Specijalna Olimpijada i ni po čemu specijalna Srbija

Danima su u medijima javne ličnosti pozivale građane da u što većem broju dođu u halu Pionir, kako bi podržali akciju prikupljanja para za odlazak naših reprezentativaca na
Special Olympics World Games Los Angeles 2015.

Svetske Igre za osobe sa intelektualnim poteškoćama se ove godine održavaju od 21. jula do 4. avgusta u Los Anđelesu.
Na toj manifestaciji učestvovaće preko 7.500 sportista iz 185 zemalja.

Desetine hiljada lajkova na društvenim mrežama, isto toliko i šerovanja.
Pisah pre koji dan da ” Like ” i ” Share ” nikako ne znače da je posao obavljen, bez obzira na cifru.
Deo para je obezbedilo naše Ministarstvo a deo je trebao da bude pokriven ulaznicama sa sinoćne manifestacije.
Ulaznica je bila 1000 dinara. Kapiram da je mnogima bila skupa ali među tim desetinama hiljada Lajkača i Šeratora, nije uspelo da se skrpi njih barem 1000?

Da se ne lažemo, kolika je cena karata za EXIT pa je pun naših svake godine.
Ja sam iz Nova Sada, ja to odlično znam.

Iskreno nisam uopšte iznenađen ovim što se desilo, nisam ni ogorčen. Tu smo gde smo.
Bolje niti umemo niti želimo da se potrudimo, da budemo bolji.
Dokle god se poredimo sa gorima od sebe tako će nam biti, problem je samo što gorih ponestaje.

120 ljudi. Da nije tužno bilo bi smešno. Da li opet treba da poredim sa brojem sms reality ratnika?
Da se prisetimo koja količina love se tu obrne?

Gde su bile navijačke grupe, da podrže ovu akciju?
Ima se za putovanja, baklje, transparente to sve košta i to odlično znam iz iskustva.

Zašto ste koji moj licemerni, čemu lajk, čemu prijava na pozivnici ako znate da vam puca ona očigledno jako mala stvar, da dođete?

120 ljudi od kojih je kapiram polovina u nekoj vezi sa tim sportistima.

Razmislite sad dobro, ko je tu u stvari osoba sa intelektualnim poteškoćama.

Neki Bolji Ja

” Volim tvoj način pisanja, iz duše, izbaciš dušu na papir.
Ubadaš poentu jer pišeš dušom, ne koristiš tipke, tipkama graviraš dušu na papir. ”

Ovakve poruke su mi izuzetno velik podstrek.
Ko misli da je jednostavno tek tako ogoliti se do poslednjeg atoma pred nepoznatim ljudima,
zabiti virtualnu olovku u srce i proliti ga po papiru, taj nema pojma o pisanju.
Pomešam onaj gorak ukus koji mi je u ustima jedina konstanta, malo žuči, po koji osmeh i par kapi suza i hektolitre krvi i razmažem po ovom virtualnom papiru.

Nije da volim da pišem, nije ni da nešto sad kao ne volim ali imam potrebu.
Jednostavna potreba da ukažem ljudima da postoji još neko koga pogađaju iste otrovne strele.
Jezik seče bolnije od mača. Da…
Pokušajte da zamislite onda kako je meni kad pokušam svim silama da ga zadržim za zubima.
Danima mi se sliva krv niz jezik direktno u dušu.
Krv pomešana sa otrovom strela koje me nemilosrdno pogađaju, svaki put načne novi deo mene…

Onda se ponovo plašim da zaspim.
Plaši me da ne usnim nekog drugog sebe kojeg sam negde usput zaboravio.
Često mi snove ožive, oni najgori.
Zato me i plaši da nađem nekog sebe kojeg više ni ja sam ne mogu da prepoznam.

Svaki put kada me san prevari i pronađem nekog starog sebe, ne mogu danima da se otresem od tog nekog osećaja da su mi neki životi kako tuđi, tako i moji samo skliznuli poput šala od svile, kroz prste i da sam morao barem malo više da se potrudim kako bi ih zadržao.

Prođe me posle nekog vremena, pokupim se ponovo, složim na mesto sve delove koji su se raspali, zaheftam ih i pravim se da je sve u najboljem redu.

