26 dana

Da, dvadeset i šest dana sam bio u bolnici.
Znam ljudi imaju i mnogo teže priče od moje samo, koliko god empatičan bio ne znam koliko njhove priče bole. Znam koliko je mene moja zabolela.
CRP je test kojim se meri nivo c reaktivnog proteina, koji je pokazatelj između ostalog zapalenjskog procesa u organizmu. Normalne vrednosti su do 6, sve preko toga je pokazatelj virusne ili bakterijske infekcije. Da, meni je bio preko 500.
Prilično povišen…
Neću pisati o uslovima koji vladaju tamo, jer toga smo svi svesni.
Pisaću prevashodno o bolu.
Pravom, preplavljujućem, iskonskom bolu.
Desilo se to što se desilo, pre svega mojom krivicom i nepažnjom i moji su me posle nekoliko prećutanih i pretrpljenih napada odvezli u bolnicu.
Poslednji napad je bio nešto najbolnije što sam osetio za ovih 35 godina a bubrežni bolesnik sam ceo svoj život.
Napad koji je usledio u bolnici je bio još jači.
Tad je donešena odluka da mora hitno nešto da se uradi bi mi se sačuvao život.
Odluka je sprovedena u delo i nema sumnje da mi je spasila život ali bol koju sam doživeo tokom te procedure, neću nikad zaboraviti. U mom mikrokosmosu je srećom vreme ubrzalo, izgledalo je kao da je to trajalo svega pet minuta. Posle sam saznao da je trajalo 45 minuta.
Količina fizičkog bola je bila tri puta veća od onog napada o kojem sam par redova gore pisao.
Pisao sam u nekoj od prošlih priča da bol menja strukturu ličnosti. To me je najviše plašilo.
Bol koji sam ja osetio u tom trenutku, čovek ne bi trebalo da je sposoban da izdrži bez painkiler-a, sedativa…
Ne bi smeo to budan da oseti…
Pošto je cev narednih nedelja virilia iz mog vršnjaka, iz ruke, iz bubrega nisam prvih nekoliko dana bio psihički najstabilniji.
Nisam ali sam se trudio da ne puknem. Ponavljao sam sebi da je moglo gore, da sam uostalom preživeo i mnogo gore.
Samo jebe što sam bio i mnogo mlađi, samim tim sam mnogo lakše podnosio mnogo toga.
Sad me najviše jebalo to što sam imao za šta da se borim.
Znao sam da ne smem da ostavim neka bića tek tako, da odem sa nedovršenim poslom…Bez reči.
Imam panični strah od igle u veni. Ceo svoj život sam takav. Pične agresija kad osetim iglu.
Nikad to nisam prevazišao, evo sad sam.
Ležao sam u sobi sa nekoliko ljudi uglavnom starijih mnogo od mene, uglavnom su ležali tu zbog kancera. Samo jedan momak je došao par dana pre nego što ću biti premešten u drugu sobu.
Jebeno je kad gledaš sve te stare ljude koji dolaze tu i odlaze pre tebe. Ti ostaješ da ležiš.
Psiha devastirana.
Gledam porodicu svoju, što po krvnom srodstvu – što oni koje smatram porodicom, kako me obilaze svaki dan. Vidim da njima nije dobro, jer meni nije dobro.
Užasan osećaj nemoći i krivice. Ležim i ne mogu ništa da uradim, sem da pokušam da se borim i da ostanem koliko toliko normalan.
Osećaj da sam opet sve izneverio.
Kad sam prebačen u drugu sobu u kojoj sam bio sam, prvi impuls je bio da sam kao u samici ili grobnici.
Po kazni prebačen u izolaciju.
Tamo sam bar imao da gledam one stare ljude, koji dan nakon operacije onako bolni teraju mene da se borim…Ej???
Neverovatno sam zahvalan tim ljudima i onom klincu kojeg sam ja gledao da ” dižem “.
Uspeo je tih par dana da mi okupira pažnju, da malo manje mislim na svoja sranja.
Hvala medicinskim sestrama i braći koji su odradili lavovski deo posla u postavljanju mene nazad u normalu.

