Procena

Skoro svaki tuđ tekst koji pročitam i podelim na društvenim mrežama mi se čini, da je mnogo bolji od svakog mog do sada napisanog teksta.
Da se ne lažemo, volim ja svaku svoju priču, samo često pomislim da i nisam baš takav talenat kakvim me ljudi vide.
U suštini i ne trudim se da impresioniram ljude, jednostavno to što mi je u datom trenutku u glavi ja moram da prospem na ovaj veštački papir.
Moram, jer u protivnom će se isprosipati svuda po mom mozgu i ući u krvotok i zatrovati srce i…
Razumete me…
Ponekad me je i blam kad vidim ko sve deli moje priče…
Ponekad mi dođe da se izvinim za svojih 5 minuta o kojima je Sid Vicious pričao.

Nikad mi nije bila frka da uđem u frku ni sa kim.
Jedino me je pomalo uvek frka, da uđem u frku sa sobom.
Tad napravim opšti metež u sebi, koji onda užasnom silinom kao one divlje oluje samo izleti napolje.
Vama koji imate jednog Boga je lako. Ja sam Pagan, dok slovima ne namirim sve moje Bogove i ove svetle i one mračne…
Puno je to pisanja.
Moja slova su moj Panov Lavirint.
Moj beg iz ludila u…U moje privatno ludilo.
Ludilo skrojeno po meri.
Umesto “Jevanđelje po Lestat Đaniju” ovaj blog opušteno može da se zove, “Mala fabrika ludila Lestat Đanija”.
Nije meni to uvek tako u glavi.
Uglavnom je tako kad ne spavam, dobro ponekad je prisutno i tada.
Ne znam valjda mi je laške da ga podelim sa vama.
A ja da prostite skurcam tek kad dođe zima i sneg i kiše…Tad se tek raspišem jer tad ludilo u meni vrišti.
Jebem ti em nemam zimske gume na kolicima, em sam ubeđen da ti lanci na koje ja mislim nisu baš ti koji mi trebaju…
Da li ima negde da se kupe zimske gume za mozak? 
Malo da usporim.
Kolica idu 12 kilometeri na sat ali ovo govno u glavi ide toliko brzo, da je često i meni potrebno par čitanja toga što sam napisao da bih sam sebe shvatio.
Više volim ove kratke a jebitačnije tekstove da pišem, zbog vas.
Više ljudi ih pročita…Možda ne uspem uvek da napišem sve što sam hteo ali ubodem suštinu kao muva govno na letnjem suncu.
Ajd pa tako, da se ne ljubimo…

Pitanje za vlast i opoziciju i još po nekoga

Prošla su četiri meseca kako više nema Tijane Jurić, svi znamo šta ste obećali tada.

Zašto predlog ” Tijaninog Zakona ” još nije ušao u

skupštinsku proceduru?

Čekate da još neko dete bude ubijeno?

Data obećanja nisu vam bitna?

Imate bitnija posla od dece?

Parade vas omele? Dronovi? Putovanja?

Nego da pitam i ljude koji me prate…

Svaku dobru sprdnju ispratite, haos, pičke, ludilo…


Nego gde je opcija ” Podeli ” kad su ovako neke stvari u pitanju?

Bolenje kurca za tuđe dete?

Mislite da vašem detetu ne može i neće se tako nešto desiti?


Posle se pitate zašto sam mizantrop, zašto ” mračim ” i zašto bih vas

 sve prineo nekom od bogova tame.

Sad vi čitate i klimate glavom, slažete se sa mnom da je ljudska 

bezosećajnost i apatija rak rana društva, nego da te pitam čitaoče da

 li si ti podelio taj apel?

Ako osetiš da nešto smrdi, to je tvoje licemerje.

Nema tog sapuna koji ga može sprati, niti parfema koji ga može 

pokriti.

Nego prošla je ponoć jeste sigurni da vas neće preseći u stomaku

 ako uskoro zazvoni mobilni telefon?

Da li znate gde vam je dete?

Ne mogu ni da pojmim kako je porodici i prijateljima Tijane Jurić.

