Malo fristajla – bilo mi je dosadno

Ovi betlaju k’o tetke Džabe trošit na njih metke Za dlaku su mi ozbiljniji od novosadske setke

Pančom pančujem u glavu Šaljem ih u prošlost da posete pretke Eto prilike retke

Kad kažem retke Ja to mislim na sranje Tako mi zvuči ovo bezvezno dranje Lestat na bitu šalje ovce na klanje

Prebroj ih sve pa laganini na spavanje Novi Sad na lajni opšte zajebavanje

Vozim po lajni brže nego klošara speed Mama vidi rolam bez nogu Pa i ako se skucam Svakako sam invalid

Vi ste ko u onoj pesmi smeća puna vreća Ili kako to već ide Ja možda ne hodam ali sam srećan Brate mene retvituje sreća

Lestat u drugoj smeni Gde ste drugari sneni Ajde buđenje na keca Postajem brate popularan Zovite me Kod Kolicima Ceca Ouuu

Džaba ti Armani kad te po lajni zapišava hendikendi Lestat Gianni

Sunce me probudilo haos pičke ludilo

Ja sam Marko Kraljević jezik ko buzdovan Vi mi niste ni Šarac Glupavo tvrdoglavi kao ženski ovan

Pardon kaže li se ovca Daću vam Moby Dick-a Vi glumite ribolovca Volim kad se lovina zaleti na lovca Pucam pančem u glavu

Od vaših zuba pravim proteze Možete da mi pljunete pod prozor jer zvučite bezveze Rokam komplikovane reči To je zato što sam obrazovan

Dajte nekom da vam napiše rime Ovde je previše teških izazova Ja bih Džonija sa kolom Vi popijte sok od zove sa ebolom Ko je na bunaru Ouuuu

Vrtite iste reči
jer ne znate druge
ja isto tako zvučim nakon šeste cuge-litra
jebem mu mater kao oči boje duge
svetle mi rime u mraku kao Boginja Mitra
i dalje nisi ubo poentu…A ni Adrijanu
još uvek si Lima…
a Mitra nije sestra od Tarmija Rićmija
slabo vam idu penali bezobrazan ko Semi Hipija
varite više od prljavih hipija
onih istih što ih prozivate
čista hipokrizija
kad me vidiš gledaj me u oči
ne čupaj beton kad livade nema
ne igramo žmurke nema potrebe da se skrivaš
ovde ne pali mimikrija
i ne glumite Mikrija
bezveze je malo kao časopis Alo
e budalo
uvek ste šabani ali niko od vas Šaulić
ajd sad na trafiku oću pljuge i sok i Ć

Bilo nas je par stotina-(Tijanin Zakon)

28.06.2015-te,
Novi Sad je bio kišovit, tmuran.
Ni moje zdravlje i raspoloženje nije bilo puno bolje od toga.
Bio sam napet danima što zbog samog protesta, zbog bojazni da se neko maloumnik ne zaleti na sve te ljude, zbog bojazni od toga da će nas doći premalo sve do mojih nekih privatnih strahova i razočarenja koja su me pritiskala i prognoza da će biti olujno u trenutku kada se mi svi okupimo na Trgu Slobode.
Ogroman pritisak mi je napravilo i to što ću napokon upoznati i zvanično Igora.
Oca Tijane Jurić.
Nisam znao kako ću odreagovati u tom trenutku, jer sam ionako bio psihički rastrojen.
Kako da pogledam čoveka u oči kad sam mu obećao da ćemo saterati uza zid one koji odlučuju o  našim životima i da će usvojiti Tijanin Zakon…
Kako kad je već Jun mesec, 2015-te godine?

Do poslednjeg trenutka sam se kolebao da li da krenem ili ne.
Od nervoze mi je proradio i stomak i glava i želudac.
Marfijev Zakon. Sve što može da pođe po zlu, sve će tako i da pođe.

