Prapočetak

Da li shvatate da samo jedan zarez, pogrešno napisan, može da izmeni smisao kompletne rečenice?
Jedan zarez može da ugasi nečiji život.
Samim tim, jedan zarez može da izmeni kompletan tok istorije.
Mene to užasava.
Istorijske knjige, religijske knjige, medicinske knjige…
Sve je to podložno ljudskoj grešci.
Samim tim, meni to govori da smo mnogo šta naučeni pogrešno.
Pisao sam već puno puta o tome da, kad je početni korak pogrešan svaki dalji samo nas šalje dublje u haos.
Šalje nas daleko od istine.
Koliko god se mnogi trudili da dokažu kako je istina jedna, univerzalna to je potpuno netačna tvrdnja.
Ta tvrdnja može biti istinita isključivo za one koji su isključivi.
One koji na očima imaju amove kao konji i koji samim tim vide samo ono, što je ispred njih.
Za današnje stanovnike Amerike, naseljavanje tog kontinenta je bilo nešto najbitnije u njihovim životima kolenima unazad.
Iz ugla starosedelaca Amerike, taj akt je bio akt nečovečja.
Akt divljaštva. Akt genocida. Akt okupacije.
Ne postoji samo jedna istina.
Ne znamo ništa o svom nastanku, ne znamo ništa o svojoj istoriji.
Na kraju krajeva ne znamo ništa o sebi.
Znate li zašto je to tako?
Zato što smo zaokupljeni svojojm egocentričnošću.
To je razlog zašto se veći deo čovečanstva osećamo usamljeno, nesigurno, nesigurno u sebe.
Onog trenutka kada smo izdali prirodu, svoje bogove, kada smo izdali sebe izgubili smo sve.
Kada smo ušli u perfidno nametnutu trku za parama, prestižom izgubili smo dodir sa samim sobom.
Poverovali smo u laž. U egoističnu, užasno površnu iluziju da smo centar sveta.
Centar svemira a nismo zato poslati na Zemlju.
Da probam ovako da vam približim priču.
Znate kako sve krene putem haosa onda kada u jednom ekosistemu dođe do preteranog širenja jedne vrste?
Znate da to lako može dovesti do istrebljenja velikog broja drugih vrsta u tom ekosistemu.
Sad samo pomislite do čega je dovela preterana ekspanzija ljudske vrste.
Znate li koliko vrsta je nestalo ljudskom krivicom?
Koliko vrsta u ovom trenutku nestaje, bilo da su u pitanju životinjske ili biljne vrste?
Čovek…Gorda vrsta koja ne shvata kako funkcioniše ni on sam a kamoli kako funkcioniše priroda, univerzum.
Ta toliko bitna vrsta koja je na vrhu bitnosti.
Superiorna spram ostalih.
Vrsta koja bi nestala kad bi nestale pčele ili kad bi se Sunce ugasilo ili eksplodiralo.
Toliko o superiornosti.
Znate li kad ćemo početi da shvatamo svoje mesto u koordinatnom sistemu haosa?
Kad ćemo shvatiti svrhu svog postojanja i samog nastanka?
Onda kad zaista pogledamo duboko u sebe.
Kada naučimo da saslušamo sebe.
Kada naučimo ponovo da saslušamo frekvenciju ove planete.
Poenta svega je da budemo u skladu sa prirodom, ali mi stalno težimo da pronađemo način kako da manipulišemo prirodom.
Kako da je što više eksploatišemo.
Kako mislimo da preuzmemo kontrolu nad nečim što uopšte ne razumemo?
Kao da pitamo slepog čoveka da nam opiše nijansu boje, našeg novog džempera.
To je kao ona preglupa pretpostavka sa kojom polaze oni koji traže život u kosmosu.
To je da moraju pronaći planetu koja ima uslove za život jednake Zemlji.
Ponovi ću svoje omiljeno pitanje.
Odakle vam ideja da moraju biti isti uslovi?
Isti uslovi moraju biti isključivo ako tražimo oblik života kakav je ovde na Zemlji.
Ako pogledate kako se život milenijumima privikava na različite uslove na našoj planeti, zašto mislite da se isto tako nisu privikli na bilo koje druge uslove na bilo kojoj drugoj planeti?
Početni korak je užasno pogrešan u ovom slučaju.
Do te mere da samim tim mi sa sigurnošću ne možemo tvrditi da nismo okruženi nekim nama nepoznatim oblicima života, jer ih tražimo pogrešnom metodom na pogrešnom mestu!
O tome da smo ograničeni na ovu dimenziju, da ne govorim.
Imamo primitivne metode, primitivan pristup, primitivno oruđe za tako obiman, kompleksan poduhvat.
Što pre postanemo svesni toga, pre ćemo sve te resurse iskoristiti da pronađemo način kako da sačuvamo ovo malo planete što je ostalo nakon našeg divljačkog, bezumnog pohoda na nju.
Onda valjda pronađemo način kako da je izlečimo i povratimo ono što smo uništili.
Uništili smo planetu, sad uništavamo sebe.
Ubija nas gordost. Ego je naš najveći, smrtni neprijatelj.
Taj lažni, prenaduvani ego.
Šta mislite zašto toliko ljudi oko vas ima potrebu da se svidi drugima?
Da bude priznata od strane većine?
Zato što se sami sebi ne sviđamo.
To je breme ove vrste.
Negde u svojoj podsvesti svi znamo koliko smo odvratna, primitivna vrsta.
Koliko uništavamo sve ono što je vredno, što je bitno.
Ego je taj koji nas drži u ovom mraku.
Ne postoji kolektivna svest o tome, samim tim ja ne vidim nikakvu šansu za neki boljitak.
Ne vidim šansu sprečimo nešto, što je po mom mišljenju neminovno.
Ne vidim šansu da sprečimo potpuni krah čovečanstva.
Kako da uspostavimo balans sa prirodom kad smo je praktično uništili?
Kako da uspostavimo kontakt sa bogovima kada smo ih poubijali?
Izmislili smo vreme i sada ga ne brojimo.
Mi ga odbrojavamo.

