Scenario za film

Mnogi od nas, pogotovo nas koji smo ispod svih zidova i odbrambenih mehanizama ipak umetničke duše, prave umetničke duše a ne izgovori za “boeme” imamo za neke pesme i uopšte stihove, na prvo čitanje ili slušanje već u glavi te neke pokretne slike.
Neke pejsaže, boje i mirise. Kao da proživljavamo neke prošle živote ili da živimo paralelno neke druge u nekim drugim dimenzijama.
Ja ponekad od toga imam osećaj da ludim. Ne znam ko sam bio a nisam siguran ni ko sam sada.
Ima tih pesama koje ne u dušu, nego direktno u onu gusto crnu tminu koju u sebi nosi svako od nas, hteo on to da prizna ili ne…
Ovo je za mene jedna od tih pesama…Knjiga “Zahir” od Koelja i sama legenda o Zahiru mi je nekako prva asocijacija na ovu pesmu.

P.S. Pesma zaista ima zanimljivu priču jer je Lučio Dala napisao Enriku Karuzu…Teška priča, imate u opisu pesme kratko objašnjenje.

Moja Ispovest – Nastavak

Često me je sramota od sve te gungule oko mene.
Ne prija mi ta nametnuta uloga Mesije jer jednostavno sebe tako ne doživljavam.
Često razmišljam na tu temu i ponekad iskreno i ne vidim šta sam ja to tako veliko uradio u životu, da bi me ljudi toliko čitali, dodavali na društvenim mrežama, zaustavljali na ulici da se upoznaju sa mnom, radili intervjue za novine i televiziju…
Unutar grupe u kojoj delujem je već dugo interna sprdnja, da sam ja duhovni vođa grupe.
Sprdnja ili ne ali to još i mogu da progutam.
Često se samoanaliziram i razmišljam doslovno o svakom koraku koji treba da povučem.
Ne kažem da uvek donesem dobru odluku ali se barem trudim da razmislim pre svega.
Ako pogrešim onda se trudim da stanem iza svake svoje greške.
Lako je svaliti na druge. Većini nas niko nije birao način života tako što nam je stavio pištolj na slepoočnicu i rekao da moramo tako.
Ne računam one godine kada su roditelji povlačili poteze umesto nas.
Često me ljudi ne shvataju onako kako bih ja to voleo, pa čak ni oni najbliži.
Nema veze, ne shvatam ni ja njih.
Nemojte ceo život da budete ničije kopije, pa ni roditelja jer u jednom momentu ćete shvatiti da niste živeli život već ste igrali po nečijim notama.
Ko će vam zato biti kriv? Naravno svi sem vas.

Da se vratim na početak priče.
Jesam napravio puno pogrešnih poteza u životu, jesam puno puta ispaštao i ja i ljudi oko mene zbog toga ali…Ja se barem ne pravim da sam nešto što nisam.
Čovek sam sa puno mana i gledano sa hrišćanskog aspekta i nisam dobar čovek.
Ne, nisam ali se trudim da budem.
Da li sam se pronašao i da li bi trebalo da se drugi ugledaju na mene…Pa, da. Trebalo bi.
Zašto?

Kao prvo, rodio sam se. To je prva pobeda, ovako kljakav sam bio brži od ostalih spermatozoida.
Kao drugo, preživeo sam unatoč svim prognozama i šansama. Tu sam i dalje, na čuđenje mnogih koji su se susretali sa osobama sa mojom dijagnozom.
Kao treće skupio sam petlju da uđem u interakciju sa spoljašnjim svetom umesto da sedim u četiri zida, plašim se svega, pucam po šavovima od kompleksa i oplakujem svoju sudbinu jer sam rođen sa invaliditetom.

Osnovao sam porodicu. Što onu krvu i zakonsku, što onu koju sami kreirate.

Aktivno sam učestvovao u mnogim humanitarnim akcijama, neke sam i sam pokretao. Neke su bile više uspešne a neke manje. Neke će definitivno ostaviti traga iza mene. Ostaviću neki pozitivan trag. To me raduje jer znam da ne živim uzaludno i da sam iskoristio tu šansu koju sam dobio.

Prevario sam Smrt već nekoliko puta do sada. Iz toga nekad izvukao pouku, nekad ne. Verovali ili ne ali iz tih iskustava sam upoznao neke divne ljude. Isto tako sam iskristalisao ko mi je prijatelj a ko ne.

Držao sam sa ortacima kafanu, tačnije noćni klub. To mi je bila želja još od kad sam bio klinac. Još jedan san sam ostvario, pišem jebem ti! Pišem i vi me iz nekog razloga čitate!

