Svet bez svesti

Pogledao sam jednu prezentaciju u Power Point-u.

Naterala me je da se dobro zamislim.

Plemenito je što se ja sa ljudima oko sebe borim da bih podigao nivo svesti kod ljudi koji nas okružuju.

Osvrnite se oko sebe.

Koliko ljudi poznajete a da su svesni važnosti očuvanja životne sredine?

Većina to percipira kao nešto čime treba da se bavimo, kad sredimo daleko bitnije probleme.

Recite mi koji su to tačno bitniji problemi?

Moramo se potruditi da uporedo rešavamo toliko toga…

Molim vas pokušajte da shvatite da je licemerno pričati o brizi o budućim naraštajima a biti nesvestan važnosti zaštite životne sredine.

Jedno bez drugog ne ide, jer mi nemamo rezervnu planetu a sve i da je pronađu budite uvereni da vi nećete biti na spisku onih koji će imati sreću da napuste ovu.

Ovu planetu toliko izmučenu, izranjavanu od strane čoveka. Ne samo nekog tamo čoveka, nego svih nas.

Koliko nas je zapravo mrdnulo prstom da nešto učini?

Džabe priča. Demagogija je za mene jedna od najtežih bolesti modernog doba.

Džabe pravite decu, džabe ih školujete, džabe šaljete da idu preko grane kad nas sve čeka ista sudbina.

Vremena da se osvestimo više i nema. Sad možemo da gledamo kako da ublažimo udarac koji ćemo primiti.

Ne trebaju nama ratovi, bolesti, vanzemaljci, asteroid. Mi sami sebe ubijamo indirektno užasavajućom brzinom i efikasnošću.

Rat, glad, bolesti…To će tek da usledi kao odgovor na naše postupke.

Žao mi je najiskrenije dece koja u ovom trenutku dolaze na svet.

Nisu ni svesna na šta su osuđena.

To im je naša humanost i svest zagarantovala.

Nema veze, ima prečih stvari.

Zar ne?

Privremeno

Novi Sad ima privremeni most već petnaest godina i to je potpuno ok.

U Novom Sadu žive privremeni ljudi.

Bore se za svoje privremene poslove da bi mogli da vode svoje privremene živote.

Živimo u zemlji koja ima privremeno ime i privremene granice.

Generalno gledano ljudi u njoj imaju privremeno pamćenje i privremeni ponos, čast.

Mislim da ne može ta reč u ovom kontekstu da se upotrebi ali obzirom da je ovo zemlja apsurda, mi živimo u privremenom vremenu.

Ovde je samo privremeno jedina konstanta. Barem privremeno dok se i to ne promeni.

Promene su i kraće nego privremene.

Eto, to sam samo hteo da kažem.

Pitaju me

Pitaju me kako imam i dalje snage da se borim i nadam da će biti bolje.

Pitaju me zašto nisam odavno otišao iz Srbije.

Pitaju me kako se ne bojim da postavljam pitanja.

Pitaju me da li sam svestan da prisluškuju.

Pitaju me da li se ne bojim da će me neko polomiti na ulici.

Pitaju me zašto se me boli i tuđ bol.

Hajde sad da ja pitam vas neke stvari…

Ne vidim da postoji drugi izbor nego se boriti da svakome bude bolje nebitno za koga ste, koje boje vam je koža, u koga ili šta verujete, kako se zovete i prezivate.

Kako da se ne nadam da će biti bolje, jer ako nema nade za bolje nema ni razloga za život.

Zašto da odem iz Srbije? Ovde sam rođen ovo je moja zemlja koju volim kakva god da je.

Koja pitanja ja to postavljam da bih trebao da se plašim za svoju sigurnost, osim jednog jedinog, po meni najbitnijeg pitanja. Da li možemo nešto da uradimo kako bi nam svima bilo bolje?

Zašto bi mene prisluškivali, imaju momci koji to rade daleko bitnijih stvari nego da se bave jednim ovakvim pojedincem.

Batine? Batine su izraz nemoći, kad ostaneš bez argumenata. Da bi neko ušao sa mnom u fizički obračun, mora pre svega da ima problem u glavi obzirom da ono što mene zanima je ništa više od boljeg života u Srbiji. Ako je to razlog za batine, nije problem.