One short story

I was born with Spina Bifida.
It’s Latin term for split spine.
I had two surgical operations till I was 2 years old.
It was no good. Predictions were terrifying. They told to my parents, that i will live just for a few days, than weeks and finally that i will die before my fifth birtday.
They also told them not to expect much from me.
That I will be mentally challenged.
That I wouldn’t be able to take care of myself.
With almost first gasp of air I was sentenced to death.
There was no chance for me.
When you are in my position, there is a big chance that your life will end cause of kidney or even heart failure.
Together with a few doctors, my parents decide to fight this battle.
I was twice in Great Britain. Doctors there couldn’t do much, but they told to my mom that I have a great will to fight for my life.
Great will in Great Britain.
It’s almost as a title of some shitty chick flick.
One man, one desire, two legs that are not working.
Black comedy.
That was the start of my journey.

P.S. I am doing this cause I a have a lot people who can’t read Serbian.
So I’ve decided to do some stories in English.
If you like this, give me some feedback and I will continue to write.
My English is not so good as it was, but I will do my best.

Kako sistematski sjebati sebe i sve u vašoj blizini

Na pitanje, kako sistematski sjebati sebe i sve ljude drage i manje drage koji vas okružuju, odgovor je veoma lak.
Samo počnite da radite nešto što će od vas napraviti manje ili više, javnu ličnost.
Obzirom da od mene se na društvenim mrežama ne može prdnuti, nisam siguran da li sam ja javna ili društvena ličnost?
Zajebavanciju na stranu. Ako poželite da se bavite pisanjem, ako želite svoje posao da promovišete putem društvenih mreža, moj savet je samo napred!
You go girl ali morate biti spremni na sve.
Doslovno na sve.
Čime god da se bavili, kakav god humani gest napravili, šta god uradili kako treba uvek će se naći horde nedojebanih moralnih gromada koje se razumeju u sve.
Ne samo da se razumeju, nego to mogu i bolje od vas. Oni znaju vaše motive, oni su tu da osude.
Oni mogu sve ali nemaju vremena baš danas.
Oni su u isto vreme i moralni i seksualni giganti.
Sećate li se kako je krenula poplava mojih tekstova?
Krenula je na moju veliku žalost, užasnom tragedijom jednog deteta.
Sećate li se tadašnjih komentara? Sećate li se pitanja, uvreda, provokacija?
Pred svaku humanitarnu akciju jedna od najbitnijih misterija je bila, zašto ja to radim?
Ko je Lestat Gianni i zašto on to ne radi pod svojim imenom, jer naravno red je da se punim imenom i prezimenom potpišeš na svako humano delo.
Kako bi se inače drugačije kurčio pred masom da si ti to izgurao!?
Pljuvanje onih koji štrče iz ovog beznađa je hobi i starog i mladog u ovoj zemljičici.
Mladih jer su sjebani, obesni, nadrkani onim što im je ostavljeno u amanet od staraca.