Da, ne hodam ali sam aktivniji od većine ljudi oko sebe.
O utakmicama i mojih dvadeset i pet godina staža na stadionu, nekom drugom prilikom.

Takođe o dijeti koju sam držao mesec dana i za to vreme izgubio 14 kilograma isto nekom drugom prilikom. Pisao o tome za jedan portal na kojem sam kolumnista.

Zato, sledeći put kad pomislite da vam je život sranje i kad mislite da imate razloga da kukate okolo, zapitajte se da li ste zaista učinili sve kako biste možda sami to promenili.
Ne moram vam ja biti inspiracija, budite sami sebi inspiracija jer ako ne volite sebe, nećete biti ni voljeni a nećete biti u stanju ni da volite druge.

To sam samo hteo da kažem.

P.S.
Za kraj jedna pesmica, kačio sam je već.
Imam razloga za to, ako poslušate reči shvatićete i sami.

Jedna od retkih stvari zbog koje žalim

Žao mi je što sam te 1986. godine imao samo osam godina.
Žao mi je što nisam imao prilike da ga upoznam.
Žao mi je što samo površno znam gde je Mokrin, tamo je rođen.
Žao mi je što sam jako rano shvatio jednu njegovu misao:
“O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.”
Branislav Petrović je napisao o njemu, sve ono što je i u mojoj glavi.
Tako ga vidim, kao da sam zapravo i imao prilike da ga upoznam:

“Dogodio se jednom na zemlji Miroslav Mika Antić.
Na svetoj vojvođanskoj zemlji pesnik sveta.
Gospon Mika Garavih sokaka, Mika Bači iz široke Bačke, paor i čoban iz ravnog Banata, filozof i bećar iz kićenog Srema, ciganski knez, ružokradica, poslednji vojvoda Vojvodine.
Nikad ga ne videh bez konja i sokola: konj da ga pronosi po banatskim pustama, sokol da mu zvezdu padalicu, iznad Mokrina, lovi i ulovi.

Pa kad ono zabasamo u vetrenjače, u napuštene mlinove, u razbojnička svratišta, pa kad svi poviču DI SI BRE MIKO, a onda Mika Antić postaje harmonika,
postaje ćemane, postaje bas,
postaje truba, postaje tambura,
postaje vino, postaje cveće na stolu,
a onda Mika bude kralj,
bude Li Tan Po, bude Katul,
bude Vijon, bude Ljermontov,
na momente grk k’o Jakšić, a opet
da ga na ranu priviješ, k’o Desanku.
Dogodio se jednom na zemlji Mika Antić, živo čudo u čuđenju neprestanom.
Na svetoj vojvođanskoj zemlji.
Dobar vetar, kapetane, kapetane, gospon Miko, bre.
Dobre i rodne nebeske njive, ej bre Miko, Miko Bači.
Do viđenja, Miko, kišo zlatonosna, oj bre Miko, čovečino. Pa pppputuj bbbbrat Miko, vvvvojvodo Vojvodine.”

Zašto se toliko prepoznajem u njemu?
Pa iz prostog razloga ako ga pročitate i bez ikakve dublje analize, shvatićete i sami koliko ga je ovaj svet sputavao. Koliko je voleo da nije toliko opterećen njegovim smradom truleži i sputan svim pisanim i nepisanim okovima kojim robujemo.
Koliko je voleo zvezdano nebo, ono mi jako fali u Novom Sadu.
Teško možete pronaći mesto sa kog ćete ne gledati, nego videti zvezde uopšte.
Sve nešto sija, šljašti, neonske reklame i “grandiozni” objekti…
Parada pijanstva i kiča, što bi Balašević rekao.
Druga “stvar” koju je bezgranično voleo je ova naša ravnica vojvođanska.
Poslednji Vojvoda Vojvodine.

“Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi, jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisaca…”

“Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima…”

“Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči,
jer uvek znače drugo nego što ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.”

I meni definitivno najteža…

“Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.”

To su samo neke od njegovih misli koje sam znao već sa 12-13 godina.

To je sve što sam imao da kažem.
Nije danas nikakva godišnjica, niti bilo šta slično…
Samo sam hteo da ga pomenem, ovako bez vama ikakvog bitnog razloga.

Jako mi je žao…

Da li je Novi Svetski Poredak zaista loša stvar?

