Bescenje

Prodajete sebe.
Prodajete druge.
Kapiram, sve je na prodaju.
Pisao sam o tome ali se barem onda pogodite za neku dobru cenu.
Koliko vam košta obraz?
Koliko košta nož u leđa onima koji vas vole?
U kojoj tački nestaju poštovanje, lojalnost, ljubav na kraju krajeva?
Konstantno je neki strah prisutan.
Stalno se neko boji nekoga, stalno se kočimo da se ne bismo zamerili nekome.
Ako nije strah, onda je izgovor nemoj vidiš kakav je.
Kakav je?!
To što je neko govno, to treba mene da spreči u mojoj nameri da ga smestim tamo, gde se govna bacaju.
Čekaj, stani! Vi ste takvi i ja treba vaše hireve i kapricioznost da primim sa osmehom na usnama, je hey to ste vi.
Pa dobro nije greda, samo imamo problem onda. Ja sam agresivan, mračan i osvetoljubiv.
I ako me načepite, reći ću ok vi ste takvi a sada ćete da spoznate kakav sam ja.

Da li me razumete o čemu pričam?
Okruženi smo ljudima koji smatraju da je njihovo pravo da budu takvi kakvi su a da je naša obaveza da to tolerišemo.
Dokle god tolerišemo njihovo ponašanje mi smo divni, saosećajni, pozitivni.
Kad krenemo da uzvraćamo istom merom, onda smo najgori klošari.
Ljudi se lako uljuljkaju u osećaj bitnosti, koliko god imaginaran on bio.
Većina negde u podsvesti želi da bude mamina i tatina princezica, nebitno kog ste pola.
Volite sve na tacni da dobijete. Koja je čar plena ako ga dobijete na tacni?!?
Problem je što ne samo ta određena vrsta, nego većina ljudi ne ceni ono što drugi rade za njih.
Ograničenost površnih ljudi. Naviknuti na dobro jer se na dobro brzo navikavamo, često zaboravimo kako je bilo i moglo da bude. Naviknemo da primamo daleko više nego što dajemo. Nekako ubedimo sebe da smo stekli pravo na to. Kad malo bolje razmislim, svima nam se desi barem jednom u životu da upadnemo u ambis malodušja.
Nije sramota okliznuti se i pasti. Sramota je kad nastavimo da padamo.
Sramota je što to nekima pređe u svakodnevno ponašanje.
Pamte svaki svoj pozitivan gest a tuđe napore banalizuju, obezvređuju.

Prepoznaćete ih po tome što retko ulaze sa vama u direktnu konfrontaciju, uglavnom kada imaju šta da saopšte to rade putem mail-a, chat-a, sms-a.
Uglavnom zato što im je potrebno da smisle svoje argumente ili zato što su u strahu da ćete primetiti da ne govore istinu.
Ponovo strah.

Postali smo robovi tuđih očekivanja, prohteva. Postali smo ovisnici o lažnim prijateljima koji nam govore isključivo ono što želimo da čujemo.
Sve drugo je nebitno, netačno…
Najviše robujemo svojoj i tuđoj sujeti.
Toga se treba plašiti.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s