Pitanje je samo da li ćemo dozvoliti da to bude još jedan bezuman 

čin pedofila, psihopate koji će eto tek tako proći i još jedno prazno 

obećanje političara ili ćemo naterati gospodu iz vrha da ispune svoja

 obećanja…

Nema ni Tijana ni njeni roditelji ništa od toga što je mene sramota u 

ime svih onih koje imam u prijateljima a nisu se udostojili da stisnu

 “Share”, samo me zanima kako se ujutro pogledate u ogledalo.

Izvinjavam se svima koji su poznavali Tijanu ako ih je ovo moje 

mišljenje povredilo ili uvredilo na bilo koji način.

Morao sam ovo da napišem.

Znanje

U dvadeset i prvom veku, u eri interneta, eri informacija znanje je i dalje luksuz.
Znanje je privatizovano. Znanje je isključivo za elitu.
Tim Berners-Lee ovo nikako ne odobrava. Problem je što malo vas zna ko je uopšte dotični.
Aaron Swartz? Zvuči poznato? Dečko koji je dao svoj život za slobodu znanja.
Da li je piraterija kriminal ili je u pitanju ipak iživljavanje kapitalista?
Sećate se ko je pokrenuo lavinu paranoje na internetu? Ko je zaslužan za razne zakone, koji ljude željne znanja i one koji jednostavno nisu u mogućnosti da nabave neki film, album svrstava u teroriste?
Onaj predivni bend iz LA, na kojeg se većina Srbije loži.
Metalika potpomognuta Dr. Dreom je pokrenula parnicu protiv Napstera.
Znate teško je živeti sa tolikim kešom, kad znate da ga je moglo biti još.
Kako se sve to završilo, to znamo…Barem se nadam da znate.
U vremenu u kom bi trebalo da kao vrsta napredujemo, mi jurimo unazad poput najava za brze pruge u Srbiji.
Da li primećujete da trend razbijanja srednje klase nije zahvatio samo Srbiju, nego je to planetarni trend…
Sa svih strana nas bombarduju informacijama, teorijama, predskazanjima o stvaranju Novog Svetskog Poretka.
Mi isprazni i površni kakvi jesmo, gutamo takve tekstove potpuno nesvesni onoga što je oko nas.
Koliko kriznih područja je trenutno u svetu?
Koliko je zona ratnih dejstava?
Zemlje otimaju jedne drugima delove teritorija?

Bogataši sve bogatiji, sirotinja sve gladnija?
Pojavljuju se jasne indicije da će neke nove zemlje preuzeti ulogu lidera u svetu po pitanju ekonomije, vojne industrije…
Kapirate?
Ovo jeste Novi Svetski Poredak.
Dok su vas trovali pričama o trulom Zapadu, dok su vam bacali koske i svađali vas sa komšijama, izvršioci NSP su marljivo radili sa svih strana.
Suplaaaaajz, što bi rekao Muja.
Da li ste stvarno mislili da su samo Oni kreatori Novog Svetskog Poretka?
Da Ovi nemaju baš nikakve veze?
Pa zato smo tu gde jesmo. Jer sve vidimo crno-belo.
Jer živimo u bajci dok se nalazimo usred horror-a, dostojnog Teskaškog Masakra Motornom Testerom.
Rekoh već jednom, voleo bih da sve srušimo i da počnemo iz početka da pravimo ništa.
Pokazali smo da nismo ni za šta, toga bi trebali onda i da se držimo.
Neko reče da bi bilo najbolje i onu šljivu da počupamo o kojoj Tarabići pišu.
Što se mene tiče ovde sve počupati, spaliti i posoliti. Da slučajno nešto ne nikne.
Zar stvarno niste gladni znanja i spoznavanja nekih drugih perspektiva iz kojih možete posmatrati svet?
Kad ste već žrtvovali znanje, mogli ste barem zadržati ono dete u sebi.
Ono bi vas barem naučilo iskrenosti.
Ovako smo kao vrsta potpuno devalvirali a vi se i dalje mačujete sa nevidljivim neprijateljem.
Shvatite da smo mi sami najveći neprijatelji. Dokle god ne skupite hrabrost i ne uronite u sebe, da biste pronašli prave odgovore dotle neće biti bolje.
Malo me je strah da ovo mnogi čitaju po inerciji a ne zato što shvataju šta hoću da kažem i na šta pokušavam da vas upozorim.
Bojim se, da se nećemo sresti u budućnosti.
Ne zato što je meni ovo poslednji život na Zemlji, nego zato što sa ovim stepenom svesti većine ja iskreno ne vidim budućnost.

