Kome još treba Nova godina?

Biološki kalendarski, kome je još Nova Godina potrebna?
Ovo pitanje me momentalno izmesti iz ravnoteže, koju nisam ni osvestila da posedujem.
Postavih pitanje samoj sebi i zagledah se u daljinu.
U njoj se nisu videli ni nebo, ni Hram, ni novi most.
Osvrtoh se onome što se dešava u mojoj blizini. 

Ni tamo se ništa nije događalo.
 Sve se odvijalo samo u mojoj glavi.

Nova godina je potrebna dilerima koji uvaljuju svakojake gluposti omladini, prodavcima petardi, šanerima vansezonskog glamura,
nastavnicima da dele paketiće sveštenstvu, 
švercerima koji prodaju deda mrazove predškolskoj deci,
estradnim zvezdama koje dele scenu i lovu od poreza sa organizatorima, 

humanitarcima koji donose balone i slatkiše deci bez roditelja,
 kao i roditeljima koji se tale sa sopstvenom decom kada opelješe bake i deke, dok ovi bdiju na samrti,
trudeći se da prolongiraju sudnji čas za bar još jednu besanu noć provedenu van staračkog doma.
Smešno je koliko i istinito.

Dugo pre nego što sam došla do ove faze, znala sam da jednog dana moram da odlepim.
Tajno sam to želela. Da isprobam ludilo.
 Da više ništa ne bude isto. Specifično i fenomenalno iskustvo.
Ljudi te drugačije posmatraju posle toga. 

Manje mi vremena treba da ih pročitam, nego da popušim cigaretu.
A počela sam da je pušim, onako, punim plućima, da bih završila odsutno, zamalo trljajući prstima po pepeljari.
A onda sam ih pročitala još jednom….
Imam utisak da sam rasejana ovih dana više nego obično. Nešto se dešava, a ne shvatam šta.
Tonem u veoma poznato stanje, neku opojnu konfuziju. Svesna sam da ne smem da se upuštam dalje. Trudim se da se otrgnem, ali osećaj se opet vrati i …

Kako je malopre lepo padao sneg. Pahulje zvezdaste i krupne.
Nisu se topile odmah. Mogla sam da osetim njihov dodir i šapat da je svaki teret prolazan, kao ruka ljubavnika koji te miluje.
Dok sam ulazila u stan, ugledala sam svoj odraz u ogledalu.
Izgledala sam neverovatno romantično sa ogromnim žutim kišobranom i pahuljama koke me nisu napuštale. Kao da su se namerno svuda po meni rasporedile,
dajući mi izgled netaknute, divlje jelke u sred šume, oslobođene od ljudi i novogodišnjih ukrasa. E, to je trebelo fotografisati.
I ranije mi se dešavalo da se oduševim iznenadnim prizorima. Volim boje, posebno intenzivne i kontrast na žutoj pozadini.
Volim kada se igram njihovim odnosima. Dok sam hodala ka kući, bilo je dobrih momenata za pamćenje. 
Šteta što nisam imala foto aparat.
Mnogo je takvih propuštenih kadrova. Ali, ja ih se sećam. Zadržavam ih u sebi, na bezbednom mestu.

 Znam, zatrebaće mi nekada. 
Stvarni kao pahuljice.

Gost Autor: Sanja Perić

Advertisements

2 thoughts on “Kome još treba Nova godina?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s