Prozor

Dva čoveka, obojica teško bolesni su ležali u jednoj bolničkoj sobi.
Jednom čoveku je bilo dozvoljeno da sedi sat vremena dnevno, kako bi mu se cedila tečnost iz pluća.
Njegov krevet se nalazio pokraj jedinog prozora u sobi.
Kreveti su im bili tako namešteni da drugi čovek nikako nije mogao ni da vidi prozor iz svog ugla.
Drugi čovek je bio prinuđen da sve vreme leži na leđima.

Pričali su često satima.
Pričali su o porodicama, domu, služenju vojnog roka, o tome gde su išli na odmore, gde su sve putovali…

Svakog popodneva čovek pored prozora bi seo na krevet i prepričavao ovom drugom, šta sve vidi kroz prozor opisujući mu ljude koji prolaze.
Čoveku koji je morao da leži u krevetu je tako vreme brže prolazilo, proživljavao je sve te ljude, scene, mirise toliko živo u svojoj glavi, kao da nije vezan za krevet.
Prozor je gledao na predivan, živahan park sa jezercetom u kojem su bezbrižno plivale patke i labudovi.
Jezerce u kojem su deca puštala svoje brodiće na daljinsko upravljanje.
Zaljubljeni parovi su se šetali među alejama prepunih cvetova raznih boja.
Opisivao mu je sve to, predivne pejsaže i konture grada koji se video u daljini.
Opisivao je dok je čovek u krevetu ležao sa zatvorenim očima zamišljajući jasno sve to.

Jednog toplog popodneva prolazila je neka povorka sa duvačkim i žičanim orkestrom.
Iako nije mogao ni da čuje šta sviraju, čovek koji je ležao u krevetu je mogao da zamisli ceo taj događaj, toliko verno mu je njegov kolega iz sobe sve prepričavao.
Odjednom proleti mu misao kroz glavu: ” Zašto on može da vidi sve i da uživa u prizoru, dok ja ovde ležim i vidim samo plafon?! Nije fer! ”
Kako je vreme prolazilo postajalo mu je sve neprijatnije zbog toga što je pomislio ali kako su prolazili dani, sve više mu je nedostajao spoljni svet i sve više je bio ozlojeđen iz razloga što on ne može da vidi svet barem kroz prozor.
Ta misao ga je sve više obuzimala.

Jedne noći dok je ležao u krevetu i gledao u plafon boreći se sa nesanicom,
njegov cimer odjednom je dobio jak napad kašlja.
Davila ga je tečnost u njegovim plućima.
Drugi čovek je sve to nemo slušao iz svog kreveta.
Slušao je pokušaje svog cimera iz bolničke sobe, kako pokušava da stisne dugme, koje alarmira medicinsko osoblje.
Slušao je, gledao i nijednog trenutka se ne pomerivši.
Nije ni pokušao da stistne svoje dugme.
Za manje od pet minuta kašalj i grozničavi pokušaji da dođe do vazduha su utihnuli.
Mrtva tišina…

Sledećeg jutra, sestra ušavši u sobu da ih spremi pre vizite, zatekla je beživotno telo jednog od dva pacijenta.
Pozvala je doktora, vidno potrešena i rastužena.
Doktor je došao, konstatovao vreme smrti i pacijenta prekrivenog čaršavom su izgurali iz sobe.
Ćutke, bez ikakvih emocija.

Ubrzo nakon toga pacijent koji je ležao na leđima je pritisnuo svoje dugme i pozvao sestru.
Zamolio ju je ako mogu da ga premeste u krevet čoveka koji je preminuo prošlu noć.
Čoveka koji mu je danima bio prozor u spoljni svet.
Želeo je da sad on ima svoj pravi prozor pokraj kreveta.
Preneli su ga i spustili u toliko željeni krevet.
Spustili ga i izašli iz sobe.

Čovek se uz tešku muku i bolove pridigao na laktu jedne ruke, drhteći od uzbuđenja što će napokon on moći sam svojim očima da vidi svet…
Polako se okrenuo da baci svoj prvi pogled kroz prozor.
Okrenuo se i video zid.
Prazan zid, bez prozora, bez ičega…

Priča mi se jako svidela pa sam je preveo sa engleskog i prilagodio.
Ko je autor, nisam uspeo nigde da pronađem.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s