Tad imam najviše inspiracije za pisanje. Pravo pisanje, ne one analize stanja u politici, estradi, društvu.
Analize puta u središte sebe.
Nema goreg putešestvija.
Nema ni boljih rezultata od onih koje dobiješ nakon takvog iskustva.
Vidi se da me opet java prevarila snom.

Upari se

Reality “Parovi” je već postao fenomen u našem društvu.
Niko ga ne gleda a svi znaju sve šta se dešava.
Svi znaju ko je kome šta rekao.
Niko ne zna ko su ti ljudi ali svi do tančina znaju prljav veš iz njihovog privatnog života.

Emisija rastura u gledanosti. Da li znate zašto?
Pa odgovor je veoma jednostavan. Kada vidimo njihovo ponašanje, koje baš i nije reprezentativno, tešimo se da postoje i gori od nas.
Oni su nekako postali reper. Koliko je to pametno baš i ne znam, vaspitan sam da se poredim sa boljima od sebe. Da mi oni budu uzor.
Siki, Liki, Miki, Ziki, Viki svi su fujčina, jel?
Pa zašto onda punite hale i stadione na njihovim nastupima?

Neviđeno smo licemerni. To je kao ona priča o Majčici Rusiji a svi beže na truli Zapad.

Želeli mi sebi to da priznamo ali ponašanje u kući je ništa drugo, nego realan odraz našeg stanja u društvu.
Mene ne šokira njihovo ponašanje, sve to vidim svaki dan na ulici, u izlasku, mene iritira to što se to plasira kao zabavni program na televiziji.
Prostakluk, neobrazovanost, nasilje bilo u verbalnom ili fizičkom obliku se propagira kao društveno prihvatljivo.

Sa druge strane, to je opet jasna slika našeg današnjeg društva.

Ti ljudi se ponižavaju do besmisla zbog para. Zar se to isto ne dešava svima nama koji živimo ovde?

Koji je smisao našeg života? Trka za kintom i pronalaženje raznih krivina i rupa u sistemu.

Ako moramo da pronalazimo rupe i krivine, to znači da sistem ne valja.
Zašto ga onda ne menjamo?

Ljudi se drže toga da nekolicini takvo stanje odgovara, pa se zato ništa ne menja.
Ok, nekolicini a gde si ti u tom koordinatnom sistemu ludila, mali čoveče?
Slabo mi se nešto bunite. Dođete na internet ispucate se i kapirate to je to, napišete po koji komentar na portalima i ispunili ste svoju misiju. Pa da li ste? Da li je to stvarno dovoljno?

Imam nekoliko ljudi koji su mi na društvenim mrežama u prijateljima koji su mi isto tako fascinatni. Ne prođe dan da me ne opljuju. Kažu da sam jako loš jer im nabijam kompleks niže vrednosti svojim pisanjem i akcijanjem. Pa da li ste realni? Ja sam đubre jer vi nemate snage, volje niti muda da menjate sebe?
Pa tek ću da vam nabijam komplekse jer ste vi taj faktor koji koči ovu zemlju.
Nezadovoljni sobom, nezadovoljni stanjem u kojem ste, nezadovoljni državom a ćutite.

Kažete da vređam većinu koja se opušta uz takve vrste emisija, jer je to njima razbibriga.
Odlično! Ako je to većina, drago mi je što sam u manjini.
Drago mi je što nismo na istoj talasnoj dužini.

Koliko sms-ova dnevno potrošite na podršku vašim idolima?
Koliko ste kilograma hleba mogli da kupite za te pare?
Koliko ste dece mogli da obradujete da ste umesto toga, otišli i kupili neke osnovne potrebštine i odneli ih u Dom za nezbrinutu decu?

Puca vam nešto u predelu Đokovića i Đokonde, zar ne?
Dragi moji, nisu Parovi krivi vi ste govna.

Tanka Linija Razuma

Da li sebe smatrate dobrim čovekom?
Šta mislite koliko je koraka potrebno da napravite, da biste postali monstrum?
Da li smatrate da je monstrum samo onaj koji čini zlo ili su monstrumi i oni koji to zlo ćutke posmatraju?
Gde je i šta je granica?

