Prisećanje 25

Odgledah sad novu epizodu Državnog Posla, pa se setih jedne naše gluposti od pre 20 i nešto godina.
Sedimo mi tako kod jednog ortaka(kojeg ne smem da imenujem) na rođendanu i već se pomalo smaramo.
To je bilo ono vreme kad je jedina zabava bila to da se igramo…pa valjda Tetrisa…Nisam siguran da li je tada i toga bilo.
Krenemo tako da lupetamo brojeve i da se sprdamo sa ljudima.
Naravno od mlekare i krave, do jel imate nogice i sličnih dečijih doskočica dođe red i na mene.
Morbidan kao što i jesam, moj vid zajebancije je bio malo ozbiljniji.
Okrenem nasumičnih šest brojeva i čekam.
Dobar dan.

Dobar dan…


Pogrebno Konkordija, zovemo samo da vas pitamo da li je sve spremno za sahranu u subotu u 6 popodne?

Zar nije sahrana u 4?

Muk…Mene polako obliva znoj…

Halo druže da li ste tu?

Da, tu sam. Oprostite, jeste u 4. Primite moje najiskrenije saučešće.

Hvala vam…Nego mali da ti ne bih jebao mater zbog ove zajebancije, mene si našao…

Slupao sam slušalicu o telefon…Kapiram da mogu da hodam, ne bih mogao da ustanem.
Ćutke smo se razišli kući, kao sa sarane…
Znam nije toliko smešno kao većina Prisećanja ali eto pade mi na pamet…

Sve po redu

Šta je čovek lišen emocija, osećanja, osećaja i sećanja? Zamislite da vam sve obrišu, da ostave samo pozitivne stvari? Da obrišu emocije jer postoji rizik da izrode želje, želje mogu postati očekivanja, očekivanja mogu postati razočarenje, razočarenje postaje frustracija, frustracija rađa bes, bes rađa destrukciju. Sećanja mogu prouzrokovati bol…Gde smo onda? Da li je pametno ljude držati od bola i negativnih emocija?
Kakve su onda šanse za sazrevanjem ako postoji takav poredak? Sve prenaglašene emocije počinju da se gledaju kao poremećaji, za sve postoje lekovi. Pronalazi se način da se obrišu ružna sećanja…U kom pravcu to ide čovečanstvo? Polako se pretvaramo u robote, robove. Slabo ko to kapira. Uglavnom žuta štampa servira priče o tome,  suviše amaterski napisano, ljudi bez kredibiliteta pišu o novom svetskom poretku po nalogu urednika. Sve je to suviše diletantski. Političarima je to obično način na koji se baca prašina u oči, da bi se sakrio prljav veš na lokalnom nivou. Prosečni ljudi to pročitaju i sažvaću taman toliko, koliko je potrebno da stigne nova senzacionalna vest na temu koja pevaljka je ovaj vikend pokazala sisu. Sve prolazi pored vas, bez ikakvog značaja. Neopaženo. Šta sad, tu smo gde jesmo. Malčice je već kasno da bi se dizala globalna svest. Samo retki, pronađu retke…

Olimpijada Jada

Da li ste primetili ove silne olimpijade u toku godine, koje se svake godine organizuju po selima i varošicama naše zemlje ponosne?
Olimpijada? U selima? Svake godine?

Olimpijada u tucanju jaja, u pravljenju kobasica, u obaranju volova…Naše zamišljene discipline, pokrenute šizofrenim cepanjima sirotinje?
Ko to finansira? Ko gleda to? Odakle bre pare za Olimpijade a za bolesnu decu nema?
Kupusijada, Slaninijada…Jada i bede.
Leba i igara…Sa nedostatkom leba, da se ne lažemo nema baš ni igara.
Više ljudi dođe na Kobasicijadu nego na humanitarni koncert.
I nikoga ništa nije sramota? Divan narod smo, zašto su svi protiv nas?!
Još malo šizofrenog cepanja.

Da li ste se ozbiljno zapitali gde su pare uplaćene za Obrenovac završile?
Evo stigle nove poplave. Nego ko je pokrao onu humanitarnu pomoć sa faksa u Novom Sadu?
Garantujem da je većina zaboravila za taj slučaj.
Najjače od svega mi je što pobednici tih manifestacija ozbiljno smatraju da su postigli interplanetarni uspeh.
Da li samo ja primećujem tu problem? 
Ograničeni smo na svoj mali svet kao fudbalsko igralište. Nema neke razlike između nas i onih amazonskih plemena koja nisu videla civilizaciju. Osim toga što su oni zadržali balans sa prirodom…I to što su daleko spiritualniji od nas i možda čak i na većem nivou svesti…Možda mi ipak nije bilo najbolje poređenje?
Robujemo sa osmehom ljudima koji nas jaše na svakom koraku. Korporacijama koje nas truju. Navikama koje nas ubijaju.
Postali smo toliko otuđeni od prirode, od drugih, od sebe da smo primorani da tonemo u lažni osećaj važnosti…Društvene mreže su sve samo ne društvene.
Svi smo šatro prijatelji, lajkujemo se, fejvujemo, tvitujemo i šerujemo.
Možda je to razlog naše propasti kao društva i ljudskog roda uopšte.
Suviše je sve tuđe i veštački.