Bol? Nedostatak empatije u čoveku je jasan pokazatelj da on ima veoma ozbiljan problem. Ja iskreno žalim ljude kojima nedostaje empatije. Oni su užasno zakinuti u životu.

Kada bi se skupio dovoljan broj ljudi koji imaju pozitivan tok misli, mogli bismo pomeriti Frušku Goru ako treba.

Naučite da kanališete svoje želje, nadanja, strahove u nešto pozitivno. Nešto kreativno. Kukanjem i malodušnošću nikad nećete ništa postići. Pre svega nećete biti zadovoljni sobom.

Naučite da prevaziđete razlike. Ne moramo se slagati oko političkih, navijačkih i bilo kojih drugih boja. Bitno da se složimo oko toga, da svi želimo da ovde bude bolje. Ne toliko zbog nas, nego zbog ove dece koja ogromnom brzinom stasavaju u ljude.

Dajte da nešto zbog njih uradimo kako treba.

Ubeđen sam da možemo.

Je Suis izvini šta?

Pre dva dana potonuo je u Sredozemnom moru brod sa oko 1.000 imigranata.

Bez ikakve želje da minimalizujem tragediju u Francuskoj, moram da upitam nešto.

Gospodo humanitarci, kosmopolite, pravednici, Samarićani…Gde je Je Suis danas?

Koji je odnos u ceni života u odnosu Arapsko dete ili Afričko spram belog deteta?

Da li se potresao iko zbog toga?

Ponavlja se scena sa Nigerijom?
Gde je saosećajnost, zdrav razum?

Gde je jebeni Čovek?

Zašto nikoga ne boli njihov jecaj?
Koja je razlika?

Da li ja nisam normalan ili nešto nije u redu sa ovim svetom?

To sam samo hteo da pitam.

Ako mislite da grešim, onda ništa.

Vetrenjače Vetar Njače

Don Kihot…

Da li je vama stvarno toliko bitno šta će selo da priča?

Zauzmite stav, odredite kurs i plovite.

Ne brinite, vetar lako promeni pravac.

Naterajte ga da vam duva u leđa.

Znam da je ovo dvosmisleno ali hej, to sam i hteo.

Ako vidite svoju vetrenjaču kojoj nije mesto tu, punom parom napred!

Pukovnik ili pokojnik, nebitno je.

Bitno je da ne čekate na druge, jer neće preuzeti odgovornost za vas.

Niti treba. Samo treba svako od nas da preuzme odgovornost za svoje postupke i već bismo načinili ogroman korak.

Svi kukamo kako ne postoje više oni veliki ljudi koji su bili spremni na velika dela.

Da, dobro i šta sad? Zašto mi nismo ti veliki ljudi?

Zašto ličnim primerom ne pokažemo, šta znači biti velik?

Da li shvatate da u vama postoji volja i energija, snaga koje niste ni svesni?
Ona se probudi u onim trenucima kad je najteže.

Nije li dovoljno teško?

Kad je vreme ako nije sad?
Juče je prošlo, sutra možda i ne dočekamo.

Sada je momenat, jer živimo sada, ovde u ovom trenutku.

Srećan vam Dan Planete Zemlje.

Osvrnite se oko sebe.

Šta vidite?

Menjamo svest, da bismo promenili svet.

Ja znam da možemo.

Mirno spavaj Srbijo

Da se podsetite

Gospel of Lestat Gianni


Neću da smaram više sa pobijenom decom.
Sa nevoljenom decom.
Sa decom koja svakodnevno prolaze kroz torturu izopačenih roditelja.
Sa decom koja umiru.
Znam smara vas to, brinete svoje brige.
Ne postižete da se brinete ni o svojoj deci.
Kapiram, teško je.
Neću pričati ni o ocu koji leti za Prag, da poslednji put vidi svoje dete živo.
Pod uslovom da stigne.
Neću ništa od toga pominjati.
Znam da ste umorni i da bi ste najradije prespavali ovu i sve nadolazeće godine.
Uskoro će i to dete i još mnogo dece pored nje u Srbiji, poći na večni počinak.
Neće više morati da brinu što vi ne brinete o njima.
Mirno spavaj Srbijo, šta su dečiji životi spram vaših briga.
Jel krenula nova Farma?
Seme ti jebem, valjda će Zorica ponovo ući da imate za koga da glasate.
Snivaj mirno Srbijo.
Dečije suze ne bole, zar ne?
Možda malo kad…

