Sramota me je Novi Sade

Svako malo sranje dođe iz ove prestonice kulture…
Iz ovog mog nekada davno, rodnog grada.
Ne, neću da vam kenjam o svim nedaćama koje su nas snašle, o talasu izbeglica koji su ga izmenili, o ludom vremenu u kojem živimo, o siromaštvu, o ratovima, sankcijama…
Zato što su to sve bedni izgovori za ono u šta smo se pretvorili.
Juče je neko kod Klisanskog mosta ubio još jednog labuda.
Nisu bili dovoljni svi oni u proteklih par godina.
Nisu bili dovoljni ni ovi poslednji.
Pronašao ga je savesni momak, student.
Pokušao je sa svojim drugovima sve što je u njegovoj moći.
Pokušao je da pozove one koji bi po zakonu i logici trebali da budu nadležni za to…
Ponovo prebacivanje odgovornosti.
Ponovo muk.
Ponovo još jedno živo biće koje je izgubilo bitku sa čovekom.
Ponovo će nas svega nekoliko izaći da protestuje zbog ovoga.
Ponovo će svega nas nekoliko da traži odgovornost za ovo.
Ponovo ćete nas pljuvati i ismevati.
Ponovo ćete za par dana pričati kako se niko nije setio da prozove odgovorne.
Ponovo ćete se vratiti svojim bednim, preplašenim polu životima.
Ponovo ćete me tapšati po leđima i stezati mi ruku kad me sretnete, govoreći kako sam novosadski Če Gevara i Don Kihot i kako me obožavate i podržavate moju borbu.
Ponovo će me biti sramota i u moje i u vaše ime.
Ponovo ćete kukati i kenjati po društvenim mrežama o stvarima koje ne razumete.
Ponovo ćete apelovati na neke druge ljude da poduzmu nešto i promene kvalitet vašeg života na bolje.
Ponovo ćete se busati u grudi kako ste pravi Novosađani sa jedne strane a vi drugi, kako volite ovaj grad kao da ste rođeni u njemu. Neki ćete ga srozavati još niže nego što jeste, ako je to ikako moguće.
Ponovo ćete zaspati snom pravednika dok ja ne mogu da zaspim jer me guši vaš strah, vaša samoživost i vaše licemerje.

Ponovo sve u krug, dok se priroda ili Bog ili u šta god već verujete, se ne smiluje nad preostalim živim svetom koji je uspeo da izbegne pravednu ljudsku ruku i otvori ponovo Pandorinu Kutiju i ne satre ovu grešku prirode, koju nazivamo Čovekom.

Osobe sa invaliditetom i odnos društva prema njima

Brojni štampani i elektronski mediji, kao i društvene mreže na Internetu, veliku pažnju poklanjaju trenutnim političkim zbivanjima, crnoj hronici i zabavi. Ovo je neko moje lično mišljenje, na osnovu uvida u sadržaj navedenih medija.

Do nedavno o invalidima u Srbiji se ćutalo. Mediji nisu izveštavali o njima, zakonodavci nisu menjali zakone vezane za njih i društvo je sa nekim predrasudama gledalo na osobe sa invaliditetom ( u daljem tekstu OSI ).

Od 2009.godine, do danas, stvari su se pokrenule sa mrtve tačke, ali je još mnogo problema ostalo nerešeno.

Prema podacima koje sam našla na sajtu  http://www.noois.rs/ broj osoba sa invaliditetom u Srbiji u 2012.godini iznosi više od 700 hiljada, a čak 70 posto tih ljudi je siromašno.

Pored već poznatih arhitektonskih barijera na koje nailaze, OSI osobe imaju i probleme sa ostvarivanjem svojih prava u institucijama koje su nadležne da pomognu.

Invalidske penzije su male, povlastice postoje ali je njih teško ostvariti. Država Srbija nema svoj zakon o invaliditetu. Na isti način se tretiraju ratni vojni invalidi i civilni invalidi. Mislim da su RVI, za nijansu u boljem položaju od običnih invalida jer su u češćem kontaktu sa nadležnima koji o njima brinu ( opštinske službe za rad sa vojnim invalidima i nadležno Ministarstvo ).

