Osećaj

Ne hodam i ne letim.
Ne znam da li sam nekad u prošlim životima hodao, mislim znam ali nije ni bitno.
Svakako znam da sam leteo.
Nemam taj fantomski osećaj da me bole ili svrbe stopala koja i ne osećam.
Zato imam osećaj da mi krila fale i često pred kišu me tu i boli.
Zato se i ne bojim da letim avionom, negde duboko u meni je zakopan taj osećaj.
Zato se bojim pada jer pad je bio isuviše bolan i fizički i psihički.
Ne hodam i ne letim ali tu sam uvek gde treba da budem.
Pisao sam o tome da sanjam često kako padam.
Ne sanjam, prisećam se…

A možda mene ovaj grad i ne zaslužuje

Znam, često se branim od raznih pohvala kako sam nešto napravio u životu.
Kako sam uvek pun energije, kako sam uvek spreman da uletim u frku da bih zaštitio obespravljene i ugrožene.
Uglavnom mi pohvale ne smetaju, kad to prelazi u neku formu pisanja epskih pesama o meni, ja već počnem da se distanciram od toga.
Najviše iz razloga zato što znam koliko se u tim glazbicama izmišlja, prepumpava, da ne kažem a hoću, laže.

Kao što znamo, dovoljno puta ponovljena laž prerasta polako u ovom okruženju u urbani mit a iz toga mnogi izvlače zaključak da je to istina a nije.

Zaista ne mislim da to što sam se izborio sa time što ne hodam je, uopšte neki podvig.
Jesam se izborio, jesam živ i dalje ali nisam baš previše učinio da bih sebi popravio kvalitet života, barem gledano sa te strane.
Debeo sam, lenj kad treba da idem na kontrole, moraš me podsećati da pijem lekove, da unosim što više tečnosti…

Ne bih smeo predugo da sedim, bio sam već nekoliko puta na operaciji dekubita.
Jednom me je to moglo koštati života.
Za isti sam se borio nekoliko puta, nisam baš previše pouka izvukao iz toga.

Odlično znam da dam savet drugima ali zato kad treba sebi da pomognem, tu sam više nego tanak. Nije to ni tanak, više sam glup i neodgovoran.
Cigare sam ostavljao nekoliko puta, naravno da sam svaki put nastavljao da pušim. Čak i posle godinu-dve pauze.

Porodicu slabo viđam, za suprugu nisam baš ni siguran zna li kako izgledam još uvek.
Retko kad se setim da nazovem nekog iz familije, slave, rođendane i slične skupove izbegavam koliko god mogu.
Moglo bi se čak zaključiti da sam nedruštven, što je jako teško spojivo kad pogledaš sa druge strane i vidiš da najveći deo života sam proveo što na ulici, što po kafićima.
Ne baš kafanama ali kafićima.

Često zaboravljam šta sam kad kome obećao, ne zato što to hoću nego zato što svako želi da me odvuče na svoju stranu.

Mislio sam da napišem nešto i o mom temperamentu ali to iziskuje možda i par tomova knjiga, pa ću probati u par crta.
Jako sam ćudljiv, često menjam raspoloženje u sekundi jer mi je toliko dovoljno da uhvatim nečiju promenu facijalne ekspresije i da se za nju uhvatim kao pit bull.
Zaključa mi se vilica i ne puštam dok ne dobijem odgovor.
Često dok ne dobijem zadovoljavajuć argument jer odlično čitam ljude i možete me slagati onoliko koliko sam ja spreman da to istolerišem.

Glasan sam, bezobrazan i ponekad to pređe u bahatost.
Ne sa parama, jer para ne mogu da kažem da imam sad nešto.
Nego kad mi nego legne na penal, ja ću ga maltretirati nedeljama, mesecima…

Jeste, verujem u gandijevske metode i da se sve može rešiti mirnim putem ali isto tako verujem da svako pravilo ima svoj izuzetak.
Ja naprosto obožavam kad se na mene namerači izuzetak.
Onda često iz Gandija pređem u trenutku u ulogu Ajhmana.
Ako ne znate ko je bio Adolf Ajhman, pa izguglajte.

