A možda Novi Sad ipak vrši diskriminaciju

Pre neki dan nas je bila gomila u invalidskim kolicima u protestnoj šetnji Novim Sadom.
Ništa neke batine. ” Novim Sadom neće invalidi šetati ”
I slične forice?
Pa i nije bilo potrebe jer koliko je ljudi okrenulo glavu, isto mu dođe kao da ste nas gađali Molotovljevim koktelom.

Ne kažem, neki su prišli i informisali se o čemu je reč ali zato većina…
Većina je okretala glavu na drugu stranu, jer ako nas ne vide onda i ne postojimo.
Ja diskriminaciju do tog trenutka u svom gradu nisam imao prilike da osetim ali se očigledno situacija promeni kada se na istom prostoru nađe više ljudi u invalidskim kolicima.

Pitam se samo da li su u masi tih ljudi bili i oni koji mi svakodnevno šalju poruke podrške, ohrabrenja i hvale moj način pisanja i borbu koju vodim.
Koliko takvih je u subotu bilo među nama a koliko među onima koji su sa gađenjem na licu prolazili pored nas.
Shvatam da je to vizuelni šok ali to i dalje ne menja činjenicu, da je mnoštvo ljudi koje se u tom trenutku zadesilo u gradu, ispoljilo neverovatno visok stepen malograđanštine.

Kako ste svoj potez objasnili svojoj deci?
Šta ste im rekli, zašto da ne gledaju?
Zašto sklanjaju pogled?
Možda će vaše dete videti drugo dete koje ne hoda, pa sutra i ono neće hodati?
ŠTA!?

Grade moj? Grade kulture, raznolikosti, tolerancije?
Šta je problem?
Kakvo je onda tek stanje u manjim gradovima, mestima, selima?

Sledeći put ćemo zakačiti žute trake oko ruku a vi nam ispišite brojeve.

Oni koje me poznaju i znaju moj stav o svemu tome, shvatiće do koje mere je ovo bilo vidljivo kad je mene uspelo da isprovocira.

” Gde si sada 021, šta ti ne valja…”

Advertisements

12 thoughts on “A možda Novi Sad ipak vrši diskriminaciju

  1. Kao dete bila sam pacijent bolnice na Banjici.Bilo je traumatično iskustvo.Deca imaju nastavu i danas,ali ne znam da li roditelji imaju mogućnosti da budu kraj svoje dece.Kasnije na rehibilataciji u Melencima,često sam čula jauke i plač dece u sali za vežbanje.Tada sam imala 12.godina. Naučila da moram da budem srećna ,što mogu da koračam…Ali,sve je više otuđenosti i problema…a strah je ogroman

    • Sa 12 godina sam operisala skoliozu i spondilou na Banjici. Sada me ocekuje jos jedna operacija. Postoji rizik… Toga sam se naslusala. Bila sam 7 meseci u gipsu. Da, vikali su mi ponekad deca da sam invalid. Samo mi nije jasno bilo zasto mi to vicu. Ok, jesam invalid, paaa??? I da, sklanjali se od mene kao da cu ih zaraziti.
      Sada imam samo jake bolove koje stvaraju nervozu i ogranicavaju mene ovako energicnu da setam puno, trcim itd, nastavim sa sportom.
      ALi ako treba i obe noge i obe ruke, samo da mi nije njihovog mozga! Sve ostalo moze.

