Uvek postoji rešenje

Gospel of Lestat Gianni

Polako se diže svest u Srbiji, barem kada je u pitanju inkluzija osoba sa hendikepom.
Generalno ljudi su danas i dalje bez ikakvog znanja o problemima sa kojima se osobe pogotovo u invalidskim kolicima, susreću svakodnevno.
Pisao sam već nešto malo o tome.
Rampe su po meni jedan od većih problema, nema ih tamo gde su zaista potrebne.
Tamo gde su napravljene, bolje da ih nema. Njihova funkcionalnost je u najmanju ruku sramotna, iz razloga što su urađene mimo jasno definisanih propisa.
To je po meni još veće poniženje za korisnike invalidskih kolica, često uz njih ne može da se popne ni osoba bez hendikepa.
Bolnice, apoteke, pošte, bioskopi, kafići, klubovi, radnje, trafike na kojima postoji šalter na koji niko ne obraća pažnju( koji će mi kurac šalter, ako ne mogu da ga koristim?)
Evo konkretno ja sad imam električna invalidska kolica, ona imaju apsolutno svojih prednosti ali isto tako…

View original post 488 more words

Specijal Prisećanje

Gospel of Lestat Gianni

Nema više tog starog Novog Sada sa kojim sam ja bio na Ti.
Sa nekih 14 godina smo krenuli da izlazimo…
U prevodu to je bilo tamo neke 1992. 
Ja i mojih par drugara i drugarica smo izlaske otvorili sa Pipingom.
Užasna scenografija u stilu baš tih devedesetih.
Bili smo Dizeli tih godina.
Ja u mojoj ” Ara papagaj ” Kappa trendži upasanoj u ” Kecare “.
Ciga i Šaran su dolazili po mene da me sprovedu pored Pankera i Skinsa, jer je postojala ogromna netrpeljivost među subkulturama.
Najsmešnije u svemu tome je što sam ja bio dobar sa svima.
Telohranitelji su tu bili radi imidža.
Procedura je bila proći prvo kroz špalir istih, javiti se Mesaru i Tigranu gledati ostale kako strepe da uđu, pokazati im srednji prst i uleteti pored Žapca u Piping.
U Pipingu kod Sipe uglavnom ista ekipa, Jelena Ventilatorka koja je izlazila sa mnom, Tamara…

View original post 734 more words

Why so Syriza ?

Kako je lako majmuna nagovoriti da uđe u tenk.

Čitam kako me mnogi podržavaju u pokušaju da dignem svest, kod što više ljudi je to moguće.

Znam da dobar deo tih istih me pljuje iza leđa zbog toga.

Znam da dobar deo tih istih privatno zastupa potpuno suprotne stavove.

Šta mi to govori?
Samo jednu stvar, da ovo malo ko shvata ozbiljno.

Primera radi, kad sam zatalasao oko skidanja biste male Milice Rakić poginule u bombardovanju 1999. mnogi su se busali u grudi, urlali, pozivali na rat i ludilo a onda zaboravili.

Sad je ponovo ta priča aktuelizovana samo zbog senzacionalizma i zarađivanja jeftinih političkih i društvenih poena. Mnogi će i ovu moju priču tako videti ali spreman sam i na to.

Ponovo se zvecka oružjem. Gledam razne komentare po društvenim mrežama i portalima(da volim to da radim), vidim mnogi su srećni zbog toga.

Jebem ti koja si ti dijagnoza ako se raduješ krvoproliću bilo gde a u svojoj zemlji pogotovo.

Ne znam da li smo poremećeni ili jednostavno zavedeni u nekom svom svetu bajki i mitova.

Pisao sam već na temu mitologije prošle godine. Ništa se od tada nije promenilo, barem ne na bolje.

Ne znam ni koja je moja dijagnoza kad mislim da mogu da vas pokrenem na razmišljlanje, ovim mojim  pisanjem.

