Srbin je sve pobedio

Da, mi zaista imamo taj stav.
Večiti moralni pobednici koji su svoje pobede plaćali u krvi.
Mi smo najbolji, najlepši, najobrazovaniji.
Naše more je najlepše, pričao im je čika Žika.
Naše govno miriši.
Zašto pišem ovo?
Evo konkretnog razloga.
Čitam svako malo prepucavanje oko fanova IOS i Android operativnih sistema.
Ono što je simptomatično je to što svako zna nešto iz prve ruke o Stivu Džobsu.
Naravno znaju sve najgore jer mi smo ovde ultra mega giga spešl obavešteni.
“Epl pravi sranja proizvode, Ajfon i Ajped su govna za Samsung, Soni, Šaomi…”
Sve same pametnice a zemlja u kurcu od tolikog pametovanja.
“Stiv Džobs nije ništa napravio, takvu imperiju može svako da stvori!”
Jel? Stvarno? Pa gde ste milioneri?! Uveren sam da se i za vaše produkte spava pred radnjom po 6-7 dana pre nego što proizvod stigne!
Odakle toliko zavisti i malicioznosti u ovom narodu?
Samo mi nemojte reći, zbog situacije!
Video sam čitave narode koji žive u daleko gorim uslovima, pa nemaju to u sebi.
Čitao sam nekoliko knjiga o životu Stiva Džobsa, pročitao dosta intervjua i zaista ne znam da li je isključivo tim stajao iza svih pronalazaka ili je tu bio i njegov doprinos, neki kažu da je on bi samo marketinški genije.
Samo?
Da li ste svesni šta znači dobra reklama?
Da li ste svesni šta znači imati osećaj za tajming?
Budući da sve pišem gledano iz svog ugla a ne Perinog, Mitinog, Pajinog možda sam i ja pristrasan ali kao fan Androida i kao neko ko je promenio buljuk telefona, moram da priznam da jedini telefon sa kojim nikad nema problema je Ajfon.
Kažu ljudi puno košta. Šta je tu nejasno i šta nije ok?
Vi za svoj proizvod ne biste pokušali da dobijete najveću moguću cenu?
Pa ova planeta je prepuna dobrih, divnih Samarićana. Čudi me što nas već dosad nije spičio neki oganj sa neba, mnogo nas je brate asteroida promašilo, ovih godina.
Ovde si trn u oku čim si uspešan u bilo čemu.
Odmah kreću priče, opanjkavanja, noževi u leđa.
Uzmite fudbalske klubove kao primer.
Dve tri pobede  i idemo ludilo:”najbolji ste, svi dišete kao jedan, svi smo uz vas…”
Dođe prvi  poraz nakon toga, možda drugi i kreće : ” Majku vam jebem zbog vas padnem tiket, dabogda vam pao avion, deca vam išla unatraške, splavari, narkomani…”
Palanački mentalitet. Džabe divna zemlja, lepi gradovi kad u njima ne žive seljani nego seljoberi.
Naravno ne mislim da smo svi takvi ali nažalost takvi se nekako uvek nađu u prvom planu.
Zašto je to tako? Imam odgovor i na to.
Zato što nas uče od malih nogu da gledamo svoja posla, da se ne zameramo, da ćutimo, da ne preispitujemo odluke onih koji bi trebalo da su za nas autoritet…
Sve je to divno, bajno i krasno samo problem je to što živimo u svetu kakvom živimo.
Na name je da odaberemo da li će da pratimo tok ili ćemo pokušati da plivamo uzvodno i izmenimo tok reke.
Eto, to sam samo imao da kažem.

Teške Reči

Voleli su se jako.
Kao i svaki mladi par imali su svoje uspone i padove.
Nekako su ih prevazilazili.
Oboje su bili temperamentni i imali taj neki nadrkani stav, svet je moj. U isto vreme su bili veoma različiti.

Ona je pravila planove, sanjala o maloj kući negde na periferiji, sa belom ogradom i velikim dvorištem prepunim dece i životinja.
On je više voleo brz život.
Nije patio od uobičajenog balkanskog kompleksa kamioni, šleperi, avioni ali mu Đavo nije dao mira, nije ga držalo mesto.

Naprotiv, Srbija, Balkan, Evropa bili su mu isuviše tesni.
Mrzeo je planiranje jer poučen svojim iskustvom, planovi su bili tu da bi te razočarali.
Bio je neko ko voli da hoda po žici. Pomalo navučen na adrenalin.
Mrzeo je velike i teške reči, jer je znao da ih ljudi olako izgovaraju.

