Si’ahl

ChiefSeattle

Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju – on previše traži od nas.

Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Ta ideja nam je sasvim strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih vi onda možete kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, su sveti u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi beli ljudi odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čoveka.

Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao – braća su nam.

Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek – sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju – previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac – mi njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova zemlja nam je sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode – glas je oca moga oca. Reke su naša braća – utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili svome bratu.

Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već – neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi – ostaju zaboravljeni. Prema Majci – Zemlji i prema Bratu – Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.

Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lista u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji – jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo…

Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom.

Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah – životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah – prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.

Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji sam i ne razumem kako „gvozdeni konj iz kojeg suklja dim“ može biti važniji od živog bizona. Šta je čovek bez životinje?! Kad bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.

Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što i mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju – pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku – čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano.

Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!

Jedno znam sigurno, a to je da će beli čovek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja. Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s’ nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom.

Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni? Nema ih više.

Gde je orao? Odleteo.

Pravom životu je došao kraj. Počinje borba za opstanak.

Poglavica Si’ahl 1854.

Get up Stand up

Kakva šizofrena cepanja ovog divnog naroda.

Mi i dalje ne znamo gde idemo.

Pa cela zemlja se pretvorila u Baneta iz Balaševićeve pesme.

Glave iz dupeta vadite samo na 1,2,3.

Imate sebe, sebi bi trebali da budete najvažniji ali jebeno imate decu, unuke alo bre rođaci??
Ugasili ste svetlo u ovoj zemlji i sada se pravite kao da to niste vi…

Kao da vaše odgovornosti nema?!

Koju mantru ponavljate sebi u glavama da bi mogli mirno da spavate?
Šta se bre dešava? Jesu opet poskupeli sedaviti, antidepresivi, antipsihotici?
Prošli praznični popusti? Gde je onaj arsenal oružija sad jebem mu sunce?

Šta je potrebno tačno da se desi, da bi se ovaj narod otreznio?

Kažu da lažemo kad kažemo da smo se vratili u devedesete.

Evo sad tu isto neki kaže da nikad nismo imali para kao sada i da nam je superica.

Neću da budem ptica zloslutnica ali meni ovo smrdi na barut.

Bojim se da je to ono bure na kojem sedimo.

Da li ovde išta može da se istera do kraja?
Koje pilulice tačno uzimate da bi vas udarala tolika amnezija?

Izvinjavam se što nisam napravio nijedan bolan uzdah između rečenica.

Evo ljudski, ja pogrešio. Kriv sam, ja sam kriv.

Ko to nas i zašto stalno drži pod psihozom?

Da li cena pravi cenzus ili cenzus pravi cenzuru za dobru cenu?

Ova je država ” pomiriš se sa Đurom — on će ti oprostiti što te tuko — pa zapevamo “.

Gde ste bre drugari? Noć je uvek najmračnija pred svitanje. 

Ovde je veoma mračno ali ni blizu koliko god može biti. 

Shvatate šta to znači? 

Znači da ovdi skoro svitati neće.

Treba da harmonizujemo odnose sa spoljnim svetom?
Znate kad će to da se desi? Nikad naravno. Da li znate zašto?

 Zato što mi ne znamo ni između sebe da harmonizujemo odnose.

Koliko god to ružno zvučalo, primitivni smo. 

Daleko je Sunce. Sunce je u frižideru, može biti ali u puno frižideru. Daleko je Sunce, pun frižider još dalje.

Niste još dovoljno gladni, jel tako?

Kad krenu creva da krče e tad kreće da bude jebeno.

Možda i ne dođe do toga, ne kažem. Ovde je sve moguće.

Ja uvek predvidim nešto lošije, od onoga što jeste.

Bolje je da budem pesimista, pa da se posle možda i obradujem.

Možda je cela ova moja priča potpuna manipulacija.

Izvinjavam se ako sam ja u bilo kom trenutku preterao.