Kad ostaneš u takvom okruženju, kakva je bila moja samica ostane ti previše vremena za razmišljanje.
Razmišljanje u večernjim satima, nikad nije dobra ideja.
Toliko vremena za razmišljanje imati, šta god da vam drugi tvrdili nije dobra ideja.
Pogotovo kad govorimo o osobi kao što sam ja.
Previše mojih darova i talenata se probudi u takvim okolnostima, pa vidim što ne bih trebao i čujem što ne bih smeo.
Tu na svu onu fizičku, nastupa psihička bol.
Ona je mnogo gušća, mnogo nasilnija i mnogo mračnija od fizičke.
Ona guta razum.
Naučio me je jedan stariji gospodin koji je ležao u krevetu ispred mene, da kad me boli treba da jaučem. Kad mi se plače, treba da plačem.
Kad ostaneš sam tamo u 4 zida, koja su toliko blizu jedan drugom da moraš postati klaustrofobičan, to sve dobije neku drugu dimenziju.
Onda kreće borba sa empatijom, balansiranje emocijama da se ne sudare moj i vaš bol.
Nisam trošio sedative. Bilo mi je lakše da se tako suočim sa svime.
Ja sam gutao mrak, mrak je gutao mene.
Kad su mi nakon dan nakon operacije rekli da mi ugrađeni stent ne radi i da moraju hitno da me snime…Bol je prešao u ravnu crtu sa zaglušujućim tonom.
Kao onaj osećaj potpune otupljenosti. Kao kad dobijete anesteziju kod zubara, pa vam se oduzme i vilica i jezik…
Tu sam počeo da upadam u neki polu san u kojem sam još uvek na trenutke.
Kao neko magnovenje, tu sam a nisam. Kao da gledam neki film, nešto što se dešava drugome.
Samo na momente su me gađale kao noževi u leđa neke emocije nekih ljudi.
A svakako sam pri svakom pokretu imao fizički osećaj kao da dobijam nož u leđa.
Život te uči valjda.

Sad sam bolje, nisam više u bolnici.
Najviše me plaši to što nisam nijednom stvarno pukao tamo.
Bojim se sve te tame nagomilane ionako u meni i pre svega ovoga.
Bojim se šta će biti kad ona krene napolje.
Bojim se najviše toga što neki ljudi koliko god meni bili dragi i koliko god se trudili oko mene,
ne znaju da ne bi trebalo tu tamu da provociraju.
Nisam fizički nasilan ali u takvim trenucima možda bi bilo bolje da jesam, jer ono što može izaći iz mojih usta i pustoš koji to može napraviti ne može da se meri ni sa jednim oružjem.

Zato ponovo pišem…

Advertisements

13 thoughts on “26 dana

  1. “Nisam fizički nasilan ali u takvim trenucima možda bi bilo bolje da jesam, jer ono što može izaći iz mojih usta i pustoš koji to može napraviti ne može da se meri ni sa jednim oružjem.

    Zato ponovo pišem…”

  2. Иди човече у цркву,исповеди се тамо,причести се,радуј се…

  3. Reblogged this on zazicv and commented:
    Radim u zdravstvu 20 god.Svakog dana se srecem sa bolesnima,njihovim porodicama….Znam da kazem sve prave reci,da ohrabrim,utesim.Zadesim se ja u bolnici ali kao pacijent.To je,bato,sasvim druga stvar.Tako kako je ti opisujes.Tada mi je bilo jasno da koliko se ja na poslu trudila malo to znaci onome ko boluje.Kroz taj uzas moras sam.I da,nebrojeno sam plasirala kanila,nadavala se injekcija za tri zivota ali me strah od igle

  4. ….prvi put citam nesto sto si napisao…hvala sto si podjelio sa nama…zelim ti potpuno ozdravljenje i zivot bez boli…nastavit cu da citam sve sto objavis…drago mi je da sam te ” upoznala”.,,
    ps. moj otac je imao mnogo teskih bubreznih napada…dvije teske operacije…koje su trajale deset i sedam sati…. prije nekoiko godina…u dvije godine imso dvije akutne upale pankreasa…, prije godinu dana opearaciju zucne kese i zaostalih cista na pankreasu…jedva je prazivio…1933 rodjen…a te silne muke i bolove nisam gledala jer zivim daleko od njega…volhela bih da sam tamo da mu drzim ruku kad treba i da mu kazem koliko ga volim kad mu je tesko…
    pozdrav i svako dobro…cuvaj se…

  5. Odlican opis boli… podijelila sam ga na svom blogu jer tamo uglavnom pisem o psihickim problemima, boli, bolesti… nadam se da ces uspjeti pobijediti ne samo tu bol, nego i tamu koju spominjes. I vjeruj mi, kao osobi s iskustvom u “pucanju”, dobro je sto nisi pukao!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s