Kažu da se suprotnosti privlače. Tačno je ali kad su ljudi dva potpuno različita sveta, to jako teško može da ispadne savršen kroj.
Voleli su se u trećoj brzini, u trećoj brzini su se i svađali.
Nikad ništa na pola. Uvek do koske.
Retko su se razdvajali, putovali su po svetu uvek zajedno.
Uvek u svemu u paru. U dobru i u zlu.

Jedno jutro su se probudili ponovo svako u svom svetu.
Ona vesela i sarkastična, on samo sarkastičan.
Bilo mu je to jedno od onih jutra kad čim otvoriš oči mrziš i sebe i ceo svet.

Ponovo su se sporečkali oko nebitnih stvari.
Reč po reč, znate već kako to ide.
Zašto nije spuštena daska na wc-u, ko je ostavio otvorenu pastu za zube, zašto je nebo plavo i što ove jebene ptice cvrkuću tako rano, zašto si nadrkan od ranog jutra, zašto si ti tako vesela kao na drogama…

Glava mu je pucala i pokušavao je da izbegne dalju svađu, sklanjajući se iz sobe u sobu. Pratila ga je i čantrala, čisto da ispune normu prepiranja za danas.

Nije mogao više da je slušala jer mu je glavobolja postajala sve jača, soba je krenula da mu se smanjuje.
Rekao joj je da stane na trenutak, da mu pruži samo desetak sekundi da se sabere pa mogu nastaviti ceo dan da se prepiru.
Gledali su se par trenutaka i onda je Ona krenula ponovo da zausti nešto, On joj je prišao i poljubio je.
Upitao ju je da li ga voli…
Iz nekog razloga to ju je još više isprovociralo i krenula je da mu prebacuje i zamera čega god se setila u tom trenutku.
Zaustavio ju je ponovo i rekao da će izaći malo do grada da prošeta da oboje iskuliraju, nije voleo krupne i teške reči ni iz svojih usta kad mu izlete…

Nastavila je da priča ne uzimajući dah.
Ponovo je pitao da li ga voli i nije dobio odgovor.
Nemo ga je posmatrala sa besom u očima.

Krenuo je prema vratima, stala ispred njega odjednom čudno smirena i rekla mu da sačeka da ima nešto važno da mu kaže.
Nije više mogao da bude tu i morao je da izađe na vazduh, da se sabere, da sabere misli. Počela je da jeca. On je samo zaobišao i izašao na ulicu.
Priključio je sluške na telefon odvrnuo muziku i krenuo.
Zavukao je ruku u džep i shvatio da su mu cigare ostale u stanu.
Nije želeo da se vraća, krenuo je do trafike.
Iznervirao je sam sebe što je bio toliko rasejan.
Ona je i dalje jecajući stajala pred zatvorenim vratima.
U trenutku je čula tup udarac, vrisci su se razlegli ulicom.
Krv mu je liptala iz uha. Delovao je tako smireno.
Jedna patika mu je bila na nozi, druga desetak metara niz ulicu, muzika je i dalje dopirala sa mobilnog, pored nje kutijica za nakit otvorena, prsten se odkotrljao ko zna gde.
Istrčala je na ulicu, sela pored njega…
On je na trenutak otvorio oči i nasmejao se.
Ispustio je poslednji dah u samrtnom ropcu, nije više čuo ništa, nije čuo kad ga je pitala, kako bi želeo da mu se sin zove…

Naučite da komunicirate, naučite da se nikad sa voljenima ne opraštate u svađi.
Ostaće previše neizrečenog i nikad to nećete moći da ispravite.
U trenu nestane ceo svet, u trenu nestane ceo vaš svet i nema povratka. Nikad više.

Prećuti

Koliko puta u svom životu ste rekli ono što ste istog trenutka shvatili, da je trebalo da prećutite?
Shvatite da su te reči trebale biti upućene davno nekad, nekome.
Kako se to reči izgube u vrtlogu naše lobanje i kako tako nenadano samo skliznu u nekom momentu niz naš jezik, odzvanjajući danima, nedeljam kao eho u našim ušima?
Pogrešne reči u pogrešno vreme.
Najstrašnije je kada prave reče izreknete pogrešnim ljudima.
Kako je to zanimljivo i pogrešni ljudi su nekome pravi.
Ljudi sanjaju čitave filmske setove, ja često sanjam reči.
One izrečene i one nedorečene, izrečene napola.
Onaj odvratan osećaj kad te u snu shvatiš šta si trebao reći…
Odzvanja kao jeka, kao lelek dunavskih vila.
Onda se probudiš, slažeš sebe po ko zna koji put sa onom toliko izlizanom rečenicom:
” Ko zna zašto je to dobro…”.
Nacrtaš kez u sebi i guraš novi dan, dok se u glavi reči smenjuju kao mantra poremećenog čoveka vezanog za krevet u onoj beloj tapaciranoj sobi i…Muk.