Najtužnije je to što, da sam u jednoj od onih kako ih vi percipirate fašističkih, trulih, glupih država tamo bih do sada imao šestocifreni ugovor sa nekom izdavačkom kućom i sad bih se prepirao sa Oliverom Stounom oko izbora glumca koji bi me predstavljao u filmu.

Što je najsmešnije to bi bila sudbina većine ovih momaka i devojaka koji se bave pisanjem.

Moja prednost je moj hendikep. To se tamo lako unovči.

Ovde bi trebalo kao Kinezi da uvedemo kontrolu rađanja.

Niko ne sme da rodi dete dok ne dokaže da je sposoban da vodi računa o njemu i da ga izvede na pravi put.

Isto tako bih uveo zabranu na rađanje dok se ova država ne oporavi u svakom mogućem smislu.

Nije to fašizam, to je surovi realizam. Znam IZMOVI ne valjaju ali ovaj moj IZAM je IZAM koji potvrđuje pravilo…Mislim izuzetak.

Ne znam da li mi je gore  što mi drugi kažu da nisam ja za ovo ili to što i ja sam shvatam da je tako.

Nismo mi loš narod, samo smo loši jedni prema drugima.

Ok, možda smo malo loši i prema ostalima ali smo prema sebi najgori.

Žeđ za senzacionalnošću, za krvlju, kurvalukom i lošom muzikom je kažu zastupljena svuda.

Ok verujem da je tako, samo ovde su mu ga baš dali po gasu.

A ne mora tako. Može mnogo bolje samo malo da se potrudimo.

Hah…Upravo sam saznao još neke stvari vezane za sam početak mog života.

Nade u moje preživljavanje su bile i manje nego što sam ja pretpostavljao.

Samo se toga setite kad padnete.

Jednog sjebanog hendikepiranog deteta koje je u jednom deliću trena bilo ostavljeno da umre.

Pomislite kroz kakvu agoniju su morali roditelji tog deteta da prođu.

Setite se da to sjebano hendikepirano dete danas ima 36 godina i svakodnevno vam otkriva neke nove horizonte.

Onda mi recite da sve mora ovako da bude kako je sada.

Recite mi da ne može bolje.

Recite mi da nema poente boriti se.

Recite mi da nema nade u bolje sutra….

Ja sam vam dokaz da nada postoji dok je volje da se borite.

Hvala mojoj porodici na tome i srećan rođendan mojoj sestri Sanji.

Stisni Reset

Gospel of Lestat Gianni


Od masovne histerije do nekih pedesetak ljudi.
Jebeš ga, nisam uticajan. Ne pišem o svakodnevnim skandalima na političko-estradnoj sceni.
Pokušavam da upalim što više sijalica i šibica u što više glava.
Brojevi ne lažu. Pedesetak šibica za šest meseci. To je pedeset različitih mikrosmosa, koji utiču na barem još pedeset tuđih mikrokosmosa. Onda dolazimo do već neke ozbiljnije cifre ljudi koje se bude polako.
Mislite da možete bolje? Pa oprobajte se. Pomoć u buđenju bi mi svakako dobro došla.
Pisao sam o svemu, najviše o tome da je potreban restart u glavama svih nas.
U mojoj glavi pre svega. Ne kažem, ja jesam probuđen ali ni blizu onoga što ja smatram da je potrebno da bismo napravili promenu.
Pisao sam o vašim demonima, pisao sam o svojim demonima. Ogolio sam sebe pred vama.
Vaš tužni pajac.
Koliko god su mi neki ljudi koje sam upoznao baš putem ovog pisanja, govorili…