Iskreno, bilo me je sramota da ne odem.
Ja sam stvarno potpuno nebitan za ovu akciju, gledano iz mog ugla ali bi nakon svih mojih apela i svega bilo licemerno da se ne pojavim.
Dugujem to svim ljudima koji su nas podržavali svih ovih meseci.

Dogovorili smo se ako vreme bude onakvo kakvim su ga najavili, drugari će poneti zbog mene suncobran.
Moje zdravlje mi jednostavno ne dopušta da pokisnem.

Prelomio sam i krenuo, kiša je i dalje rominjala.
Negde pred ” Katedrale “, kiša je prestala.
Ja sam par dana pre toga u šali rekao da ću ja preko mojih bogova srediti da ne bude kiše…
Možda su me čuli…
Možda je to Tijana uradila za nas.

Stigao sam na Trg Slobode i nisam znao gde pre da se okrenem.
Toliko ljudi. Tolika količina pozitivne energije.
Upoznavanja sa Igorem i članovima njegove porodice se praktično i ne sećam.
Užasna poplava zbrkanih emocija.
Znam samo da mi je prolazilo kroz glavu da ne smem da puknem i rastavim se pred svim tim ljudima.
Jurići…Toliko snage, volje, razumevanja…Bilo bi grozno da sam ja ispatetisao pred njima.
Zaćutao je Novi Sad na nekoliko minuta. Zaćutalo je i nebo.
Znam da nas je gledala odgore.

Novine tvrde da nas je bilo oko 300.
Simboličan broj.
Poslednji stub odbrane Tijaninog Zakona.
Poslednji stub odbrane borbe koju vodimo za svu decu u Srbiji.

Upoznao sam toliko divnih ljudi, sa kojima se mesecima svakodnevno čujem putem društvenih mreža.
Ljudi koji su spremni da se bore za neko bolje sutra, za sve nas.
Ljudi koji su ubeđeni koliko i ja, da možemo da promenimo nešto mirnim putem.
Ljudi koji shvataju da tišina vrišti neizdrživim krikom.

Ćutali smo za Tijanin Zakon.
Nadam se da će se oni odgovorni setiti da progovore o tome.
Nismo ih molili da se sete svojih obećanja i stave na skupštinsku raspravu, nego smo tražili da to bude urađeno sada, odmah jer su u pitanju dečiji životi!
Dečiji život je jedan od onih izuzetaka na koji ne možeš da staviš cenu.

Nas 300, kao Spartanci pred Termopilom.
Nadam se da smo nešto pokrenuli.
Ako ne, nastavićemo dok našu Tišinu ne čuju.
Rekoh već, nema ništa jezivije od Tišine…

Fotku napravio Vladimir Jeremić

Zaborav

Da li je jača kiša napolju ili u našim glavama?
Vetar nam svima huji kroz glavu. Da, to je to.
Ne znam kako bih drugačije objasnio naše postojanje.
Tako zaboravni kao da smo srž demencije.
Da bismo naučili nešto, moramo pamtiti svoje i tuđe greške.
Nama prolazi život u magnovenju.
Da li smo suviše gordi i oholi da bismo priznali da grešimo ili smo toliko glupi i naivni da ne verujemo da smo grešili?
Ne možeš se pomiriti sa drugima ako se ne pomiriš sa samim sobom.
Koliko duboko je to usađeno kada se cela ljudska rasa ponaša kao da je greška.
Da smo grešni, to znamo. Da smo greške…Pa većina smatram da jesu.
Nekako je većinu promašila evolucija.
U glavama smo i dalje u nekim sedamdesetim, osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka.
Samo i tu smo napravili problem.
Zaboravili smo da smo tada jedva čekali “posle dvehiljadite” zanoseći se kako čovečanstvo tada napredovati u glavi. Kako će se zaista nešto promeniti na bolje.
Šta se desilo u našim glavama da se 2015-te mrzimo više nego ikad?