Matorci jer afrička šljiva nije baš čarobni štapić a jebe ih malo i demencija, pa za sranje koje su napravili im je kriva nadrkana omladina.
Kad napišete tako nešto i ukažete na tu problematiku, svi se nešto nadrkavaju ponovo.
Staro i mlado svi kao jedan.
Pre nego što krenete da se bavite javnim poslom i sistematski sjebete i sebe i sve oko sebe, morate imati na umu da nijedno vaše dobro delo neće proći nekažnjeno.
O vašim manama, da ne govorim. Uočićete koliko pravednika, divnih, krotkih, čednih i primernih levitira oko vas.
Narkomani će vas optuživati zato što niste batalili duvan.
Lopovi će vas napadati jer ste ukrali nečiju misao.
Šljam će vas provlačiti kroz svoj prirodni habitat, prepun blata i nepodnošljivog smrada.
Nemojte se baviti ovakvim poslom ako nameravate da zaradite neku zajebanu kintu.
Nemojte se baviti ovakvim poslom ako vas previše dotiče tuđe mišljenje.

Ono pozitivno u svemu ovome je to, što upoznate neke divne ljude.
To što kada se umorite od svega, uvek će se naći barem desetak ljudi koji će dati sve od sebe da vas vrate na noge…Ili točkove.
Velika je to stvar, kad uzmemo u obzir koliko smo u ovom “stvarnom” svetu svi otuđeni. Koliko je teško zaista pronaći nekoga ko će vas saslušati.
Pisanje je lek za to. Uvek se neko pronađe u onome što napišete.
Uvek se javi neko ko razume svaki vaš problem, bol…
Uvek se javi neko ko me ste inspiracija da se bori sa sobom.
To je jedan od najbitnijih razloga, zašto je dobro baviti se javnim poslom.
Makar on bio i pisanje po blogovima, portalima…

Da se vratim na onaj negativan kontekst.
Jebeno je. Zaista je jebeno jer ne prolazite samo vi kroz različite moralne dileme. Niste samo vi pogođeni svim sranjima koje iznose na vaš račun znani i neznani virtualni junaci.
To čita i vaša porodica. Vaši prijatelji. Porodice vaših prijatelja. Poslovni partneri. Čitaju i neki zajebani ljudi koji odlučuju o svemu i svačemu.
Nije uopšte naivno baviti se ovako nečim.
Najbrži, najefektivni i najbolniji način kako da sistematski sjebete život i sebi i drugima.
Koliko vaša reč može da povredi nekog, toliko i onaj povratni odgovor može sjebati vas.
Može vam potpuno uništiti ceo koncept vašeg mikrokosmosa.

Meni lično će ostati za ceo život upravo ta činjenica. Odvratna, preteška.
Činjenica da sam postao čitan u ovom obimu, tek kada se desila jedna užasna tragedija.
Tragedija kojom su bili pogođeni meni dragi ljudi, samim tim i ja sam.
Iz nje je proizašlo mnogo toga pozitivnog ali cena za to je bila isuviše velika.
Toliko teška da bih bez razmišljanja, da sam imao mogućnost, svoj život menjao za njen…
Jebeš ovakvu “slavu”.
Taj mrak me guta delić po delić svakodnevno.
Tu nema svetla.
Jedino što mogu da uradim je da, na tom mraku pokušam da docrtam koju zvezdu.
Docrtam zvezde, docrtam osmeh i pišem dalje.
Ako ne znate čime drugim, bavite se ovim poslom.
Ne dozvolite samo da vas progutaju reči…

Srećan Božić svima koji ga danas slave.