Sve ovo pišem jer sam ogorčena. Od rođenja imam cerebralnu paralizu, i tek onda kada sam pokrenula postupak za odlazak u invalidsku penziju, rečeno mi je gde treba da se lečim, i koja prava sam mogla da ostvarim još kao dete. Mojim roditeljima niko nije rekao kakva imaju prava. Nije im rečeno da treba da se lečim u Specijalnoj bolnici za cerebralnu paralizu, nije im rečeno da imam pravo na banju, nije im rečeno..

Sebe nikada nisam, niti gledam kao invalida. Trudim se da ne pokažem slabost koju imam na levoj strani tela. Jedino ortopedski problemi pokazuju da sam drugačija.

Invalide u kolicima sam mnogo puta sretala na ulici. Uvek sam im pomagala. Nikada ih nisam sažaljivo posmatrala, niti se tako ophodila prema njima.

Danas primećujem poglede ljudi koji mi ustaju u prevozu jer hodam sa štapom. Gledaju sažaljivo ili pitaju šta mi se desilo.

Na sreću, radila sam u dobrom kolektivu koji je imao veliko razumevanje za mene.

Ali, ovo nije tema o meni. Ovo je tema o OSI osobama i odnosu društva i države prema njima.

Zakon kojim se omogućuje tuđa nega i pomoć postoji, primenjuje se u praksi, ali..Mnoge osobe sa invaliditetom teško dolaze do ove pomoći. Definisano je da neko mora da bude potpuno nepokretan, da ne može sam da obavlja osnovne životne radnje, da se oblači, jede, i taj neko dobija tu novčanu pomoć. Međutim, pravo na pomoć imaju i oni koji su na dijalizi i pokretni su. Dobijaju i oni koji su u radnom odnosu, ali imaju status invalida. Malo konradiktorno zar ne? Spominje se tu i demencija, ali nije određeno u kom stadijumu, koje su bolesti izazvale demenciju i sl.

Zakon o invalidnosti koji nije donet treba da jasno definiše sva ova pitanja.

O odnosu društva prema invalidima pisala sam poučena ličnim primerom. Ljudi sažaljivo gledaju i komentarišu. To vređa ličnost osobe koja je u kolicima ili nosi štap ili hoda sa hodalicom. Predrasude su jače od promena stava prema OSI.

Država ima maćehinski odnos prema OSI, u odnosu na penzionere, na primer. Slažem se da su penzioneri ugrožena socijalna kategorija, a šta je sa decom OSI?  Nekako se stiče utisak da se veća briga posvećuje trećoj generaciji, a da deca i mladi invalidi stoje negde na dnu liste prioriteta. Da je drugačije, ne bi bilo priloga na televiziji Pink o deci kojoj treba pomoć. Emisija je skinuta sa programa a zvala se „Priče koje piše život“. Pored dece obolele od teških srčanih bolesti, pored ponekog starijeg invalida, najviše je bilo dece obolele od cerebralne paralize.

Država ne finansira lečenje cerebralne paralize u ranom uzastu pomoću matičnih ćelija. Ta stavka ne postoji u zakonima koji određuju koje se sve bolesti i poremećaji leče preko Fonda za zdravstveno osiguranje.

Lečenje CP u ranom dečijem uzrastu, pomoću matičnih ćelija, daje dobre rezultate. Već mesecima se na Facebooku prikuplja novčana pomoć za malog Necu koji ima šanse bolje da hoda, ukoliko mu se omogući lečenje.

Da li je društvo u celini, sa ogromnim brojem nezaposlenih lica i sve većom stopom siromaštva spremno da se uključi u humanitarne akcije? Roditelji bolesne dece se snalaze. U istoj situaciji su i roditelji dece obolele od nefrotskog sindroma, od Daunovog sindroma, autizma.