Zašto smo dozvolili da nas međusobno nahuškaju po svim osnovama?
Za čiji džep se to radi? Ko su interesne grupe koje su dovele do ovoga?
Zar nam nije dosta smrada baruta i spaljenog mesa?
Preci nam se stide. Okreću se u svojim grobovima zaraslim u travu, đubre i zaborav.
Ništa nam sveto nije.
Zamenili smo ljubav za mržnju. Postalo je ne samo tolerantno nego čak ” IN “, takvi uslovi igre nam se nameću. Da budemo netolerantni prema drugima a da mrzimo sami sebe.
Da gubimo trku sa vremenom i uspehom.
Da se okrenemo jedni od drugih.
Počeli smo doslovno da se ponosimo svojom glupošću, neobrazovanošću, svojom frustriranošću.

Ubedili su nas da je to poželjno. Da ćutimo tamo gde smo glasni a da urlamo na one koji su nemoćniji od nas.
Time valjda mislimo da stvaramo neki balans u kosmosu.
Unoseći još veći haos u svoj i tuđ mikrokosmos pravimo još veći haos u makrokosmosu i to sve sa izgovorom da tako treba. Da će tako na duže staze svima biti bolje.
Koliko smo samo sjebani…

Menjamo duševni mir zarad lažnog sjaja i baš ništa nam tu nije čudno?
Iskvarili smo veru, religiju, ljubav, nadu…
Sve smo pretvorili u sistematsko oruđe za kontrolisanje i upravljanje masom.

Zaboravili smo ko smo, odakle smo stigli, zašto smo tu.
Planeta Zemlja pamti. Nije zaboravila i neće dozvoliti da to prođe tek tako, nekažnjeno.
Da li se sećate zapravo, ko ste vi?

Kako?

Kako odreagovati kada primiš vest koju si očekivao a opet ne možeš da se pripremiš za nju?
Šta reći onome koji ti tu vest prenese i koji je time zapravo pogođen daleko jače nego ti sam?
Reči utehe? To u takvim trenucima ne postoji. Ništa mi ne možemo reći ljudima da im ublažimo bol, barem ništa što već i sami ne znaju.

Ako su u pitanju neki ljudi sa kojima ste bliski, dajte im prostora ali im stavite znanja da ste tu za njih. Nemojte biti nametljivi ali isto tako nemojte im ostaviti prostora da u takvom trenutku pomisle da su sami.

Nemojte glumiti većeg Katolika od Pape, niti je ljudski niti je iskreno. Ne može vas da pogodi jače bol od onoga ko je direktno izgubio nekoga.

Naučite da ne budete sebični, nije bitno šta ste taj dan planirali ako ti planovi mogu da se pomaknu za neki drugi put.
Pričajte sa ljudima koji vam znače i kojima vi značite. To je najmanje što možete učiniti a toliko puno znači.

Empatija toliko puno znači, sama može da oplemeni osobu koja je poseduje kao karakternu crtu. Znam ponekad se i teško boriti sa njom ali bolje biti Čovek, nego osoba koja samo diše.

Vreme u kojem živimo je prebrzo ali to nije ništa spram brzine kojom neki životi nestaju oko nas. Nema se vremena za imanje vremena.
Vreme je nemilosrdno.

Svaki zajeb upravo kreće iz tog pogrešnog početnog koraka, da ima vremena.

Okreneše se par puta oko sebe i shvatiš da svako od nas je izgubio najmanje jednog Onog Nekog. Svako od nas ima nekog koga više nema.
Sećanje je divna stvar. Vraća sva ta bića, osećaje, mirise nazad.
Samo naučite da ih pustite kad je vreme, stavite ih u neku fioku u mozgu i pustite ih napolje samo onda kada je to zaista neophodno.
Da ih ne potrošite prebrzo a i da mogu te duše da pronađu svoj mir.

Nema mira među živima, ostavimo mir barem mrtvima.

Volite se i nemojte dopustiti da vas bude sramota da tu ljubav pokažete drugima, da je podelite. Posle…Posle je previše kasno. Posle ćete samo patiti i vi na ovom i oni na onom svetu.