Zato…

E zato se toliko zalažem za prava životinja.
Zato sam ubeđen u ispravnost svojih stavova.
Zato istrpim prebacivanja da sam loš čovek, jer me više boli patnja životinja.
Zato smatram da moramo da učimo od životinja i od naroda koji žive u balansu sa prirodom.
Mi smo se neumereno raširili po celoj planeti i uništavamo im staništa.
Stavljamo ih u rezervate.
Šaljemo u cirkuse i zoo vrtove.
Zajebite me priče od zakonu džungle i ljudskoj nadmoćnosti.
Tom logikom svaka represivna, diktatorska vlada je u pravu kad vrši svaku vrstu zločina.
Tom logikom kad vam neko kolima ubije nekog koga volite, izbode ga nožem, ubije iz vatrenog oružija to je zakon jačeg, jer ko jebe vaše najmilije kad su bili slabiji.
Zato mi se sere od vaše tradicije pucanja u vazduh i bacanja petardi.
Zato me stradanje životinja zaboli istim intezitetom koliko i dečija suza.
Zato ne žalim ljudski rod, kad vidim da mu lagano dolazi kraj.
Zato…

Zašto me čitate?

Ne prođe puno vremena da me neko ne pita zašto ljudi čitaju ovo što ja pišem.
Bilo da je to na ovoj mojoj stranici ili na tuđim portalima za koje pišem.
Iskren da budem, ja se sam često isto to zapitam.
Verujem da to ima direktne veze sa time što se dobro reklamiram na društvenim mrežama.
Mislim da ima veze i sa time što često opsujem, onako od srca.
Ljudi vole da čitaju iskrene tekstove, pisaca koji nisu previše opterećeni time šta će i kako ljudi to shvatiti.
Jebeš mu mater, moji tekstovi-moja pravila.
Verujem da ima veze i sa time što se zaista trudim da budem aktivan i ovom takozvanom stvarnom svetu i da pokrenem ili podržim svaku akciju za smatram da može pomoći nekome ko je na bilo koji način ugrožen.
Jedno od onih pitanja koja me redovno ostave u rebusu je: “Kako da pokrenem svoj blog i o čemu da pišem?”
Tu jednostavno ne znam šta da odgovorim onome ko mi postavi to pisanje.
Ja često nemam ideju o čemu ću pisati, do momenta dok ne krenem da kucam.
Kao i svaki drugi posao, pisanje isto može da se nauči ali jebeš sve to ako ti nemaš prirodni talenat u sebi.
Ja se nikad nikome nisam čepio, kako bih pisao za portale koji su čitaniji od ove moje stranice.
Jednostavno sam svaki put čekao svoju priliku da me neko preporuči autoru ili uredniku.
Nema leba od guzeljanja, barem kad sam ja u pitanju.
Nisam nadrkana prelepopička, niti stranačka ličnost tako da mi ostaje samo da se trudim, da ostanem u žiži interesovanja što duže.
Često pišem i pišem o svačemu.
Ko me pomno prati, morao je primetiti da ne kenjam previše o politici niti želim da dižem čitanost na usranim rijaliti programima.
Naravno, svako pravilo ima svoj izuzetak. Nekad jednostavno ne mogu da prećutim neke stvari.
To je nešto o čemu narod voli da čita, e sad koliko je pametno što ja u svom pisanju ne potenciram o tome…Jebem li ga, cifra pročitanih kolumni govori dovoljno.
Nisam Amitz Dulniker, nisam ni Dama S Krmeljima a ni  Jelena Milenković Mladenović.
Kapirate šta radim?
Ovo su sve ljudi koji su itekako uticali na moje pisanje.
Uvek sa novim idejama aktuelni Carlo Zagorac ili veoma britke na jeziku Pavica J. Veljović i Deana Sailović. Ne neću zaboraviti ni Lunino blogČe
Žena, majka, kraljica na koju jednostavno morate obratiti pažnju, osoba koja me konstantno gura da još bolje radim ovo što radim, Ivana Pekić Malimarkov.
Umem ponekad da sročim koji stih kao vrhunski pesnik iz Borče Stevica Rajčetić.
Ženu fajtera Alex Sašu Kivelu ne znam da li treba predstavljati. Ako ne znate ko je a volite da čitate, vreme je da se upoznate.
Ima još puno onih koji su tu sve vreme uz mene.
Onih koji su prepoznali moj talenat ali da ne bih previše davio o njima ću pisati u jednoj od sledećih priča.
Znam da se neće nadrkati one koje nisam pomenuo u ovo delu priče.
Ovo su sve ljudi koji su kada sam kretao sa pisanjem, našli razloga i volje da me promovišu.
Ljudi koji su barem u tom trenutku videli da imam potencijal da se bavim ovim poslom.
Zato hvala im od srca.
Bacite oko na sve što rade jer to rade odlično.
Ne morate voleti njih, kao što mnogi ni mene ne vole ali morate nam odati priznanje da itekako drmamo ovim delom sajber svemira.
Da, postoji uvek i sujeta. Postoji i kod mene ali ne dovoljno jaka da se ne zahvalim svim ovim ljudima.
Još jednom hvala svima, nisam nikog zaboravio. Pisaću o još nekim ljudima koji nisu u ovoj priči a uticali su na moj rad.
Samo, mora nešto da ostane i za neke priče koje dolaze.

