Režim u tami

Ponovo sam dotakao onu tačku kad je najbolje da se sklonim od ljudi i da se ljudi sklone od mene.
Ponovo sam suviše sebe podelio drugim ljudima, kako bi delićima moje duše popunili praznine u sebi.
Nije mi to problem dokle god držim neku kontrolu u doziranju sebe.
Samo ovaj put sam ponovo dozvolio sebi da stihijski uzme, raskomada i izmrvi deliće duše moje kako ko zagrabi.
Previše me ima u atmosferi, zato je i vreme ovako nasilno promenljivo.
Mnogi su uzeli daleko više nego što im treba i umesto da mi vrate ostatke, pustili su ih da ih vetar nosi.
Otišli su previsoko, pa ih Đavo odneo.
Znam koliko mu znači moja duša.
Znam i da će mi sad trebati puno vremena da sve to polepim nazad, da bar pokušam da rekonstruišem sve onako kako je bilo…
Znam da sam ponovo glavom istražio neke nove dubine sebe i drugih, one najmračnije dubine gde sakrivamo sve porive, frustracije i sav onaj najgušći mrak.
Znam da sam sateran u ćošak samog sebe.
Što bi rekao čika Bukovski, možda sam sateran u ćošak ali režim u tami.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s