Mirno spavaj i ne brini. Paziću ja na Nju.
Jako mi je žao…

Režim u tami

Ponovo sam dotakao onu tačku kad je najbolje da se sklonim od ljudi i da se ljudi sklone od mene.
Ponovo sam suviše sebe podelio drugim ljudima, kako bi delićima moje duše popunili praznine u sebi.
Nije mi to problem dokle god držim neku kontrolu u doziranju sebe.
Samo ovaj put sam ponovo dozvolio sebi da stihijski uzme, raskomada i izmrvi deliće duše moje kako ko zagrabi.
Previše me ima u atmosferi, zato je i vreme ovako nasilno promenljivo.
Mnogi su uzeli daleko više nego što im treba i umesto da mi vrate ostatke, pustili su ih da ih vetar nosi.
Otišli su previsoko, pa ih Đavo odneo.
Znam koliko mu znači moja duša.
Znam i da će mi sad trebati puno vremena da sve to polepim nazad, da bar pokušam da rekonstruišem sve onako kako je bilo…
Znam da sam ponovo glavom istražio neke nove dubine sebe i drugih, one najmračnije dubine gde sakrivamo sve porive, frustracije i sav onaj najgušći mrak.
Znam da sam sateran u ćošak samog sebe.
Što bi rekao čika Bukovski, možda sam sateran u ćošak ali režim u tami.

Nemoj

Nemoj da pričaš ako nisi siguran.
Čak i ako si siguran, nauči da je nekad pametnije prećutati.
Proteklih par dana novine i to ne samo tabloidne(ako ove druge i postoje više), su se utrkivale ko će okačiti neprimereniji naslov ili napisati neprimereniji tekst o smrti deteta
koje je nađeno utopljeno u reci.
Stefan je imao 12 godina, njegov mlađi brat ima devet godina.
Dete se uplašilo i prijavilo otmicu. Nije uobičajena reakcija ali govorimo o detetu koje se našlo u izuzetno ekstremnoj situaciji.
Javnost nije imala razumevanja za to.
Do mene je juče stigla priča da ga je mali gurnuo slučajno i uplašio se.
To se takođe pokazalo kao netačno ali nijednog momenta mi nije palo na pamet da spekulišem time.

Dragi moj narode, da li smo toliko željni krvi da smo spremni i da razapnemo na krst dete od devet godina?
Da li je postalo već potpuno nebitno čija krv je u pitanju?
Seks, droga, nasilje…To je apsolutno ono što nas pokreće.
Pogledajte samo reklame. Pa jebem ti, reklame za sanitar imaju neku perverznu konotaciju!

Zašto me ovo pogađa i zašto pišem o ovome?
Iz prostog razloga jer smo sličnu situaciju imali kada je Tijana nestala.
Priče koje su se vrtele po medijima i po društvenim mrežama, portalima su kod mene prouzrokovale izuzetno jak osećaj gađenja prema ovom narodu a o besu da ne govorim.

Gde je i šta je granica ukusa? Da li se ona pomera proizvoljno u zavisnosti koliko ste pogođeni situacijom?
Šta je nama sveto?
Evo ja iskreno sam u stanju da napravim sprdnju od svega, počevši od mog hendikepa ali čak i ja takav kakav jesam imam neku granicu.
Barem znam kad ne treba da čačkam neke stvari.

Neću ponovo da pričam o empatiji. Jednostavno neke ljude nema poente učiti.
Dokazano je da se čovek rađa sa empatijom ali i da može da se nauči.
Za neke je to nemoguća misija.

Kivni smo kad vidimo koliko nas zapadnjačka filmska industrija predstavlja kao bezosećajne varvare a onda kad to i potvrdimo, ni da nas čačne.
Onda se branimo time kako su oni to stvorili od nas.

Koliko god se tešili da je ovo autošovinizam ne, nije. Ovo je bolna realnost.
Samo ste vi suviše velike kukavice da biste to sebi smeli priznati.

Dete od devet godina koje će svakako odrastati sa večnim ožiljcima na duši i psihi, vi ste poslali na lomaču zarad vašeg hira, zarad dizanja tiraža, zarad polnih organa kojim vam se više ne dižu.

