Moj Novi Sad Kad Poraste Biće Grad

Volim Novi Sad, tu sam rođen.
Naravno ne moraš voleti grad u kojem si rođen, nisu to fabrička podešavanja ali eto, ja jako volim ovaj grad.
Volim i ono što je nekada bio ali ga volim i ovakvog kakav je danas.
Nekad je bio mnogo pitomiji i usporeniji ili možda, možda smo mi bili takvi.
Jebem li ga.
Danas je sve to nekako malo brže.
Sporije spram nekih većih gradova u svetu ali ipak brže nego što je to nekad bilo.
Ono što je za mene predivno kod Novog Sada je ta aristokratska arhitektura, nastala pod uticajem Ka Und Ka monarhije.
Pored toga ono što volim su Kej i Dunavski park.
Dva mesta gde možeš otići u svakakvim situacijama.
Bilo da ti treba vremena da uživaš sam ili sa društvom ili si jednostavno sjeban i treba ti vremena i prostora za razmišljanje.
Ono što najviše fali ovom gradu, da postane zaista grad jesu građani.
Uz dužno poštovanje svima nama, možemo mi to daleko bolje.
Imamo divne muzeje, pozorište, imamo pregršt festivala i sličnih dešavanja…Jednostavno nam fali kulture, fali nam svesti, fali nam gradskog mentaliteta.
Rekao sam u jednom intervjuu da jako volim taj miks različitih kultura kod Novoga Sada.
Rekao sam da u Novom Sadu, najviše ne volim taj miks kultura.
Da pojasnim.
JEBENO MRZIM MIKS NEKULTURA U NOVOM SADU!!
Onaj naš najgori palanački mentalitet kad se spoji sa mentalitetom svih mogućih pridošlica, dobiješ mesto koje je veoma teško voleti i smatrati domom.
Isto tako je, izuzetno teško za živeti.
Ne, nisu problem ni Bosanci, ni Crnogorci, ni azilanti iz Afrike.
Problem je kad se ološ iz celog tog buljuka različitih nacija, međusobno prepozna.
Ta grupacija ima tendenciju da se udruži kako bi svi opstali.
Kao priča da smo mi kao narod izuzetno loši gosti.
Pa nije baš tako. Samo nekako se poklopilo to da ova normalna raja, nema baš para za razna putovanja u meri u kojoj para ima nepismena, bahata, agresivna, razmažena stoka.
E takvi kreiraju mišljenje o nama kao naciji.
Jebeš ga lakše je uprti prstom u “dođoše”.
Lakše je nego preuzeti odgovornost za našu malograđanštinu.
To ti je kao što je stereotip za nas Lale da smo pitomi i spori.
Da sve volemo i da ne bismo nikad ni sa kim ratovali.
Doooobrooo…Zašto onda svako malo imam utisak da živim u najmanju ruku, u Mosulu?
Odakle tolika stopa kriminala u mom gradu?
Izbeglice? Dođoši? Jeste, ima ih ali šta je sa našim, domaćim ološem?
Njih uzdižemo u zvezde, pravimo romantične heroje, neshvaćene dušice.
Licemerni smo…
Primetio sam da u Novom Sadu ima i Novosađana.
Jeste, ima ih. Ima i novopridošlih dosta. Samo ima malo građana.
Puno ljudi a premalo čoveka.
Nemojte mi samo srati kako je to u dosta mesta, kako ti ima i van naših granica.
To me ne zanima, zanima me moj grad. Ako svako ne poradi na dizanju svesti u svom gradu, cela zemlja će ostati ovakva.
Mali isprdak u Evropi.
Nekad smo viljuškama boc a danas sve manje imamo šta da da bocnemo, nekako nam se osladilo da se escajgom bodemo između sebe.
To što smo gladni, upišani i usrani nam fantastično dođe kao izgovor, za naše bedno stanje svesti.
Grad kulture bez osnovne kulture.
Grad heroj u kojem žive kukavice, koje nemaju petlju da se suoče sami sa sobom i počiste svoje dvorište.
Bio sam i ja kulturan ali me je tada malo ko primećivao.
Morao sam da se prilagodim, kako bih skrenuo pažnju na neke stvari.
Volim te Novi Sade ali se nosi malo u kurac.
Teško od tebe grad.