P.S. Ne smarajte Dina zato što nema puno mojih tvitova i statusa na Mudrolijama. Dino zna odlično zašto je to tako.
P.P.S. Troblog  je možda malo usporio ali je i dalje jedan od mojih omiljenih portala.
P.P.P.S. Neka mi neko kaže gde je Trla Baba Lan !?

Lanac

Dovoljan je parfem sa poznatom notom ili muzika koja dopire sa neke terase, da otvori čitava prostranstva u našem mozgu.
Zvukovi i mirisi imaju tu moć. Da nas vrate u detinjstvo toliko daleko, da otvore u sećanjima neke fioke u nekim ormarima mozga, za koje nismo ni bili svesni da ih posedujemo.
Miris i zvuk poseduju kodove za otključavanje raznih albuma sa slikama i video zapisa u našim glavama.
Koliko toliko mogu da shvatim reprodukciju tih scena, ono što me fascinira je to što nam mozak vraća i sva ta osećanja i…Dodire.
Taj osećaj može biti toliko intezivan, da često u tom trenutku postanemo nesvesni ovog “stvarnog” sveta oko nas.
Amerikanci to zovu “daydreaming”, sanjarenje.
Sanjarenje nam pomaže da pobegnemo od učmale, turobne svakodnevnice.
Jedna studija iz osamdesetih kaže da više od 75% ljudi koji smatraju svoje poslove dosadnim, sanjari tokom radnog vremena. To im pomaže da preguraju dan.

Ono što mene zanima je šta uraditi, kada se otključa ona fioka u koju smo pogurali sve ono što nikad ne bi smelo da izađe na površinu?
Zašto je tako lako provaliti taj kod i pustiti sve strahove, traume, frustracije iz Pandorine kutije.
Sećanja su upravo to, Pandorina kutija.

Šta uraditi kada prošlost krene da guta sadašnjost?
Da li se suočiti sa ambisom ili pokušati da pobegneš što je dalje moguće?
Čime ga ponovo zaključati u kutiju?

Šta uraditi kad kreneš da se sećaš mesta, mirisa, zvukova koje u ovom životu i nisi okusio?
Najlakše je okvalifikovati nekoga kao duševno bolesnog.
Koliko mi zapravo znamo o svesti, o polju uma, koliko mi znamo išta o bilo čemu?

Ja u svojim snovima retko kada hodam.
Ne znam da li je to i koliko je uopšte normalno.
Verovatno sam se toliko pomirio sa činjeničnim stanjem da sebe ne vidim kao nekog ko hoda, čak ni u snovima.
Moraću moje psihologe da pitam šta misle o tome.
Mislim na ovih par prijatelja kojima je to posao.

