Jednaki kao snop pruća

Koliko nas je vaspitano od strane roditelja da smo posebni?

Kako nas sistem vaspitava?

Pogledajte se. Koliko vas onako iskreno ne podnosi one osobe koje odskaču od proseka?

Svi smo jednaki?
Pa da li je u praksi stvarno tako?
Da li mi sami smatramo sve ljude jednakima?

Da li smo vaspitani da smatramo sve ljude jednakima?

Čemu onda cela ta farsa o jednakosti, o pravima, o istom položaju i šansi za svakoga?

Praktično se ništa ne radi da bi se u praksi postigla jednakost.

Ono što mene buni je to što čak ni većina zagovornika te ideje, ne veruje potpuno u njenu održivost.

Kako mislite da ubedite nekoga u ispravnost svojih stavova ako sami ne verujete u njih?

Znam, znam svako pravilo ima svoj izuzetak.

Samo kad pogledam oko sebe ovo pravilo je prepuno izuzetaka.

Ovi nam smetaju zbog dijalekta, ovi zbog tajminga kada su se doselili, oni nam smetaju jer smo pre 700 godina ratovali, ovi jer smo sa njima ratovali pre 70 godina, oni tamo nam smetaju jer imaju drugačije frizure i boju kose…

Jednakost?

Da li uopšte da uplićem u ovu temu životinje?

Nama stalno nešto nije po volji, stalno nam neko smeta, konstantno nekoga gledamo sa visine…

Da li ste primetili koliko je kod dece sve to jednostavnije?

Na ovo se uvek javi neki đilkoš koji će da upita: ” A ŠTA DECA ZNAJU?! ”

O jednakosti očigledno znaju daleko više od nas.

Hajde sad bez zajebancije, kako vaspitavate svoju decu?
Da li ih učite da mrze od malih nogu, svakoga ko se ne krsti sa tri prsta, celom šakom ili ne klanja?

Da li smatrate da smo svi ljudi od krvi i mesa, samo kada je neko vaš ugrožen?

Da li biste na ulici zastali da zaštitite dete, ženu, starca druge boje kože ili evidentno druge vere?

Da li smo svi zapravo snopovi od pruća?
Da li je različito ne videti razlike ili je različito biti različit po cenu da žrtvuješ jednakost?

Vaspitan sam da sudim o čoveku spram njegovih dela, ne spram boje kože, vere, nacije a opet mi se dogodi da uhvatim sebe da sam pun predrasuda.

Gde je greška? Da li je zapravo greška ili su naša očekivanja nerealna?

Što više učim o ljudima, to sve manje znam i još manje volim.

Advertisements

One thought on “Jednaki kao snop pruća

  1. Учио сам свог сина да се крсти са три прста, да воли свој народ, али и да поштује људе свеједно којој религији, раси или нацији припадају. У пракси му показао да има случајева када му ”туђин” пре помаже него ”свој”… Водио га у друге землље, упознавао са људима из ”супарничких” култура и на делу му показао да су људи – људи. И да увек тежи да осветла свој, и образ свог народа и вере.
    Србин сам и православац. Ако ћемо према предрасудама и дневним новинама, ја сам мрзитељ свега и свих. Ако ћемо догматски, то ме упућује на то да будем толерантан. Верујем да заиста то и јесам.
    Признајем, смета ми тренд масмедија који од мене чини нешто што нисам, али иза мене не стоје ни НВО ни Влада. На жалост, морам признати, често ни црква на прави начин…
    Ипак, овде сам да оставим коментар, да моја љубав према сопственој вери и нацији не да не смета, него ме обавезује да увек заштитим ”дете, жену, старца друге боје коже или евидентно друге вере”… Било кога ко је другачији на било који начин.
    Нетолеранција нема баш много везе са религијама, више је плод савременог неолибералног васпитања. Оног које каже: није важно опште, него искључиво лично добро. Згази све, ако је то за твоју корист.
    Том учењу заиста није важна ни боја коже, ни верска припадност…
    Али ни човек…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s