Ipak, nije sve tako crno. Nedavno je zaštitnik građana pokrenuo inicijativu da se roditeljima OSI dece omogući kraće radno vreme.  U planu su još neke izmene i dopune zakona koje se tiču ove kategorije stanovništva.

Poražavajući je procenat siromašnih invalida. Sedamdeset posto! Previše.

Za lečenje paraplegičara, za lečenje od multipleskleroze, za lečenje CP, i ostalih stanja i bolesti potrebno je izdvojiti mnogo novca. Mnogima se ne prizna pravo na pelene, pa se one kupuju. Uz njih ide i „kozmetika za invalide-kreme protiv dekubitisa i sl“, lekovi, odgovarajuća ishrana. Gde je tu stavka za taksi kad treba da idu kod lekara?

Tema je kompleksna. Ozbiljna i bolna. O ovome se uglavnom ćuti. Malobrojne su lokalne samouprave koje ozbiljno rešavaju ovaj problem i pomažu OSI osobama koliko im budžet dozvoljava. Kao primer opštine koja pomaže invalidima izdvojiću beogradsku opštinu Voždovac, a iza nje sledi i Zvezdara. Ne poznajem stanje u unutrašnjosti Srbije.

Kako se vi ophodite prema OSI? Da li šaljete humanitarne SMS poruke? Šta mislite o ovoj temi?

Izvor teksta i blog autora: Rada72

Prozor

Dva čoveka, obojica teško bolesni su ležali u jednoj bolničkoj sobi.
Jednom čoveku je bilo dozvoljeno da sedi sat vremena dnevno, kako bi mu se cedila tečnost iz pluća.
Njegov krevet se nalazio pokraj jedinog prozora u sobi.
Kreveti su im bili tako namešteni da drugi čovek nikako nije mogao ni da vidi prozor iz svog ugla.
Drugi čovek je bio prinuđen da sve vreme leži na leđima.

Pričali su često satima.
Pričali su o porodicama, domu, služenju vojnog roka, o tome gde su išli na odmore, gde su sve putovali…

Svakog popodneva čovek pored prozora bi seo na krevet i prepričavao ovom drugom, šta sve vidi kroz prozor opisujući mu ljude koji prolaze.
Čoveku koji je morao da leži u krevetu je tako vreme brže prolazilo, proživljavao je sve te ljude, scene, mirise toliko živo u svojoj glavi, kao da nije vezan za krevet.
Prozor je gledao na predivan, živahan park sa jezercetom u kojem su bezbrižno plivale patke i labudovi.
Jezerce u kojem su deca puštala svoje brodiće na daljinsko upravljanje.
Zaljubljeni parovi su se šetali među alejama prepunih cvetova raznih boja.
Opisivao mu je sve to, predivne pejsaže i konture grada koji se video u daljini.
Opisivao je dok je čovek u krevetu ležao sa zatvorenim očima zamišljajući jasno sve to.

Jednog toplog popodneva prolazila je neka povorka sa duvačkim i žičanim orkestrom.
Iako nije mogao ni da čuje šta sviraju, čovek koji je ležao u krevetu je mogao da zamisli ceo taj događaj, toliko verno mu je njegov kolega iz sobe sve prepričavao.
Odjednom proleti mu misao kroz glavu: ” Zašto on može da vidi sve i da uživa u prizoru, dok ja ovde ležim i vidim samo plafon?! Nije fer! ”
Kako je vreme prolazilo postajalo mu je sve neprijatnije zbog toga što je pomislio ali kako su prolazili dani, sve više mu je nedostajao spoljni svet i sve više je bio ozlojeđen iz razloga što on ne može da vidi svet barem kroz prozor.
Ta misao ga je sve više obuzimala.