O mojoj ograničenosti

Danas sam na poslu dobila poruku od „šefice“ da sam ograničena. Tačnije, to možda i nije bila poruka, više je zvučalo kao konstatacija postavljena kroz pitanje na koje sam mogla samo da dam potvrdan odgovor. Hajde da ipak Vi sami zaključite da li je i šta kada Vam neko uputi infornaciju koja zvuči „Da li si ograničena?“. Pitanje je usledilo u toku razgovora o nekom korisniku… Iskrena da budem i nisam zapamtila kako je sve to išlo, ko je kome šta rekao, ali sam poprilično sigurna da sam samo htela da potvrdim protokol šta mi je činiti sa korisnikom.
Sada kada sam Vas uvela u priču postavila bih Vam jedno pitanje. Možda ipak par. Da počnemo. Šta za Vas predstavlja reč „ograničena?“ . Moram priznati da ako gledamo na situaciju, ja jesam ograničena. Što više razmišljam o toj reči, sve se više uklapam u taj pojam. Priznajem, jesam ograničena raznim protokolima, prostorom, ljudima… Radim posao gde nema puno kreativnosti, u prostoru sa dvadesetak ljudi dnevno, osam sati. Sedim za kompom i kucam. Pored toga se i javljam na telefon i „dahćem“ po ceo dan. Dahćem sa onih dvadeset ljudi u dvadeset kvadrata. I super nam je. Mislim u tom dahtanju, dobro nam ide, iako poslovođama uvek može bolje. Ako tako sagledamo stvar, koliko ljudi na ovoj planeti je ograničeno? Koliko ljudi radi posao koji možda ne bi radio da ima mogućnost za neki drugi. Posao za koji ti ne trebaju veze i vezice, novac da pogura sve to, iskustvo od minimum 5 godina a pritom si faks tek završio ili završavaš. Šta je sa nama koji smo u toku studiranja „izabrali“ da se zaposlimo kako bi mogli da plaćamo studije, stan, račune, državu.. I povrh svega toga ipak završili faks i sada tragamo za iskustvom kako bi mogli da se zaposlimo na poslove za koje smo dobili diplome. Nego, da ne mračim, to ipak nije IN ovih dana. Hajde onda da pogledamo drugu stranu. Da li su i osobe koje ne žele da rade ograničene? Ili to važi samo za osobe koje rade? Ok, neću pričati ni o tome, ipak je velika stopa nezaposlenisti pa da se kojim slučajem još neko i ne uvredi. Ne daj Bože, ovaj Nole.
Moderno doba, moderna posla, moderni ljudi. Na Vukajliji stoji post- „Visokoumni ljudi su ograničeni. Inteligentni ljudi ne mogu da vode razgovore sa mnogim ljudima jer su isuviše razumni i pritom paze na vokabular, dok oni sa niskom inteligencijom misle da svakom mogu svašta da kažu jer im to pristaje, jer su neprejebivo kul.“ Šta mislite u kojoj ste grupi? Ili Vas ne dotiče kao i izbori koji se spremaju. Šta ima veze i da budete ograničeni? Koga briga? Ako Vam i neko to kaže, a Vi samo pričitajte koji post sa pozitivnim mislima, pogledajte neki klip o motivaciji ili pročitajte neki članak o pozitivnoj psihologiji. I da vidiš, posle petnaest godina bude ti bolje. Ili ne, ali koga briga.
I na kraju, zar kritike ne trebaju da se daju na osnovu ponašanja a ne ličnosti? Prepun je internet tih članaka, pisane su knjige na ovu temu… Da pripomognem, većinu „štiva“ na ovu temu možete pronaći kroz pojam Asertivna komunikacija. Poznato? Ili smo i na to zaboravili kao i na poplavu. Ako ništa drugo, imate to i u Bontonu. Tačnije, o poplavama imate dosta opširnije u Bibliji, ali može se pronaći nešto i o ponašanju. Pa ko voli nek izvoli.
Za mene, ovaj pojam ograničenosti je skroz IN, kao i pojam „štrebera“. Nekako, ova dva pojma se toliko često koriste u tako pogrešnom kontekstu. Šta vi mislite? Ili je to nepotrebno, jer pažnju treba da uperimo na poskupljenje računa i života dok velikani smeraju neke nove igrice… Samo da je nama igara, pa makar bili i ograničeni.

