Prisećanje broj ne znam ni ja koji

Ima tome više od dvadeset godina.
Ortakovi roditelji su držali trafikicu u sklopu kuće praktično.
Bilo je leto, mi smo blejali po kvartu.
Neki bezvezan dan je bio, da li utorak ili sreda ne sećam se.
Uglavnom neki od onih dana kada nismo imali tada gde da izađemo.
Bilo je malo zajebanije vreme od ovog u kojem živimo ratovi, sankcije i cela ta frka nakon raspada SFRJ.
Svi su bili na kraju živaca, ne kao ovi danas što nešto stalno kenjaju na društvenim mrežama a nemaju kohones da izađu napolje i to ponove, nego ono vreme protesta, batinanja na istim i to sve što se dešavalo.
Ljudi su bili mnogo nervozniji, samim tim i organi ovi…Plavi organi.
Oni su bili nervozniji isto nego ovi danas.
Uglavnom, mrak je već uveliko pao mi blejimo na ulici u delu grada koji tad baš i nije bio od popularnijih.
Jebem li ga, odrastao sam tu i meni je uvek bilo čudno zašto ljudi zaziru da noću idu kroz njega, kao da tamo ima ne znam ni ja koga.
Posle sam shvatio da smo i mi bili jedni od tih ne znam ni ja kojih.
Takvo je vreme bilo. Takvo je manje više i ostalo.
Danas se mnogo više puca i bode ali mi smo se daleko češće pesničili, nego što to imam prilike da vidim danas po ulicama.
Koliko god nenormalno ovo vreme bilo.
Uglavnom sedimo mi tako pred ortakovom gajbom i kreće bizarna situacija potpuno.
Dobro, možda ne situacija koliko konverzacija.
Prilaze nam dva plavca da nas isproveravaju i valjda malo poplaše zatiču omanji čopor nadrkanih klinaca.
Jebeš ga, devedesete.
Većina nas je tripovala “Vidimo se u čitulji”.
Upasivale su se ne samo trenerke u farke nego čak i kombatice.
Dobro nije baš da su se upasivale, da je bio neki trend više sam ja upasivao.
Nebitno…

– Dobro veče momci!

– Dobro veče.

– Šta radite tu?

– Ništa…Sedimo, pričamo, pušimo…

– Baš tu ste našli sad da sedite jel? Pa dobro, vi tako i kući sedite na trafici?!

Mislim se jebo mater ako nije Alan Fant i Skrivena Kamera. Nema šta drugo da bude jer u to vreme Skrivena Kamera nije snimana u našoj produkciji.
Gledam pandure ne liči mi na Alana nijedan ali dobro.
Reko garant sam ja već kući i spavam u krevetu, nisam trebao da jedem onaj mastan burek, uvek sanjam neke gluposti kad jedem nešto teško pred spavanje.
Posle dvadesetak sekundi tišine, kaže ortak:
” Pa sedimo!”
Au buraz mislim se ja, ajde što si ti kurčevit i nepromišlje ali što će sad zbog toga, sve nas otresti zbog toga, kao siromah slinac.
Gledamo se u neprijatnoj tišini!

– Mali nemoj da pametuješ…
– Ali ne pametujem, ovo je moja kuća. Trafika je od mojih roditelja!

Gleda pandur nas, gledamo pandura. Gledamo se međusobno.

– Sedite tu i budite tihi! Nemojte tu da se dernjate, da smetate ljudima koji ujutro rade.

Ćutke se razilamo.
Od tada smo se skupljali na nekim drugim mestima.
To je bila jedna od veoma retkih situacija kad ja nisam jednostavno imao spreman adekvatan, neki gluplji odgovor…

Ne znam koliko će vam ovo sve biti smešno kad pročitate.
Ne znam ni koliko je tačno nama sve to uopšte bilo smešno u tom trenutku…
Kasnije je to postalo antologijska anegdota.
Mi smo ti klinci iz vica koji sede na trafici…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s