Jedne noći dok je ležao u krevetu i gledao u plafon boreći se sa nesanicom,
njegov cimer odjednom je dobio jak napad kašlja.
Davila ga je tečnost u njegovim plućima.
Drugi čovek je sve to nemo slušao iz svog kreveta.
Slušao je pokušaje svog cimera iz bolničke sobe, kako pokušava da stisne dugme, koje alarmira medicinsko osoblje.
Slušao je, gledao i nijednog trenutka se ne pomerivši.
Nije ni pokušao da stistne svoje dugme.
Za manje od pet minuta kašalj i grozničavi pokušaji da dođe do vazduha su utihnuli.
Mrtva tišina…

Sledećeg jutra, sestra ušavši u sobu da ih spremi pre vizite, zatekla je beživotno telo jednog od dva pacijenta.
Pozvala je doktora, vidno potrešena i rastužena.
Doktor je došao, konstatovao vreme smrti i pacijenta prekrivenog čaršavom su izgurali iz sobe.
Ćutke, bez ikakvih emocija.

Ubrzo nakon toga pacijent koji je ležao na leđima je pritisnuo svoje dugme i pozvao sestru.
Zamolio ju je ako mogu da ga premeste u krevet čoveka koji je preminuo prošlu noć.
Čoveka koji mu je danima bio prozor u spoljni svet.
Želeo je da sad on ima svoj pravi prozor pokraj kreveta.
Preneli su ga i spustili u toliko željeni krevet.
Spustili ga i izašli iz sobe.

Čovek se uz tešku muku i bolove pridigao na laktu jedne ruke, drhteći od uzbuđenja što će napokon on moći sam svojim očima da vidi svet…
Polako se okrenuo da baci svoj prvi pogled kroz prozor.
Okrenuo se i video zid.
Prazan zid, bez prozora, bez ičega…

Priča mi se jako svidela pa sam je preveo sa engleskog i prilagodio.
Ko je autor, nisam uspeo nigde da pronađem.

Prisećanje broj ne znam ni ja koji

Ima tome više od dvadeset godina.
Ortakovi roditelji su držali trafikicu u sklopu kuće praktično.
Bilo je leto, mi smo blejali po kvartu.
Neki bezvezan dan je bio, da li utorak ili sreda ne sećam se.
Uglavnom neki od onih dana kada nismo imali tada gde da izađemo.
Bilo je malo zajebanije vreme od ovog u kojem živimo ratovi, sankcije i cela ta frka nakon raspada SFRJ.
Svi su bili na kraju živaca, ne kao ovi danas što nešto stalno kenjaju na društvenim mrežama a nemaju kohones da izađu napolje i to ponove, nego ono vreme protesta, batinanja na istim i to sve što se dešavalo.
Ljudi su bili mnogo nervozniji, samim tim i organi ovi…Plavi organi.
Oni su bili nervozniji isto nego ovi danas.
Uglavnom, mrak je već uveliko pao mi blejimo na ulici u delu grada koji tad baš i nije bio od popularnijih.
Jebem li ga, odrastao sam tu i meni je uvek bilo čudno zašto ljudi zaziru da noću idu kroz njega, kao da tamo ima ne znam ni ja koga.
Posle sam shvatio da smo i mi bili jedni od tih ne znam ni ja kojih.
Takvo je vreme bilo. Takvo je manje više i ostalo.
Danas se mnogo više puca i bode ali mi smo se daleko češće pesničili, nego što to imam prilike da vidim danas po ulicama.
Koliko god nenormalno ovo vreme bilo.
Uglavnom sedimo mi tako pred ortakovom gajbom i kreće bizarna situacija potpuno.
Dobro, možda ne situacija koliko konverzacija.
Prilaze nam dva plavca da nas isproveravaju i valjda malo poplaše zatiču omanji čopor nadrkanih klinaca.
Jebeš ga, devedesete.
Većina nas je tripovala “Vidimo se u čitulji”.
Upasivale su se ne samo trenerke u farke nego čak i kombatice.
Dobro nije baš da su se upasivale, da je bio neki trend više sam ja upasivao.
Nebitno…

– Dobro veče momci!

– Dobro veče.

– Šta radite tu?