Ne znam

Zbrkani, sluđeni ljudi. Zbrkano vreme. Ponovo dolaze velike vode.
U nekima od nas su još veće, okeani svega onog što čeka da ispliva na površinu.
Poluživot u polusnu. Teško praštamo ali prelako zaboravljamo.
Zaboravljamo jedni druge. Dok svi ne postanemo deo nečijeg zaborava.
Ako nas zaborave da li smo uopšte onda i živi?
Zaboravljamo ljude ali ne zaboravljamo mesta i osećanja.
OSEĆANJA…O SEĆANJA…Mala igra reči…Baš i nije mala a  nije ni igra kad malo bolje razmislite.
Ako nas se neko ne seća, da li smo se mi uopšte dogodili?
Stvarno se osećam kao u Matrixu. Ako nekom obrišete sećanje na nešto, to se onda nije ni dogodilo zar ne?
Džaba silni gigabajti u glavi, kad vas neko drugi obriše slobodno možete da formatirate hard disk u glavi.
Srce pamti, koža pamti…U kakva igra sa Majkom Nacije…Nije mi bila namera.
Šta je onda pametnije da nas vodi srce ili mozak?
Septembar na izmaku a u meni neki severni vetar, hladan kao zimske ledene kiše.
Shvatio sam da je još jedan od razloga mog pisanja baš i taj zaborav.
Ako ne stignem da napišem nešto, obrisao sam dobar deo harda.
Srce je možda idiot ali čini mi se da i pored visokog IQ, mozak mi nije završio osnovnu školu.
Neki mirisi me sete na neka mesta ali ne mogu da se setim lica…
Ponekad nisam siguran da li je to nešto uopšte i vezano za mene ili samo jako dobro dočarana tuđa priča.
Mirisi i stihovi porazbacani po raznim folderima u glavi. Da znam bilo je leto ali jebem li ga bile su i neke zime.
One velike vode sa početka priče su mi zbrisale sve te kule u pesku koje su mi označavale nešto bitno.
Šta bitno, ne znam. Ne sećam se.
Ponekad mi se pomeša sa onim snovima o kojima sam već nekoliko puta pisao.
Da li me se neko seća? Borim se za vazduh…Tuđ zaborav grebe grozničavo po lobanji.
Oktobarske kiše dolaze…

Pojačaj grejanje

Ne, neću pisati o Rusima, o Ukrajini, o gasu.
O zimi koja je pred nama, niti o novom Feketiću.

Ja bih pre da pišem o mlakim ljudima.
Mlaki ljudi sa mlakim željama, osećanjima…
“Svejedno” ljudi.
Apatija ubija, neverovatnom brzinom se tu početkom dvadeset prvog veka raširila po Srbiji.
U ovoj zemlji se rađaju mlaki ljudi. Nekada je postojala kritična masa koja je izlazila i za mnogo manja sranja od ovih kojima smo danas okruženi.
Danas, danas su svi tastatura heroji. Tastatura ljubavnici.
Svi se sakrivaju iza poruka. Jer papir trpi sve pa makar to bio i ovaj virtualni.
Šta ovde treba da se desi da bi ljudi pokazali bilo koju emociju?
Jebeno ste beživotni, katatonični, preplašeni i ne proračunati nego preračunati.
Gušite svaku naznaku emocije u sebi. Kad je emotivan počelo da znači isto što i pičkica?
Svi ste nešto mačo i muškarci i žene. Pa se onda pitate zašto ste nesrećni? Možda ima neke veze sa ovim što pišem.
Mlako mrzite, mlako volite, mlako tugujete, mlako ste srećni…
Probajte nekad da pokažete emocije, pa sve i da se zajebete šta? To je svakako deo sazrevanja.
Ovako ostajete sakati, emocionalno nepismine, emocionalni bogalji za ceo život.
Bojite se šta će vam društvo reći? Pa jebem mu ko živi vaš život?
Ovde se ljudi plaše da preuzmu bilo kakvu inicijativu. Ljubav, politika, život. Potpuno nebitno.
Muda bez.
Što rekao Bukovski, pronađite to što volite i pustite da vas ubije.
Neće sve u životu doći tek tako, pisao sam već o raskrsnicama koje sami biramo.
Sami biramo kojim putem ćemo krenuti. Kada odaberete taj put ili ćete postaviti stvari na svoje mesto ili ćete se usrati.
Samo obratite pažnju ako idete ravnom linijom život će vam biti verovatno veoma monoton.