View original post 104 more words

Bakina Kuhinja

Malo mi ide na živce i ovaj 24 kitchen.
Neozbiljne su im neke emisije jako.
Gari kuva po Italiji a žiri je Nona, u prevodu nečija baba. Kako je ta baba kvalifikovana da bude žiri, niko ne zna.
Nonsens potpuni jer u emisiji sve vrvi od Nona. Šta ako se nekoj od njih ne svidi jelo!? Šta, može biti samo jedna baba?
Ja bih stavio sve none u žiri, pa ako je ne dao Bog izjednačeno onda bih svi prešli u Nona’s Ring. Tamo bi se None borile na život ili smrt ili barem učešće u nekoj ozbiljnijoj emisiji. Unajmio bih i bend koji bi dok borbe traju, pevao u pozadini Ni Nona Na.
Jebeš mi sve, ako to ne bi podiglo gledanost za 3646%.

Razmišljali smo sad nešto, moj brat i ja.

Šta se dogodi ako Nona ne daj Bože dumre?
Nona je to ipak.

Da li postoji Džoker Nona koja ulazi kao leteća izmena u hokeju ili košarci i sličnim sportovima?
Pa od ovog bi mogli napraviti odgovor na nekadašnje Igre Bez Granica!
Svaka zemlja pošalje svoju Nonu.

Tako bismo možda rešili problem nezaposlenosti kod starijih osoba!?
Ima nešto u ovome.

Od nonsensa do None Bez Granica.

Krenulo me nešto od jutros.

Imati pa nemati

Postoji nešto u nemanju.

Nemanje nas tera da želimo da imamo.

Nemanje je često jako dobar motiv.

Ne kažem, nemati je često i razlog za potpuno letargiju ili agresiju ali pokušajte svoje nemanje da pretvorite u gorivo za dobiti.

Mnogima život prođe u strahu od toga što bi mogli u jednom trenutku da imaju a onda to da izgube.

Boje se da rizikuju.

Imati pa nemati, najgora kletva.

Dešava se i da dobijemo ili steknemo, stvorimo ono što nemamo i onda izgubimo svaku drugu želju da to imanje obogatimo. Da napravimo još.

Borba za imati to što nemaš je uglavnom daleko slađa od sticanja toga što ti fali.

Ponekad nas sticanje onoga što nismo imali i razočara. Shvatimo da nam to i nije bilo potrebno ili da to i nije baš tako vredno koliko smo mi to mislili.

Ubeđen sam da ima nešto u nemanju…

Šta vi mislite, o tome?
Imate li vi neko svoje nemanje koje se plašite da steknete ili imate nešto što se bojite da imate?

Čistoća je pola zdravlja – mentalnog

Stiglo je lepo vreme.

Nisam danima pisao samo iz jednog razloga, zato što je previše ružnoga oko nas.

Nekako smo svi posiveli i poružneli.

Rešio sam da ovo lepo vreme iskoristim i dokažem u praksi ono o čemu pričam.

Objašnjavao sam već koliko mi znači mikrokosmos.

Zato u njemu imam ljude koji su spremni da počiste kako svoje, tako i komšijsko dvorište.
Da, to radimo da bismo se slikali za novine jer svi ovde živimo od slika u novinama.

Malo su me smorili i razni komentatori svega što pokrenemo i uradimo.

Svi znaju bolje, svi bi to uradili drugačije ali svi i dalje sede za svojim kompjuterima ušuškani u bezbednosti doma svog.

Neću još uvek nikoga direktno da prozivam ali jedna od ponuda koju sam dobio u inboks je bila i to da na našoj akciji ” 2 minuta tišine “, dođu i sviraju neki za kintu a neki za cugu.

Hajde ovako javno da vam priupitam nešto, vi ćete se sami prepoznati.

DA LI STE JEBENO NORMALNI?

