Prapočetak

Da li shvatate da samo jedan zarez, pogrešno napisan, može da izmeni smisao kompletne rečenice?
Jedan zarez može da ugasi nečiji život.
Samim tim, jedan zarez može da izmeni kompletan tok istorije.
Mene to užasava.
Istorijske knjige, religijske knjige, medicinske knjige…
Sve je to podložno ljudskoj grešci.
Samim tim, meni to govori da smo mnogo šta naučeni pogrešno.
Pisao sam već puno puta o tome da, kad je početni korak pogrešan svaki dalji samo nas šalje dublje u haos.
Šalje nas daleko od istine.
Koliko god se mnogi trudili da dokažu kako je istina jedna, univerzalna to je potpuno netačna tvrdnja.
Ta tvrdnja može biti istinita isključivo za one koji su isključivi.
One koji na očima imaju amove kao konji i koji samim tim vide samo ono, što je ispred njih.
Za današnje stanovnike Amerike, naseljavanje tog kontinenta je bilo nešto najbitnije u njihovim životima kolenima unazad.
Iz ugla starosedelaca Amerike, taj akt je bio akt nečovečja.
Akt divljaštva. Akt genocida. Akt okupacije.
Ne postoji samo jedna istina.
Ne znamo ništa o svom nastanku, ne znamo ništa o svojoj istoriji.
Na kraju krajeva ne znamo ništa o sebi.
Znate li zašto je to tako?
Zato što smo zaokupljeni svojojm egocentričnošću.
To je razlog zašto se veći deo čovečanstva osećamo usamljeno, nesigurno, nesigurno u sebe.
Onog trenutka kada smo izdali prirodu, svoje bogove, kada smo izdali sebe izgubili smo sve.
Kada smo ušli u perfidno nametnutu trku za parama, prestižom izgubili smo dodir sa samim sobom.
Poverovali smo u laž. U egoističnu, užasno površnu iluziju da smo centar sveta.
Centar svemira a nismo zato poslati na Zemlju.
Da probam ovako da vam približim priču.
Znate kako sve krene putem haosa onda kada u jednom ekosistemu dođe do preteranog širenja jedne vrste?
Znate da to lako može dovesti do istrebljenja velikog broja drugih vrsta u tom ekosistemu.
Sad samo pomislite do čega je dovela preterana ekspanzija ljudske vrste.
Znate li koliko vrsta je nestalo ljudskom krivicom?
Koliko vrsta u ovom trenutku nestaje, bilo da su u pitanju životinjske ili biljne vrste?
Čovek…Gorda vrsta koja ne shvata kako funkcioniše ni on sam a kamoli kako funkcioniše priroda, univerzum.
Ta toliko bitna vrsta koja je na vrhu bitnosti.
Superiorna spram ostalih.
Vrsta koja bi nestala kad bi nestale pčele ili kad bi se Sunce ugasilo ili eksplodiralo.
Toliko o superiornosti.
Znate li kad ćemo početi da shvatamo svoje mesto u koordinatnom sistemu haosa?
Kad ćemo shvatiti svrhu svog postojanja i samog nastanka?
Onda kad zaista pogledamo duboko u sebe.
Kada naučimo da saslušamo sebe.
Kada naučimo ponovo da saslušamo frekvenciju ove planete.
Poenta svega je da budemo u skladu sa prirodom, ali mi stalno težimo da pronađemo način kako da manipulišemo prirodom.
Kako da je što više eksploatišemo.
Kako mislimo da preuzmemo kontrolu nad nečim što uopšte ne razumemo?
Kao da pitamo slepog čoveka da nam opiše nijansu boje, našeg novog džempera.
To je kao ona preglupa pretpostavka sa kojom polaze oni koji traže život u kosmosu.
To je da moraju pronaći planetu koja ima uslove za život jednake Zemlji.
Ponovi ću svoje omiljeno pitanje.
Odakle vam ideja da moraju biti isti uslovi?
Isti uslovi moraju biti isključivo ako tražimo oblik života kakav je ovde na Zemlji.
Ako pogledate kako se život milenijumima privikava na različite uslove na našoj planeti, zašto mislite da se isto tako nisu privikli na bilo koje druge uslove na bilo kojoj drugoj planeti?
Početni korak je užasno pogrešan u ovom slučaju.
Do te mere da samim tim mi sa sigurnošću ne možemo tvrditi da nismo okruženi nekim nama nepoznatim oblicima života, jer ih tražimo pogrešnom metodom na pogrešnom mestu!
O tome da smo ograničeni na ovu dimenziju, da ne govorim.
Imamo primitivne metode, primitivan pristup, primitivno oruđe za tako obiman, kompleksan poduhvat.
Što pre postanemo svesni toga, pre ćemo sve te resurse iskoristiti da pronađemo način kako da sačuvamo ovo malo planete što je ostalo nakon našeg divljačkog, bezumnog pohoda na nju.
Onda valjda pronađemo način kako da je izlečimo i povratimo ono što smo uništili.
Uništili smo planetu, sad uništavamo sebe.
Ubija nas gordost. Ego je naš najveći, smrtni neprijatelj.
Taj lažni, prenaduvani ego.
Šta mislite zašto toliko ljudi oko vas ima potrebu da se svidi drugima?
Da bude priznata od strane većine?
Zato što se sami sebi ne sviđamo.
To je breme ove vrste.
Negde u svojoj podsvesti svi znamo koliko smo odvratna, primitivna vrsta.
Koliko uništavamo sve ono što je vredno, što je bitno.
Ego je taj koji nas drži u ovom mraku.
Ne postoji kolektivna svest o tome, samim tim ja ne vidim nikakvu šansu za neki boljitak.
Ne vidim šansu sprečimo nešto, što je po mom mišljenju neminovno.
Ne vidim šansu da sprečimo potpuni krah čovečanstva.
Kako da uspostavimo balans sa prirodom kad smo je praktično uništili?
Kako da uspostavimo kontakt sa bogovima kada smo ih poubijali?
Izmislili smo vreme i sada ga ne brojimo.
Mi ga odbrojavamo.

Advertisements

One thought on “Prapočetak

  1. istina je ipak samo jedna.
    problem je što, da i postoji neki Poaro koji bi je iznio pred nas, smo svi više nego zadovoljni “našim istinama”.

    nastavi da ispisuješ ove stranice. “sviđa mi se kako razmišljaš.” 🙂
    hvala Bubi što me je uputila na ovu web stranicu.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s