Autor: Kristi Meki-Mrdačica Guze

Kako sebe usrećiti?

Došlo je vreme da I ja prozborim po koju pametnu…
Recept: Kako sebe usrećiti?
Pre početka pripreme, odvojiti par minuta dragocenosti čuvenog i presvetog vremena, jer iako je relevantno nama je iz nekog nepoznatog razloga veoma važno. Mogla bih slobodno da kažem da se njegova važnost iskazuje odmah posle pojma novac, mada ih neki svrstavaju I pod istu grupu.. Međutim, neću Vam ovo reći jer bih time oduzela koju sekundicu više I time dovela u dilemu da li ipak da nastavite sa čitanjem ovog teksta ili da se vratite trenutno aktuelnom, od životne važnosti neophodnom I za našu naciju veoma bitnom pitanju : “Kako je Veljko?”
Ukoliko ste se ipak odlučili da nastavite sa čitanjem, obaveštavam Vas da je sledeći korak priprema sastojaka.
Počećemo sa onim po meni najbitnijim, ali sobzirom da smo ljudi I da stavova I mišljenja ima koliko I dupeta na ovoj planeti, vi slobodno izbacite šta Vam ne odgovara I sa čim se ne slažete… Na kraju krajeva, I Karleuša ga ima, što samo dokazuje da smo mi jedna fina I kulturna nacija koja dosta toga društveno prihvata I stavlja u granicu normale.
Da ne dužim dalje, počinjemo.

Ono šta je najbitnije je da prvo odem na kafu sa svojim prijateljem. Da pojasnim, neophodno je da stavimo naglasak na “svog” jer kako otići na kafu sa prijateljem mog prijatelja, ne daj Bože!? Iako se vodimo kao društvena bića i dalje imamo podele na svoje/ tuđe/ zajedničke prijatelje. Stoga, neophodno je da odem na kafu sa svojim prijateljem. Ukoliko želim da krajnji sastojak što pre počne sa delovanjem, predlažem da odem na neko prometno mesto. Mesto koje ima velike prozore sa stolom odmah do njih, gde se uguram u izlog sa sve osmehom na licu kao da sam dobili 8-cu na lotou, jer sedmica je samo za one koji I dalje veruju da Loto Srbije nije nameštaljka. Elem, odem tako na “našu klupu”, poručim expresso koji ću da pijemo narednih dva sata (što zbog ukusa samog napitka, što zbog novaca..) I počnem sa prepričavanjem svojih događaja. Kada mu detaljno ispričam šta sam jela/ pila/ radila u predhodnih par dana/nedelja ( u zavisnosti koliko se dugo nisam videla) blago se zagrlimo, melanholično damo ruku jedno drugom ili eventualno izljubimo (to poslednje Vam ostavljam na raspolaganju da sami odlučite). Da ne zaboravim, takođe od velike važnosti je I da se dok sedimo I pričamo o svemu da se pućimo (po mogućnosti I ja I moj prijatelj) jer je to poenta “naše klupe”. Da pojasnim, svi smo makar jednom videli ribu u akvarijumu, ukoliko ima onih koji to iskustvo nisu imali neka obavezno odu do ZOO vrta da se edukuju. Ako Vam je karta skupa, uključite Vaše TV prijemnike I prelistajte par “aktuelnih” ružičastih kanala. Ružičasti kanali su Vam moram priznati najučinkovitiji, jer ipak je roza za devojčice, mada u poslednjih reklo bi se minimum 5 godina to može slobodno važiti I za dečake. Trudimo se da budemo ravnopravni, pa pućenje, roza boju I sl. ne možemo samo definisati I ograničiti na jedan pol, sada možemo da ga proširimo na sva tri! Svaka nam čast! Evoluirali smo u super bića, pa zbog svojih emocija (čije osnove često nemaju veze sa krajnjim ishodom) menjamo ne samo mišljenja već I polove- sa severa na jug… Bravo još jednom, pardon, baš sam nepristojna I nevaspitama- BRAVO NOLE!!