  2. Dok sam bila dete, učili su me da ne gledam upadljivo u osobu koja ima neki fizički nedostatak. No, učili su me i da lljudima treba pomoći. Od tada se mnogo toga promenilo, najviše u pogledu omogućavanja invalidima da se kreću, ranije nije bilo ni kolica, da se školuju, sve je više škola i fakulteta koji su prilagođeni.
    Ne mislim da su ljudi okretali glavu iz predrasuda. Pre mislim da je to zbog nemoći, jer ne mogu pomoći svima je teško. Ima nas svakojakih, ali se svest ljudi po malo menja. Nedovoljno je to, znam i sporo je to. U skladu je sa opštim stanjem u državi.
    Ne oslobađam odgovornosti, ne opravdavam, pokušavam da razumem.
    Mislim da bolje znam sitaciju od većine, jer sam imala dve, a sada jednu veoma blisku osobu u porodici bez mogućnosti da hoda. Možda je zato mojoj ćerki u gimnaziji najbolja drugarica bila devojka u kolicima, jer je gledajući svoje rođene tetke stekla empatiju, iako je njena drugarica bila omiljena u škkoli.
    Ne opravdavam ponašanje ljudi, mada znam da bi mnogo značilo da su pitali o čemu se radi, da su se pridružili.
    Znam, malo se toga promenilo i nedovoljno. Zahtevanje da lekarska komisija lično vidi invalida radi odobravanja naknade za tuđu negu, a pri tom nema ni rampe ni lifta je diskriminacija. Tako, oni kojima porodica pomaže lakše se snalaze. Moj muž je sam na rukama nosio sestre, jednu po jednu do kola i od kola do komisije i još svašta nešto. Zato podržavam, za te ljude mora postojati više prava, više načina da se uključe u zajednicu, više posla, kao što bi moralo imati i za lečenje bolesne dece.
    Preostaje mi da psujem…

  3. I ja verujem da većina nije okrenula glavu zbog predrasuda, ali da smo amorfna masa, to je valjda već jasno. Ima i onih koji ne umeju da se suoče sa stvarima koje ne bi želeli sebi. Staviš prstiće u uši, po jedan kažiprst u svako, i pevaš lalalalalalal

    Ti si super cool lik i jako si lep kada si nasmejan. Keep it real, baby.
    :*

      • Nemam ja, realno, tu percepciju, ali znam da toga ima, i ne mogu da zamislim. Ljudi ne uče decu ni da se ponašaju normalno sa drugom decom koja imaju neki problem, recimo problem u porodici. Dečak o kojem na neki način brinem i koji živi sa bakom jer su mu mama i tata pravili gluposti i sada otkajavaju grehe, ima problem na sportu jer je jedna majka saznala, pa je raspričala svim roditeljima i svoj deci, koja su ga, naravno, odbacila. Onda smo išli kod trenera koji je to rešio. Ja priznajem da sam poželela da mogu da tu ženu da otresem pogledom, kao pacov kokošku u onom eksperimentu. I zbog toga me je sramota, ali samo malo.

  4. Sjajan tekst! Vec par dana razmisljam da ti/Vam pisem zbog svoje dileme. Elem kako prici osobi sa invaliditetom a da je ne uvredis, ne budes snishodljiv ili nadmen? Sa decom je lako! Bez problema stupaju u kontakt. Ali kako sa odraslima? Ako primetim da zbog gomile ogranicenja koja postoje osobi sa invaliditetom treba pomoc kako da to uradim a da ga ne povredim? Da li uopste zeli moju pomoc? Ako vidim da osoba u kolicima ne moze da uzme sa pulta mesare svoju robu da li je drsko ako mu je dodam? Kad pruzam pidrsku a kad ispadam nametljiva?
    Svako dobro!

    • Jao ja iskreno ne znam šta da vam odgovorim. Ja se generalno gledano postavim jako drsko prema ljudima koji su snishodljivi, kao i prema osobama sa invaliditetom koji se vade na patetiku i malodušnost. Ne tolerišem ni jedno ni drugo. Nemam problema ako neko hoće da mi pomogne nešto što smatram da nisam sposoban da uradim i ne vidim razloga zašto bi to ikoga vređalo ali da, takvih ljudi ima mnogo.

  5. Deca su surova prema drugoj deci ako su ta druga deca različita u bilo kom pogledu. Nisu ih roditelji naučili kako da se ponašaju. Nisu ni mogli da ih nauče jer su i sami surovi i sebični. Čast onima koji su OK.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s