Znam da će sad mnogi pohrliti bez previše razmišljanja, analiziranja da brane ovaj svet kakav sad imamo ali…Zapitajte se, da li je vredno braniti ovaj svet?
Da li je ovaj svet kakav je ne samo danas, nego poslednjih par stotina godina unazad uopšte vredan bilo kakve odbrane?
Stvara se elitno društvo učenih, sposobnih, bogatih ljudi.
Oni doslovno proždiru slabe, siromašne, one koji se nisu snašli.
Kako se to razlikuje od zakona jačeg, koji svakodnevno vidimo u prirodi?

U poslednje vreme se sve više skreće pažnja na jednu određenu teoriju zavere.
“Zlatna Milijarda”
Milijardu ljudi koje bi trebalo ostaviti u životu na Zemlji.
Pa iskreno govoreći, možda nam onda i krene.
Planeta nam je prenaseljena. Sve je manje pitke vode, sve je manje izvora hrane.
Pokušajte realno da sagledate, koliko zla smo naneli našoj planeti.
Koliko zla smo naneli jedni drugima iz potpuno banalnih razloga.
Religija, boja kože, nacionalnost, sport…
Ne znam, neću da se ponavljam ali mi kao rasa meni delujemo kao kancer ove planete.
Ne morate putovati, pogledajte bilo koji dokumentarac o prirodi.
Videćete šta smo sve uništili i koliko lepa je ova naša Zemlja.
Nama svima, umesto da je u cilju da to očuvamo mi tražimo nove načine da sve uništimo. Nove razloge da se podelimo.
Da li možete da se setite kad je to počelo?
Pa što bi rekli naši stari, od kako je sveta i veka.
Ne znam, meni to govori da smo mi faktor koji je sve poremetio.
Naša gramzivost, sujeta, pohlepa. Želja za moći. Želja za osvajanjem.
Želja da sve uredimo onako kako nama kao pojedincu odgovara.
Malo ko se bori za neki viši cilj. Svima su usta puna mira, prosperiteta, jednakosti a šta radimo kako bismo to i dostigli?
Istrebili smo čitave civilizacije, čitave biljne i životinjske vrste…
Šta to govori o nama?!
Glad u svetu a svako od nas baci u proseku oko 40% hrane.
Hrane koja je još mogla biti iskorištena u bilo koje svrhe.
Pa poklonite je prosjaku na ćošku, odnesite u dom za nezbrinutu decu, uradite bilo šta samo ne bacajte hranu…
Koliko para se godišnje obrne u filmskoj, muzičkoj, sportskoj industriji?
Pa ne možete mi reći da svaka od tih zvezda ne može da izdvoji deseti deo svojih zarada i da se time ne može rešiti pitanje gladi, siromaštva, iskorenjivanje raznih bolesti…
Može, samo ne postoji svest o tome niti postoji volja za to.

Kakvi smo to ljudi?
Zašto onda ne napraviti elitni svetski poredak koji bi rasteretio ovu planetu?
Zašto ne napraviti nešto što bi bilo funkcionalno za one, koji prežive?
Samo zato što ja, ti, neko tvoj ne bi imao mesto u njemu?
Ne znam…
Samo se sve ćešće pitam na čijoj strani se borimo i ko je tu zapravo u pravu.
Razmisli…

PARE PARE PARE PARE PARE

Pare su nužno zlo.
Bezvezno išvrljano parče papira kojem smo mi izmislili neku neosnovanu vrednost.
Nekad je to bio kakao, nekad školjke eto mi smo “uznapredovali” i sad je to parče papira.
Za mene jedina valuta za pregovaranje, trgovinu i slično, je informacija ali o tome neki drugi put.
Ceo život smo u grču, frci i jurnjavi za parama.
Da li ste nekad od nekog čuli, da je zaradio dovoljno i da mu ne treba više para.
Ne, ne mislim na ove razne priloge u novinama i na tv-u nego da li ste VI čuli to od nekoga?
Garantujem da je to imao prilike da čuje izuzetno mali broj ljudi.
Šta mi to u ovoj zemlji zapravo plaćamo?
Uslugu? Dobro urađen posao? Kvalitet? Nečiju stručnost, jer je on uložio te iste pare u školovanje pa sad mora da mu se to isplati?
Obzirom na stanje u školstvu i program mislim da ipak nije to u pitanju.
Šta mi plaćamo?
Zagađenu vodu koju pijemo?
Zagađeni vazduh koji udišemo?
Čemer i jad u školstvu, zdravstvu, sudstvu…Šta?
Kad dođe ta granica ” dovoljno para ” ?
Šta to zaista znači?
Znam, znam. Duševni mir je bitniji od svega toga ali da se ne lažemo i duševni mir košta.
Otišao sam na Karibe, na Tajland, Kambodžu, Tunis, Pičku Materinu i tamo sam pronašao sebe i svoj duševni mir. Jeste karikiram ali malo ko je ovde u Srbiji pronašao duševni mir a da bi otišao negde u potragu za srećom i duševnim mirom, ponovo ista priča. Moraš imati para da bi sebi to priuštio!
Možda nas je ipak ubio napredak civilizacije.
Sve više mi se čini da smo bili bolji ljudi, dok smo bili na jednostavnijem…Primitivnijem, plemenskom nivou.
Jebemo se, rađamo se, jedemo, seremo, lovimo koliko nam treba za hranu, živimo u čoporu.
Ne diramo prirodu, priroda ne dira nas osim u nekim okvirima potrebnim da ostane balans u kosmosu.
Pomračenje Meseca.
Super Mesec.
Krvavi Mesec.
Ja iskreno smatram da je odavno došlo vreme za novu veliku čistku na planeti.
Pa…Da se ne ljubimo.

