Ja sam Lestat Gianni i ja ne hodam

Da, ja sam onaj isti novosadski klinac, kojeg ste gledali kao nakazu dok su ga roditelji gurali u kolicima, jer u to vreme invalidska kolica…
Da, ja sam onaj isti od koga ste okretali glavu na drugu stranu i od koga ste svoju decu sklanjali kad prolazi, da slučajno se vazduhom ne prenese hendikep na njih.
Da, ja sam onaj isti kojeg su vaša deca vređala, zadirkivala, ponižavala u prvim razredima osnovne škole a vi niste videli ništa loše u svemu tome.
Da, ja sam onaj isti koga su vaša deca rušila sa štaka na stepenicama.
Da, ja sam onaj isti…
Srećom, vaša deca su u međuvremenu preležala te dečije bolesti odrastlih neodraslih.
Današnja omladina itekako zna kako da se ponaša.
Omladina, da.
Dečurlija pokazuje iste simptome devedesetih.
Ko je ovaj put pao na ispitu zrelosti?
Mislite li da su roditelji?
Ja iskreno sumnjam u to, barem ne u većem delu.
Možda im je ostalo negde u malom mozgu ono kako su vaspitani u detinjstvu, pa je to isplivalo onog trenutka kad su dobili svoju decu ali…
Ipak sam više mišljenja da, obzirom svi znamo koliko je brz ritam današnjeg življenja, da su i ovaj put krivci oni koji su vaspitavali moju generaciju.
Kada smo prilikom jedne akcije izveli velik broj dece sa hendikepom, jasnije su se videle stvari.
Barem su bile kristalno jasne za one, koji nisu u panici okretali glavu svojih unuka, sinova i ćerki.
Nije mi svejedno ali se zaista ne ljutim zbog toga.
Znam da je u ljudskoj psihi to da se plaši onoga što ne razume.
Da postoji razumevanje i saosećajnost, grad ne bi bio izgrađen na ovaj način.
Bio bi daleko pristupačniji za osobe sa hendikepom.
Da postoji razumevanje, ne biste okretali glavu na drugu stranu.
Ne biste komentarisali kako vam je: “Preteško da gledate tolike invalide na jednom mestu”.
To je licemerno i kukavčki kad znamo da krv, blud i nasilje dižu tiraže i gledanost.
Kad znamo koliko je narod željan svega što je izopačeno.
Da sam porno glumac sa tetoviranim četiri S na leđima, stavljali ste bi svoju decu meni u krilo i terali ih da se slikaju sa mnom.
Bizarni pornići koji uključuju nadrkanog invalida i…Bilo šta drugo.
To bi većini bilo sasvim ok.
Gostovao bih svuda, bio bih poželjan u najelitnijem društvu.
Ovako sam uglavnom u medijima zbog navijanja ili ponekad zbog ovoga što pišem.
Daleko manje zbog mojeg zalaganja da nam svima bude bolje u ovoj zemlji a nije, da nisam uspeo za neke stvari da se izborim.

Zapitajte se sledeći put kad svom mališanu naredite da okrene glavu na drugu stranu, da li znate koje ta osoba koja teško hoda ili je u kolicima.
Zapitajte se da li znate njihove životne priče.

Znam da sam napisao nekoliko priča sličnih ovoj ali to je iz razloga zato što je potrebno da se o tome javno govori, nikako zbog toga što nemam drugih tema o kojima bih pisao.

Najviše je zbog toga što je danas Međunarodni Dan Osoba Sa Invaliditetom.
Pa srećan vam.
Setite nas se nekad i bez da vam drugi skrenu pažnju na nas.

Advertisements

17 thoughts on “Ja sam Lestat Gianni i ja ne hodam

      • Nikada mene ostaviš ravnodušnom, možda smo se sretali po gradu, možda se i znamo… ne okrećem glavu… ali sam čitala komentare kad si pisao onaj tekst o okretanju glave – i jedan komentar je baš bio u vezi sa vaspitanjem (lepim) gde decu učimo i gde su nas učili – ne gledaj da ne uvrediš – i mene su učili… Ja radim sa decom i pokušavam da ih učim drugačije – i to je staza sa dva kraja… i uvek treba da se sretnemo na sredini i da razbijamo stara učenja i ubeđenja…

  1. Nažalost, nikada nas nisu učili kako se ponašati u svim situacijama, ajd da kažem neobičnim. Današnju decu edukuju i sasvim je normalno da oni znaju i kako da se ponašaju.
    Pa ja sam izbegavala i ljude kojima je neko umro, u nastojanju da ih ne povredim nekom rečju, sve dok mi majka nije umrla i dok nisam shvatila šta znači reč, makar bila i pogrešna.
    Jedino mogu da se izvinim svima koje je možda povredilo moje ćutanje, a glavu nikada nisam okretala. A odavno već znam kako se treba ponašati, mnogo je godina iza mene.

  2. Ja te znam isključivo kao novosadsku “legendu”.Stavila sam navodnike,jer se ta reč obično koristi za one koji više nisu živi,a ti si mnogo više od toga. Divila sam se,i divim se i sada tvojoj pozitivi i volji za životom. Ti nisi invalid nego čudo…Invalidi su neki drugi.

  3. imam prijateljicu koja ima dete leptira i nikada niti je ona predstavila svet oko sebe na ovaj nacin kao ti, niti je njen sin Lune gledao tim ocima svet oko sebe, niti ga gleda.;a zive u Srbiji,.;a vrlo cesto u skoli pitaju ” a jel ovo zarazano?”..a to sto imas status invalida to ne znaci da si invalid, svet nije prilagodjen statusu “invalida”, nije ni levorukim ljudima..i to sto ti ne mozes peske do parka, ne mogu ni ja, a imam obe noge;;e to je “Invaliditet.. svet je eto tako skrojen po meri nogu i ruku.

  4. Na zalost moji prijatelji su 1999te dobili devojcicu bez podlaktice i sake.Sa godinu dana je krenula u vrtic i moja i ostala deca su to sasvim normalno prihvatila.Uhvate je za deo koji ima da je vuku po toboganu i vec svasta.Sad su srednjoskolci i niti se devojcica oseca drugacijom niti deca prave ikakvu razliku.Ima dela koji je i do roditelja.Dete se ne sakriva i ne sklanja nego ga treba pustiti da se socijalizuje.Sto manja deca to lakse ide jer mali nemaju predrasuda.A sto se tebe tice necu da te hvalim……Da se ne ljubimo

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s