– Ništa…Sedimo, pričamo, pušimo…

– Baš tu ste našli sad da sedite jel? Pa dobro, vi tako i kući sedite na trafici?!

Mislim se jebo mater ako nije Alan Fant i Skrivena Kamera. Nema šta drugo da bude jer u to vreme Skrivena Kamera nije snimana u našoj produkciji.
Gledam pandure ne liči mi na Alana nijedan ali dobro.
Reko garant sam ja već kući i spavam u krevetu, nisam trebao da jedem onaj mastan burek, uvek sanjam neke gluposti kad jedem nešto teško pred spavanje.
Posle dvadesetak sekundi tišine, kaže ortak:
” Pa sedimo!”
Au buraz mislim se ja, ajde što si ti kurčevit i nepromišlje ali što će sad zbog toga, sve nas otresti zbog toga, kao siromah slinac.
Gledamo se u neprijatnoj tišini!

– Mali nemoj da pametuješ…
– Ali ne pametujem, ovo je moja kuća. Trafika je od mojih roditelja!

Gleda pandur nas, gledamo pandura. Gledamo se međusobno.

– Sedite tu i budite tihi! Nemojte tu da se dernjate, da smetate ljudima koji ujutro rade.

Ćutke se razilamo.
Od tada smo se skupljali na nekim drugim mestima.
To je bila jedna od veoma retkih situacija kad ja nisam jednostavno imao spreman adekvatan, neki gluplji odgovor…

Ne znam koliko će vam ovo sve biti smešno kad pročitate.
Ne znam ni koliko je tačno nama sve to uopšte bilo smešno u tom trenutku…
Kasnije je to postalo antologijska anegdota.
Mi smo ti klinci iz vica koji sede na trafici…

Lepa Protina Kći i slična devijantna ponašanja u omladine

417019_102315483231127_2019789054_n
Koliko god ja voleo Đolišku i celu njegovu porodicu i koliko god mi bili prijatelji a zaista ga smatram prijateljem i koliko god ja obožavao njegove pesme i knjige i sve one priče između pesama na koncertima…Čak sam neka drugarstva rasturao zbog raznih gluposti o njemu i njegovoj porodici, ne znam možda nisam objektivan ali je definitivno jedan od onih ljudi koje ne dopuštam da neko preda mnom uzme u usta u negativnom kontekstu i imam razloga za to, to je neka konstanta koja se ne menja…
Da, Beba je na drugom mestu po hijerarhiji u toj priči, jednostavno me ne interesuje vaša impresija i iskustvo, ja znam kakva je prema meni i znam koliko je volim i cenim.
No nisu oni trenutno toliko bitni za ovu priču, bitna je jedna pesma Đoletova na kojoj su mnoge generacije odrastale.
Pesma Lepa Protina Kći.
Jedan od mojih favorita, pored Ako Umrem Mlad, Čivutski Vrt, Ćaletova Pesma, Kad Odem, Uspavanka Za Dečaka, Plava Balada i naravno, Naposletku.
To su neke pesme koje me onako, baš do kraja sjebu ako ih slušam jedan na jedan sam sa sobom.
Volim to Đoletovo igranje rečima, nekima je to patetika a nekima više od umetnosti i ok, poštivam.
Moj stav je takav kakav je.
Priča vezana za Lepu Protinu Kći, kad je slušate skroz je onako u nekom fazonu Pop Ćire i Pop Spire i tog nekog vremena.
Vremena čika Jove Zmaja i Nevena…
Da se vratim na početak priče, koliko god je ja voleo Lepa Protina Kći može da se posmatra i iz potpuno drugačijeg ugla.
” Još sam bio sasvim mlad, neke barske ptice sam lovio tad.
Kad je došla da se kupa, lepa protina kći. Nije znala gde sam ja, da je gledam krišom kroz trsku i šaš…”
Ajde sad ovaj tekst prebacite u današnje vreme.
U ovo vreme poremećenih sistema vrednosti, vreme napredne tehnologije i raznoraznih gedžeta.
Ja tačno imam pred očima sliku nekog nedojebanog bubuljičavog klinca koji slučajno vraćajući se gajbi kroz livade i šljivike, čuj mene gajbi, vraćajući se u svoje malo kraljestvo koje se sastoji iz nekog mračnog sobička sa krevetom i stolom na kojem je komp, zidom prepunim postera i naravno igra se LOL i slične te simpa si mi skroz, igrice…Naleće u obližnjoj baruštini kod njegovog rodnog Mojmilova, na klinku koja je pošla na noćno kupanje i jednom rukom vadi vršnjaka a drugom telefon sa kamerom i igra se Tomasa Vozića…Ćućućućućućuću…
Je l` kako jedna krajnje romantična priča poprimi drugi tok?
Zato ga današnji klinci i slabo kapiraju.
Skloni su da sve banalizuju i obezvrede.
Zbog toga većina od njih od cele pesme kapira najbolje onaj deo:
” Ljubim dobre, ljubim lake…”

