Prisećanje 27 ili Disabled white kid can jump

                                                                             ( slika pozajmljena sa net-a )

Sad zašto smo mi često išli u Čortanovce jebem li ga, ja se baš i ne sećam.

Znam samo da smo s’ vremena na vreme obitavali tamo.

Tom prilikom išli smo sa dvoje-troje kola, familijarno.

Vozili smo se meni i dalje omiljenim belim Spačekom.

To vam je ono kao Diana samo lepše.

Elem belem okano, vozikamo se tako nas četvoro u kolima.

Tata, strina, sestra i ja.

Šta smo mogli imati, desetak godina.

Sve u svemu vozikamo se i u jednom trenutku čujem sa prednjeg sedišta:
” Zorane šta se to dimi? “

Kontrolna tabla je bila u dimu i…Jebeš ga toliko znam.

Kola su se zaustavila posle par desetina metara.

Tata je podigao haubu, strina je uhvatila svoje dete i izvukla je na sigurno.

Par trenutaka kasnije čulo se: ” Zorane, pa gde je Dušan? “

Čuj gde je Dušan…Dušan se pedalirao čim je čuo: ” Zorane šta se…”


To mi je bio znak da nešto nije u redu, pa sam ja izašao par stanica niže.

Kako je hendikepirano dete iskočilo iz kola, ne pitajte me.

Poenta je da je iskočilo…Osetio pacov u stomaku na vreme da brod tone.

Nije bitno kako, nego je poenta motiv.

Belo dete zna da skoči, pa čak i hendikepirano.

Bio sam u žbunu desetak meteri iza kola…

Zajeban od malih nogu.

Zato su valjda stopala stala na broju 38.

E sad ja mislim da sam već pisao o ovome hepeningu ako je tako, ne zamerite.

Nije ovo mojih poslednjih par godina.

Moj hendikep ne boli ali kao da sam malo dementan.

Srećom pa ni to ne boli.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s