Sačekaj samo trenutak

Pročitah negde, ” Šta ako je ovo danas ono što smo nekada juče jedva čekali? “
Pokušajte samo da zamislite…Zamislite da nismo dobro promislili o svojim željama, da ih nismo jasno definisali…Ne mora ni to, nego da ona instanca iznad nas ih nije najbolje shvatila.
Šta ako je ovo danas vrhunac naših života?
Šta ako su nam se sve pogrešne želje upravo ispunile?
Šta sad?
Uzalud istrošene tako dobre želje.
Želje su svakako bile dobre, samo smo mi suviše loši da bismo ih zaslužili onako kakvim smo ih zamislili.
Šta biste učinili ako biste saznali da od danas, sve kreće silaznim putem?
Da li biste se borili do kraja, predali, ubili?
Možda ste baš vi onaj izuzetak koji potvrđuje pravilo i koji bi bio sposoban da…Da izmeni budućnost.
Hteli mi to da priznamo ili ne, neka viša instanca postoji.
Nije sve zapisano u zvezdama, mi sami biramo svoju put.
Dobro i loše su prekrupne reči.
Jednostavno ne postoje.
Ono što je dobro za mene, nije nužno dobro za svakoga od vas.
Ista priča je i sa lošim.
Za mene je loše da pokušam da trčim sto meteri sa preponama, jer jelte ne hodam.
Za vas to nije nužno loše…
Sami biramo sreću, sami biramo sa kime ćemo je podeliti, sami biramo ljude oko sebe, sami biramo svoj mikrokosmos…
Sami dozvoljavamo nekim ljudima i okolnostima da nas povrede.
E pa da ali…Ne.
” Možeš me povrediti samo onoliko, koliko ti ja dozvolim…”
To je tačno ako je jedno od nas dvoje robot.
Okolnosti možemo da predvidimo ako smo kreatori Trumanovog Šoua u kojem živimo.
Opet se vraćam na početak, nekima od vas verovatno stvarno tako funkcioniše život.
Meni, ne.
Mene pogađaju mnoge stvari, većina ljudi koji me poznaju dobro tvrde da sam i previše emotivan.
Da, zamisli ja emotivan.
To govori koliko me ljudi zapravo poznaje.
To je dosta tužno…Koliko ljudi zapravo poznaje onog pravog, potpuno ogoljenog Ja?
Meni se desi da se rasplačem kao pička na reklamu jebenu.
To je zato što neke svoje strahove i emotivno devastirajuće trenutke potisnem.
Negde moraju isplivati. Da li u mraku, da li u agresiji ili jednostavno da se rasplačem na reklamu, utakmicu, jer mi je leva sisa veća od desne…Jebeš ga, potpuno nebitno šta će biti kap koja prelije čašu.
Zajebite me priče, budi uvek borac.
I borac se u jednom trenutku umori i spusti gard.