No nisu deca kriva što posle takvog iskustva u svojim virtualnim svetovima prave model te iste na koju su vozili voz…
Jao jebote mislim da sam sad skapirao i poentu pesme od Goblina…” Ja bih vozio voz…”
Dobro, o tome nekom drugom prilikom.

Eto za nekog je Lepa Protina Kći a za nekog je voajerizam.
Sami odaberite šta vas više radi.

Pokušaj da razumeš

Kad završiš sa čitanjem ovoga što imam da kažem, zatvori oči i zamisli sve to.
Reci mi nakon toga kako se osećaš i da li sada bolje razumeš neke stvari.

Tek što je došao na svet i postao svestan koliko toliko sebe, svoje okoline, svojih roditelja, braće, sestara pojavili su se neki ljudi i odveli ga.
Tad je poslednji put video svoju porodicu i svoj dom.
Odvela ga je imućna porodica, valjda su smatrali da mogu da mu pruže lepši život.
Ponašali su se prema njemu kao prema igrački.
Deca su ga maltretirala, šutala, gađala sa čime god stignu.
Novi roditelji su ga terali da svoje fiziološke potrebe obavlja u predsoblju na jednom parčetu neke šarene tkanine.
Sve vreme je bio u četiri zida, često sam u nepoznatom okruženju satima prepušten samom sebi u u zaključanoj kući.
Retki su bili trenuci kada je imao prilike da vidi svet van četiri zida a i to je bilo u dvorištu ograđenom visokim zidinama.
Nova porodica je često kolektivno odlazila negde vraćajući se nekad i tek posle par dana, uvek sa nekim novim skupocenim stvarima i poklonima.
On nikad ništa novo nije dobio.
Imao je samo jednu iscepanu loptu koja je smrdela na buđ.
Novi braća i sestre svoje igračke i stvari nisu hteli da dele sa njim.
Godine su prolazile, on je polako već zaboravljao lik, dodire, mirise svoje prave porodice.
Samo je pamtio osećaj sigurnosti i sreće.
Često je noću ridao nesrećan, slomljen.
Sve što je želeo ikad nije bilo ni da ga puste napolje, ni da vidi sveta…Već da mu neko uzvrati ljubav.
Bio je privržen svojoj novoj porodici bez obzira na sve što je od njih doživljavao.
Postajao je sve bolešljiviji i to je novu porodicu sve više nerviralo.
Fizička i psihička tortura nad njim je bila sve češća i sve okrutnija.
Bez obzira na njihov život na visokoj nozi i mogućnost da mu pruže sve što mu je bilo potrebno, niko nije ni pomišljao da ga odvede lekaru ili da pozovu lekara da ga makar pregleda.
Bio je tmuran, hladan kasno jesenji dan.
Svako malo je kiša lila kao da ima nameru da ponovi Veliki Potop.
Izbacili su ga na ulicu, bez reči.
Ništa mu nije bilo jasno.
Gde je pogrešio?
Zašto ga niko ne voli?
Gde se on sad nalazi i gde treba da ide?!
Tumarao je po mraku sam, preplašen bez ideje kome da se obrati, gde da potraži pomoć.
Zbunjivao ga je i plašio svet koji je prvi put u životu video…
Sva ta svetla, svi tu ljudi koji su neprijatni prema njemu bez ikakvog razloga i povoda.
Plašio ga je ledeni vetar i kiša koja je besomučno padala.
Trčao je potpuno dezorijentisan…
Nova porodica je nastavila da živi svoj savršeni život kao da se ništa i nije dogodilo.
Nije ih brinulo to što o njemu već nedeljama nisu čuli ni reč.
A onda…Jednom prilikom vozeći se kolima kući svega par ulica daleko od njihovog doma ugledali su njegovo beživotno telo pokraj puta.
Nisu ni pomislili da stanu, nisu čak ni dali gas i odjurili samo su bez ikakve griže savesti, nastavili dalje svojim putem…
Umirao je dugo u agoniji, svestan da ga niko nikad neće voleti iako je bio spreman da svoju beskrajnu ljubav podeli sa bilo kim.