Ako imam viši cilj, kakav je bio Tijanin Zakon onda mogu da uzmem i ulogu Bambija.
Kad bolje razmislim, možda sam u prošlom životu bio kameleon.
Dobro ne baš u prošlom u prošlom znam šta sam bio u prošlom, možda u nekom od prošlih.

Ne volim da putujem ali Tunis i Hamamet generalno više volim od onoga u šta se pretvorila Srbija i Novi Sad.
U Africi se osećam kao kod svoje kuće ali nikad neću dati na Novi Sad jer sam i lokal patriota.
Kontradiktorno?
Kao i sve u mom životu.

Mrzim napola ljude, napola emocije a često sam ja prema ljudima takav jer smatram da je bolje i tako nego da zaista pokažem neke svoje mračne strane.

Nisam ni dobar, nisam ni loš a istovremeno sam i jedno i drugo.

U svakom slučaju nisam neko na koga bi se potpuno trebali ugledati, možda u samo nekim aspektima života.
U drugim sam odličan model kako ne treba da se ponašate, živite.

Često mi se desi da kad ustanem i odem na kafu iznova shvatim koliko volim Novi Sad ali veoma brzo se vratim u stvarnost i pomislim da i pored svih mojih mana ovaj Grad mene možda i ne zaslužuje.

Ne znam.

To sam samo imao potrebu da podelim sa vama.

P.S. Možda zato i prestanem da pišem a možda i izdam knjigu.
Možda ostanem ovde ali bih ipak otišao za Tunis.

Nema pravde za Stena

Zakon o dobrobiti životinja:

Član 15

Životinja se može lišiti života na human način, ako:

1) je povređena, neizlečivo bolesna, telesno deformisana ili na drugi način patološki onesposobljena tako da oporavak nije moguć, a život za nju predstavlja bol, patnju, strah i stres;

2) je dostigla starost pa joj otkazuju osnovne životne funkcije;

3) se koristi za ishranu ljudi;

4) se koristi u naučnoistraživačke i biomedicinske svrhe, u skladu sa ovim zakonom;

5) se lišavanjem života sprečava širenje, odnosno ako se suzbijaju i iskorenjuju zarazne bolesti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje veterinarstvo;

6) životinja ne može da se prilagodi uslovima smeštaja, a njeno puštanje na slobodu predstavlja opasnost za ljude, druge životinje i životnu sredinu;

7) je u pitanju uništavanje štetnih glodara;

8) je neophodno kontrolisati brojnost populacije određene vrste divljih životinja, u skladu sa posebnim propisima;

9) je lišavanje životinje života od veće koristi za njenu dobrobit nego što su patnje od daljeg života, u skladu sa mišljenjem veterinara.

O novosadskom štenetu Stenu ste već sigurno čuli priču, bio je miljenik ne samo Limana kako se to često ističe, nego i celog grada.
Ja sam imao prilike često na keju da naletim na njega.
Mnogi lažni humanisti, željni pažnje su se digli juče i danas zbog protesta koji je održan u centru Novog Sada zbog ovog zločina.
Znate, to su one nevoljene osobe koje se nisu pronašle u životu pa ih svaki vid pažnje usmeren prema nekome, pa makar i psu užasno vređa.
Uglavnom se pitaju zašto je napravljen protest zbog jedne džukele.

Da rasčistimo, pod jedan mama vam je džukela jer vas nije bolje vaspitala.
Pod dva, Grad je prekršio Zakon i odredbe koje je sam doneo.
To tako ne ide.

Ne može nijedan Zakon da se tumači i sprovodi onako kako vam odgovara u datom trenutku, pa samim tim ni Zakon od dobrobiti životinja.