Bezobrazan sam? Vulgaran? Ni blizu koliko ste to svojim ponašanjem zapravo zaslužili.
Ja znam šta i kad treba da oćutim.

Imaš da mi kažeš nešto na ovo?

Nemoj!

Rasparajte Parove

Zajebah se ponovo i odgledah noćas Parove.
Ovaj put me je stvarno bila sramota.
Kakav transfer blama.
Hajde što ne znaš da objasniš šta si to studirala i šta ćeš zapravo raditi u životu ali ona količina nemoći i neznanja je bila za mene potpuno fascinantna.

Jedna od novosadskih starleta je imala noćas best of failes.
Devojka je Majka Blamiranja.
Molio bih da se u rečniku srpskog slenga, pored reči ” Blamaž ” nađe njena fotka.
Na stranu to što nije znala da objasni svoju struku, niti šta je tačno završila devojka nije znala ko je Pablo Pikaso…
Pokušala je nevešto da se izvuče time što to nije njena sfera interesovanja.
Opšta kultura, ne?

Leptejebo pa mi smo u osnovnoj školi učili ko su Mone, Pikaso, Šagal…
Kad je videla da se samo još dublje zakopava, krenula je da se hvali svojim ljubavnim podvizima jer u njenoj glavi je to valjda neko merilo uspeha.

Nisam ja toliko zgrožen njenim ponašanjem, neznanjem koliko sam šokiran time što to gleda njena porodica, roditelji, prijatelji.
Kako i zašto je niko u njenom okruženju nije naučio nečemu?
Shvatam ja roditelje, muževe, momke, švalere koji svojim lepšim, plastičnijim polovinama kupuju diplome ali majku mu poljubim, naučite ih nešto!

Naučite ih barem osnovno, da vas ne brukaju gde god se pojave.
Kada ste im kupili diplome, iznajmite im učitelja koji će ih naučiti manirima, lepom ponašanju, opštoj kulturi.
Ako ste imali keša za diplomu, pa to vam barem neće teško pasti.
Ako ne zbog njih samih, onda barem zbog vas.
Kad plaćaš, budi Džek pa plati sve.

Nije teško biti fin, kulturan, obrazovan kad imaš keša da to sve platiš.

Čudno Zajedničko Prisećanje

Beše to leto gospodnje 2015. 8. Jun Nedelja. Upeklo sunce kao da zemlja gori, taman sam razmišljao da prilegnem na popodnevnu dremku kada mi stiže poruka od ortaka sledećeg sadržaja: ,,E gari da ti možda ne znaš dotičnu osobu koja sebe predstavlja kao Isidor Bobinec. Misli jedan moj drug da ga je video kod tebe u prijateljima pošto je izgubio karticu od banke i drugi drug je našao, pa reko da je vratimo čoveku”.
Ja se zamislih, odem na Facebook povežem ko je dečko i povezah prijatelje i skontah da ga znam,ali poštoje hitnost situacije zahtevala brze odluke moj pokušaj da stupim u kontakt sa njim je bio isključivo preko fb, a on trenutno nije na istom. E sada sa kime se druži i ko mu je krug prijatelja, hm pa da setih se njih dvojice i odmah krenuh u akciju pozivanja, Stefan se jedva nekako odazvao preko Vibera,nakon nekoliko poruka i propuštenih poziva ali on nema njegov broj. A onda se rešenje samo ukazalo,Berić zvati ga na mobilni. I tako zovem ja i čekam malo duže nego obično, javlja se on zbunjen pošto nije imao memorisan novi broj, i pitam ga ja jel imaš ti Isidorov broj, kaže ima, a šta se dešava? Nakon kratkog objašnjenja dobijam odgovor.”Ajde sada ću ti ga poslati samo da siđem sa trešnje pošto si me upravo uhvatio u pozi ruka na grani druga ruka juri telefon, a noge nisu na zemlji”. Nakon 3 minuta zove mene Isidor koji pojma nije imao da je izgubio karticu, Šaran jedan. I tako smo multi organizacijom i pređenih 30 kilometara telefonskom linijom spojili dva lika koji žive na 2,5 minuta jedan od drugog da bi se kartica od banke vratila vlasniku. Moj hendikep ne boli, ali meni ne sprečava da vas nađem bilo gde i bilo kada.