Ako bismo se “konsultovali” sa Frojdom, sanjarenje se tumači kao izraz potisnutog instinkta.
Kao i noćni snovi, sanjarenje je primer želja i ispunjenje, baziranim na infantilnim iskustvima.
Sanjarenje je proces između buđenja i spavanja.
Sanjarenje je za razliku od većine noćnih snova, lucidno.
U prevodu sanjarenje mi vodimo onim tokom kojim mi to želimo.

Čak i oni koji su protivnici svega onog što je okultno, nadrealno, nazovite to kako hoćete, često budu duboko uzdrmani snovima u kojima im dođu neki dragi ljudi, koji više nisu tu.
Bezbroj puta su me takvi ljudi pitali, šta to može da znači i da li su im to zaista poruke iz nekog drugog sveta…
Jebem li ga, nauka neće da objasni pa što bih ja onda išta objašnjavao…

Da li vam se nekada desilo da imate osećaj da neku osobu znate ceo život, a prvi put je vidite?
Da li smo mi ovde zaista od samog početka?
Da li nam duša prelazi samo iz tela u telo?
Meni je to jedno od logičnih objašnjenja za taj i slične fenomene.

Ne znam. Možda sam ipak duševno oboleo.

Vreme Smrti

Da li ste razumeli kako Smrt funkcioniše?
Ustane, popije kaficu, pogleda datum, vidi koji je sat i minut i baci novi raspored zaposlenima.
U ovom trenutku, neko je umro.
I u ovom.
I u ovom.
I u ovom.
I u ovom.
I u ovom.
I u ovom.
Da…I u ovom.

Svako umire na vreme.
Problem se javlja kad se vaše poimanje vremena ne poklopi sa onim koje Smrt koristi.
Ovo, ovo naše vreme smo mi izmislili da nam bude jednostavnije kako bismo lakše odbrojavali dane.
I u ovom trenutku je neko umro.

Koliko smo zaista svesni da u svakom trenutku može Smrt da odluči da je došlo vreme na nas?
Evo konkretan primer, ja nisam siguran da li ću stići da završim pisanje ove priče.
Pre neki dan sam mojim bliskim prijateljima dao instrukcije šta da urade, kad za to dođe vreme.
Vreme da ja poslednji put odletim iz ove loše skrojene realnosti.
Pod uslovom da oni ne odu pre mene.
I sad je neko umro.

Sad ponovo razmislite koliko gubite vreme na neke, potpuno nebitne stvari.
Stvari koje nam se čine toliko krucijalnim a presipamo iz šupljeg u prazno.
Potpuno sam siguran da je i sad neko umro.
Na svakih 40 sekundi neko počini u svetu samoubistvo…Što znači, sad!
35 miliona ćelija našeg tela navodno, umre svaki dan.
Meni se sve čini da to onda sutra i nismo mi.
Možda umire neko drugi…
Oko 150.000 ljudi umre svakoga dana.
Što opet govori u prilog mojoj tvrdnji da je neko umro upravo…Sad.

To opet povlači za sobom misao da, možda neko od vas neće uspeti da pročita ovu moju priču do kraja.

Sad sam se zabrojao, nisam siguran da li se sad neko ubio ili umro ovako.
Mislim od Smrti.

Da li smo svi na broju?

Viral

Kao što rekoh već nekoliko puta, ne morate kupiti slatkiše umesto petardi. Često slatkiši nisu najbolje rešenje, kupite im knjigu, kupite bilo šta što će razviti kreativnost kod deteta.
Obiđite domove za napuštenu decu, beskućnike, otiđite do dečije onkologije. Savetujte se sa nadležnima, šta je tim ljudima potrebno, zima dolazi.
Nemojte zaboraviti ni napuštene životinje, isključivo čovek i niko drugi, je kriv za to što su one na ulici. Prekinite da rešavate posledicu, rešavajte uzroke.
Moguće je sve pokriti, ja sam sa svojim društvom uspeo da pokrijem većinu. Pokušajte i sami, nemojte čekati da to neko drugi uradi.
Nije teško biti Čovek.