Klovn i Budala

” Ja sam spreman da umrem za svoja ubeđenja, zato odseci mi glavu i napravi od mene Mučenika, ljudi će me upamtiti zauvek…”

” Ne neće, zaboraviće te. ”

Odličan citat iz filma Elizabet.
Toliko verno prikazuje stanje u glavama dobrog dela mojih sunarodnika.
Zaboravljamo sve, zaboravljamo velike ljude, zaboravljamo velike pobede i poraze, zaboravljamo zločine.
Ne znam da li je ovo Demencija ili Alchajmerova i odakle toliko ljudi da boluje?
Pogledajte samo kako se deklarišemo, dobar deo to radi iz pomodarstva, hira.
Ne znaju šta su, odakle su im koreni ili se istih stide pa onda biraju liniju manjeg otpora, idu za ruljom.
Sve to iz straha da ne iskoče slučajno iz nasilno nametnutog šablona.
Ko iole sumnja i preispituje sve i pokušava da misli svojom glavom je automatski nepodoban, nepoželjan.
Ubija se svaki vid kreativnosti i slobode.
Puna usta demokratije a životinjarimo u robovlasničkom društvu.
Neću vas smarati ni Teslom, ni Pupinom, ni  majorem Dragutinom Gavrilovićem nego hteo sam da vas priupitam koliko dobro poznajete svoje porodično stablo?
Koliko ste ga zaista temeljno proučili?
Druga stvar koja me zanima, u ovoj eri informacija kada su one dostupne na svakom koraku,
ko vam kroji mišljenje? Novine? Dnevnik? Ko?
Da li ste se ikada zapitali koliko stvarno poznajete stvari o kojima svakodnevno razglabate?
Evo banalan primer, poći ću od sebe.
Ponovo je naša mala grupa građana je ponovo protestovala u Novom Sadu zbog zagađenja Dunava i zahtevala da se obrati pažnja na taj problem, da se možda izgrade prečistači na lepom plavom Dunavu.
Odziv pa svega par desetina ljudi.
Kada se komentariše na portalima na tu temu, bude i par stotina komentara.
Gde je tu zajeb?
Zaboravite da nas viđate u centru više od 20 nedelja?
Ne želite da talasate, da se ističete?
Čekate da neko drugi ponudi rešenja i na kraju krajeva, reši sve probleme.
Desi se(o čuda!) da ti isti koji nas mahom podržavaju posle pričaju kako smo klovnovi i budale željni pažnje i slikanja.
To mi je isto ok, svako ima svoj ugao posmatranja. Samo nije ok da se okrećete kako vetar duva.
Rekao sam već puno puta, ne tripujem ja ni Če Gevaru ni dežurnog borca za pravdu.
Ne želim pohvalnice, malo mi je dosta već mene po raznim portalima, vestima, novinama ali sve to radim, da sutra niko ne bi imao prava da mi prebaci da sam demagog.
Iako često mi je nejasno to što me zovu dežurnim borcem za pravdu, misleći da me time vređaju…
Znam da me niko neće upamtiti, znam to jer su zaboravljene daleko bitnije stvari o zaista bitnim ljudima da ne govorimo.
Samo malo su mi neki degutantni, slave i obožavaju razne zločince, krimose, pevaljke slave njihove uspehe i doprinos ovoj zemlji a više se ne sećaju ni poplava, ni smetova ni imena i lica onih ljudi koji su uvek bili tu da uskoče kad je teško.
Nisam malodušan, nego zaista sve sam ubeđeniji da što veće zlo naneseš ovom narodu to ćeš duže ostati u lepom sećanju.
#Štanamteškoe

Emocionalni Bogalji

Mama ne voli tatu.
Tata izbegava mamu.
Mama i tata se svađaju.
Tata tuče mamu.
Mama tatu gađa flašom.
Mama plače.
Tata pije.
Došli su i baba i deda i oni plaču.
Svi se svađaju…

Zašto bre pravite decu ako niste sposobni da od njih napravite zdrave, životno funkcionalne osobe?
Nadate se da će deca popraviti nešto?
Da će izlepiti sve ono gde je puklo?
Retko kad ta taktika uspeva.