Shvatate li sad malo bolje kroz šta prolaze napuštene životinje?
Da li postoji trunka ljudskosti u vama?
Ako postoji, sad zatvorite oči i zamislite u svojoj glavi sve ovo što ste pročitali i recite mi šta tačno osećate?

Upaljači Žvake Šibice

Nije mi uopšte jasna jedna pojava koja je kod nas široko rasprostranjena.
Potpuno mi je nejasno kada mi prodavac umesto kusura ponudi upaljač, žvake, maramice, sličice…
Ne, majke mi zaista ne kapiram!?
Ako ne pristanem na to onda su svi nešto nadrkani, svima sam valjda usrao dan.
Pričao sam sinoć sa svojim kolegama na tu temu, pa se setih da napišem koju o tome.
Nekolicina njih mi je ispričala da su pokušali da kupe hleb, novine, cigare istim artiklima koji su bili iste vrednosti kao artikal koji je njima bio potreban i da prodavci nisu želeli da prihvate tako nešto.
Čekaj malo…Kako onda mislite da meni umesto kusura(novca), date nešto što je u tom trenutku nepotrebno a ne želite istu stvar da primite od mene kad ja nemam para kod sebe?
Ne shvatam kako je to jednosmerna ulica?
Da li je i kako to zakonski regulisano, molim vas da mi neko objasni!
Pojednostaviću.
Ako mi daš upaljač umesto da mi vratiš deset dinara, zašto ja za dvadeset upaljača ne mogu da uplatim kredit za mobilni?
Da li je upaljač zvanična valuta države Srbije ili šta?
Robno novčana razmena, robna razmena…NE SHVATAM KAKO TO FUNKCIONIŠE?
Ako skupim dovoljno upaljača da li ću moći sebi da platim operaciju kod lekara?
Ko brine o tome?
Mislim, ko je zadužen da to kontroliše i odobrava, kad je validna valuta upaljač a kada nije?
To sam samo hteo da pitam.

Labudova pesma – Ni prva ni poslednja

Noćas su navodno psi zaklali labudove u Dunavskom parku.
Sad će naravno krenuti hajka na pse, jer će određeni ljudi profitirati na nesreći ponovo.
Umesto što rešavamo posledice, morali bi da rešavamo uzroke.
Uzrok je čovek.
Da mi smo uzrok. Mi uzimamo životinje jer su slatke dok su male a onda vam postanu teret kad odrastu.
Zašto?
Zato što ste nerealni i ne umete da procenite situaciju.
Zaboravljate da je pas živo biće i da treba i da jede i da može da se razboli a za sve to treba para.
Drugi deo priče je to što mi imamo para za svakakve grandiozne poduhvate ali nemamo za pristojan azil za životinje, niti policiju koja se bavi time.
Ako se ima para za Žardinjeriju, onda bi moralo da se nađe para i za ono što se na Zapadu zove Animal Police.
Ne kenjajte mi kako se nema para za decu, jer sam pod jedan pogrešna crkva kojoj se molite. Pod dva za tu decu i za humanitarne akcije za njih sam ovako hendikepiran uradio više nego većina dušejebenihbrižnika. Ovde sada nisu tema deca. Mrdnite dupe i uradite nešto za njih pre nego to iskoristite u demagoške svrhe.
Treći deo priče je neadekvatna obezbeđenost Dunavskog parka u kojem svako malo stradaju labudovi od strane uglavnom ljudi a u poslednje vreme izgleda i od životinja.

