Kamen

Predaja

Sumnjam da ovu fotku do sada niste imali prilike da vidite.

Ono što me raduje je to što sam video svega par idiotskih komentara, nekih tastatura heroja kojima se svidela ova slika.

Kakav profil osobe treba da bude, pa da mu je išta smešno u ovoj fotografiji?

Kada sam je prvi put ugledao na profilu mog prijatelja koji je bio šokiran u najmanju ruku ovim prizorom koliko i ja, nisam znao šta da napišem.

Doslovno sam zanemeo na nekoliko sati. Dobro pogledajte oči, facijalnu ekspresiju ovog deteta.

Nisam baš previše lak na suzama ali meni je ova fotografija…Ne znam, kamen da pukne od tuge.

Da li shvatate da ovo dete nije prepoznalo fotoaparat?

Jedno toliko malo biće je aparat zamenilo za oružije. Dobro pogledajte izraz lica.

Izraz lica deteta koje shvata da je životno ugroženo i da treba da se preda.

Ej bre!? Dete koje poima koncept toga. Neko je uperio oružije u nju i mora da se preda!?

Dokle smo kao društvo stigli?

Bilo je komentara: ” Ko ih jebe i našu decu su ubijali! ”

Ko su ti ljudi kojima je to prva reakcija na ovakvu fotografiju?

Opet…Neki tvrde da je nameštena fotografija. To ne umanjuje ovu tragediju.

Kada decu koristimo u ovakve svrhe, bilo da je to zbog zarade, zarad dobre fotke ili da bismo skrenuli pažnju čovečanstva na ono što se dešava svakodnevno oko nas, to je samo po sebi užasno.

To je pre svega za mene jako zabrinjavajuće.

Pogotovo taj stav i oni su nama pa ćemo mi njima ili neka sad neko njima…

Probajte kao početni korak da uzmete u obzir da je svaki čovek na ovom malenom svetu, nečije dete.

Neka majka ga je u stomaku nosila devet meseci.

Mrzimo se, ubijamo se…Zarad čega i koga?

Probajte da shvatite da je svaki rat u samom startu izgubljen, potpuno je nebitno ko će u njemu pobediti.

Uvek stradaju nevini, uvek stradaju oni koji su taj rat najmanje priželjkivali.

Ratujemo zbog razlika u načinu života, zbog različite vere, zbog crteža i nekih ko zna kad i ko zna čijom rukom napisanih knjiga.

Delimo se između sebe zarad toliko banalnih stvari.

Nismo ni svesni koliko smo mali u očima onih koji od svega toga profitiraju, daleko od prve linije fronta. U svom toplom domu, zaštićeni kao beli medvedi.

Svi smo mi ništa drugo do kolateralna šteta.

Svi smo mi nečija deca.

Boli me Kosovo ali me isto tako boli i Tunis i Sirija.

Boli me što su za neke od vas ovo nebitne teme.

Što ću sa ovim tekstom verovatno dopreti do svega par ljudi.

Gde je tačka u kojoj postaje monstrum?

Kolika je cena toga? Ne, ozbiljno…Koja kinta je potrebna da biste nečije dete doveli u ovu situaciju. O gorim stvarima ne želim ni da pričam.

Smatraju neki da će ova fotografija trgnuti one koji su čoveka doveli do ponora…

Bojim se da je to nemoguće.

Ušli smo u jako mračno doba, vođeni mračnim nagonima još mračnijih ljudi.

Najviše me plaši to što ćutimo i pravimo se da to nije naš problem, da mi ne učestvujemo u tome.

Ćutanjem dajemo pristanak da budemo šrafovi ratne mašinerije.

” Da bi zlo trijumfovalo, dovoljno je da dobri ljudi ne učine ništa…”  – Edmund Berk

Cela je reprezentacija kanalizacija

Pričam malopre sa bratom, prosto je nemoguće da tolike smene selektora nisu urodile plodom.

Meni to jasno govori da je do mentaliteta igrača.

Mnogi tvrde da je to iz razloga što se igrači čuvaju zbog klubova u kojima igraju.

Pa ok…Kako onda objašnjavate činjenicu da jedan Kristijano Ronaldo daje sve od sebe, kad igra za Portugal?

Njegove noge manje koštaju?
Hajde da se ne zajebavamo.

Ovi igraju jer su na spisku interesne grupe, ovaj ne igra jer ne peva himnu, onog zovu jer je bio odličan pre deset godina u nekoliko utakmica.