Svaki čovek je podložan uticajima okoline, raznim faktorima.
Svako može da da šeta po nijansama tame i da se vrati na svetlost.

Kad smo već kod svetlosti, ko je bio onaj koji je nosio svetlost?
Ko je bio onaj najlepši među anđelima?
Ko je nosio mudrost?

Koliko lako je on skliznuo sa jedne, na drugu stranu i pod kojim okolnostima?
Ako je on toliko savršen bio podložan zlu, da li stvarno smatrate da ste vi nešto bolji?
Mislite li da ste posebni, da ste bezgrešni?

Zašto se kaže da je put do Pakla popločan dobrim namerama?

Zamislite sebe kao jednu običnu osobu. Osobu koja vodi običan život.
Imate porodicu, imate koliko toliko siguran posao.
Imate sve što je potrebno za neki miran, normalan život.
Šta god to značilo zapravo.

Zlo i dobro čuči u svakome od nas.
Pitanje je samo koliko ste spremni da rizikujete.
Pitanje je šta se dešava u vama kada ostanete sami sa sobom.
Jedan na jedan.

Šta je potrebnu običnom, dobrom čoveku da postane zver nad zverima?
Siromaštvo? Glad? Moć? Slobodna volja? Nedostatak odgovornosti?

Neki ljudi su jednostavno rođeni zli. Oni su po meni izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Samo zlo po sebi je krajnje diskutabilno, relativno.
Za jednu stranu u ratu, ista osoba je za jednu stranu heroj a za drugu zločinac.
Često je to stvar ugla iz kojeg posmatrate stvari.

Vratimo se na običnog čoveka.
Pobožni ste, idete u crkvu, pomažete komšijama, udeljujete pare prosjacima.
Ljudi vas vide kao pozitivnu osoba koja zrači dobrotom…
Šta bi se desilo u vašoj glavi, kada biste bili oslobođeni svake odgovornosti?
Kada bi vam neko bitan, neko u koga verujete prišao i rekao imaš 48 sati da uradiš šta god da ti je volja. 48 sati ćeš biti oslobođen bilo kakvog krivičnog gonjenja, bilo kakve odgovornosti.

Da li biste zaboravili na svog Boga?
Da li biste zaboravili pisana i nepisana pravila i kodekse?
Samo pomislite koliko opijajuća je takva moć!

Da li biste je iskoristili da ovaj svet načinite boljim ili bi se tu provukle i neke vaše mračne želje, da li biste povukli poteze koji bi isključivo koristili vama, vašim porodicama, vašoj deci?
Da li bi od vas to stvorilo heroja ili širom otvorenu Pandorinu kutiju?

Da se vratim na one koji ćutke posmatraju.
Da li su ljudi koji ne reaguju na zlo, dobri ljudi?
Ako smatrate da nisu dobri, da li su onda zapravo zli?

Da li znate da je dokazano da ako zapadnete u nevolju, u bilo kakvu ekstremnu situaciju, imate daleko veće šanse da iz nje izaćete sa manjim posledicama ako se ne nalazite u gomili ljudi?
Ljudi uglavnom smatraju da je bolje biti u gomili kad ste u opasnosti.
To baš i nije tako.
Često se dogodi da tu dođe do disfuzije odgovornosti.
Da li znate šta to znači?
Smanjen osećaj odgovornosti zbog prisustva drugih osoba.
To je ono kad neko padne na sred prometne ulice i ljudi prolaze pored te osobe, preskaču je zato što smatraju da će već neko pozvati ili ukazati pomoć.
Tako ljudi često stradaju. Zato što se niko nije osetio dovoljno odgovornim da preuzme inicijativu i uradi nešto dobro.

Da li ste se nekad našli u takvoj ili sličnoj situaciji?
Ako jeste a većina nas jeste, da li ste vi stvarno dobra osoba?

Svako od nas bi voleo da se igra Boga ili Đavola samo ako je oslobođen svake odgovornosti.

Istražite malo na internetu ” Efekat Posmatrača “.
Kad to shvatite, potražite ” Luciferov Efekat “.