View original post 315 more words

Autostoperski vodič kroz prijateljstva

Gospel of Lestat Gianni

Prijateljstva koliko god dugo trajala, kao i većina svega na Zemlji imaju rok trajanja. Ne kaže se džabe ne iskušavajte prijatelje. Oni će otiće i pre drugova, pre poznanika, pre neprijatelja. Život jeste surov, šta god vas učili. Surov i nemilosrdan. Što pre naučite tu lekciju, to će vam lakše biti da pronađete svoj mir i svoje mesto u univerzumu iz kojeg ćete sklapati svoj mikrokosmos. Shvatite da su vam najveći neprijatelji oni, koji vas podržavaju uvek i u svakoj situaciji bezrezervno.
To su ljudi koji očekuju da izvuku neku korist od vas. Isto tako, naučite da prepoznate situaciju kad sebe dajete daleko više nego što dobijate nazad. To vam je jasan pokazatelj koliko je neko stvarno iskren prema vama. Ne vezujte se previše za ljude, jer iskreno govoreći izuzetno mali broj ljudi je vredan vezivanja.
Ne dopustite da bilo ko manipuliše vašim emocijama.
Većina ljudi nije dostojna vašeg vremena…

View original post 148 more words

Forgive me Father For I Am a Sin

Gospel of Lestat Gianni

Ko u životu nije grešio, taj je samo trošio kiseonik.
Svi mi grešimo. Koliko god želeli sebe da predstavimo kao savršene, svi smo skloni greškama.
Ko nije nikad napravio veliku grešku, taj verujte mi nije pametan.
Taj je kukavica.
Ko radi taj i greši, samim tim oni koji ne greše su i ne radnici a rad oslobađa čoveka.
To nam govori samo još to, da oni nisu ni slobodni.
A? Kako je sve povezano!
Možda onaj sa mustaćima i nije bio tako lud!
Šta uopšte znači biti lud? Ako su ovi svi normalni, za koje one čike u belom tvrde da jesu…Pa neko tu greši.
Što je dobro, znači da radi.
Čike u belom i tete u crnom.
Mora neki balans da postoji.
Sad mi se pije jogurt.
Nego da se vratim na kukavice. Nije u redu biti kukavica, dobro možda ponekad ako baš hoćete da Ceca napiše pesmu o…

View original post 158 more words

Zašto? Kako to misliš zašto?

Moram da ga izbacim u prvi plan malo

Gospel of Lestat Gianni

Oni koji su me znali do osmog osnovne ili prvog srednje, se pomalo pogube kao prase u Teheranu kad čitaju moje tekstove…
Ne znam da li je do njih ili do mene.
Kapiram da je normalno da se čovek promeni od šesnaeste do tries pete…
Barem tako u mom mikrokosmosu izgleda.
Zamislite da ostanemo onakvi kakvi smo bili kao deca.
Ok, ima to svojih prednosti ali kapiram da ima daleko više mana.
Ja sam mišljenja da svi moramo konstantno da evoluiramo.
Znam brate, znam danas je IN devoluirati.
Nakon svega što smo prošli samo živeći ovde, nositi ružičaste naočare i gledati svet očima ” sreća, sreća, radost…”, za mene je to degradirajuće.
Bio sam pravi mali patetični invalid, baš onakav kakav se uklapa u većinski šablon u Srbiji.
Onda se zid prebrzo zatrčao u moju glavu, nisam stigao da zauzmem gard.
Sva sreća.
Ne nisam pesimista, to se najbolje vidi…

View original post 207 more words

Možda ipak postoji razlika

Provincijalka sa svojim tekstom o Beogradu je po mom skromnom mišljenju, pobedila.

Sjajan marketinški potez pre svega.

Da li je to način na koji je ona doživela prestonicu ili samo sprdnja sa istim, to je već manje bitno.

Ono što je meni zasmetalo je to što se nakon njenog teksta po društvenim mrežama, portalima i sličnim sajber prostorima razlegao što lelek, što bojni poklič.

Time ste samo dokazali da ima nešto u tome njenom tekstu što ne želite da drugi vide, niti da priznate sebi.

Ako gledamo koga ima više, onda je dotična skoro jednoglasno naišla na osudu društva.

Zbog čega? Jer je progovorila o nekim taboo temama?

Jer je progovorila o tome da postoje ljudi koji vide stvari drugačije?

Protekle nedelje neki portali su se utrkivali ko će napisati veću sprdnju sa Novim Sadom i Novosađanima.