Super se vi sprdate.

Ponovo dolazimo do tih famoznih interesnih grupa. Bojim se da se tako i igra postavlja.

Imamo fantastične pojedince. Fantastične kad je klupski fudbal u pitanju.

Svi oni nekako zaborave da igraju kad obuku dres naše zemlje.

” Ne treba da zovemo strance! “, ” Ne sme da igra ako ne peva himnu!”

E drugari…NEMAČKA!?

Igraju Poljaci, Latino Amerikanci, Turci…

Nemačka koja je znamo koliko težila da bude homogena…NEMAČKA!
Jedan narod, jedan Rajh…Nemačka???
Ne pevaju himnu ali razbijaju kako igraju!

A gde smo mi? Kako naši kraljevi splavova igraju u reprezentaciji?

Srbija ima odličnu decu koja znaju da…Šta znaju?

Pogledate Montevideo pa se naložite da smo neki kurac u fudbalu.

Nijedan selektor nije održao napadačku taktiku ni pobednički mentalitet.

Imam ideju, pozovite Bikovića da igra u reprezentaciji…

Šabosi jedni.

Kako se komšije spremaju za utakmice reprezentacije?
Da li ste ikad obratili pažnju kako to Hrvati rade?
Zbog toga ih izuzetno cenim. Imaju kult reprezentacije i svaki put se spremaju kao u rat da idu!

Kako mi to radimo?

Naše najave za utakmice su kao program za decu ometenu u razvoju.

Kao Teletabise da gledam. Tako i igramo.

Kažu da ni mi navijači nismo bolji, hoćemo rezultate odmah.

Pa čekaj malo, da li iko može to da nam zameri?
Ako decenijama ne odustajete od jednog načina igre i biranja igrača koji će igrati za nacionalni tim, kako očekujete da mi drugačije odreagujemo?

Pa nije ovo amaterska liga gde igraju konobari i ratari, pa da im treba nekoliko godina da se priviknu na novi stil igre!

Pogledajte koliko im vremena treba da se priviknu na novi stil u klubovima za koje igraju.

Kad ne znaš kako da se opereš, svali krivicu na navijače.

” Oni nam zvižde…” BUHUUUUHUHU, pa zvižde vam zato što ste ljaljani obični.

Svi kenjaju protiv nekolicine ljudi koji nam navodno uništavaju fudbal ali niko kurcem da mrdne, da ih promeni.

Šta to govori?
Pa da vam svima odgovara ovakvo stanje!

Voleo bih da se ne plasiramo jer ćemo se po običaju samo obrukati.

Iskreno bih voleo da se ovde zabrani fudbal na desetak godina.

Imamo toliko boljih sportova u kojima imamo vanserijske momke i devojke, koji se trude i daju sve od sebe.

Postižu odlične rezultate…

Nismo mi za fudbal. Ne umemo i to je to.

Apsolutno sam ubeđen u to što sam napisao, kao neko ko ove godine slavi 25 godina staža na tribinama.

Od danas navijam za Butan.

Butan se barem trudi.

Novo Vreme

Gospel of Lestat Gianni

Znate već onu ofucanu priču: ” U moje vreme to… “, koja je uvek polovično primenjiva.
Kada je u njihovo vreme to je validan argument. Kada mi pomenemo da je drugo vreme, onda je to budalaština.
Na vreme naučite primenu duplih aršina. Nećete biti bolji ljudi ali će vam svakako pomoći u životu.
Oni su videli more, oni su videli strane zemlje, oni su živeli u zemlji koja je bila priznata u svetu.
Mi…samo ću reći da mi nismo imali detinjstvo. Deca pamte  od treće godine slike a sa pet već formiraju živopisna sećanja.
Rat je počeo kada smo imali 10-11 godina.
Da li neko kapira koja trauma se rađa kod deteta kada gleda one kolone poklanih ljudi?
Sve one priče da li će ovi ili oni krenuti na nas, da li će nam odvesti roditelje, braću na front, da li će se vratiti jer su odvedeni, da li će…

View original post 218 more words

Jednaki kao snop pruća

Koliko nas je vaspitano od strane roditelja da smo posebni?

Kako nas sistem vaspitava?

Pogledajte se. Koliko vas onako iskreno ne podnosi one osobe koje odskaču od proseka?

Svi smo jednaki?
Pa da li je u praksi stvarno tako?
Da li mi sami smatramo sve ljude jednakima?

