Sačekaj samo trenutak

Pročitah negde, ” Šta ako je ovo danas ono što smo nekada juče jedva čekali? “
Pokušajte samo da zamislite…Zamislite da nismo dobro promislili o svojim željama, da ih nismo jasno definisali…Ne mora ni to, nego da ona instanca iznad nas ih nije najbolje shvatila.
Šta ako je ovo danas vrhunac naših života?
Šta ako su nam se sve pogrešne želje upravo ispunile?
Šta sad?
Uzalud istrošene tako dobre želje.
Želje su svakako bile dobre, samo smo mi suviše loši da bismo ih zaslužili onako kakvim smo ih zamislili.
Šta biste učinili ako biste saznali da od danas, sve kreće silaznim putem?
Da li biste se borili do kraja, predali, ubili?
Možda ste baš vi onaj izuzetak koji potvrđuje pravilo i koji bi bio sposoban da…Da izmeni budućnost.
Hteli mi to da priznamo ili ne, neka viša instanca postoji.
Nije sve zapisano u zvezdama, mi sami biramo svoju put.
Dobro i loše su prekrupne reči.
Jednostavno ne postoje.
Ono što je dobro za mene, nije nužno dobro za svakoga od vas.
Ista priča je i sa lošim.
Za mene je loše da pokušam da trčim sto meteri sa preponama, jer jelte ne hodam.
Za vas to nije nužno loše…
Sami biramo sreću, sami biramo sa kime ćemo je podeliti, sami biramo ljude oko sebe, sami biramo svoj mikrokosmos…
Sami dozvoljavamo nekim ljudima i okolnostima da nas povrede.
E pa da ali…Ne.
” Možeš me povrediti samo onoliko, koliko ti ja dozvolim…”
To je tačno ako je jedno od nas dvoje robot.
Okolnosti možemo da predvidimo ako smo kreatori Trumanovog Šoua u kojem živimo.
Opet se vraćam na početak, nekima od vas verovatno stvarno tako funkcioniše život.
Meni, ne.
Mene pogađaju mnoge stvari, većina ljudi koji me poznaju dobro tvrde da sam i previše emotivan.
Da, zamisli ja emotivan.
To govori koliko me ljudi zapravo poznaje.
To je dosta tužno…Koliko ljudi zapravo poznaje onog pravog, potpuno ogoljenog Ja?
Meni se desi da se rasplačem kao pička na reklamu jebenu.
To je zato što neke svoje strahove i emotivno devastirajuće trenutke potisnem.
Negde moraju isplivati. Da li u mraku, da li u agresiji ili jednostavno da se rasplačem na reklamu, utakmicu, jer mi je leva sisa veća od desne…Jebeš ga, potpuno nebitno šta će biti kap koja prelije čašu.
Zajebite me priče, budi uvek borac.
I borac se u jednom trenutku umori i spusti gard.

To nekako osete i ti neki ljudi i te neke situacije i polete udarci.
Jebi ga, ni ja ne mogu uvek da se držim svojih saveta jer zavisno od situacije neće baš uvek da upale.
Pa ti budi kovač svoje sreće i sudbine, kad ti zature i čekić i nakovanj.
Onda se vratim na prošlu priču…Oće ruka malo da se pomeri…Glava strada.
Moja, vaša ili tuđa…Ali strada.
Budi borac ali i odmori koji put između bitaka.
Ovo je trebala da bude jedna pozitivna priča, više nisam siguran da li je to tako.
Elem, da li mi biramo trenutak kada je kraj ili kraj bira nas kad dođe trenutak?
To mene trenutno jebe…
Advertisements

6 thoughts on “Sačekaj samo trenutak

  1. “Mene pogađaju mnoge stvari, većina ljudi koji me poznaju dobro tvrde da sam i previše emotivan.
    Da, zamisli ja emotivan.
    To govori koliko me ljudi zapravo poznaje.
    To je dosta tužno…Koliko ljudi zapravo poznaje onog pravog, potpuno ogoljenog Ja?
    Meni se desi da se rasplačem kao pička na reklamu jebenu….”

    И мене…
    Разбио си ме ко стаклену чашу…али текст је божанствен

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s