Ne znam, možda ja grešim. Moguće da su takvi ljudi srećni svojim životom.
Kapiram ja da je iz vašeg ugla sve crno belo ali mene je život naučio drugačije.
Život kreiraju nijanse. Pogotovo nijanse sive.
Ne kaže se za džabe siva ekonomija.
Bojim se da me većina već izgubila do sada.
To je zato što mlako kapirate.
Bilo bi dobro da pojačate grejanje.
Samo kažem….

Labudova pesma

Problemi se gomilaju stalno.
Svakome od nas je naša muka najteža i najveća.
Nismo svi jednaki, ne reagujemo isto na različite faktore.
Mnogi od nas su došli barem jednom do te tačke kada puca sve.
Kada više ništa nije važno, ni porodica ni ljudi koje volimo. tačka u kojoj smo mi sami sebi potpuno nebitni.
Sami na svetu. Sami u gomili ljudi. Nema jezivijeg osećaja. Svi su oko mene, svi sve primećuju samo…
Niko ne primećuje da se ja opraštam od svih…Pritisak u glavi, bubnji mi u ušima, gutam knedlu za knedlom.
Puls mi ubrzava, moram da se sklonim negde, mora neko da mi kaže da će sve biti u redu, da shvata u kakvom stanju se moja duša i um trenutno nalaze…Moram da prekinem ovu bol.
Gledam prijatelje koji gledaju kroz mene, vide samo tu ljušturu koja je budala…Smeje se u facijalnom grču.
Samo mi je trebao neko ko će mi barem pokazati da je pokušao da me razume…Znam jebeno je teško i meni da sebe razumem prečesto ali barem da pokuša neko. Valjda toliko vredim…
RECITE NEŠTO!!! ZAŠTO NIKO NE SHVATA DA MI JE SRCE PREPUKLO?!?

Dunav još divije izgleda kad ga posmatraš ovako kroz mrak. Surov i brz.
Opraštam se od svih, osećam mučninu. Razmišljam ko će me pronaći i posle koliko.
Razmišljam ko će mi doći na sahranu, kome će biti teško. Razmišljam da li ću moći sve to da vidim.
Skoro da mi je žao svih onih koji će ostati iza mene, onih koji nisu ni primetili da sam se umro iznutra.
Prolaze kola preko mosta, da li da to sada uradim ili da iskuliram i sačekam da prođu?
Tišina je svuda, samo kao eho se čuje vriska nekih klinaca koji piju na Keju.
Da li da pošaljem grupnu poruku svima, da ih zamolim da mi oproste jer ja njima opraštam što ništa nisu primetili?
Jebiga ispao mi je telefon…Idem po njega, valjda ce kolica nekome dobro doći. Samo da ih neki sakupljači sekundarnih sirovina ne maznu.

Zbogom…Oprostite mi.

Danas je deseti septembar, Dan borbe protiv suicida.
Pričajte sa svojim bližnjima, pričajte sa prijateljima.
Naučite da prepoznate.
Zagrljaj i prava reč u pravom trenutku, mogu da sačuvaju život.
Jako je tanka linija…

Čast strana reč iz knjiga za decu

Svi se nešto lože na knjige, filmove, bajke, legende i mitove o časnim momcima koji su davali svoje živote za svoja uverenja.
Pitao me je malopre drug da li primećujem kako je postalo normalno, da se sve radi iz nekog koristoljublja.
Normalno je da se zavlači nož u leđa, eto tako uz popodnevnu kaficu.
Niko se više ni ne stresira zbog toga, kad kažem niko mislim niko sem onog koji je popio nož u leđa.
Dobro, budimo realni. Kako nam se državnici i visoko rangirani ljudi u uniformama ponašaju nije ni čudo.
Meni je na primer tužno kako se pogrešne stvari romantizuju, neshvaćeni momci sa ulice, samuraji asfalta i slični a nikog ne tangira to što je davno nestala oficirska čast.
No nebitni su političari za ovu priču, to sam samo povukao paralelu da vidite odakle to ide.
Gde je nestala čast i nepisani kodeksi?
Da li je ok baš sve što je propisano zakonom i da li su potrebni zakoni da bi smo shvatili šta nije ok?