Da li smo vaspitani da smatramo sve ljude jednakima?

Čemu onda cela ta farsa o jednakosti, o pravima, o istom položaju i šansi za svakoga?

Praktično se ništa ne radi da bi se u praksi postigla jednakost.

Ono što mene buni je to što čak ni većina zagovornika te ideje, ne veruje potpuno u njenu održivost.

Kako mislite da ubedite nekoga u ispravnost svojih stavova ako sami ne verujete u njih?

Znam, znam svako pravilo ima svoj izuzetak.

Samo kad pogledam oko sebe ovo pravilo je prepuno izuzetaka.

Ovi nam smetaju zbog dijalekta, ovi zbog tajminga kada su se doselili, oni nam smetaju jer smo pre 700 godina ratovali, ovi jer smo sa njima ratovali pre 70 godina, oni tamo nam smetaju jer imaju drugačije frizure i boju kose…

Jednakost?

Da li uopšte da uplićem u ovu temu životinje?

Nama stalno nešto nije po volji, stalno nam neko smeta, konstantno nekoga gledamo sa visine…

Da li ste primetili koliko je kod dece sve to jednostavnije?

Na ovo se uvek javi neki đilkoš koji će da upita: ” A ŠTA DECA ZNAJU?! ”

O jednakosti očigledno znaju daleko više od nas.

Hajde sad bez zajebancije, kako vaspitavate svoju decu?
Da li ih učite da mrze od malih nogu, svakoga ko se ne krsti sa tri prsta, celom šakom ili ne klanja?

Da li smatrate da smo svi ljudi od krvi i mesa, samo kada je neko vaš ugrožen?

Da li biste na ulici zastali da zaštitite dete, ženu, starca druge boje kože ili evidentno druge vere?

Da li smo svi zapravo snopovi od pruća?
Da li je različito ne videti razlike ili je različito biti različit po cenu da žrtvuješ jednakost?

Vaspitan sam da sudim o čoveku spram njegovih dela, ne spram boje kože, vere, nacije a opet mi se dogodi da uhvatim sebe da sam pun predrasuda.

Gde je greška? Da li je zapravo greška ili su naša očekivanja nerealna?

Što više učim o ljudima, to sve manje znam i još manje volim.

Nerođeno dete

Gospel of Lestat Gianni

Da li je moguće da je ovaj narod tako izgubio dodir sa stvarnošću, da stvarno navija da dođe do sukoba velikih sila?
Da li shvatate da to nikome ne ide u korist?
Pa čak ni zemljama u sukobu, koja god da pobedi…
Pokušajte da zamislite koji bi to udar na svetsku ekonomiju bio, u trenutku kada je ceo sve u ovoj veštački izazvanoj krizi.
Mislim pokušajte prvo to da zamislite, ako vas već ne dotiče činjenica koliko ljudi, dece bi izginulo u takvom sukobu.
Takav sukob bi imao dva moguća kraja.
Jedan je da isprovocira opšti haos na celoj planeti, koji bi doveo do toga da sve što je živo bude zbrisano.
Drugi je da potpuno promeni svetski poredak. Ok slažem se da je trenutan poredak loš do bola.
Samo, ko vam garantuje da bi bilo išta bolje ako se tim putem promeni?
Uostalom odakle tolika želja za krvlju u…

View original post 214 more words

Šta bi uradio

Između zvezda i blata

Šta bi uradio da znaš da ti je ostalo
vremena samo za još jednu cigaretu,
dvadest treptaja oka,
jedan jedini poljubac pred put u večnost,
Ili da ti neko da mogućnost da biraš
između svojih najvećih potisnutih
nikada ispunjenih želja,
devojke pred kojom obaraš glavu,
ture piće sa drugarima,
i da moraš baš samo jedan trenutak da odabereš
za film koje će se poslednji put odigrati pred tvojim očima
pre nego poslednje zrno peska tvog života
iscuri na drugu stranu.

Šta bi uradio da saznaš da si čitav svoj život živeo tuđ,
da si hodao u tuđim cipelama
putevima koji nikada nisu bili tvoji,
bio u strahu od sebe kakav si trebao biti
trčao u trenutku kad si trebao stati
i diviti se životu i malim sitnicama,
neke reči si izrekao onda kada je trebalo samo da ćutiš
staviš ruku na rame
pa potom slomiš sav bol svojim zagrljajem,
sa…

View original post 67 more words