Uporno se govori da je pas eutanaziran.
To je potpuna laž.
Pas je mogao biti eutanaziran samo ako je ispunjavao barem jednu od onih tačaka Zakonika.
To ovde nije bio slučaj.
Znate da ja volim da nazivam stvari njihovim pravim imenom.
Kada lišite životinju života, bez da ispunjava bilo koju tačku člana koji uređuje taj Zakon, to više nije eutanazija nego ubistvo.
Gospodo to je ono što ste vi počinili, ne ubistvo iz milosrđa nego ubistvo sa predumišljajem.
Zašto se to desilo?
Ja odgovor zaista ne znam, samo mogu da pretpostavim da se nekom đilkošu nije htela podići ona stvarčica pa je u naletu besa, ludila i samosažaljenja rešio da se iskali na nekome.
Naravno na kome je najlakše nego na slabijim od sebe.
Danas kuče, sutra dete.
Sten je prošao CNR program “Zoohigijene” i bio je vakcinisan, sterilisan i čipovan na Grad.
Juče na protestu je bilo najteže za gledati lica dece, čiji je on bio ljubimac.
Prijatelj.
Gospodo, ubili ste živo biće pod izgovorom da je bio agresivan.
Da ste došli sinoć, makar da ste prošli pored nas, pogledali priloge u raznim informativnim emisijama, otvorili novine videli biste da je vaš čin bio potpuno neopravdan.
Pogledajte u lice tu decu koju su ga pazila.
Pored naravno Stena koga ste ubili, ko je najviše pogođen vašim krivičnim delom?
Deca.
Bez razmišljanja o njima, hladnokrvno ste pucali deci u srce.
Zato protest. Jednim potezom ste ugasili jedan život a naneli ogromne traume gomili mladih života koji su bili u njegovom mikrokosmosu.
Znate i sami da je naučno dokazano da psihopate prvo kreću sa ubijanjem životinja.
Zapitajte se kakvu ste poruku poslali i vi Gospodari Grada a i svi vi koji ćutite, jer ipak je reč o džukeli.

Zbog svega ovoga što sam napisao, apelujem na Grad da se nalogodavci i izvršitelji ovog ubistva izvedu pred lice Pravde.
Da se javno kažu njihova imena i prezimena i okače slike.
Da izađu pred onu decu, da im objasne razloge svog čina.
Pa neka onda mirno spavaju ako mogu.

Danas pas, mačka, ptica a sutra vaše dete.

Balans

Suze,
osmesi,
kiša,
oblaci,
zvezde,
Sunce,
bol,
depresija,
tuđa energija,
padovi,
rasipanja,
nova poznastva,
uzdasi,
rastanci,
želje,
izdaje,
obećanja,
zagrljaji,
lelek,
muk,
senke,
uspomene,
analiza,
male pobede,
vernost,
empatija…

Pa pronađi svoje mesto u koordinatnom sistemu haosa i pokušaj da uspostaviš balans.
Od života pa do Smrti.

Da li vam je poznata reč SOLIDARNOST

Nakon svih mojih pokušaja organizovanja raznih akcija, nakon pokušaja sa nekim meni bliskim i dragim ljudima, nakon 17 nedelja protesta i akcija sa  ljudima iz 2 minuta Tišine čiji sam i ja član, ostaje mi žal i gorak ukus u ustima iako smo uspeli da stvorimo klimu potrebnu za usvajanje Tijaninog Zakona.

Žal zbog ljudskog nerazumevanja situacije u kojoj se nalazimo.
Ne kažem, izlazilo se za razne ciljeve.
Samo, moglo je to mnogo bolje.
Svima su puna usta humanosti, solidarnosti, mira, prosperiteta ali u praksi to tako baš se i nije pokazalo.
Ljudi su se pojavljivali uglavnom kada su njihovi interesi ugroženi.
Interesi svih građana su retko kad bili zastupani punim potencijalom.
To je ono što mene zgražava.
Kad bi svi koji pričaju, pišu o zajedništvu o tome kako samo udruženim snagama možemo nešto promeniti, to i pokazali na delu…Mogli bismo da menjamo svest.
Menjanje svesti, pisah već o tome je, ključni faktor menjanja sveta oko nas.

Gde je tu zapelo?
Dobri smo samo kad zastupamo vaše interese i zahteve?
Dobri smo kada odradimo nešto za šta vi nemate snage, volje, spremnosti?
Gde je tu onda borba za viši cilj? Gde nestade jednakost? Gde nestade pravo na različitost?