Za vreme naših minuta tišine da svirate???

Da se promovišete kao humanitarci ali da budete plaćeni za to?

Da malo promenimo koncepciju zbog njih?!

Podseća me na jednu tv kuću koja je htela intervju od mene ali da ja malo olabavim i da akcenat ne bude na tome za šta se borim i tome što radim, nego da napravimo zabavu za milione.

Meksičku seriju o ubogom invalidu koji je pobedio život u Srbiji, da bismo pokazali da je Srbija ipak obećanja zemlja.

Slažem obećana je, samo ne znam kome.

Nego drugari, još jedno pitanje pošto znam da me potajno čitate.

Da li vas je sad barem malo sramota?

Pripazite šta ćete mi nakon ovoga poslati u inboks, jer ako laže koza ne laže log.

Zbog čega je toliko velik problem prihvatiti da bi neko nešto nenasilno da promeni u ovoj zemlji a da pritom nije strani plaćenik, niti domaći izdajnik?

Dečice i za vaš bolji život se zalažem i zbog toga mi je stopirana svaka monetizacija bloga odavno!

Zato sam i odbio neka pojavljivanja u nekim emisijama jer mi nije potrebna samopromocija.

Ja sam, sam sebe brendirao.

Potrebna mi je medijska pažnja za ono što imam javno da kažem a to je samo mali pokušaj jedne grupe običnih ljudi, da podignu svest u svom mikrokosmosu.

Ne vrti se svakome ceo svet oko niskih pobuda i kinte.

Postoji jedan svet koji je daleko hiljadama svetlosnih godina od takvog načina razmišljanja.

Menjamo svest, da bismo promenili svet.

P.S. 14.04.2015. Tijanin Zakon još uvek nije usvojen.

#Podrži ili produži, samo nam ne smetaj.

Tri minuta tišine za “Tijanin zakon”

Juče smo održali još jedan tihi protest.

Protest je bio vezan za Tijanin Zakon.

Tačnije napravljen je zbog odugovlačenja sa njegovim usvajanjem.

Animirali smo ljude preko društvenih mreža, napravili event…Ljudi su masovno stiskali “Like” i “Share” i šta se desilo?

Bilo nas je sedamdesetak. Obzirom da je bila Nedelja, da je bio verski praznik, da je bila kišica neka rominjala…Znam, znam sve su to odlični izgovori.

Poštujem svakoga ko udari “Like” i stisne “Share”, samo malo me već brine gde su svi ti ljudi kad treba nešto konkretno da se uradi?

Da li su društvene mreže stvarno postale ništa drugo do pranje savesti?

Sam protest je trajao tri minuta. Ne možete mi reći da toliko niste mogli da odvojite, obzirom da su neki ljudi koji žive izvan Novog Sada, kojima je juče bio Uskrs ipak došli da podrže.

Shvatam ja strah kad su politički skupovi u pitanju ( iako nisam primetio da strah na njima postoji) ali ovo je bio jedan potpuno apolitični skup.

Došli smo da podržimo našu decu, da pokušamo da im izgradimo sigurniju budućnost!

Pa gde ste bre!?

Da li je stvarno potrebno sve da se ispolitizuje da bi imalo odjeka?

U šta smo se to kolektivno pretvorili?

O prostoru u medijima da ne govorim. Izvinjavam se gospodo novinari što nismo imali atraktivne pevaljke sa nama, da biste vi obratili više pažnje na nas.

Vi ste ti koji imate odgovornost da ispratite ovakve događaje i informišete javnost o njima.

Nas 70 u gradu od 300.000 stanovnika.

Ne želim da umanjim bitnost toga što smo uradili niti važnost onih koji su juče bili, naprotiv.

Jako sam ponosan na sve te ljude koji su smogli hrabrosti i našli vreme da dođu i podrže…

Samo gde su ostali koji su kačili pozive, koji su najavljivali svoj dolazak?

Bili su diskretni heroji, kako su to rekli momci iz BS.

Novi Sad, grad na Dunavu. Grad Heroj…Taj status je juče odbranilo tih 70 i nešto ljudi.

Vidimo se svake sledeće nedelje u 15h.

Tihi protest…Najglasniji od svake buke.