Duga je ova polarna noć. Ne vide se zvezde.

Po koju vidim kako padne.

Ne znam šta bih ti više rekao dragi čitaoče.

Zovi me Nikolija.

Pozdravite vašu mamu, e.

Mali Blogovi

Pa, ćao drugari!!!
Trenirate?

Kad pogledate Facebook i Twitter mnogih od nas Uticajnih, Manje Uticajnih, Neuticajnih i Nebitnih koji kao nešto pišemo po blogovima, skapirate kako smo mi super društvo.

Kako se užasno gotivimo međusobno, kako bi jedni drugima uskočili u pomoć bez razmišljanja šta god da treba.

Ajde sad realno, koliko takvih ljudi imate u svom životu?
Jedva da stanu na prste jedne ruke, zar ne?

Da lli onda stvarno mislite da su Uticajni Ljudi išta drugačiji?

Jedina razlika je što su oni eto igrom slučaja recimo, javne ličnosti.

Da li naši političari iki naš narod, smatraju išta svetim i da li se drže svojih stavova?
Dosta retko.

Pa da li stvarno mislite da su Uticajni Ljudi sa Interneta išta drugačiji?

Nema tu nikakvog glamura i sjaja.

Ma serem, ima ga. Samo što je stvaran kao i svaki drugi.

Znam da razumete.

Obični ljudi kao i svi drugi.
Kako među običnim ljudima ima loših i dobrih, isto tako ih ima i među ovom posebnom grupacijom.

Naravno ima više dobrih ljudi, samo ovi štrokavi su uvek najglasniji pa je nekako uvek reflektor na njima zakucan.

Da se razumemo, nisam direktno očepljen ali gledajući po raznim profilima šta pričate jedni o drugima i naravno ono što meni pričate…Leptejebo kako vas ne uguši tolika količina zlobe, zavisti i ono što me fascinira, one prave iskonske mržnje prema nekim ljudima.

Sreća pa nisam u vašoj ligi jer ko zna šta sad o meni pričate.

Nego, kad se nađete sa nekim od ovih koje uzimate u usta da li ste to onda vi ili vaš alter ego sa interneta?
Bojim se samo da su to iste osobe jer istu sitničavu, ogorčenu dušu dele.

Da li vas neko primorava da budete dobri jedni sa drugima ili šta je posredi?

Popljujte se u facu kao ljudi jebem mu sve…

Ovako diskreditujete sve što postignete.

Ako ja znam sve ovo, koji sam tek zagrebao površinu tog sveta onda vi sami jako dobro znate koliko imate nezdrav odnos.

Kad god nanjušim nešto novo pokajem se što sam uopšte krenuo i da pišem blog.

Pišate po umetnosti…

Mene to malo razočarava. No, nebitno verujem da ću se vremenom navići.

Doći će Lažni Ljudi sa Interneta i posraće se po svemu što napišu.

POBEDILI SMO

NASA objavila fotografiju sa Marsa na kojoj se vidi senka čoveka…
Kaže komentar: ” Putin nema ko biti drugi, Mars je Ruska teritorija. Bravo Rusi!
I naravno kreće ludilo.
Da li je ovaj ozbiljan ili ne, ne želim da ulazim u to. On kaže da jeste.
Daleko zajebanije je to što se masa upalila.
Kreće naravno kurobecanje čija je piša veća i čiji je tuđi Precednik jači.
Kako ste tako nakazni ispali?
Uopšte me ne zanima da li ste za braću Ruse, Evropljane ili Amere.

Pa jebem ti lebac, vi više volite tuđe nego svoje klošari jedni.
Koje su to bre traume iz detinjstva??? BRAVO BRE RUSI !!!!
RUSI POKORILI MARS !!!!
EVO SAD REKO JEDAN NAŠ TU NA KOMENTARIMA!!!
VADI DECU I RADNIKE DA TAPŠU U KOLONAMA NA ULICI!
PA IH ISTO TAKO U KOLONAMA POŠALJI SVE U TRI PIČKE MATERINE.
Kad su već tu.