Drugi sastojak, ali ne I manje bitan je da izbacimo sve ljude, životinje ili sl. bića/ predmete iz svojeg okruženja kako bi napravili auru svojeg prostora. To je kao što I opažate prostor u kojem treba da obratimo pažnju samo na sebe, na svoje biće, EGO… Pardon, ne na Ego, on nije dobar… ili jeste? Ne bitno, ukoliko niste sigurni da li je on dobar ili nije možete pogledati još koji članak koji dosta kraće objašnjava kako treba da živimo svoj život I kako da se ophodimo prema sebi/drugima… Ako Vas baš mrzi da čitate ili ne znate sva slova, uvek možete upaliti Vaše TV prijemnike I pogledati još kraće upustvo našeg premijera, jer on je BOG zar ne? Kako nije? Pa on nam je svima obećao da će nam biti bolje, ma kakvi bolje, fenomenalno u ovoj 2016. Još da dočekamo I Kinesku Novu godinu, možda je mislio na nju kada je rekao- “U sledećoj godini…” Elem, tako napravite svoju auru u svom prelepom stančiću koji ima 24m2 I još ukoliko živite u jednoj sobi sa svojom boljom polovinom jer nemate para za veći prostor, pa to je pun dobitak! Znate I sami kako ide ona pesma- “Za sreću dovoljno je I 30 kvadrata”, a tek šta možete sa 20? Ih, miline. Što je manji prostor to je bolje, upoznajete ne samo osobu sa kojom živite već I njene ukuse (dok kuva svoja omiljena jela od kojih se prostorija luftira naredna 3 dana) kao I njene mirise. Nema ništa lepše, verujte mi. A onda kada dobijete račun koji je uvećan za 1500 din jer Vas je predsednik stanara prijavio na dva člana iako je prijavljen jedan, a kada hoćete da se na toj adresi prijavi I drugi član, vlasnik stanara kaže da mu to ne odgovara I da mu je baš nekako iscimavanje.. Tako da plaćate za dvoje po ceni jednog, jesam dobro rekla? Ili se kaže drugačije? Sada sam se malo izgubila u računici. Oprostićete mi valjda, trenutno je toliko akcijskih ponuda, svi sve dele za dž, pa tako čak I Caribic ima extra ponudu, za samo pola Vaše dnevnice možete da dobijete parče testa sa dve šnite salame, a ako imate sreće možda Vas ubode I koja pečurka. Razređen Pepsi Vam je zagarantovan, ipak su praznične akcije. Prava Novogodišnja idilična akcija. A papuče u Springfield-u? Woow, za samo tri dnevnice možeš da šetaš u krpi po stanu. Još ako ostaneš bez posla, onda možeš po ceo dan da šetaš u njima. Zamisli, šetaš u super cool krpenim papučama I ujedno brišeš pod. Eto ideje za Mr. Proper, još samo da zapucketam prstima I evo ga na vratima. I hajde sada neka neko kaže da Deda Mraz ne postoji?!