Tada je to svima bilo smešno. Nama Novosađanima je isto tako bilo smešno, barem većini.

Ugurali su i nas i naš grad u one najgore šablone i napisali tekstove prepune stereotipa koji su uvredljivi i pre svega diskriminišući.
Tada su se i mnogi Uticajni utrkivali ko će Novosađanima jasnije objasniti da moraju da prihvate prozivku i sprdnju na svoj račun.

Zašto je danas druga priča? 

Zašto Beograđani ne stisnu zube i muški ne podnesu prozivku?

Iz mog ugla gledano ono što sam ja primetio nakon teksta dotične persone je mržnja koja je isplivala.

Samo pročitajte razne komentare na tekst, otvorena jasna mržnja prema svima koji ne razmišljaju isto.

Pa gde je sad pravo na mišljenje, izjašnjavanje i ostala zajebancija demokratije na koju se mnogi pozivaju?

Nije baš prijatno kad vam neko pljuje po gradu i proziva vas, zar ne?

Hajde da malo pričamo otvoreno na ovu temu.

Izgleda da ipak postoji ogromna podela na starosedeoce i dođoše.

Ne samo kad je Vojvodina i Novi Sad u pitanju.

Ispovest jedne šanerke (četvrti deo)

Lutka Lutka Bgd

šanerkaHodam kroz uzan, loše osvetljen hodnik. Pod bosim stopalima osećam užarenost betona. Zidovi hodnika se polako pomeraju. Dve devojčice igraju školice. U njihovoj blizini stoji gospođa i motri kao stražar. Prođe dečak sa kapom okrenutom naopako, klimajući glavom u ritmu svog walkmana. Dvojica klinaca dobacuju frizbi. Negde neka žena viče sinu da ode po sestru i dovede je kući. Uobičajena dokolica jednog uskog hodnika, ništa posebno, ali mi se činila neobično lažna. One dve devojčice koje su igrale školice uhvate se za ruke, pogledaju levo-desno i pretrče na drugi kraj hodnika. Na trenutak mi se učini da su okružene sivom svetlošću – aureolom koji im osvetljava obraze, čela i nasmejana lica, poput čudne isijavajuće vatre. Malčice uplašena zatvorila sam oči, pa ih ponovo naglo otvorila. Sivi omotač koji mi se priviđao oko devojčica se rasplinuo. Laknulo mi je, ali moram uskoro dobro da se naspavam. Iz hodnika me naglo trže…

View original post 378 more words

Svastika

                                                                           (preuzeto sa net-a)

Ratnim vojnim invalidima i porodicama poginulih sledeća invalidnina i ostala primanja koja će biti isplaćena u Martu, biće umanjena za 21%

Vlada odbila predlog da se roditeljima dece obolele od raka dozvoli odsustvo sa posla tokom lečenja

Invalidi više nemaju prava da parkiraju kola na bilo kom mestu

Autističnoj deci ukinuto pravo na korišćenje parking mesta

I da ne nabrajam sad sve.

Znam da smara čitanje loših vesti.

Ovo meni kao invalidu ostavlja veoma gorak ukus u ustima.

Malo me podseća na sve ono što sam čitao o položaju invalida u periodu od 1941. do 1945.


Ako me razumete, verujem da me razumete.

Nije ovo sramota vlasti što se dešava oko nas, nije ni čak ni sramota države kako bi mnogi da predstave.

Da li znate zašto?

Pa ko je birao vlast?

Ko je država?

Čija je ovo onda sramota?

Ćutimo? Pa ne svi ali se uglavnom virtualno batrgamo.

Za sve ostalo nemamo ni volje ni muda.

A negde i mora da se plati…

Ne znam da li ste ovo razumeli ali ako malo proguglate, skapiraćete.

Koliko vremena će proći pre nego što počne sakupljanje invalida u sabirne centre?

Zajebavam se, znam da neće doći do toga. Nego koliko ljudi bi zapravo ustalo da to spreči?

Šta ako dođu po mene?

Hoćete se izboriti za moja prava?

Ne znam baš…