E tek kad sagledate stvar iz nekoliko uglova, onda se usudite da komentarišete.
Toliko.

P.S. Ako se ulični psi ubijaju jer su agresivni, zašto se to isto ne radi sa prosjacima?
Do sada sam imao više neprijatnih situacija sa njima i njihovom agresivnošću, nego sa životinjama.

Uzmi slobodno

1530437_434437913352214_1351952256_n
Obzirom da pred svojom firmom imam igrom slučaja parking za hendikepirane, svakodnevno imam prilike da slušam svakakve izgovore zašto od svih mesta imate potrebu da parkirate svoja kola baš tu.
Upravo pre par minuta mi je čovek ušao u radnju i spazivši da sam ja u kolicima, izgovorio:”Znam da sam stao gde ne treba ali šta ću…”
Da napomenem, mesta je svakako bilo i pored.
Često se dešava da ljudi uđu u radnju i zamole da stanu na minut samo da obave nešto, ne shvataju da ne mogu ja da im dozvolim ili zabranim da to urade jer u pitanju je zakon a ne moja dobra volja.
Zašto dolazi do toga?
Pisao sam već na tu temu, jednostavno ne postoji svest, empatija, kultura.
Ovde je narod navikao(ne kažem da nisam i ja u nekim segmentima isti takav) da zaobilazi ili direktno krši zakon.
To nažalost nije ništa čudno, obzirom da svakodnevno imamo prilike da vidimo da zakon nije isti u ovoj zemlji za svakoga.
Niti je isti, niti postoji za svakoga.
Ja bih zaista voleo da mogu da hodam i da nisam bubrežni bolesnik i da ne postoji valjan razlog zašto je to parking mesto meni potrebno da bude slobodno.
Isto tako mi je bitno da ako neko ko je osoba sa invaliditetom dođe da kupi nešto u mojoj radnji, ima mesto gde može da se parkira.
Vrlo jednostavno, zar ne?

Znam da vam je komplikovano pored svega da mislite i da osobe koje žive oko vas a imaju POSEBNE POTREBE.
Čuj posebne potrebe.
Moja posebna potreba je da živim u istom ovom haosu u kojem i vi živite ali da imam ista prava kao i vi.
Ne treba mi sažaljenje, tetošenje i ostala patetična sranja.

Često se desi da ljudi koji parkiraju na to mesto, počnu panično da se sprdaju i izvlače na šalu kad skapiraju da sam u kolicima.
Cenim dobar smisao za humor ali ničega tu nema smešnog u tome što vas nisu vaspitali na vreme.
Tako da sprdnja tu ne pomaže.

Ja sam sjeban od rođenja, eto ne hodam.
Nego koji je vaš izgovor da se parkirate tu?
Ne izgovor za mene, već šta sebi kažete?
Ako naravno išta kažete, ne kažem da su svi na primitivnom nivou svesti, samim tim me zanima šta oni koji shvataju moj problem kažu sebi kako bi olakšali svoju savest.

Meni svakako nije problem da vam pokažem koji deo kičme vam nije potreban, da biste stekli pravo da parkirate na jasno obeleženo mesto za osobe sa invaliditetom.
Pozajmio bih vam i moj hendikep, nije problem.
Samo ako pronađete način kako da to odradimo, evo uzmite ga.
Ja se neću buniti.