A sad još malo o jednoj od tema.
Zamislite da vas je neko izbacio na ulicu tokom zime.
Da ne razumete zašto.
Da su vas oteli neki ljudi, na nimalo lep način.
Da su vas stavili iza rešetaka a vi i dalje ne razumete razlog.
I sad čekate tamo danima, možda će vas pokloniti nekim drugim ljudima kao stvar.
Možda vas neće nikome pokloniti jer im je jednostavnije da vas ubiju.
Čekate iza rešetaka, na hladnome dok sve smrdi na Smrt.
E tako se oseća svaka životinja koju izbacite jer vam je dosadila.
Jer nije ispunila vaša očekivanja.
Jer niste dobro razmislili pre nego što ste je uzeli.
Tako se oseća svaka životinja pored koje prođete na ulici.
Da li ste svesni da životinje imaju osećanja?
Da li ste svesni da životinje nisu igračke?
Zima dolazi…

Sa jednog od protesta, koje držimo u Novom Sadu već 40 nedelja isplivala je jedna fotka.
Ja sam je stavio na društvenim mrežama kao profilnu.
Zašto je ona podeljena u desetinama hiljada, ja zaista ne znam.
Kapiram zbog poruke koju nosi ali…Prošle nedelje na tom istom skupu bilo je nas desetak.
To što je ova fotka postala viral, može samo da prija mom egu ali ja zaista nemam ništa od toga.
Niti iko od nas koji se borimo da nešto promenimo na bolje u našem gradu, pokrajini, državi…
Samo dvadeseti deo onih koji su podelili sliku Snežane Rusović, na kojoj sam ja i meni dve bliske osobe, neka dođe i  skrenućemo ozbiljno pažnju na ovaj problem.
Ne budite lenji i apatični.
Dođite u nedelju na Trg Slobode u Novom Sadu.
14:45 mi ćemo biti tamo.

12346489_792545704208098_874372761864167164_n.jpg

Only Čitalac Can Judge Me Now

Koja je fora sa ovim ljudima koji furaju taj neki isposnički imidž, imaju pregršt fotografija na kojima su crkvene relikvije?
Da li stvarno tripuju da su daleko duhovniji od ostatka populacije na društvenim mrežama?
Meni lično je to prepatetično i licemerno.
To mi je slična grupacija kao i oni što kače fotke raznih specijalnih jedinica ili slike raznih utakmica a niti videli rata, niti videli stadion uživo.
Nego da se ja vratim na ove prve.
Uvek se nekako za mene zakače ovi što bi me spalili na lomači sa daleko većim žarom nego Henrih Kramer.
Jebe ih to što često psujem. Jebe ih valjda najviše to što ne jebem ni 5%.
Jebe ih valjda što nisu dojebani!
Jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb jeb…
Zanimljivo mi je kako ti isti koji se kriju iza Boga u kojeg Hrišćani veruju, su isti oni koji mi svako malo sude po kratkom postupku.
Kažu vide oni iz mog pisanja kakva sam ja osoba. Pazi, sad se bave i proricanjem. Mistici, naslednici Lava, Kleopatre, Deda Miloja i Milana Tarota.
Imate li vizije ili ste konsultovali kuglu? Kako ja sad da vam na što lepši način objasnim da ste malo zašli u veštičarenje? M?
Uzeli ste pravo da sudite? Uh…Minsko polje.
Zar nije Bog jedini koji može da mi sudi?
Mirko pazi metak!
Koje taj Lestat Gianni pa da on nešto javno tu priča i skreće pažnju?!
Čekaj a ko ste vi da javno komentarišete Lestat Đanija?
Nego recite vi meni, da li ste vi gladni?
Po količini govana koje pojedete, kapiram da nema mesta za još neku koricu leba i Podrigušu.
Svi fini i bogobojažljivi jebem ti, a Božić i Nova Godina nam izgledaju kao scena iz Pad Crnog Jastreba.
Nikad više saobraćajki nego za vreme slava.
Kad pogledaš iz daleka i pročitaš razne komentare svi ispadnu fanatični vernici zajebaniji nego Silas, koji je nastao iz pera Dena Brauna.
Prelatura Svetog krsta i Opus dei.
Zilotizam i Renesansa.
Svi bi da glume Peglu.

“Ne sudite i nećete biti suđeni. Ne osuđujte i nećete biti osuđeni. Praštajte i oprostit će vam se”
(Luka 6,37).