumu iz kojeg ćete sklapati svoj mikrokosmos. Shvatite da su vam najveći neprijatelji oni, koji vas podržavaju uvek i u svakoj situaciji bezrezervno.
To su ljudi koji očekuju da izvuku neku korist od vas. Isto tako, naučite da prepoznate situaciju kad sebe dajete daleko više nego što dobijate nazad. To vam je jasan pokazatelj koliko je neko stvarno iskren prema vama. Ne vezujte se previše za ljude, jer iskreno govoreći izuzetno mali broj ljudi je vredan vezivanja.
Ne dopustite da bilo ko manipuliše vašim emocijama.
Većina ljudi nije dostojna vašeg vremena a kamoli emocija.
Čuvajte se slatkorečivih ljudi. Ta vrsta uglavnom ima skrivene namere.
Čuvajte se prijatelja koji se ne raduju sa vama. Posebno se čuvajte onih koji ne tuguju sa vama.
Čuvajte se onih koji vas drže u mestu.
Čuvajte se onih za koje ste bili tu kad im je bilo najteže. Njima ćete uvek biti samo neprijatni svedok pada. Pruženu ruku vam nikad neće oprostiti.
Ponekad je potrebno polovinu života otvarati školjke dok ne pronađeš biser. Sekunde su potrebne da ispustite taj biser nazad u okean.
Ako je biser pravi, više ga nećete pronaći jer biser zna dobro šta je.
Neće vam to nikad oprostiti.
Nemojte davati ruku u vatru za bilo koga. Pogotovo nemojte biti spremni da primite metak.
Koliko god brutalno to zvučalo koliko god izlizano, osoba za koju biste primili metak na kraju bude ona u čijoj ruci je pištolj.
Mračno vreme, mračan ja.

Stisni Reset

Od masovne histerije do nekih pedesetak ljudi.
Jebeš ga, nisam uticajan. Ne pišem o svakodnevnim skandalima na političko-estradnoj sceni.
Pokušavam da upalim što više sijalica i šibica u što više glava.
Brojevi ne lažu. Pedesetak šibica za šest meseci. To je pedeset različitih mikrosmosa, koji utiču na barem još pedeset tuđih mikrokosmosa. Onda dolazimo do već neke ozbiljnije cifre ljudi koje se bude polako.
Mislite da možete bolje? Pa oprobajte se. Pomoć u buđenju bi mi svakako dobro došla.
Pisao sam o svemu, najviše o tome da je potreban restart u glavama svih nas.
U mojoj glavi pre svega. Ne kažem, ja jesam probuđen ali ni blizu onoga što ja smatram da je potrebno da bismo napravili promenu.
Pisao sam o vašim demonima, pisao sam o svojim demonima. Ogolio sam sebe pred vama.
Vaš tužni pajac.
Koliko god su mi neki ljudi koje sam upoznao baš putem ovog pisanja, govorili da je potrebno da nastavim sa radom, toliko je i meni ovo bilo potrebno da bih samog sebe zadržao na željenom kursu.
Usporio sam namerno sa pisanjem jer smo negde na trećini puta, bolje pedeset vernih čitala koji razumeju o čemu pišem nego par hiljada koji me “šeruju” po inerciji.
Hvala svima koji su prepoznali u mene to nešto.
Često sam i ja sebi teško shvatljiv.
U suštini svo ovo moje pisanje je pokušaj da vam objasnim da čuda postoje.
Svaki naš udah je čudo i dar, jer smo potrošna roba sa veoma kratkim vekom trajanja.
Uvek to imajte na umu. Ne svaki završen dan, nego svaka sekunda, svaki minut je malo čudo za sebe.
Tu smo, to je ono što je bitno. Znam svako se bori sa svojim demonima ali svaki pređen minut je nova pobeda. Znak da nismo poklekli i da imamo i načina i razloga da se borimo.
Prebrz je ovo svet oko nas, zato moramo da usporimo svoj mikrokosmos. Kada ga usporimo dovoljno, možemo ga urediti onako kako nama to odgovara.
Suočite se sa svojim strahovima, jer samim suočavanjem ste ih već do pola pobedili.
Ne bojte se poraza i rana. Budite ponosne na svoje ožiljke, oni nas čine jedinstvenima.
Naučite iz svake pobede i poraza nešto. Život nam deli pozitivne lekcije, samo što ih mi pretvaramo u nešto loše. Promenite ugao gledanja, resetujte se.
Teško je u početku, dok ne pronađete za vas pravi ugao. Posle sve ide samo od sebe.
Ja vam samo dajem neke smernice, koje bi mogli da iskoristite u toj potrazi.
To je ta iskra koju ljudi prepoznaju u meni ovako mračnom. Mrak je moja sveća.
Kao što kaže moja nova tetovaža: ” Iskoristi noć “. Ne znam da li me razumete?
Iskoristite svoj mrak da u njemu nacrtate zvezde.
Menjamo svest, da bismo promenili svet.

Pogledajte ovaj klip, možda vam pomogne u tome:
MENJAMO SVEST

Ko si ti?