Možda vam bude malo jasnije kako svet funkcioniše.
Kako ništa nije crno-belo.
Sve je ugao posmatranja, sve je u nijansama.

Vuku koreni

Znate onaj pomalo jeziv osećaj kada odete negde prvi put a svaki atom u vama se naježi, jer imate utisak kao da ste već bili tu?
Ne samo da ste bili, nego da ste tu živeli.
Da ste odatle otišli.

Takav osećaj je mene svaki put obuzimao kada sam sletao na afrički kontinent.
Čudan je osećaj kada treba navodno da se vratite kući a ne možete da se otresete utiska da zapravo napuštate svoj dom.
Svaki put kad sam odlazio, doslovno delić mene se cepao i ostajao tamo.

Tunis se nalazi na severu Afrike. Mediteran.
Zemlja koja je mešavina uticaja evropske, afričke i arapske kulture.

Ljudi su predivni. Ako pokažete poštovanje prema njima, potpuno je nebitno koje ste boje kože, vere…Bitno je da ste čovek.

Ono što je meni bilo veoma bitno je to što su uvek spremni da uče i da vas nauče.
Žive u daleko gorim uslovima nego mi a spremni su da sa vama podele ono malo što imaju.
To pričam iz ličnog iskustva.

Potpuno je nebitno u kakvom su poslu, kada stigne neko koga poštuju vreme staje.
Ja Afriku a Tunis pogotovo osećam kao svoju drugu domovinu.
Možda sam rođen u Srbiji ali mi je duša stigla odande.

Poslednji put kad sam se vraćao iz Tunisa, uznemirio me je užasan osećaj.
Osećaj da se više neću vratiti ili da više ništa neće biti isto.
Onda se desilo sve ono što se desilo i što se još uvek dešava.
Ja se više nisam vratio….
A ne znam da izmerim da li mi više fali Tunis i Afrika ili me više boli sve što se tamo dešava.

Znam samo da ću se jednom vratiti tamo gde mi je deo duše ostao…

Ljudi su toliko divna stvorenja

Prođe i Eurosong.
Manifestacija u koju se utuče gomila para a služi isključivo za politička dodvoravanja i podjebavanja.
Mnogi tvrde da nam tamo više nije mesto, ja tvrdim da nam je to prirodno stanište.
Pitate li se zašto to mislim?

Razlog je veoma jednostavan, prost skoro koliko i mi sami.
Težimo jednakosti, težimo toleranciji, težimo poštovanju različitosti, barem su nam toga prepuna usta.
Budimo realni, da li je to sve zapravo tako ili ponovo glumimo pred svetom da smo nešto što nismo?

Bojana je pljuvana od samog starta kad se pojavila u medijima.
Pljuvana od strane običnih ljudi, pljuvana i osporavana od strane javnih ličnosti.
Mogao bih to da shvatim da su je pljuvali i prozivali zbog njegog glasa ili manjka sluha i talenta.
Ne, ona je popljuvana zbog svog izgleda. Zbog svoje gojaznosti. Hajde da su to bili dobronamerni saveti nego su se ljudi takmičili u disciplini ” Ko će biti neukusniji i nevaspitaniji”.

Devojka je izašla na crtu svima. Ok, bilo je i sa njene strane ( ako je ona uopšte to izjavljivala)
dosta neprimerenih izjava ali može li joj se to uzeti za zlo, obzirom da je bila etiketirana od strane svoje nacije?

Da li je to prvi put da se dešava? Naravno da nije. Isto tako je prolazio i Željko Joksimović.
Tako je prošla i Marija Šerifović.
Marija Šerifović koju su posle slavili kao oslobodioca kad je pobedila na tom istom takmičenju.
Ceniti osobu po njenom izgledu a ne po tome koliko je dobra u svom poslu, govori o vama šta?

Svi se kite statusom intelektualca a imate palanački mentalitet.
Kako vam nije jasno da ono što kažete o drugome, daleko više govori o vama?