Ajde kad ste tu već objasnite mi kako to ide, pošto se ne razumem.
Kako ide verovati u Hrišćanstvo, kleti se u Slobu i posećivati hodže i bele magove?
m?
Kako ste uspeli toliko da izdegenerišete ovo stado?
Znam da za duhove ide gvožđe.
Za vukodlake i vampire ume da posluži srebro.
Za Levijatane ona kiselina neka i dobro bi bilo odseći im glavu…
Nego kako se naša imbecilnost ubija?
Da li neko zna, neko efikasno oružije?

Kad bi samo znali kako će vas se unuci stideti…

P.S. Ne dozvolite da vas prevare nije nikakva Syriza pobedila u Grčkoj. To je u stvari od reči Srbizam. Ta koalicija je, koalicija starih Srpbskih plemena koja su nastanjena u Grčkoj.

 

Kome još treba Nova godina?

Biološki kalendarski, kome je još Nova Godina potrebna?
Ovo pitanje me momentalno izmesti iz ravnoteže, koju nisam ni osvestila da posedujem.
Postavih pitanje samoj sebi i zagledah se u daljinu.
U njoj se nisu videli ni nebo, ni Hram, ni novi most.
Osvrtoh se onome što se dešava u mojoj blizini. 

Ni tamo se ništa nije događalo.
 Sve se odvijalo samo u mojoj glavi.

Nova godina je potrebna dilerima koji uvaljuju svakojake gluposti omladini, prodavcima petardi, šanerima vansezonskog glamura,
nastavnicima da dele paketiće sveštenstvu, 
švercerima koji prodaju deda mrazove predškolskoj deci,
estradnim zvezdama koje dele scenu i lovu od poreza sa organizatorima, 

humanitarcima koji donose balone i slatkiše deci bez roditelja,
 kao i roditeljima koji se tale sa sopstvenom decom kada opelješe bake i deke, dok ovi bdiju na samrti,
trudeći se da prolongiraju sudnji čas za bar još jednu besanu noć provedenu van staračkog doma.
Smešno je koliko i istinito.

Dugo pre nego što sam došla do ove faze, znala sam da jednog dana moram da odlepim.
Tajno sam to želela. Da isprobam ludilo.
 Da više ništa ne bude isto. Specifično i fenomenalno iskustvo.
Ljudi te drugačije posmatraju posle toga. 

Manje mi vremena treba da ih pročitam, nego da popušim cigaretu.
A počela sam da je pušim, onako, punim plućima, da bih završila odsutno, zamalo trljajući prstima po pepeljari.
A onda sam ih pročitala još jednom….
Imam utisak da sam rasejana ovih dana više nego obično. Nešto se dešava, a ne shvatam šta.
Tonem u veoma poznato stanje, neku opojnu konfuziju. Svesna sam da ne smem da se upuštam dalje. Trudim se da se otrgnem, ali osećaj se opet vrati i …

Kako je malopre lepo padao sneg. Pahulje zvezdaste i krupne.
Nisu se topile odmah. Mogla sam da osetim njihov dodir i šapat da je svaki teret prolazan, kao ruka ljubavnika koji te miluje.
Dok sam ulazila u stan, ugledala sam svoj odraz u ogledalu.
Izgledala sam neverovatno romantično sa ogromnim žutim kišobranom i pahuljama koke me nisu napuštale. Kao da su se namerno svuda po meni rasporedile,
dajući mi izgled netaknute, divlje jelke u sred šume, oslobođene od ljudi i novogodišnjih ukrasa. E, to je trebelo fotografisati.
I ranije mi se dešavalo da se oduševim iznenadnim prizorima. Volim boje, posebno intenzivne i kontrast na žutoj pozadini.
Volim kada se igram njihovim odnosima. Dok sam hodala ka kući, bilo je dobrih momenata za pamćenje. 
Šteta što nisam imala foto aparat.
Mnogo je takvih propuštenih kadrova. Ali, ja ih se sećam. Zadržavam ih u sebi, na bezbednom mestu.