Ono što je češći slučaj je da, pored svojih života uništite život i nekome ko nije imao izbora.
Ko vas nije mogao izabrati.
Da li ste svesni kakve posledice vašim nemanjem muda ostavljate na decu?
Izrodi rađaju nove izrode, rekao je jednom Marčelo.
To je potpuno tačno.
Da vi ne biste morali da se suočite sa sobom i sa svojim manama, vi dajete sebi za pravo da sjebete barem još jedan život!?
Da li znate šta pravite? Ne, nemojte se zavaravati i tešiti lažima.
Ne pravite ni dete, niti čoveka.
Pravite prazne ljušture koje će obući sve vaše frustracije, bes, strahove, komplekse.
Čovekolike spodobe, emocionalne bogalje koje neće znati da funkcionišu u zdravom okruženju.
One koji neće znati ni da cene tuđe mišljenje, emocije, pažnju, trud.
Spodobe koje će isisavati tuđu životnu energiju, lažući sebe i druge kako su divni i kako ih svet ne razume. Kako su nepravedno odbačeni.
Ne kaže se džabe da sve ide iz kuće.
Majmun radi ono što majmun vidi, isto je i sa decom.
Kakav primer im dajete?
Koliko ste vi sami zapravo obogaljeni kad ste u stanju da to uradite svom rođenom detetu?
Domovi i prihvatilišta prepuna neželjene dece!
Deca prave i rađaju decu!
Vaša deca!

Zbog toga sam sve više pobornik ideje da se uvede psihološka procena za one koji bi želeli da imaju decu.
Kao kad usvajate, da se izvrši provera da li ste sposobni da napravite funkcionalnu osobu.
A vi samo nastavite da lažete sebe kako ste divni roditelji i kako ste uspeli da napravite čoveka od svojeg deteta.

Čast izuzecima.
Ostalima na čast.

Bez Dlake Na Jeziku

Da li uopšte poznajete ljude sa kojima provodite vreme?
Mene je akcijanje oko Tijaninog Zakona i protesti koje vodimo u Novom Sadu itekako otreznilo.
Bilo je puno umetnika koji nisu imali vremena da napišu na papiru taj famozni tekst:
” Gde je Tijanin Zakon #Podrži”, jer nisu očekivali da će to na kraju privući toliku pažnju.
Oni koji bi trebalo da budu uzori klincima?! 3 minuta posla!?
Bilo je i onih koji su otvoreno pričali kako im to jednostavno ne ide uz imidž.
To je bila i jedna od popularnijih fraza za odbijanje, što od strane javnih ličnosti što od običnih ljudi. Average Joe-a kako bi Ameri rekli.
Oni su tražili neku korist u tome.
Oguglao sam na one: ” Nemoj baš ti da talasaš ” i slične ali ovo me je iskreno govoreći ili u ovom slučaju pišući, stvarno zgranulo.
Štaviše dečko koji mi je svirao u klubu dok sam ga još držao sad već davnih dana, mi je najopuštenije poslao poruku ako želim on bi sakupio neke ortake da sviraju na našim Protestima Tišine…Kapirate? Tišine?
Pošto i oni imaju želju da budu humani, pa ako može to nekako da se uklopi ili da mi malo promenimo koncept da se i oni pojave.
Za neku kinticu i cugu.
U to vreme sam već imao ponude nekih novosadskih bendova da se pojavim na njihovim svirkama i da svojim predavanjem pokušam da podignem svest kod mladih…Naravno da niko od tih muzičara, sa takvim idejama nisu imali nameru da bilo oni meni ili ja njima plaćam.
Ovaj drski dečačić koji i nije pevač iako je par puta pokušao pa se nije najsrećnije završilo, je imao želju da kupi humanost.
Tih dečko, fin, povučen, sa malo izraženim kompleksima nastalim od nekih mana fizičkih koje poseduje…
Kad gle kurca iz slamnatoga šešira! On bi nešto tu i da ućari.
Bavio sam se muzikom, znam da mnoge zvezde i zvezdice itekako naplaćuju svoje pojavljivanje u humanitarne svrhe ali ova naša borba je bila u tom trenutku već u jeku i zaista je velik broj i domaćih i stranih javnih ličnosti se pridružio našem apelu.
Naravno bez ikakve naknade za to.
Dečko kojem sam eto ispunio želju da svira u mojoj kafani.
Dečko bez mozga i obraza.
Dečko koji ne obećava.
Džaba si video sveta kad si malograđanin u duši.