To nekako osete i ti neki ljudi i te neke situacije i polete udarci.
Jebi ga, ni ja ne mogu uvek da se držim svojih saveta jer zavisno od situacije neće baš uvek da upale.
Pa ti budi kovač svoje sreće i sudbine, kad ti zature i čekić i nakovanj.
Onda se vratim na prošlu priču…Oće ruka malo da se pomeri…Glava strada.
Moja, vaša ili tuđa…Ali strada.
Budi borac ali i odmori koji put između bitaka.
Ovo je trebala da bude jedna pozitivna priča, više nisam siguran da li je to tako.
Elem, da li mi biramo trenutak kada je kraj ili kraj bira nas kad dođe trenutak?
To mene trenutno jebe…

Veštičiji Malj

Znate one moje priče o dobroti, pozitivi, oprostu?
Svako to ” pravilo ” ima svoj ” izuzetak “.
Kao i u svakog drugom pravila, i ovde mora biti nekih odstupanja i izuzetaka.
To su oni trenuci u životu, kada vas neko načepi toliko jako da poželite neko ratno stanje, neku katastrofu pa da dovršite ono što priroda, Bog, sudbina, karma nisu.
Trenuci kada vas neko tako snažno udara maljem u glavu da ne znate gde se nalazite.
Znate šta treba da uradite u tim situacijama?
Pisao sam o tome davno…
Spustite glavu među kolena, stisnete zube i trpite.
Upoređujete jačinu bola, kad dođete do te tačke da vam bol muti razum i upamtite ga.
Život je kurva, često okreće strane. Sačekajte makar tih minut i po da se zamenite strana.
Onda se setite tog bola i očaja ali onog krajnjeg razarajućeg, koji ste upamtili.
Uzmite taj isti malj i udarite svog udarača barem tri puta jače od onog inteziteta koji je vama mutio razum.
Tad se budi ona neuspešno ukroćena životinja u čoveku, koja zna da će malj ponovo preći u ruke onog koji vas je udarao.
Zato skupite tu životinjsku snagu i udarite tako, da i čukun unuci udarenog u strahu pričaju o tome, plašeći svoju decu tom pričom pred spavanje.
Osećaj nakon toga je možda i bolji od oprosta, jer namiri ono najmračnije u nama.
Ne zavaravajte se da ne možete to, da ste divna osoba.
Niko nije divna osoba, svako od nas čuva barem jednu najmračniju tajnu u sebi.
Mržnja izjeda dušu to je apsolutno tačno ali kada izbacite tu mržnju kroz osvetu…Rad oslobađa 😉
Gledam ” Salem ” i razmišljam kakva šteta što ne živim u tom vremenu. Znam završio bih na pravoj lomači a ne ovoj sajber na kojoj me svako malo spaljuju, jer pišem ono što mnogi misle a nemaju muda da kažu…
Malleus Maleficarum, ponovo na delu ne samo u Srbiji. U celom svetu. Zašto?

Zato što ste ubeđeni od strane gomile preinteligentnih da treba da ćutite, da radite kako vam je rečeno.
Slobodna volja je ograničena zakonima Države i Crkve.
Shvatate li da slobodna volja ne postoji?
Kako drugačije objašnjavate činjenicu da svakog od nas nekog lupa maljem u glavu a sve što se čuje je samo grobna tišina?

Ako neko digne glas, taj je Veštica i ide na lomaču ili pod vodu.
Pročitajte Malleus Maleficarum.
Pogledajte seriju Salem.
Znam neki će reći: ” To su priče za malu decu, teorije zavere…” 
Ok poštujem vaš stav. Vas očigledno nisu dovoljno udarali u glavu ili ste u nekom talu sa udaračima.
Kao što reče Martin Luter King: ” Na kraju života, nećemo se sećati reči naših neprijatelja, već ćutanja naših prijatelja.”
Veštičiji Malj ima dve strane a uperen prst sakriva uvek uperena tri prsta u vas.
Princip Trojstva.
Kada me udarite maljem u glavu, očekujte tri puta jači udarac nazad.
Ne mora nužno biti u vašu glavu.

Jebite se Danci

Mi imamo Dika ali Danci izgleda imaju Dikčinu.
Ne…Sad bez ikakve zajebancije.
Ja sam potpuno ubeđen da je nas Danska namerno pobedila.
Znam užasno je teško igrati bez publike.
Znam naučio sam od vas da je izuzetno teško igrati i pred publikom.
Ogroman je pritisak,
Teško je igrati kad imate protivnika.
Teško je igrati sa obe noge.
Najteže je igrati sa džepovima prepunim para.
Pritisak je to na noge.
Gde je sad dron kad treba?
Gde su zajebani navijači?
Gde je onaj “Jebi se onaj što mi je ukinuta monetizacija zbog njega” gari?!