Jebem li ga, valjda sve to kreće iz porodica. Da…Da li znate šta su porodice? Kad ste poslednji put imali utisak da imate porodicu?
Većini ljudi su ovde puna usta, tradicije, Hrišćanstva, porodice, dece a nemaju pojma šta to uopšte predstavlja.
Brz tempo života, brzi ljudi, brze emocije, brzi poslovi, brz život a kratak.
Šta je čast uopšte? Da li u ovakvom vremenu možemo da se držimo nekih starih definicija ili je pak potrebno da napišemo neki novi rečnik?
Sve se vrti oko koristi, svako gleda svakog na neki način da zajebe.
Iskorišćavanje ljudskih resursa-to je sad IN tako reći.
Lep naziv za jebao sam ti mater čim mi okreneš leđa.
Pogledajte samo prijatelje oko sebe. Koga nema po njemu se pljuje a posle su svi na kuco-maco.
Samo zaboravljaju da  je ovo mala zemljica, sa malim gradovima. U kojoj žive isti takvi ljudi sa takvim palanačkim mentalitetom. Sve na kraju dođe do onoga koga po kome ste srali.
Opet puno psujem jel? Kada psovka dočara ono što pisac želi da kaže, onda to prestaje da bude psovka.
Psovke su uostalom svima nama svakodnevni način izražavanja.
Psovke i bombastični naslovi po mogućstvu sa nekim nasilnim slikama su ono što privlači ljude, diže tiraž kako novinama, tako i filmovima, knjigama…
Šta to govori o nama?
U šta smo se pretvorili? 21. vek mi se vraćamo u plemensko društvo.
Sa razvojem tehnologije, postajemo sve primitivniji.
Slučajnost?
Mislim da slučajnost ne postoji.
Nego gde ste vi meni pička mu materina?
Da li me čitate lepvasjebo.

A u kurac, vreme je da završavam i ovu priču za danas.
Nego vi dobro razmislite nakon ovog teksta, koga ćete sledeće da zajebete.

Borim se

Borim se sa ovim vremenom.

Ubija me i psihički i fizički.
Zato slabo i pišem.
Ne bih previše da mračim jer su mi već napomenuli, da nisam u skorije vreme napisao nešto vedro.
Jebem li ga. Ja i vedro.
Možda vedro vode…Ako znate šta je vedro.
Nedeljama kulja mrak iz mene.
Neko je sjebao neku cev i sad je ona pukla.
I dalje ne mogu da pronađem gde pušta…
Ne smem ni da podelim sa vama toliku količinu ludila, trudim se da delujem pozitivno.
Vrišti tama zuji mi već u glavi od nje.
Obično je pisanjem umirim ali nije to ta tama. Ova je mnogo gušća.
Kad osetim nalet, zadržim dah dok ne prođe. Pa makar to bilo i danima.
Jedina pozitivna stvar je to što nisam bog zna koliko smršao ovo leto.
Kad kažem leto, mislim na kalendarsko vreme koje počinje i završava se.
Ovde leto nije dolazilo jer je čulo našu kuknjavu kako para nemamo, samim tim šta će nam lepo vreme.
Ne znam, možda su i gospoda iz fotelja ga zamolila da ne dolazi. Kad je lepo vreme nema nepogoda, kad nema nepogoda nema slikanja, kad nema slikanja nema jeftinih političkih poena.
Pa jebem ti čoveka kad na njega ovoliko utiče vreme.
Ne znam da li mi je gore psihički ili fizički.
Toliko nestrpljivo čekam leto i jebeni Marfi mi se po glavi direktno posere.
A nema se ni posla. Mislim, imam ja posao ali ljudi ne kupuju.
Daj bre neki zemljotres ili bombardovanje.
Em smo složni kad krene “bežte noge bićete jebene”, em će valjda onda ljudi da kupuju.
Ajmoooo šarkeeee, garnišneeee, braveeee, kvaaaake…
Šta ste se stisli. Neće Premijer da iskoči iz wc-a kao Mister Proper, pa sve da sredi.
Doduše tako izgleda…
Nego, ova gradska vlast Nova Sada rešila da ubija lutalice.
Bravo vam ga. Čim sjašite sa vlasti, pokrenuću neku sličnu peticiju za vas.
Kapiram zasrali ste sve što je moglo, ljudi nemaju leba da jedu pa vam je ovo plan da im u saradnji sa nekim mesarama ponudite jeftino meso.
Sa Dinare sišli vuci…u glavu se kurcem utuci.
Pa đeste?
Vidim nekima nije jasno čemu frka oko uništavanja svega što je ličilo na Novi Sad.
Jeste, slažem se to je samo benzinska pumpa ali jebem vam majku svima koji ne znate šta ona nama znači.
Razumem ja te neke, kojima je jedini orijentir bio kamen u obliku falusa i slično. Oni se odlično snalaze u prirodi. Zato su malo slabiji kao društvo.
O mentalitetu nas tzv. Starosedalaca da ne govorim. Eno vam Đorđe Čvarkov. Sve lepo čovek objasnio.
Malo nas je ali smo velika govna. Svi kompletno. 
Slabo mi se nešto cimate da postanete bolji.
Sve nekako ostane na društvenim mrežama. Sve je samo ideja, slabo nam ide praktični rad.
Možda stane kiša, na dan-dva.