Koliko ste spremni da menjate sebe da biste se svideli drugima?
Za koga se to menjate?
Šta to uopšte tera čoveka da se potpuno odrekne svog identiteta da bi se nekome dokazao?
Najstrašnije mi je kad vas gledam kako trčite za onima koje ste do juče izbegavali, to su isti oni što su pljuvali po vama.
Da li ste toliko sjebani?
Kapiram odrastamo u zemlji koja je usrana oduvek ali mi ide na penis kad vas gledam tako patetične.
Pa ko se prepozna nek se, jebe.
Nego hoću da pišem o sasvim drugoj temi.
Videh u novinama zanimljiv tekst.
Kako se treba obraćati osobama sa invaliditetom a da ih ne uvredite!
W T F??
A može i na našem jeziku, ŠTA KOJI KURAC!?!?
Dokle bre kuknjava sa jedne i lažna politička korektnost, sa druge strane?
Nije bogalj, nije invalid, nije osoba sa posebnim potrebama sad je OSI.
Osoba sa invaliditetom. Majke ti?
Ja sam osoba koja ima invaliditet.
Znači nisam invalid.
Sere mi se već malo.
Kaže u tekstu da morate da pazite kako se ophodite prema invalidima da im ne sjebete ionako već krhku psihu.
U kom veku vi živite sunce ti jebem?
Ako invalidi imaju problem da prihvate svoj hendikep, to znači da je problem u njima, njihovoj porodici, okruženju, državi. Kolektivno su svi odigrali loše.
Slabo ko je ovde obučen da radi sa OSI, isto tako slabo ko je obučen da edukuje druge kako da se postupa prema njima.
Iz ugla invalida evo jedan jebeno dobar predlog. Postupajte prema invalidima kao prema svakoj drugoj osobi!!!
Ako vas nešto zanima pitajte, ako ne znate kako da se postavite prema njima-pitajte…
Komunikacija! Onda nema potrebe ni za kakvom obukom.
Ako ne pristaje na komunikaciju, e pa onda ko ga jebe rođaci.
Kreten je kreten, hodao ili ne.
Što se tiče invalida koji ne mogu da se pomire sa svojim stanjem, idite kod jebenog psihoterapeuta.
Nije sramota tražiti pomoć!
E da i zajebite me te oholosti, lažnog ponosa.
Ne niste u stanju da radite sve kao i ljudi koji hodaju, pomirite se sa tim.
Prekinite da budete teret i sebi i drugima.

Međuljudski Odnosi

Nekada je sve to bilo mnogo jednostavnije.
Ne znam, možda zato što smo bili deca ili zato što je bilo drugo vreme.
Sa razvojem tehnologije i ubrzavanjem životnog ritma su se zakomplikovali svi mogući segmenti našeg obitavanja na ovoj planeti.
Ljudi daleko više slušaju i razumeju sajber prijatelje, od onih koji se nalaze tu pored njih.
Kao što ja imam daleko veću podršku u pisanju od strane ljudi koje i ne poznajem.
Ljudi oko mene slabije čitaju ovo. No, to nije tema priče.
Tema su odnosi među ljudima. Suviše komplikujemo. Suviše stega, suviše straha, suviše analiziranja.
Nemamo muda da kažemo ono što mislimo i osećamo.
Ne mislim samo na ovu paradu od zemlje, globalno gledano ljudi su se izgubili u raznim savetima popularnih časopisa, emisija, poznatih ličnosti…
Lakše prihvatamo tuđe mišljenje nego što poštujemo svoje.
Svi igraju neke igrice, nešto toplo-hladno.
Igraju igrice i kada te igrice ne izazovu željeni efekat, svi su nešto nadrkani, nezadovoljni, isfrustrirani.
Onda tako besni povlače sve gluplje poteze i uteruju onu stvar i sebi i onima do kojih im je stalo.
Jebi magare dok su mu noge u blatu.
Iskrenost se više izgleda ne isplati, postaneš predmet sprdnje, žaljenja…
Ako nemaš zadnje namere, pička si. Nisi za ovaj svet.
Ako to i dokažeš, da nemaš nikakvih zadnjih namera onda si sumnjiv.
Verovatno si pritajeni manijak.
Ako odigraš otvorenu partiju, pa tu si tek jeben.
Onda si proračunat, manipulativan, sirovina…
Svako traži nekog da mu bude projekat.
Da ga formira onako kako mu odgovara…Dok mu to ne dosadi. Onda ponovo moraš da se vratiš na staro, jer tada postaješ osoba bez ličnosti, mišljenja, integriteta. Takva osoba nikome ne treba i treba svakome.
Ponekad.
Nezadovoljna gomila reflektuje svoja nezadovoljstva na druge, stvarajući time legije nezadovoljnih, sjebanih, povređenih.
Sujetu nisam ni pomenuo. Previše je pisano već o njoj.
Toliko toga smo otkrili ali sebe još nismo.
Sve mi se čini da nikad ni nećemo.
Na kraju, gde smo bili – nigde, šta smo uradili – ništa.
Sami se rađamo, sami umiremo.
Od tačke A do tačke B, uglavnom komplikujemo.
I tako…