Nas svega između 20 i 50 je bilo spremno uvek da izađe na crtu, bez obzira imamo li koristi od toga ili ne.
Iz prostog razloga ako stvorimo zdravu klimu i zadovoljan narod, svako od nas će imati korist od toga.

Zar je to tako teško za shvatiti?
Mene ne raduje tuđa nesreća, niti imam zavist od tuđeg uspeha.
Mene to tera da se borim.

Zato još jednom apelujem, kad vidite da smo u centru, kada vidite naš “Event” na društvenim mrežama, pojavite se. Stanite uz nas. Mi smo potpuno politički neobojeni. Ne zanima nas kako se zove Predsednik, ko je Premijer, koje ste vi nacionalnosti, boje kože, navijačke pripadnosti.
Zaista nam je u cilju da se izborimo barem za temelje nekog boljeg sveta.
Pokazali smo da možemo, samo bilo bi nam od pomoći da što veći broj ljudi stane uz nas.
Oprostite ako sam vas ugnjavio ovom pričom ali imao sam potrebu da ovo podelim sa vama.

Ne stvarno mi ne treba lažni Izlaz pardon EXIT

Ja sam deco draga, malo matoriji.
Ja se sećam kako je EXIT festival nastao.
Sećam se prvog EXIT-a ili kako ga neki zovu Nultog.
Sećam se zašto je napravljen, iz kojih pobuda.
Zato mi je malo smešno i tužno istovremeno, kad danas pročitam ili čujem da se ovaj festival politizuje.
Zapravo to i jeste bio politički festival.
Stvoren je sa idejom da pokažemo srednji prst represiji.
Naš “Izlaz” iz stvarnosti.

U šta se EXIT pretvorio to u međuvremenu?

Naravno da neću smarati sa gomilom narkomana i teorijama kako je EXIT leglo droge i prostitucije, jer to jednostavno nije tačno.
To su samo neke tamne strane ovog i svakog drugo sličnog muzičkog festivala.
Ono što meni smeta je mesto na kojem je festival napravljen.
Petrovaradinska Tvrđava.
Gibraltar na Dunavu.
Kada je sa jedne od novosadskih plaža izmešten na Tvrđavu, ja sam se zarekao da na isti otići neću.
Kada je krenulo šamaranje cenama karte, to je za mene bio jasan znak da se polako priča o svrgavanju robovlasničkog društva, pokazivanje srednjeg prsta Novom Svetskom Poretku lagano ali sigurno rasplinjava.
EXIT postaje kao i svaki drugi komercijalni festival.
Gubi smisao i poentu.

Gubitkom duše ovog festivala za mene lično, poslat je jasan znak da borba malog čoveka je ništa drugo do fantastična demagogija za obične slepce, željne senzacionalizma, bajki i mitova koji se nikako ne razlikuju od naših udžbenika, narodnih pesama i predanja.

Da bi se festival održavao na istorijskom spomeniku, potrebne su gomile dozvola i ne samo to, nego je potrebno u to zdanje i mnogo uložiti. Prevelik broj ljudi na jednom mestu, vibracije od muzike i koraka…Šta mislite koliku štetu to nanosi Gibraltaru na Dunavu?

Miroslav Farkaš, izvršni direktor CERKIN, Centra za revitalizaciju kulturnog i istorijskog nasleđa je dao javnosti na uvid jasnu sliku u kakvom stanju je Tvrđava.
Ne, zaista ne želim da impliciram da je samo EXIT odgovoran za njeno urušavanje ali je svakako veoma doprineo u tome.
Ne znam, možda i ja lupam gluposti ali voleo bih da je to nešto što je transparentno.
Da mi kao građani Novog Sada i ne samo Novog Sada nego i cele Srbije, možemo imati na uvid, koliko je EXIT koštao grad i Pokrajinu a koliko joj je doneo.
Da li je direktno nešto uloženo i gde je to završilo ako jeste.
“- Oštećenja su na kamenoj oblozi i ona su jasno vidljiva. Za utvrđivanja stepena oštećenja samog bedema neophodni su obimni istraživački radovi, a sanacija zahteva dosta novca – kažu u Zavodu za zaštitu spomenika kulture.”

