Oktobar i slične gadosti

” Kad dođe Oktobar i kiše padaju…” – kaže Hari Mata Hari da se seti nje i da pomisli na nju.
Ne znam u meni Oktobar budi strepnju.
Plaše me kiše i talasi.
Plaši me kolektivna amnezija i apatija.
Plaše me grandiozni projekti jer oni nekako umanjuju važnost oni daleko bitnijih.
Znam, poplave bejahu u maju ali isto tako znam da kišna sezona sad kreće.
Zamislite uz svu krizu u kojoj smo, uz svu najezdu izbeglica kakva katastrofa može da nas pogodi.
Koliko smo spremni na scenario velikih kiša, koje donose velika razaranja, velike zaraze?
Da li smo popustili sa pritiscima na nadležne da se takve stvari preduprede a ne popravljaju?
Da li postoji svest o tome da je potrebno u korenu saseći uzrok a ne lečiti posledice?
Pokazali smo da nismo baš spremni ni da lečimo posledice, zašto onda ne postoji preterano jaka volja da se suzbije uzrok?
Stekao sam utisak da smo mi malo kao one životinjice za koje mnogi tvrde da su suicidne.
Da li je to stvarno slučaj kod nas?
Da li imamo neku genetsku grešku da zdušno radimo na tome, da nestanemo?
Da li smo izdali i svoje bogove i prirodu?
Da li je u pitanju njihova kletva ili urođen osećaj griže savesti.
Da li smo samo nemarni?
Ja nemam odgovore na ova pitanja ali se plašim da slepo marširamo ka ambisu, bez ikakve volje da skrenemo sa tog puta.
Možda je tako i najbolje.
Možda je to naša misija.
Da nestanemo.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s