Samo Advokat da nauči šta su to moralni pobednici.
Nema veze mi se odmah pripremamo za SveCko Prvenstvo 2442 na Uranu.
Obećano nam je da ćemo moći da igramo sa hologramima Boškova, Šekularca, Veselinovića, Stojkovića…
Ako ništa drugo, mogu naši reprezentativci da okrive Šešelja za ovu blamažu.
Imali su ogroman pritisak jer je Vojvoda došao.
Možda i neki orden dobiju.
Boj ne bije srce u junaka, nego Ramadani Falji.
Ma kapiram, imate mlaku podršku u Srbiji.
Bolje da igramo kao domaćini u Republici Srpskoj ili u Čikagu.
Pa bolje da vam padne avion, kad se budete vraćali u svoje klubove.
Maleni dripci prepuni keša, toliko zarađujete da možete već u bulju da trpate pare…Mislim to i radite po splavovima ali ne sebi. Samo ne možete da igrate za svoju reprezentaciju.
Falji vam Ramadani.
Prošlo je desetak sati od vašeg blamiranja, koliko vas još uvek pamti da ste juče zamalo igrali utakmicu?
Niste vi krivi što mi ćutimo, umesto da se načestitamo mile majke i vama i onima u Savezu.
No, kakva nam je zemlja bolje nije ni zaslužila.
Ukinite fudbal na pet godina u Srbiji i donesite zakon da svi fudbaleri moraju da se vrate u Srbiju, bez onoga što su zaradili van zemlje.
Dođite sa narodom da hrsate pomije.
Jadnici.

Ponavljanje

 

Možda je pravo vreme da vas setim nekih stvari o kojima sam pisao.
Želite da se nešto promeni na bolje a ne želite da se pokrenete.
Želite da neko drugi svaki put poturi bulju umesto vas.
Produkt toga je ovo gde smo sada.
Kao što je Gandi rekao, ako želite promenu budite promena.
Najlakše je kakiti na sav glas, kakiti preko društvenih mreža a kad treba nešto konkretno uraditi nema razlike između vas i onih po kojima kakite.
Menjamo nešto? Ajde prvo sebe da menjamo, mi smo ti koji ćutimo. Koji ne izlazimo na glasanja.
Koji izlazimo na glasanja i vraćamo iz mrtvih ove vampire. Oni koji bežimo iz zemlje, umesto da ostanemo i da je napravimo boljom za svoju decu.
Umesto da se zapitamo ko su ti ljudi mi im tepamo, smejemo se njihovom nesposobnošću da urade išta ozbiljno.
Kad malo bolje razmislite, shvatite da tu ništa nije smešno.
Ti ljudi odlučuju o našim životima, o životima naše dece.
Smešno i dalje?
Ništa ovde nije smešno.
Mi smo kao jeftina kamenjarka koja ima svoj krug mušterija, koji je decenijama jebu.
Ne zato što može da im ponudi bog zna šta, nego zato što je jebu za džabe.
Ni kod tetka Đane nije bilo za ” dž “.
Treba da promenimo ime u JDS.
Jahačko Društvo Srbija.
Svakako se ne zna ko koga više jaši u ovoj…Šta je ovo? Država? Banana država? U ovoj oblasti, ajde nek bude kompromis.
Ionako smo puni kompromisa.
Mi ćemo vas dovesti na vlast, vi ćete nas da jebete jače nego prošli put.
Na to se svode naši kompromisi.
Izgiboše ona deca pre koji dan, juče na ” protest ” izađe petoro ljudi?
Pa više ih je posmatralo kako leže mrtvi. Mislim više zaobilazilo nego posmatralo ali to je to.
Ovde promene ništa ne promene.
Kapirate koje dno smo udarili, kad smo se zgražavali gledajući Kineze kako prelaze preko onog deteta nonštalantno a pre neki dan u gradu kulture prolazite pored naše dece!?!?
Nadrkavate se što vas oslovljavam sa Govnosađani?
Pa to je najmanje što ste zaslužili.
Obično mizerno topovosko meso ste.
Moneta za potkusurivanje među zajebanim igračima.
Drčan, ratnički narod koji nema muda ni na mirni protest da izađe i zatraži zaštitu svog elementarnog prava.
Prava na život.
Ako vam je dobro, onda ste daleko gore zaslužili.