 Znam, zatrebaće mi nekada. 
Stvarni kao pahuljice.

Gost Autor: Sanja Perić

Nije baš Prisećanje

Stvarno nemam problem sa tim da mi ljudi priđu na ulici da me pitaju zašto sam u kolicima, zašto sam istetoviran, zašto sam ošišan na brzo, zašto Dunav ljubi nebo…Navikao sam na svakakva pitanja.
Otkad pišem blog i pre njega, dok sam vodio stranicu ” Lestat aka Gianni “, dosta ljudi mi je prilazilo da se upozna zbog mojih tekstova, montaža i slično.
To mi je isto tako sasvim ok, prija kad te ljudi podrže u tome što radiš. 
E sad, ponekad usled raznoraznih faktora dođe do zamora materijala.
To su oni dani kad se pravim da to nisam ja…
Ponekad mi treba više od 20 minuta da pređem 100 metara, dok se ne javim svima.
Jebeš ga, Novi Sad je bez obzira na sva naša busanja, veoma malo mesto.
Nego bez ikakvog sarkazma, upoznah divne ljude na taj način. Mislim posredstvom mog bloga.
Samo eto nekad mi jednostavno nije dan za upoznavanje, umalo da napišem sa novim ljudima.
Ne, upoznavaću se sa ljudima koje već poznajem. Jeben igrač Alcika…Ako me shvatate.
Malo smara što se desi da vas prepoznaju i oni Izgovor Ljudi, to su oni koji su već u nekim godinama a potpuno su promašeni životi…Oni stalno pokušavaju da se protrljaju o nekog za koga oni smatraju uspešnim, kao seljanka o Avon stranicu sa parfemima.
No nebitni su i generalno i za ovu priču, pominjem ih da bih vam objasnio faktore koji dovode do zamora materijala.
Kad to dođe do jedne tačke, onda samo može da preliva dok ne ispustite komadić ludila u atmosferu.
Na ovaj ili onaj način.
Meni se ovih dana, nakon svih onih sranja prelomilo da jednostavno ne mogu da ispustim ludilo tek tako.
U poslednjih par nedelja su me dva-tri puta zaustavile devojke sa manje više istim stavom.
” Ćao ja znam ko si ti. Ti si Lestat Gianni! “
” Nisam…”
” Ovaj, izvini onda…”

Šta u tom trenutku prolazi kroz mladi um?
” KAKO SAM JA GROZNA OSOBA POMEŠALA SAM INVALIDE!?!? “
Na svašta su vas u životu pripremali ali na ove situacije nisu.
Šta uraditi kada pobrkam hendikepirane osobe?
Tačno ću napisati priručnik.
Stvarno su govna i ti invalidi.
Eto, to sam samo hteo…

