Mašta ne prašta

Da li je život sa nedostatkom mašte uopšte život?
Razmišljao sam dosta na ovu temu proteklih dana.

Još uvek sam pod utiskom odlaska Gospodina Terija Pračeta.

Mogu da se opkladim u svoj hendikep, da je najteži hendikep na svetu upravo nedostatak mašte.

Iz mog tamnog kutka mračnog mikrokosmosa koji sam stvorio, život bez mašte je život bez boja, mirisu, ukusa…

 

Meni to izgleda kao večno tumaranje kroz crnu i belu.

Sve mora da bude empirijski dokazano i da ima svoj red, klasifikaciju, jasan razlog i nameru.

Što je za mene još apsurdnije, ti ljudi su obično “by the book”.

Često su i vernici koji veruju ono što njihova sveta knjiga piše i sve je tako i nikako drugačije.

Kako je napisano, tako bukvalno tumače i žive shodno tome.

Bez ikakvog analiziranja sebe ili onoga što tamo piše.

Tako i nikako drugačije.

 

Oni drugi, oni se pak drže nauke. Sve što nauka može da objasni, nebitno da li oni to mogu da provere, uvere se i potvrde ili ne to je tako i tačka.

Nema mesta greškama, nema mesta nepredviđenim stvarima. Nema spontanosti.

Oni su srećni…Dobro, bravo za njih.

 

Volim da pogrešim. To mi barem garantuje da sam pokušao nešto.

Potpuni red bez tračka haosa…Čemu?

Gde je tu zabava? Šta me onda tera napred? Šta me tera da usavršavam sebe i svoj mikrokosmos?

Smisao života je rad, reprodukcija, spokoj…

 

Smisao života je naći svoj smisao.

Naravno kao i svaki put, govorim isključivo iz svog ugla.

Ne volim nepisana i pisana pravila. Ne volim nijednu vrstu uslovljavanja.

Ne volim šablone i kalupe koliko god mi barem jednim svojim delićem se zabadali u njih.


Volim da verujem da sam poseban, jer ako ubedim sebe da jesam onda ću lako ubediti i druge u to.

Ako uspem druge da ubedim onda ću ih naterati na razmišljanje, shvatiće da su i oni posebni i da možemo zajedno da menjamo svest.

Kao što napisah već, menjamo svest da bismo promenili svet.

Ova nepokretna šibica(kao da postoje pokretne šibice) je već pokrenula nekoliko požara.

Nekoliko mikrokosmosa plamte već duže vreme kao lomače na kojima su ovakvi kao ja završavali u Mračnom Dobu.

Ključa Veštičija Krv.

Ne verujete u veštice, vile, gobline, patuljke?
Zašto ste dozvolili da vaš um postane toliko skučeno mesto?
Treba vam suditi za ubistvo deteta u sebi!

Sve što možete da zamislite je stvarno, reče Džon Konoli.

Veliki Čovek iz malih Smiljana je isto verovao u to.

Ja se ne usuđujem da mu protivurečim iako je odavno promenio oblik i vratio se u energiju.

Lučonoša, Lucifer dvadesetog veka.

Čeka da dođe vreme za njegov povratak.

Dokle god neupotrebite maštu i ne otvorite um, to vreme će biti milijardama svetlosnih godina predaleko.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s