Kada smo već kod Deda Mraza, treći sastojak je čuveni mali debeli čikica u crvenom odelu. Za razliku od Mr. Propera, ukoliko želite da sa njim komunicirate, to se isključivo radi tako što napišete svoje neostvarive želje na belom papiru, naparfemišete pismo (mora biti markiran parfem jer u suprotnom magija ne deluje) nacrtate par pahulja, poljubaca, srca obavezno I tako napisamo ubacite u koverat. Ukoliko ne znate da crtate, možete pogledati neki od tutorijala na YOUTUBE. Ako Vam je želja baš velika kao kuća, teška kao otplata duga na kreditnoj kartici (maker jednoj, da ne preterujemo sada), u tom slučaju morate da napravite I par ukrasa (po Feng Shui-u morate da imate minimum 50 ukrasa u svakom ćošku sobe), okitite jelku (prirodna se samo računa, jer treba iskoristiti prirodu dok je još ima), iscrtate prozore (ali ne samo jednu pahulju već I dedu, sanke, kugle, drvo, šumu jelki možda bolje, nebo, ukrase, badnjak, decu koja se vesele na snegu, blažene roditelje koji ih osmatraju…). Ukoliko imate I mačku u stanu, pa to je dobitna kombinacija. Ona će s vremena na vreme paziti na jelku, čuvati je I u situacijama kada jelka naprsno padne u nesvest.