Koliko koštaš?

Pljuvka po Snup Dogu zbog Ljupke.
Šta vam bre nije jasno? Sakupite milion dolara i eto Snupa u vašem klipu snimanom web kamerom!
Prekinite da se zgražavate kao da prvi put čujete za tako nešto.
Kao da naše zvezde, javne ličnosti to ne rade!

Naše javne ličnosti će vam doći na otvaranje vašeg kafića, prodavnice obuće, na jedanaesti rođendan vašeg deteta, samo ako im pogodite cenu.
Kažu Snup vam ostavlja ortački komentar na Instagramu za pare.
Fuj, govno jedno kapitalističko!
Čekaj, čekaj stani bre!
Koliko koštaju retvitovi i odgovori na Tviteru kad su u pitanju ne samo javne ličnosti, nego ovako javne koliko sam i ja?
Mislite li zaista da ne naplaćuju?
Raspitajte se malo bolje.
Naravno da su takvi u manjini ali ih ima.
Kao što možeš kupiti pratioce na društvenim mrežama, tako možeš kupiti i komentar naših javnih ličnosti.
Da li je to profitabilno i da li vam to donese nešto više od nekog sajber statusa, zaista ne znam. Nisam još probao ali kontam da ima tu nečeg, čim se mnogi odluče na takav potez.
Jebeš ga, em je kriza em ponovo ona priča o ponudi i potražnji.
Verovatno dosta zavisi i od toga šta vam je cilj i kakav efekat želite da izazovete.
Šta mislite zašto često javne ličnosti plate raznim novinarima da ih slikaju u kojekakvim kompromitujućim situacijama, umesto da novinari dobro plate šansu da naprave takvu ekskluzivnu fotku?
Pa ovi rialitiji koje gledate, pa u njima je 75% stvari namešteno.
Ko koga pljuje ove nedelje, ko će sa kim da se kresne…
Kapirate li da je većina stvari oko nas ništa drugo nego obična laž i foliranje?
Vlade se između sebe dogovaraju gde će koju krizu da izazovu.
Krizu koja donosi glad, nesreću, smrt…
Sve se to debelo plati nekome da bi odradio prljav posao.
Nesreća je profitabilan posao, upamtite to.

Hajde da ratujemo kao devedesetih!

Zatvaraju se granice, podižu se zidovi, podižu se bodljikave žice, zvecka se oružijem, upućuju se protestne note, daju se sa najviših instanci nepromišljene izjave, zapaljivi govori…

Podseća li vas sve ovo na nešto?
Jesam imao svega 11-12 godina ali mene užasno podseća na početak balkanskih igara.
Sećate se onda kad smo se svi poklali par meseci nakon što smo se još uvek kleli u bratstvo i jedinstvo?
Kleli pa se klali.
Jedno slovo menja mnogo toga.
Sad svi imamo svoje malene prćije i baš nam je super.
Klali smo da bismo se mirili ali ne međusobno, nego sa time da smo razjebali nešto što je bilo daleko veće i perspektivnije od ovoga što smo dobili.
Šta je cilj svemu ovome? Kome to ide u prilog da se ponovo dižu tenzije koje se nikad nisu ni slegle ljudski?
Ko će izvući najviše koristi ako Balkan prokrvari ponovo?
Šta ja imam od toga? Šta bilo ko od ljudi koji čitaju moje tekstove ima od toga?
Koja je poenta svega ovoga?