Ovo meni nikako nije za zajebanciju i nešto mora pod hitno da se poduzme.

Idemo dalje.
Vraćam se na ” duh slobodnog naroda, skidanje lanaca…” i slične populističke krilatice.
Pa ćao drugari!! Kakve su ono ograde bile?
Šta je ono bila sprdnja sa mađarskim zidom na granici?
Uskraćivanje slobode kretanja? Ljudi bre kakav je ono konc logor  bio?
Moram pomenuti i Viribus. Zamislite da imate ugostiteljski objekat i da vam ga neko ogradi, jer mu se jednostavno može. Vi plaćate sve uredno i u jeku sezone, u toku održavanja jednog takvog festivala kada se naravno svi nadaju boljem poslovanju, neko vam lupi kavez?!
Po kom osnovu? Ko može da vam se izbahati na taj način i da vam uskrati pravo da zaradite hleb za svoju porodicu? Ok, neki će reći država ali čekaj…Šta je ovo State of EXIT počinje opasno da liči na pravu državu u državi koja se ponaša kao da za nju zakoni Republike Srbije ne postoje.
Ima li potrebe da se vraćam na priču o represiji?
E a sad ću da gurnem i ruku u osinjak.

Svake godine se na ovom festivalu skretala pažnja na Srebrenicu.
Priča o tome kako moramo da pogledamo istini u oči i prihvatimo sve što se tamo desilo kao našu odgovornost ili krivicu.
Ok, to je već stvar percepcije i ne želim da razglabam o tome ali ono što meni smeta je to što taj isti festival koji se održava u Srbiji se nije baš nešto pretrgao da priča o srpskim žrtvama, bilo za vreme građanskog rata, bilo o onima za vreme NATO agresije 1999-te godine.
Ako se već potencira na pomirenju, prihvatanju činjenica i tako dalje onda je to jedan ozbiljan propust.

Sve u svemu ja ne vidim razlog da EXIT i dalje nosi to ime, jer je postao promocija svega onoga protiv čega je nastao.
Ne vidim razlog ni da mu se dopušta i dalje da bude tamo gde je sada i da radi to što radi.
Ne smeta mi da postoji, niti da bude u Novom Sadu ali smatram da je vreme da se ili ponovo izmesti ili da počne da preuzima odgovornost za renoviranje našeg istorijskog spomenika kao prvi korak ka izmenama onoga što ne valja.

To je samo moje subjektivno mišljenje.
Pljuvanje po meni kreće za 6,5,4,3,2,1!

Sajber Bajka

Ni nema tu neke filozofije i neke preterane priče.
Previše pogrešnih duša luta u paru ovom planetom.
Valjda je zato i mnogi smatraju Paklom ili barem Čistilištem.
Hodaš u paru, u grupi a hodaš sam.
Potpuno smo sjebani time što nam je kompletna svest resetovana nakon svakog kraja.
Jebeš ga, hajde da probam ovako da vam objasnim.
Život vam je odlična ili manje odlična avantura na Soniju.
Sve u zavisnosti koliko ste kreativni i koje puteve izaberete.
U trenutku kad skapirate da prelazite na novu tablu ili nivo, mapu…Koji vam se izraz već sviđa, tu nam neko lupi erase, obriše celu memorijsku karticu.
Zato se i rađamo sa plačom, jer znamo još uvek da nam je neko zasrao trud i da ćemo uskoro morati da prelazimo novu tablu bez mogućnosti da snimimo poziciju ili da iskoristimo trikove koje smo naučili na prošloj mapi. Moramo ponovo da prelazimo tutorijal, da sve učimo iznova.
Sad se verovatno već pitate kakve to sve veze ima sa početkom priče…
Pa ima, jer ponovo upoznajemo neke likove koji su nam bili jako dragi.
Ponovo pokušavamo da izgradimo neki odnos sa njima.
Samo to često bude uzalud jer se malo mi ne sećamo njih, malo oni nas.
Tako se često dešava da prolazimo celu narednu tablu jedni pored drugih, pogrešno spojeni.
Još češće se desi da smo iskoristili sve živote i tako završimo igricu sa onim odvratnim osećajem, da smo nešto propustili.
Da nije to-to. Da nešto fali.
Falimo mi sebi samima, falimo malo i drugima.
Tako dođemo do game over-a u faljenju.