Za dostizanje sreće neophodna je I edukacija. Naravno, ukoliko želite da dostignete sreću što pre, nije dovoljno pogledati film “Malog princa” I furati se kako je to bila Vaša omiljena knjiga iz detinjstva. Potrebna je I diploma. Nema boljeg primera od samog nam predsednika države. On je svojim vrednim trudom I naporom položio sve ispite I to verovatno sa ocenom deset. Ukoliko ipak niste toliko motivisani za učenje, a spadate u manji procenat populacije koja ima imućne roditelje, imate rešenje. Potrebno je samo da izaberete neki od ponuđenih fakulteta, smera na tom fakultetu I da se pojavite u toj ustanovi da potpišete nešto I kroz par godina još možda par puta. A kako da znate kada ste gotovi sa studijama? Vrlo jednostavno. Pozvaće Vas iz te ustanove da dođete na neku proslavu na kojoj će biti dosta ljudi, ako imate sreće možda I malo klope, cuge verovatno, I na kojoj će deliti neku okruglu futrolu sa nekim papirom. To Vam je diploma. Ona praktično ne znači ništa, mada bez nje se ne možete zaposliti u struci, a sa njom ne možete da se zaposlite na dugim poslovima jer oni nisu “vaša struka”. Ali nema brige, jer ukoliko vaši roditelji osim para imaju I par poznanika, stvar je rešena. Pozvaće Vas da radite u nekoj kompaniji. Naravno da ne mislim na posao koji ćete morati da radite po osam sati svaki dan. To će biti samo par sati u toku dana, gde ćete naravno imati pauze za kafu, topli obrok, hladni obrok, predjelo, glavno jelo, desert, cigareta pauza (mada koliko sam načula da će od ove godine biti zabranjeno zakonom pušiti u kompanijama I na javnim mestima nema potrebe da se brinete, oni će 100% odvojiti jednu prostoriju samo za to, ipak je to najstariji posao u istoriji poslova). Imaćete i pauzu za treninge ukoliko trenirate nešto, a ukoliko ne, u tom slučaju počnite. Za početak, najbolji trening je pljuvanje u dalj. Ovaj trening se preporučuje ukoliko imate saradnike koji su Vašeg godišta (ili se ponašaju kao da su Vaše godište). Ukoliko pak pripadate sektoru gde su ljudi malo stariji, zatvoreniji, kruti, rigidni, u tom slučaju možete da trenirate ko duže izdrži a da ništa ne uradi vezano za posao. Gubitnik u ovoj igri plaća kafu, ili ručak. Za nas ostale, koji pripadamo onoj populaciji čiji su roditelji “srednji stalež” ili niži, mi ćemo morati da uradimo par korekcija vezanih za cv. Ukoliko želite da se zaposlite na prestižnom poslu kao što su kasir/mesar/trgovac u Idejinim objektima ili kao “Senior Customer Service Representative” ili “Sales & Logistics Assistant ili neki sličan konkurs za koji ćete morati da pišete ceo cv na engleskom jer je to postao maternji jezik naše zemlje za traženje posla. Moraćete da pišete motivaciono pismo u kojem ćete moliti za posao kao da Vam je poslednja kap vode u pustinji a posle toga da popunjavate samo par testova, I još par testova… I još samo par… I ako može samo još ovaj lajk na FB za direktora da dobije nagradu za naj sliku meseca (slika sa Maldiva sa sve ženom I troje male dece koja se slatko smeju umazani od sladoleda..) Takođe ćete morati da obrišete sve šta ste radili I čime ste se bavili posle srednje škole. Ukoliko ste bili aktivni učenik, išli na neka takmičenja na primer iz matematike ili nacrtne geometrije, obrišite I to. Obrišite I da ste osvojili treće mesto na takmičenju “3 PR takmičenje studenata Vojvodine” , jer ukoliko ostavite sve te info osobe koje Vas budu intervjuisali za posao prosto će Vas definisati kao vrlo agresivne, takmičarski nastrojene ljude neprikladne za rad na bilo kojoj od ponuđenih pozicija. Sa druge strane, ako želite da aplicirate za poslove u struci često nema slobodnih mesta, a ukoliko se I otvori pozicija očekujte odgovor tipa “Nažalost, konkurs za ovu poziciju je zatvoren… tako da nažalost nismo u mogućnosti da razmatramo prijavu u ovom momentu.” “Danas možeš da budeš šta god poželiš sem onoga za šta si se obučavao”. Moj predlog je da ukoliko želite da zaobiđete razočarenja, nade, očekivanja, popunjavanje testova kao pokusni kunići, obrišite veći deo ako ne I ceo cv, stavite prosečnu sliku na kojoj niste lepo ispali I prijavite se za posao crnačke zajednice “Svi za jednog, jedan za sebe”. Radujte se svakom danu, svakom izlasku sunca koje uspete da ugledate da ugledate u pauzi izmedju trčanja na autobus ili trčanja sa jednog posla na drugi. Radujte se I zalasku sunca ukoliko uspete da ga ugledate sobzirom da nam je radon vreme od danas do prekosutra. Slobodne dane koristite isključivo za fizičke aktivnosti, razvoj duhovnosti, socijalnosti I druženju sa dragim osobama, rad na sebi, spremanju svojeg doma… Mada ukoliko I ne stgnete da ga sredite, samo pozovite “Odred za čistoću” pa ćemo svi mi maleni ljudi preko svojih TV prijemnika gledati kako Vama ljudi dobrog srca čiste wc šolju, ribaju zagorelu masnoću sa šporeta I bacaju buđavu hranu iz frižidera. I na kraju epizode svi ćemo srećni I sa olakšanjem gledati sređene stanove I nasmejana lica.
I na kraju, šlag na tortu- naći osobu. Muškarca, ženu. Životinju. Strast. Naći ono nešto za čim tragamo ceo život. Izaberite sami šta je to što bi nekada moglo da vas pokrene kada Vam se ne da da izađete iz kreveta. Da kada krenete da padate pa Vas podigne visoko. Kada krenete da letite u maštarenju da Vas spusti na realnos. Da Vam da malo nežnosti, malo strasti, malo strepnje, žudnje… Da Vam začini život, da Vas nauči lekcijama, da sa Vama proživi I naživi sve strahove, nadanja, očekivanja. Sve ono smrtno I večno. Da Vam zaustavi dah na sekundu. Podigne telesnu temperaturu… Nađite to nešto, to što iz ničega postaje svašta. E sada probajte da to nešto ne bude materijalno. Da ne bude neki matori dripac ili osoba koja ima problem sa zakonom (da se lepo izrazim). Zvuči neverovatno? Pa da, skoro kao kuvanje u Dry Kuker-u bez masti I ulja. Samo na sopstvenoj pari. Ali moram Vam priznati, nije tako teško naći kada otvorimo sva svoja čula. Ne zaustavljajte sebe niti svoju maštu samo na onim materijalnim stvarima, iako se to prezentuje kao najbolje rešenje. Da li stvarno mislite da mlade devojke koje se zabavljaju sa starijim imućnim muškarcima iskreno uživaju u tome? U odnosu, bilo fizički ili psihički? Da li one mogu da osete onu iskrenu ljubav? Onaj zastoj daha a da za to nije razlog pištolj koji je smetao u džepu pa je ostavljen na sto. Ili pretnjama raznih oblika… Eskort dame, starlet, sponzoruše… Nazovite ih kako god želite, nemam problem sa nazivima, samo bih volela da mi neko iskreno odgovori na ova pitanja. Ali iskreno, bez cenzure. Da mi kaže da uživa u njemu a ne u luksuzu koji dobija od njega, I da joj ne nađem sliku na “onoj” strani posle nekog vremena. Hajde da već jednom definišemo tu ljubav! Hajde da joj damo oblik koji zaslužuje. Da joj damo toplinu, radost, senzitivnost. Hajde da joj damo SREĆU!
I za kraj, da bi uspeli da napravite kolač po ovom receptu nije potrebno puno. Dovoljno je da živite u Srbiji, ali ne 3 meseca godišnje kada dođete na godišnje odmore. Nemam ja ništa protiv fraza “Život je jedan, treba ga maksimalno iskoristiti”, ali morate shvatiti da niste jedini. Da ima I nas drugih koji takođe živimo jedan život I da Vaše ludovanje neki put šteti mojem jednom životu. I da se ne lažemo, pod hitno je potebno preformulisati pojam definisanja normalnosti! Neka normalno bude ponašanje koje ne ugrožava druge, a ne društveno prihvatljivo, jer u supritnom odosmo svi…