Da li je moguće da još uvek nismo preležali dečije bolesti i da ćemo ponovo zagristi istu bačenu kost od strane raznih interesnih grupa koji furaju priču o ujedinjavanju Evrope, dok nas pokušavaju da spuste na veličinu plemena?
Imate li mozga ljudi?
Ja sam prvi bio za EU ali vremenom sam skapirao koliko je to zapravo velika podvala.
To se danas i dokazuje u praksi.
Sama ideja EU je odlična u teoriji. Mogli smo svi lepo da izvučemo korist iz te priče, da je sve to tako urađeno i u realnosti.
Sve više verujem u priču Zlatne Milijarde. Potražite na Youtube ako ne znate o čemu pričam.
Da li znate da je otvoren Trezor Sudnjeg Dana na Islandu?
Da li znate šta to znači?
Guglajte ako ne znate, zaista bi bilo bolje da obratite više pažnje na takve stvari nego na dnevnu politiku koja se servira.
O tabloidnim vestima da i ne govorimo.
Takve stvari se plasiraju da bi daleko krupnije, bitnije vesti prolazile mimo vas.
Potpuno sam ubeđen da se sve te neverovatne izjave raznih političara iz zemlje i regiona daju u međusobnom dogovoru.
Mi smo obično topovsko meso, po dobrom starom običaju.
Zanima me samo koliko smo svesni toga i koliko ćemo sebi dozvoliti ovaj put, da budemo izmanipulisani.
Ne može niko da me zajebe nekoliko puta na istu foru, osim ako mu ja to ne dozvolim.
Pamet u glavu, dupe uza zid.

Snupe Dože!

Neka devojčica je napravila spot sa Snup Dogom u sklopu projekta neke naše media grupe.
Devojčica ne zna engleski a isto tako i ni samo pevanje joj nije jača strana.
Pesma čak nije ni ono što ja nazivam club shit. Kao da je neko napravio sprdnju i umiksao Getu i Doris B.
Iz mog ugla slušano ovaj put a ne gledano, vrednost nula bodova.
Masovno se ljudi sprdaju na njegov i njen račun ali…Ona je snimila pesmu sa Snup
Dogom a mi nismo.
Kapirate?
Ona spot sa izvođačem sa A liste, mi govny!
Ovo je činjenično stanje, devojčica je ispunila svoje snove.
Dok mi šta?
Evo ja tu jedem govna i pišem nešto, vi me čitate a ona ima saradnju sa Snup Dogom.
Snup kakav je da je i dalje je kultna ličnost.
Veći deo svoje imperije je stvorio preko porno industrije, ne znam da li ste to znali?
Snup je dete iz geta, on je ona Real Thing tj. Prava Stvar o kojoj sam između ostalog pisao, dok sam pretresao našu rep scenu.
Njemu se može da snimi i ovakvo sranje i da mu to ništa se ne odrazi na posao.
Devojčica je ubola premiju.
Meni malo zvuče kao najava za Teletabise ali šta je da je, ona može u svom mikrokosmosu da se hvali pesmom sa Snup Dogom.
Odavno smo svedoci da umetnost nije ono što zadovoljava široke narodne mase, tako da možda ova pesma i dobije prođu.
Mi ćemo je i dalje pljuvati, jer to nam je omiljeni nacionalni sport.
Ja sam mu konkretno, poslao poruku da ga pitam zašto je to uradio kad većina ovde i ne zna ko je devojčica…
Možda mi neko i odgovori.
Da se ne zajebavamo, odgovor već znam i sam.

Prodavačica ljubavi i još ponešto

Trebalo bi da pročitate.

OnaKojaNeCuti

Protegla se preko kreveta da uzme cigaretu da je zapali. Čežnjivo je uvukla prvi dim u pluća – bio joj je preko potreban. „Vidimo se sledeće nedelje?“ pitala je muškarca koji se žurno oblačio. „Da“ reče on. „U isto vreme, na istom mestu – kod tebe“, tiho se zacerekao i pljesnu je po goloj zadnjici. „Mala, opasna si. Imaš nešto u sebi što me stalno vuče da dolazim kod tebe, iako ih još milion imam u imeniku.“ Pogledala ga je ispod očiju, onako kao što samo ona to ume. A u stvari jedva je čekala da ode. Da ostane sama, bar na pola sata, jer nikada se nije znalo kada će sledeći doći.

Stančić u kome je prebivala bio je malen, jedva garsonjerica. Iako mala sobica, bila je jako lepo sređena. Ne nešto bogata nameštajem, jer nije ni moglo bogzna šta da stane – krevet na razvlačenje, stočić i mala…

View original post 739 more words