Opasan 3p

Šaltao sam malko Youtube kanale.
Gledao sam raznorazne ove samozvane Gurue i domaće i strane, sve to u nameri da vidim koliko se razlikuje moj i njihov pristup životu i problemima.
Kakva divna pozitiva u talasima…Da…Samo što, ne.
Neću nikoga prozvati jer ok to je njihov stav. Ko zna zašto rade to što rade i uostalom imaju svako pravo na to.
Ono što me je razduševilo je ta iskonska dobrota i iskrenost u samodopadljivosti, sujeti, egoizmu…
Cveće, proleće, Bog, ljubav, dobrota ali ako im nađete neku zamerku…
Pa recimo da izvadite papir i olovku jer ćete sigurno naučiti neke nove psovke i uvrede koje bi mogli posle da iskoristite u nekom od sledećih verbalnih obračuna.
Ja sam mislio da to ne ide jedno sa drugim!? Mislim, ne znam.
Nisam ni Guru a nisam ni pozitivac, ne znam kako to u njihovom svetu ide.
Samo mi je malo bezveze da im je svaka druga reč u odgovorima neistomišljenicima, jebanje majke, vređanje dece, pretnje…
Tužno je i to što onda to retko rade sami, jer takve osobe uglavnom i nisu sposobne same da se izbore za svoje lažne stavove pa onda urlaju kao Damjanov Zelenko u nadi da će neko od njihovih pudlica zalajati.
Ako ništa drugo ovolika količina te divne pozitive mi je donela nešto dobro.
Sad mi se malko kaki.
Čim primetim da im kez nikad ne spada sa usta, odmah na keca mogu da ti kažem da je simpatičan dečkić ali umno oboleo.
Onda se takvi ljudi zalete da savetuju druge ljude. Ne ovo koja što kenjam to što mi je u glavi, nego da se upliću direktno u živote svojih pratilaca.
Nemoj da rađaš, nemoj da se ženiš, daj otkaz nije to za tebe…
Pa gde ste bre mali bogovi nisam vas prepoznao bez oreola jebote…
Ne znam da li mi se bljucka više kad ih neko pita i slepo sledi njihove instrukcije ili kad se oni nepozvani upliću u tuđe živote.
Ono u čemu su najjači je osuda svega što se kosi sa njihovim stavovima…Alo rođače!!?
Alo mala?! Pusti tog psa šutnuću te nogom u glavu!!!
Kako vam ide spajanje pozitive, dobrote, prihvatanja sebe i drugih sa jedne strane i osuda svega onoga što ne spada u vaš kult?
M?
Tani tobute?

Nije sramota posećivati psiho terapeuta, psihiijatra i slično.
Sramota je izdavati se za istog ako niste.
Možete samo da budete dobri slušaoci i da ponudite savet koji proizilazi iz vašeg iskustva, iz vaše tačke gledanja na život.
Zašto ja stalno napominjem da je sve ovo moj lični stav začinjen sa dobrom dozom cinizma.
Zašto napominjem da nisam uopšte najbolji model kako treba raditi?
Zašto napominjem da nisam ništa posebno, nego samo neko ko se pomirio sa sobom takvim kakav je?

Pa baš zato da ne upadnem u taj ego trip.
Suviše je to duboka i brza voda da bih ja skakao u nju.
Verujem ja u sebe ali znam i gde sam tanak.
Povukla bi me matica a onda…Gde si Niče Presveti Australijalijalijanski.
Ko razume, taj će i shvatiti.

Sve u svemu, meni je odlično dokle god imam oscilacije mraka i svetlosti.
Verovatno bezveze zvuči ali meni je bolje i u pravom mraku nego na lažnoj svetlosti.

Klik.

Mislim

Zašto toliko robujemo tuđem mišljenju?
Zašto smo kao rasa toliko sjebani da nezavisno o inteligenciji, nivou obrazovanja, boji kože, veri…
Svi mi robujemo nečijem mišljenju. Više nečijem nego našem…

Kakva je to fabrička greška da čak i kad uradimo nešto što nam je od izuzetne važnosti, mi se raspadnemo jer neko u našem koordinatnom sistemu haosa smatra da smo mogli bolje??
Zar je uopšte išta bitno? Iz pepela se rađamo u svetlost prelazimo…Da li onda išta ovde vredi?
Da li vredi trud?

Koliko dobro zapravo čujete sebe?
Toliko nesrećnih ljudi hoda gradom, samo zato što se uporno trudite da nadjačate njihov glas u glavi.
Tako pravedni i samoljubivi, ozbiljno ste ubeđeni da polažete svako pravo na to.
Bolest samoljubljivih je veoma opasna, vrlo brzo i lako se prenosi i pretvara u epidemiju.
Kad vas zahvati vrlo brzo mutirate u te…Oblike života.
Tako da…Stiže ponovo sneg, sa njim i gomila ovih patogenih virusa o kojima sam pričao.
I da me zajebu ovi ” 105 pa opet ” ljudi i ovi ” Ja sam ne mogu ništa “.
Živi ti toliko ako imaš od čega i ako već ne možeš ništa.
Nerviraju me više od ” Moji su drugovi ” i onog grupnjaka koji redovno ide uz nju.