Da li je moguće da smo toliko propali kao društvo da imamo potrebu da gušimo svaki tračak svetla?
Da li ste toliko nesigurni u sebe, da li vam toliko baš fali samopoštovanja pa morate uvek da nam svojim etiketiranjem lepite u javnosti etiketu primitivnog naroda?
Da li je to stvarno u duhu naše tradicije kojom se toliko dičite u pauzama ispoljavanja onog najgoreg primitivizma?

Kakvu poruku šaljete mladima koji se ugledaju na vas?
Zar je tako teško potražiti pomoć ako ste već toliko nesrećni?

Zavist, strah, ljubomora, ljubav… Emocije visokih frekvencija

“Ali zasto ja? Zasto ja nemam to? Zasto ja ne zivim tu? Zasto se on odlucio za nju a ne za mene? Zasto ja nemam tanke noge kao ona?” Pitala sam se, nisam mrzela te ljude, nisam ni morala, tako niska emocija koju sam proizvodila je bila sasvim dovoljna da naskodim sebi i svom umu. I onda zivot sam odgovori posle nekog vremena. Zato sto sam ocigledno trebala da zivim u tih 20 kvadrata da bih cenila sada ovo sto imam. Zato sto je sve trebalo tako da se desi da bih se ja bas u ovom pravcu razvila. Surovo, jako surovo, ali moralo je, ako vec nisam mogla da uticem na to sta sad drugo mogu da radim nego da pomognem sebi.Gde mozes sa dna osim gore? Zato sto taj muskarac mozda i nije takav kakav deluje. Mozda u kombinaciji sa mnom ne bi uopste bio isti taj covek. Mozda zato sto su mi u svim sportovima kojim sam se bavila bas te noge bile najjaci adut. I tako u nedogled… Onda prodje pubertet, sulude ideje, razmisljanja o smislu zivotu, kompleksi, klinacke sipmatije… I onda se zaljubis. Prvi put. Onako pravo se zaljubis. I zaboravis sve sto si ikada naucio, ne vladas sobom, ne vladas mislima, izgubis se. Pa naidje ljubomora. Ujela bih samu sebe najradije od silne ljubomore. Ujela bih sebe i sada ali samo zato sto tada nisam razmisljala. Nisam shvatala da nema te zene koja ti moze uzeti nekog ko te voli, nema konkurencije, niko nikom nije konkurencija. Nema zena rasturacica veza, ni jedna zena nije rasturacica veze i krivac.Niko sa strane nije krivac. Krivci smo samo mi. Sto nismo negovali ljubav, sto smo poklekli pred iskusenjem bilo koje vrste. Prodje i to nekako….(Ili ne prodje) E onda zivis u proslosti, ili mislis kako nikad vise neces naci takvu osobu, takvu ljubav ali ono trudis se ili uteras sebi takav strah od ljubavi u kosti koji se jako tesko ili nikako ne otklanja. Mnogi za zivota ostanu u tom stanju. Stanju koje moze da se promeni ali je put otpustanja tog straha vrlo, vrlo tezak. Nije lako nimalo, da se ne lazemo. I tada treba da shvatis da to nije to, to nije poslednja i jedina ljubav u tvom zivotu. Nesto mnogo bolje te ceka u zivotu, tek ces sresti svoju drugu polovinu. Samo je tvoj izbor. Ako mislis da bolji nece nikada naici, da ne zasluzujes bolje, da nemas sta da ponudis… Nece ni naici i ne zasluzujes bolje. Za ljubav je potrebna velika hrabrost. Samo istinski hrabri istinski vole. Bojati se da ne budes povredjen, bojati se da volis, da se ogolis, opustis, bojati se da zivis, pa kakav je to zivot onda? Sta sam ja onda to? Moja baba ima adekvatnu rec za takve osobe, pocinje na p ali mislim da nije bas za ovakav tekst. 😉

Ne zavidim, nego sam srecna ako drugi imaju. Nisam vise ljubomorna jer to zaista nema nikakvog smisla. I volecu, celim srcem, jer se ne bojim.

Autor ovog teksta je meni jako draga osoba, preneo sam ga ovakvog kakvog sam ga dobio.
Jedva sam je ubedio da je ovo vredno objave, hoću da joj dam podstrek da nastavi da piše jer itekako ima dara za to.

