Kamen

Predaja

Sumnjam da ovu fotku do sada niste imali prilike da vidite.

Ono što me raduje je to što sam video svega par idiotskih komentara, nekih tastatura heroja kojima se svidela ova slika.

Kakav profil osobe treba da bude, pa da mu je išta smešno u ovoj fotografiji?

Kada sam je prvi put ugledao na profilu mog prijatelja koji je bio šokiran u najmanju ruku ovim prizorom koliko i ja, nisam znao šta da napišem.

Doslovno sam zanemeo na nekoliko sati. Dobro pogledajte oči, facijalnu ekspresiju ovog deteta.

Nisam baš previše lak na suzama ali meni je ova fotografija…Ne znam, kamen da pukne od tuge.

Da li shvatate da ovo dete nije prepoznalo fotoaparat?

Jedno toliko malo biće je aparat zamenilo za oružije. Dobro pogledajte izraz lica.

Izraz lica deteta koje shvata da je životno ugroženo i da treba da se preda.

Ej bre!? Dete koje poima koncept toga. Neko je uperio oružije u nju i mora da se preda!?

Dokle smo kao društvo stigli?

Bilo je komentara: ” Ko ih jebe i našu decu su ubijali! ”

Ko su ti ljudi kojima je to prva reakcija na ovakvu fotografiju?

Opet…Neki tvrde da je nameštena fotografija. To ne umanjuje ovu tragediju.

Kada decu koristimo u ovakve svrhe, bilo da je to zbog zarade, zarad dobre fotke ili da bismo skrenuli pažnju čovečanstva na ono što se dešava svakodnevno oko nas, to je samo po sebi užasno.

To je pre svega za mene jako zabrinjavajuće.

Pogotovo taj stav i oni su nama pa ćemo mi njima ili neka sad neko njima…

Probajte kao početni korak da uzmete u obzir da je svaki čovek na ovom malenom svetu, nečije dete.

Neka majka ga je u stomaku nosila devet meseci.

Mrzimo se, ubijamo se…Zarad čega i koga?

Probajte da shvatite da je svaki rat u samom startu izgubljen, potpuno je nebitno ko će u njemu pobediti.

Uvek stradaju nevini, uvek stradaju oni koji su taj rat najmanje priželjkivali.

Ratujemo zbog razlika u načinu života, zbog različite vere, zbog crteža i nekih ko zna kad i ko zna čijom rukom napisanih knjiga.

Delimo se između sebe zarad toliko banalnih stvari.

Nismo ni svesni koliko smo mali u očima onih koji od svega toga profitiraju, daleko od prve linije fronta. U svom toplom domu, zaštićeni kao beli medvedi.

Svi smo mi ništa drugo do kolateralna šteta.

Svi smo mi nečija deca.

Boli me Kosovo ali me isto tako boli i Tunis i Sirija.

Boli me što su za neke od vas ovo nebitne teme.

Što ću sa ovim tekstom verovatno dopreti do svega par ljudi.

Gde je tačka u kojoj postaje monstrum?

Kolika je cena toga? Ne, ozbiljno…Koja kinta je potrebna da biste nečije dete doveli u ovu situaciju. O gorim stvarima ne želim ni da pričam.

Smatraju neki da će ova fotografija trgnuti one koji su čoveka doveli do ponora…

Bojim se da je to nemoguće.

Ušli smo u jako mračno doba, vođeni mračnim nagonima još mračnijih ljudi.

Najviše me plaši to što ćutimo i pravimo se da to nije naš problem, da mi ne učestvujemo u tome.

Ćutanjem dajemo pristanak da budemo šrafovi ratne mašinerije.

” Da bi zlo trijumfovalo, dovoljno je da dobri ljudi ne učine ništa…”  – Edmund Berk

Advertisements

7 thoughts on “Kamen

  1. На страну то што мораш бити поприлично неинформисан да би оставио тако глуп коментар који помињеш у посту…
    Додао бих још један тужан апсурд… Замисли, дете је од фотоапарата помислило да је пушка. То је ужасно, заиста. То значи да дете зна за пушку, да је пушку виђало, али да није виђало фотоапарат (нека је и профи). Само тако од фотоапарата може да замисли пушку.
    Јер…
    Да никада није видело пушку, или да је бар фотоапарат виђало чешће него пушку, ово дете би лице развукло у осмех, а не у страх…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s