Je suis Lestat

Za Tijanu za sve Pale Anđele

Novine pišu da smo blizu cilja.
Po nekim saznanjima izgleda da je stvarno tako.
Hvala svima koji su našli za shodno da se uključe u ovu akciju.
Ako pobedimo, morate biti ponosni na sebe jer ste učinili ogromno delo.
Ako ne pobedimo sad, nema stajanja. Moramo pokucati na što više vrata da bi se prava otvorila.
Nemamo drugu opciju, nego da dobijemo ovu bitku.
Hvala onima koji su omogućili da #Podrži obiđe celu planetu.
Vi ste uradili najveći deo posla.
Ovo je sve krenulo kao moja potreba da uradim nešto, polu lud već od besa i nemoći.
Nisam mogao samo da posmatram sa strane.
Ovo vam je dokaz da pojedinac može da upali buktinju.
Pojedinac može da pomeri planinu.
Taj pojedinac je svako od nas.
Dovoljna je samo šibica u pravom trenutku, u pravom smeru.
A oni to vide od gore.
Daj barem nečim da ih učinimo ponosnim.


Za sve moje Pale Anđele.
Niko nema pravo da vam krila polomi.
Niko nema pravo da vas ubije iz ljubavi.

#Podrži i ti, stvarno nije teško.

Pilgrim

Zdravo ja sam Dušan Radivojević i ja sam invalid.
Možete me zvati i Gianni. Može i Lestat a može i zajedno Lestat Gianni.
Sa mnogima se ne zovem odavno. Njima dobro, meni dobro. Pa ko se prvi izloguje.
Imam 36 godina i živim u Pekamu. To vam je četvrt na jugoistoku Londona.
Moja četvrt je poznata po Del Boju, Rodniju i drugim simpatičnim stanovnicima.
Prostodušni ljudi, lakomi na keš. Zato su ovih dana smislili i sproveli u delo osveštavanje gradskog vodovoda.
Sada svi pijemo svetu vodicu. Da se vidi ko je vjera a ko nevjera.
Ko ima zlo u sebi, sad će mu dobro uterati.
Novi Sad tako preko noći postaje nezvanični glavni grad, nezvanične Džamahirije.
Novi Sad vode razne Paše i Pašinice.
Kako padne noć, Novim Sadom se razlegne zvuk gusala, zurli i timpana…I po koji urlik Tupana.
To je jedna od dve glavne vrste u našem pašaluku.
Tulipani i Tupani.
Sa Svetim Vodovodom, Novi Sad kao takav postaje centar hodočašća raznih ekstremističkih frakcija.
Frka je malo da ne navuče kojekave Kalife. Ne znamo ni šta ćemo od ovih našeg Kalifa umesto Kalifa.
Odličan strip. Kao da živimo u njemu.
Čekam samo Murata, Obilića i Grua iz Čuvara Galaksije pa da pravimo neku cyber punk epopeju uživo.
Počeli smo i Svetozar i ja da vežbamo za Dedu
dedeterce…Gospode, deseterce.

“Ne jede se đedo od lemura meso
bolje da si kokosa sa tih palmi streso”
Nisu baš savršeni ali nije ni Pekam…
Da li ste videli kako sam u trenutku skrenuo priču u sasvim drugom pravcu i kako je prirodno krenula drugim tokom?
E tako i oni bacaju raznim vodovodima pesak…I vodu u oči, da bi vam skrenuli pažnju sa daleko bitnijih stvari.

No, nema to ništa veze jel tako? Pošto mi gledamo svoja posla…Nije naš problem.
Sledeće godine u ovo vreme, bićemo milioneri.