Ako mene pitate

Ja nisam tražio ovoliko halabuke oko mene.
Dovoljno se eksponiram putem ovog bloga i sličnih stvari.
Ovo što ću sada napisati će biti veoma iskreno i veoma direktno.
Neko će se naći prozvanim sigurno ali ni to ne spada u grupu mojih problema.

Tijanin Zakon, Dva minuta Tišine, frka oko mog bloga, oko svih uspešnih i manje uspešnih akcija, moja navijačka grupa, pesma na kojoj sam gostovao…Sve je to naišlo na neki odjek i zbog takvih stvari sam imao i gostovanja na nekim tv stanicama i davao intervjue za iste, kao i za razne novine i portale.
Sve je to super i sam sam u sve to uleteo ali sve to pre svega oduzima mnogo vremena i odricanja.
Ne žalim se i sve bih to da mogu opet ponovio.
Samo, nemam ja više ni 15 ni 20 godina da bi mi tolika “pažnja” prijala.

Razlog zašto ovo pišem je to što su nakon usvajanja Tijaninog Zakona mnogi od mene napravili heroja.
Za mene je to lično nepotrebno. Ja nisam bio niti vođa bilo čega, niti predvodnik.
Ne smeta mi ali mislim da je nepotrebno. Nisam ja uradio ništa više od ostalih ljudi.
Neki su se verovatno daleko više iscimali od mene.
Uzmite primer Milovana Fiky-ja Bajčetića, momak iz Sivca koji je pedalao hiljade kilometara ne samo za Tijanin Zakon nego i za mnoge druge humanitarne akcije.
Jako malo pažnje je po mom mišljenju usmereno ka njemu.
Svuda je stizao biciklom, nebitno kakvo je vreme bilo, koliko je bio premore, raspoložen, bolan.

Nedugo nakon vesti da je usvojen Tijanin Zakon ja sam počeo da dobijam kritike.
Sve kritike su imale istu zajedničku poruku: ” Zašto ja primam pohvale i zašto ih prihvatam i pozitivno reagujem na njih?”
Mnogi su se osetili uskraćeni, zašto oni lično nisu primili pohvale, zašto njima niko nije napisao pesmu, kilometarske statuse i slično.

Zašto? Mislim da ta pitanja u sebi zapravo kriju i odgovor.
Meni pohvale nisu bitne. Nisam ovo radio zbog njih. Niti da bih dospeo u žižu javnosti, dovoljno me smara što teško nađem u Novom Sadu mesto gde mogu na miru da popijem kafu a da me niko ne smara.

Ne nisam tražio ni da dotični gospodin kojeg ja izuzetno cenim i zato ga ovde neću pomenuti imenom i prezimenom, jer nema potrebe da se njime ispiraju usta kojekakvih, zahvali javno meni. Kao što je to uradio i sa mnogim drugim ljudima koji su učestvovali u ovom poduhvatu, no to je malo kome zasmetalo. Ja sam trn u oku.

Oprostite što vam tolika pažnja ukazana meni smeta. Ja je zaista nisam tražio, sasvim dovoljno pažnje u životu imam od strane ljudi koje volim.

Ne znam da li treba i da se izvinim za sve ovo?
Da li treba da se izvinim što sam pokušao nešto pozitivno da uradim i što je to urodilo plodom?
Slobodno mi pošaljite u inboks kome treba izvinjenje i okačiću javno na status.

Ja sam mislio da sve ovo radimo da bismo postigli toliko željeni cilj.
Da bismo ostavili neki trag iza sebe.
Nisam znao da se takmičimo ko će više pohvala pobrati.
Slobodno prisvojite sve moje kao da suvaše jer zapravo to i jesu.
Sve što sam postigao ne bih mogao da nije bilo ljudi koji su me podržali.
Izvinjavam se i na tome što ne hodam, jer i to je bio bitan faktor.
Ljudima je potreban neko sa kime bi mogli da se poistovete.
Eto moj hendikep mi je dosta pomogao u tome i baš je to super.