Šta ako

Bila jednom jedna rasa na jednoj planeti.
Planetu su nazvali Zemlja a sebe su nazivali Ljudima.
Ljudi nisu bili sposobni da razumeju Zemlju, nisu bili sposobni da razumeju ni sebe.
Stvorili su u glavi neku svoju primitivnu postavku šta je to, što pokreće svet oko njih i njih same.
Izmislili svoje bogove, svoje datume i događaje.
Falsifikovali kompletnu istoriju.
Izmislili bolesti da bi izmislili lekove, samo da bi stvorili lažni privid da mogu da kontrolišu sve.
Polio vakcina, SARS, MERS, Sida, Pčele Ubice, Jedanaesti Septembar…
Ako su emocije poremećaj, šta su onda oni bez emocija?
Psihopate? Uh, oprostite sad su to sociopate, ju izvinjavam se antisocijalni poremećaj…
Normalnije je izgleda biti bez emocija.
Da Vinči, Ikar, Isus, Potop…Da li ste sigurni da se išta od ovoga desilo?
Kažu naučnici Svemir je projekcija, ok može biti.
Nego šta smo mi onda? Matriks?
Nečije Čištilište? Put za Pakao?
Zamislite sranja ako smo mi nečiji Raj.
Drugi Svetski Rat, građanski rat u Jugoslaviji su nama najbliži događaji iz koji smo naučili, koliko lako se istorija falsifikuje!
Kao kad rešavate matematički zadatak pa stignete do rešenja ali dobijete keca, jer niste išli onim putem kojim se mora ići?
Slobodna volja?
Samo mi recite gde je ona i u čemu?
Zakoni, pravila, kodeksi…Gde je onda slobodna volja?
Kako onda znamo da oni koji čuju glasove, nisu samo otvorenijeg uma od nas???
Uostalom kada neki religijski manipulator čuje glasove, on je povezan sa Bogom zar ne?
Ko je to odobrio?
Svi pričaju o nekom ujedinjenju, empatiji, zajedništvu a religija, jezik, podneblje, boja kože sve nas to razdvaja. Naučeni smo da mrzimo jedni druge, pod stalnim izgovorom nekog identiteta.
Uče nas da smo živeli u miru sa ostalim životinjama a sada ne možemo da živimo jedni sa drugima.
Napredak? Gde je tu napredak konkretno?
Plaše vas genetskim inžinjeringom?
Koliko uopšte znate o njemu?
Pa veći deo onoga što jedemo i pijemo u poslednjih sto godina je produkt genetskog inžinjeringa…Aloooo breeeee!?!?
Ako sve evoluira i prilagođava se, šta je sa dušom?
Da li ste se zapitali? Nosili ona u sebi neki kod, koji je čini time što jeste ili i ona evoluira prilagođavajući se okruženju?
Da li je nauka ili religija uopšte sposobna da nam pruži bilo kakav smislen odgovor, na bilo koje teško pitanje?
Sigurni ste da ne postoji tamnija boja od crne?
Ne bih mogao da se složim, svaki put mi je pred očima kad zažmurim.
Ako se sve objašnjava po nekoj matematičkoj formuli, ako postoji matrica ili šablon za sve…Možda ovo i jeste nečija verzija Sims-a.
Kako drugačije objasniti ponašanje Čoveka u eri informacija?
Sve žešće ubijamo sebe, svet oko sebe, planetu na kojoj živimo!
Ponovo pod nekim izgovorom…Željom za savršenstvom? Besmrtnošću? Glad za ultimativnom vlašću?
Ako posmatramo kutiju šibica iz različitih uglova, videćemo različitu sliku iste stvari.
Šta mislite kako onda mi izgledamo kad nas neko posmatra iz tog lažnog svemira udaljen nekoliko milijardi svetlosnih godina?
Šta ako su svi ti nazovi filozofi, u stvarnosti bili samo kreatori pravila ove igrice?
Lupam? Zašto? Jer vas je učiteljica tome naučila? Jer piše u knjigama?
Možda da počnete da čitate još neke knjige?
Možda da počnete da razmišljate nešablonski?
Znam, znam svi smo deo nekog šablona jel tako?
To su nam isto rekli…
Pa rekli su i da je Zemlja ravna ploča.
Šta ćemo sad?
Mrak je odsustvo svetlosti, kako to dokazati ako nema svetla?
Možda je mrak samo neka druga boja ili dimenzija kada se obasja svetlom.
Ne znam koliko me pratite…
Crna boja ne postoji bez svetla.
Ni svetlo bez mraka.
Zašto se onda borimo da bilo šta ispravimo ako sve mora da bude u balansu?
Koja je onda svrha našeg postojanja, osim ako nismo virus ubačen u ovu kompjutersku igricu?
Da, potpuno sam psihički normalan kažu psihijatri…Hmmm čekaj, ako psih…Huh…
Možda mi je procesor suviše overklokovan.
Idem da probam da podignem sistem.
Mislite o tome, ako niste programirani za neke druge funkcije…
Restart