Šta čekaš?

Kad misliš da odrasteš?
Kad misliš da počneš da se ponašaš shodno svojim godinama?
Kad misliš da se ponašaš kao ostali ljudi?
Šta čekaš?

Rezon dokonih ljudi.
Ljudi koji su nezadovoljni samim sobom.
Ljudi koji se vode tuđim mišljenjem.
Ljudi kojima je bitno šta će okolina reći.

Šta mi je zapravo odrastanje donelo?
Gomilu obaveza, briga, problema…
Oteralo je većinu mojih drugova koje samo ja mogu da vidim.
Otupilo sva ona čula koja su hvatala sve one fine niti, koji uspeju da prođu u našu realnost.

Da se ne otrgnuh na vreme, utopio bih se u sivilo i apatiju prosečnosti.
Po mene bi to bilo poražavajuće i ne samo to, nego i zapravo pogubno.
Progutao bi me kako moj hendikep tako i poljubac Princa Tame koji sam primio po rođenju.
Pišem da bih mogao da dišem…

Zato dete u meni i dalje, sa mojih 36 godina vrišti i smeje se toliko glasno, da me čuju u paralelnim ulicama…Čuj ulicama…U Paralelnim svetovima.
Duri se, histeriše, gađa se slovima kao igračkama.
Ćuti i jeca u sebi…
I voli.

Kurtulo eve nas

Tokom izvođenja baleta “Žizela” u Narodnom pozorištu u Beogradu, deo publike se pokupio i otišao u kafanu.
Naime, Institut za neonatologiju je, povodom proslavljanja 90 godina od osnivanja, od Narodnog pozorišta otkupio izvođenje baleta. Nakon prvog čina, pišu beogradski mediji, gotovo svi lekari su napustili predstavu i otišli u kafanu, ostavivši umetnike u šoku. Za ovaj kulturni događaj je, inače, izdvojeno između 100.000 i 200.000 dinara.

(Izvor:Portal 021)

Zaista?
Platili 200.000 dinara i otišli ipak na ćevape i vops?
Odakle platili? Od čijih para?
Nisu mogli te pare da budu utrošene na nešto prioritetnije?
Onako, nonštalantno ustali i otišli?
Akademski građani?
Pa dobro, šta onda i ja serem kad gledam vas sirotinju kako nemate dodira sa kulturom?
Gospoda lekari kažete?
Koja je to količina Malih Bogova na jednom mestu, kad su bili u stanju ovako nešto da urade i da ne shvate da će doživeti medijski linč, da će se saznati za ovakav skandal?
Između 100 i 200 hiljada dinara! Ej bre!
Ponela ih muzika, pa ih puko sevdah a jebeš sevdah bez ćevapa. Jel tako tako drugari?

Nego ne piše na koji su splav posle otišli. Od kojih para su plaćeni ćevapi?

Razumem ja i njih, rade jako stresan posao u stresnim okolnostima, moraju i oni nekad da se otkače sa mnom do ludila ali otišli u sred predstave?
Ja i dalje kapiram da je ovo u pitanju bilo snimanje nastavka “Nemoguće Misije”.
Odbijam da poverujem da su ljudi koji se bave tako odgovornim poslom, povukli jedan ovako neodgovoran i nepromišljen potez.
Ne želim da verujem da im puca ona stvar u donji dela junački.

Nego ajde sad izađite pred kamere i recite da je u pitanju bila šala, da ste pokušali da podignete svet ljudima o kulturi. Mislim da je to jedini ispravan potez koji biste trebali da odigrate.
U svakom drugom slučaju odoše i Kralj i Kraljica, u svakom drugom slučaju ste u prejebenom šah matu.

Vi ste na potezu.