Bogovi

 

Preplavljeni smo knjigama, filmovima, serijama o raznim mitološkim bićima iz stare Grčke, Rima, Mesopotamije. Blokbasteri vezani za priče o religiji koju smo primili…Kako smo primili.
Zaboravili smo svoje bogove, svoje mitove…
Ko zna, možda nam se sve ovo dešava baš zbog toga.
Koliko znate o Isusu, Noeu, Anubisu, Zeusu?
Sad mi recite koliko znate o Perunu, Svarogu, Dabogu, Devani?
Da li znate šta vuk predstavlja kod Starih Slovena?
Šta predstavlja zmija?
Oni koji me bolje znaju, znaju koje su mi dve omiljene životinje.
Slučajnost?
U slučajnosti veruju ljudi koji se plaše, da vide.
Znate šta je Kult Mrtvih?
Kapiram da ne znate.
Nema ga u Gospodarima Prstenova, ni u Igri Tronova.
Nema ga ni kod Indijane Džonsa.
Tu smo gde smo, jer ne znamo ni ko smo niti odakle smo.
Da li ste znali da je kod nas postojalo verovanje, da je drvo sklonište za dušu nakon smrti?
Ko je bila Devana?
Da li ste znali da Slovenski Zmaj nije uopšte isti onakav kakvim se predstavlja kod ostalih naroda?
Kod nas je Zmaj bio ptica.
Da li ste znali odakle ideja da decu donose rode?
Pročitajte malo o Suđajama.
Zajebite me Grdane i Hekate, naučite nešto o Morani.
Koji idiot je ženama koje donose decu na svet dao ime Babice?
Babice su demoni koji noću napadaju porodilje…
Svesni ste nadam se da je Vampir naša reč.
Jebao vas Sumrak. Svetlucavi gej vampir.
Veza između Sukubusa i Noćnica?
Uostalom Deveta Kapija, Nekronomikon…Velesova Knjiga?
Osvrnite se malo oko sebe, svet koji nas okružuje je daleko veći od dnevne doze plitke politike, afera, kiše…
Imamo zanimljivu mitologiju ako ne čak i zanimljiviju od ostalih, onda svakako u rame sa ” najvećima “.

Moja Ispovest

 