Fale mi reči da se zahvalim

” i da

pamtiću tvoje delo

”pamtite me po pjesmama mojim”

umesto pesama.. delo

Nova godina

tvoje požrtvovanje

za decu

i želja mi je da jednog dana budem kao ti

ne bukvalno..

ali umno…

i pre svega, čovek ”

E zato se borim i dalje. Makar i sa vetrenjačama.
Jer kad ti nekoga koga ceniš pošalje nešto ovako,
skupiš muda, stisneš zube i nastaviš dalje da guraš.
Možete reći i da sam Don Kihot i Tužni Pajac i Lučonoša i
kako me sve nisu drugi okarakterisali ali znam da radim nešto pozitivno.
Znam da neko to ceni.

Neću te imenovati ali hvala od srca.

2 cm do Pakla

Odlučio jednom prilikom moj blizak prijatelj da za svoj blog odradi intervju sa nekim od viđenijih žitelja našeg grada.
Sastane se sa svojim saradnicima i dogovore se da to budu dva čoveka.

Pošto sam bio jedan od tih viđenijih koje su intervjuisali a i poznajem ih lično, ne sumnjam u 
njihove najbolje namere.

Elem…

Jednog od dotične dvojice izabranih za intervju poznajem dobro, jer smo prijatelji…Mali je ovo grad.
Ne znam da li je mali prikladan termin za ovu priču.
Dobro videćemo…

Da se vratim na priču.

Pošto je bio u žurbi otvorio je prozor na chat-u da bi pričao sa obojicom.
Vođen idejom interne sprdnje ja jednim od njih, kako u poslu kojim se ovaj bavi
uvek dva santima naprave zbrku i fale da biste završili posao kako treba( Ne nije to na šta ste pomislili…Sram vas bilo.), poslao je poruku : ” E moj buraz, uvek fali ta dva centimetra. ”

Sve bi to bilo ok da nije profulao prozor i poslao to čoveku koji je izrazito niskog rasta.
Da…Veoma, veoma, veoma neprijatna situacija.

Znajući da se svi međusobno poznajemo, nedugo posle toga me je nazvao potpuno van sebe i ispričao mi šta je uradio.
Pokušao sam da mu objasnim da je sve u redu i da mu to neće niko uzeti za zlo ali je bio toliko potrešen svojim činom, da mu je slabo šta doprlo do mozga. Ali jednostavno, nisam mogao da  izdržim…

E sad pošto me mnogi moji čitaoci već dobro poznaju, mislim da mogu da zamisle moju reakciju.
Ja se rasplakao od smeha i mislim da sam malo i pišnuo.

Da se razumemo, svako maliciozno sprdanje sa bilo kakvom vrstom različitosti ili hendikepa je nedopustiva ali kad je reč o crnom humoru koji nikoga direktno ne ugrožava ili u ovom slučaju, potpuno nenamernoj grešci tu nema mesta osudi. Naprotiv.

Odmah nakon našeg razgovora gde Grešnika nisam uspeo baš da umirim, nazvao sam i u ovoj priči Uvređenu Personu.

Malo je reći da su me i Sonya i Luna gledale zblanuto koliko smo vrištali od smeha obojica.
Naravno da mu ništa nije uzeto za zlo, čak se da lepa sprdnjica od ovoga napraviti.

Verujem da će ga do kraja života pratiti ta 2 cm.

Od prozora do prozora na chat-u nema 2 cm…Možda je baš tih 2 cm i falilo, da ne dođe do ovoga.

2 cm su nekad očigledno jako veliko rastojanje.

Tako je to kad se sretnu dva čoveka sa velikim srcem a razlikom u visini većom od 2 cm.

Zato je potrebno i edukovati narod.
Znaju i ljudi sa invaliditetom, deformitetom i slično i da prime sprdnju na svoj račun itekako.
Dokle god ona nije u cilju omalovažavanja i diskriminacije.
Često je ta linija koja te dve stvari razdvaja tanja od 2 cm.

P.S. Buraz praštaj, On je tražio da obradim temu. Ja ipak sedim pa sam ugroženiji ako se zaleti na mene a znam da je u stanju. 😀