Ćuti i gledaj u zemlju

Nemoj da kažeš da si Vojvođanin to se odmah shvata kao separatizam.
Nemoj reći da navijaš za Vošu, mnogo je više Zvezdinih i Partizanovih navijača.
Ćuti kad te tvoji sunarodnici nazivaju na utakmicama Mađarom i Ustašom.
Ćuti kad ti vređaju grad, pokrajinu, nemoj braniti svoje mesto rođenja i poreklo.
Ćuti nemoj pričati o asimilaciji, mi treba njima da se prilagođavamo.
Nemoj slučajno da kažeš da razumeš tugu i strahote arapskih azilanata.
Nemoj da govoriš da ne voliš ni Guču ni EXIT, barem reci Guču da više voliš znaš ono ipak je to onako patriotski.
Nemoj da te neko vidi da daješ malim Romima koji Dinar, imaju veća prava od nas.
Nemoj da ih zoveš Cigani jer oni sebe tako nazivaju.
Nemoj da ti slučajno izleti da EU ima svojih dobrih strana iako nisi baš potpuno orijentisan na tu stranu.
Nemoj reći da ne gotiviš Ruse jer znaš istoriju.
Nemoj reći da nisu svi Ameri, Arapi isti da i među njima postoji Čovek.
Nemoj pominjati Srebrenicu, Bratunac, Kravice, Ruandu, Holokaust.
Nemoj kuditi čike u crnom sa bradom u zatamnjenim kolima ipak su oni u talu sa Bogom.
Nemoj slučajno da ne veruješ u njihovog Boga.
Nemoj slučajno da staneš na stranu manjina bilo etničkih, seksualnih…Bilo kojih.
Nemoj protiv vlasti, nemoj protiv opozicije.
Nemoj da pričaš da si sa sela, jer ipak je “IN” biti građanin.
Ćuti na afere, ćuti na poreze, ćuti na loše zakone, ćuti na neprimenjivanje dobrih zakona, ćuti na korupciju, ćuti na mobing, ćuti na nepotizam…
Nemoj roditeljima i rodbini da odgovaraš kad nisu u pravu, jer oni sve znaju bolje.
ĆUTI I GLEDAJ U ZEMLJU!
NE BUNI SE!
NE BRANI SEBE I SVOJE!
Sve će to proći kad umreš.
Neka tvoji potomci možda jednom nekad skupe muda i urade sve ono što ti nisi za njih.
Ćutanje je saučesništvo u zločinu…Pičketine!

Idi dok si mlad

Jedno od najvećih zala ne samo ovog, već svakog naroda su ljudi koji nisu mrdnuli dalje od svog prebivališta.
Potrebno je mrdnuti se što je dalje moguće.
Tako oplemenjujete dušu, širite vidike jer upoznajete druge kulture, mentalitete.
Upoznate možda neki drugačiji način života koji vam odgovara više od ovog vašeg trenutačnog.
Ljudi koji ceo život ostanu u svom “sigurnom” okruženju imaju tendeciju da postanu uskovidi, malodušni.
Da njihova zatucanost truje pored njihovog uma i duše i sve one sa kojima dođu u kontakt.
Decu, unučiće, komšije…
Takvi ljudi se dave u fobijama sve dok ne skliznu duboko u paranoju.
Ovo naše podneblje je prepuno ” Balkanskih Špijuna ” baš iz tog razloga.
Imaju svoj maleni svet i sve izvan njega je loše, zlo i sranje zauvek.
Svi su protiv njih i šta god da se dogodi u svetu, nekako je povezano sa njima.
Osvrnite se oko sebe. Da li prepoznajete simptome?
Znam sranje je, nema se para iako postoje sajtovi koji promovišu putovanja za “dž” svuda po svetu. Samo za to treba imati i petlje.
Ako vam je to već nepromostiv problem, kupujte knjige, učlanite se u biblioteku i čitajte!!!
Postoji gomila knjiga koja vam može približiti i dočarati sve one mistične predele koje niste u mogućnosti da posetite.
Da li je zaista potrebno da vam objašnjavam koje su pozitivne strane čitanja?
Idite dok ste mladi, putujte. Barem to bilo u vašoj mašti, kroz knjige.
Potrebno je zaista, da biste mogli formirati barem koliko toliko jasniju sliku o svetu koji vas okružuje.

Samo sanjaj

I koliko god da smo uspešni, kad se svedu računi uvek ostane onaj barem jedan san nedosanjan. San koji nas je sve te godine terao napred, da pokušamo, da se borimo. San koji nam je nesvesno bio zvezda vodilja u najmračnijim noćima dok su se one najgore slutnje zaletale na nas i zarivale svoje preoštre kandže u naše srce, ostavljajući odvratne ožiljke koji umeju ponekad još uvek da prokrvare… Ćutimo i guramo, sanjamo širom zatvorenih očiju sami u gomili ljudi. To nas tera da preživimo…To nas na kraju i ubije.