Šta nas to tera da sve radimo kontra, od našeg predosećaja.
Instinkt retko kad greši.
Šta je to u čoveku koji je formiran kao ličnost, osoba koja veruju u znakove pored puta, što nas nagovori da izdamo sami sebe po ko zna koji put?
Kako ja drugima da objasnim svoj mrak tako da im bude jednostavno da shvate, kad se često i ja izgubim u njemu?
Ljudima je prekomplikovano da se postave na moje točkove…Teško im je da sagledaju svet iz mog ugla, mojim očima.
Uglavnom padaju u zamku mog spoljašnjeg zida.
Zamka snage, beskrajne pozitive i istrajnosti.
Ko me stvarno poznaje, zna da sam najistrajniji uvek bio u stvarima koje su bilo destruktivne po mene.
Odakle onda taj pozitivan stav prema životu?
Baš iz svih prethodnih iskustava, znam koliko sam delovao godinama destruktivno na sebe i druge.
Vreme ne mogu da vratim, niti da povučem odavno odigrane poteze zato sledeće mogu da odigram daleko pametnije.
Potezi bez posledica su uglavnom uzalud potrošeni krugovi bacanja kockica.
Često sam imao lošu ruku u partiji, još češće sam delio samom sebi loše karte.
Nekad izblefiraš druge, uglavnom izblefiraš sebe.
Kad se završi partija, negde si dobio a negde izgubio. Sve se svede na to kolika očekivanja si imao od toga.
Mnoge partije sam namerno gubio, da bi ih drugi dobili.
Jebeš poraz ako je onom sa druge strane stola daleko važnija pobeda.
Jebeš i pobedu kad traje prekratko. Život je isuviše kratak da bismo imali vremena da slavimo pobede i žalimo gubitke.
Nikako da naučimo da živimo u trenutku.
Kako onda pravilno odigrati partiju?
Nemam odgovor, jer odgovor ne postoji.
Sve je stvar osećaja i predosećaja.
Jedna od najbitnijih osoba u mom životu mi je pre koji dan dala najveći kompliment koji sam za ove tri decenije života dobio.
” Baš te briga, ti si sebi obezbedio besmrtnost…Toliko dobrih tekstova imaš. ”
Nema dalje.
Besmrtnost možda i zaradim, no mišljenja sam da će to biti tek nakon moje smrti.
Tako to obično biva.
Kada bi svi oni koji su sebi dozvolili luksuz da me izgube, barem na trenutak shvatili način mog poimanja točkića koji pokreću svet, kada bi shvatili komplikovanost mog postojanja…Duša bi im u bespućima večnosti čamila u očaju.
Prepotentno sa moje strane?
Verujem da jeste, gledano iz vašeg ugla.
Samo…Ovo je moja partija a ne vaša.
Karta su podeljene, Lovac je na potezu…

Petar Pan

Trka sa vremenom.

Trka sa parama.
Prebrz život.
Prebrza hrana.
Koliko uopšte stignemo da postignemo bilo šta u životu?
Šta uopšte znači biti ostvaren? Postići nešto?
U celoj toj gužvi gubimo prioritete, gubimo snove, želje…Gubimo sami sebe.
Čitave generacije su se tako izgubile. Potpuno onemogućene da iskoriste sav svoj potencijal.
Zakinuti, zajebani, prodani…
Vreme nas pregazilo. Niko nas nije pripremio da će naše prekinuto detinjstvo imati toliko dalekosežne posledice.
Pozitivno je to što smo naučili da ništa ne sme da nas iznenadi, u isto vreme to je i negativno.
Negativno je isto tako i sve ostalo.
Ostali smo tamo negde u magnovenju. Nikada sigurni da li smo stvarno kompletne ličnosti.
Niko ovo nije pomenuo, ne znam ali mislim da bi najbolji naziv za sve nas rođene tamo sedamdeset i neke pa na dalje bio Petar Pan Generacija…
Plašim se da smo pogrešno odrasli.
Neki penis nam definitivno fali u glavama.
Neki su pobegli u sebe, neki su pobegli od sebe.
Ostali su dva metra pod zemljom…
Ja ponekad pobegnem u sebe, ni ja nisam iskoristio svoj potencijal.
Ni do pola…
Uglavnom bežim ovde u cyber svemir.
Tu mi je na momente lakše kad vidim da ima i gorih od mene.
Samo, to su prekratki trenuci.
Prebrzo se vratim u prebrzi svet prebrze stvarnosti…
Gledam stare drugare…Devet od deset je samo broj.
Preostali se prave da ima težine u njihovom postojanju.
Ja, ja letim na Zvončicinom prahu.
Neee, ne gudram se. Nije mi potrebno.
Moj prah je u glavi.
Samo Petar je imao jednog Kapetana protiv kog se borio.
Oko mene previše Kapetana Kuka.
Svi kukaju, samo se niko ne seti da digne kuku ni motiku.
Pretežak je to umni posao, o fizičkom da ne govorimo.
Zato više volim da sam u ovom prostoru, ni tu ni tamo.
Slova me smiruju.
Ja smirujem slovima.
Zvončica ima prah, ja imam slova…
Letimo u svakom slučaju.
Promašio sam opet planetu ali dobro, dok sam tu mogu barem da vas naučim da letite…
Pa da se ponovo survamo u ambis.
Prišio sam senku…