Hvala svima koji su pomislili da mi treba ovakva vrsta slave.
Jebem ti ja slavu preko mrtvog deteta.
E da i jebem vam mater svima koji ste to pomislili.
Nikad Čovek od vas.

P.S. Hvala i svima onima koji su podelili sa mnom konstruktivnu kritiku iz bojazni da se ljudi suviše fokusiraju na mene a ne na ono što radim, znate i sami da sam zato odbio neka gostovanja na tv stanicama, jer mi takva vrsta reklame ne treba.
Hvala onima koji zaista brinu. Tu ste da me držite u balansu.
Izvinjavam se na tome što sam bio veoma direktan ali drugačije ne može.
Samo u glavu, samo hard.
Pa ko želi razumeće.
Ko ne razume, nema potrebe ni da mu crtam.

Usvojen je Tijanin Zakon

Emocije su mi…Ne znam, smejem se i plačem.
Skoro godinu dana borbe, došli smo do kraja.
Jutros mi po prvi put nije bilo svejedno.
Znao sam da će na kraju Tijanin Zakon biti usvojen ali jutros sam osetio užasnu tenziju.
Ja sve ovo jako lično doživljavam. Što zbog poznanstva sa Tijaninom porodicom i obećanja datog njima da se nećemo predavati kakav god ishod bude, što zbog mojih ličnih razloga.
Godina dana bola i neverice.
Srećan sam što je Tijanina smrt kako god to zvučalo, dobila neki smisao.
Nije umrla uzalud.
To i nije neka uteha ni njenoj porodici niti bilo kome od nas, koji smo se borili da se izmena zakona barem nađe u skupštinskoj raspravi.
Smrt jednog deteta nas je ujedinila i podsetila da možemo da budemo složni bez obzira na razlike.
U jednom trenutku nije samo Srbija stala iza nas, stali su ljudi iz celog sveta.
Javne ličnosti su nam dale podršku.
Obični ljudi koji nisu poznavali Tijanu(kao ni ja sam, na moju ogromnu žalost), prepoznali su našu borbu, naš cilj kao nešto što bi morali da podrže.
Hvala svima koji su me bodrili na tom putu.
Nijednom nisam hteo da spustim gard i da se predam ali me je pogađala ljudska nepoverljivost, pogađala me je najviše apatija i defetizam.
Taj stav da sam obična budala koja je sebi dala za pravo, da pokuša nešto da promeni jer naravno šta sam ja obični pojedinac, čovek u invalidskim kolicima.
Šta ja mogu da pokrenem i promenim.
Govorili su da sam samo željan pažnje, ne znajući koliko puta sam na protest otišao pod lekovima protiv bolova, koliko sam zanemario i svoje zdravlje i planove i ljude oko sebe.
Samo zato što sam verovao u to što radim i zato što sam imao ogromnu podršku svoje porodice i ljudi koji me okružuju.
Trudio sam se da ne zvučim nikad previše ni agresivno, ni ogorčeno.
Da budem pokretač kako god se ja osećao jer ako sam već preuzeo odgovornost na sebe i ako me je okolina tako percipirala, to je bila ogromna odgovornost prema svima.
Prema Tijani najpre.
Ja samo želim da se zahvalim svima, koji su na bilo koji način učestvovali u našoj borbi.
Da vas nije bilo, ovo bi ko zna još koliko trajalo.
Napisao bih još svašta ali su mi emocije toliko razlupane da ne znam ni da li ima smisla, išta od ovoga što sam napisao.

Tićo, spavaj mirno. Ovo je za tebe.
Za sigurniji život moje sestričine Tare.
Za svu decu u Srbiji.
Na kraju, za sve moje Pale Anđele koji sijaju tamo negde gore.
Niko nema pravo da vam krila polomi, niko nema pravo da vas ubije iz ljubavi.
Ispisali smo istoriju.