Autor: Kristi Mek-Mrdačica Guze

P.S. Autor je jako neozbiljno shvatio pseudonim, tako da sad nema nazad.

Kako uplašiti mačo muškarca

Čitao sam jedan tekst, koji je podigao dosta bure.
To uglavnom znači da je tekst odličan.
Frka je nastala oko toga, kad je jedna osoba izrazila svoj lični stav po pitanju feminizma.
Definicija Feminizma je u Srbiji i uopšte na Balkanu, jedna velika nepoznanica.
Većina uopšte nije sposobna da napravi razliku između liberalnog, ekofeminizma, radikalnog feminizma i ostalih podtipova.
Često se brkaju Feminizam i Maskulizam.
Da li znate o čemu pišem?
Feministkinje u glavama većeg dela Balkanaca su nadrkane, isfrustrirane baba devojke koje su zapuštene, smrdljive, sa žbunovima tamo gde ih današnja moda ne smatra poželjnim.
Muško je tu da lovi i jebe, žensko je tu da kuva i rađa.
Decu vaspitava divljina.
Tako se stvaraju vitezovi sa vrelog asfalta.
Tako se stvaraju učesnice Farme i Parova.
Tako se stvaraju osobe koje su potpuno nefunkcionalne za život.
Kad kažem život, ne mislim nikako na ovaj brlog od Balkana.
Ako mislite da je ovo život, onda ste jako skurcali.
Zašto volimo da se držimo nečega kao pijan plota?
Zašto svoje gluposti, greške i zablude kvalifikujemo kao tradiciju?
Da li samo zbog toga, zato što ih tradicionalno ponavljamo ili je koren bolesti daleko dublji?
Ovde se bre od malih nogu deca vaspitaju da su žene stoka.
Mislim da je to najveći razlog ovolike rasprostranjenosti prostitucije, kurvanja na svim nivoima i u svim sferama naše svakodnevnice.
Ženska deca vam se kurvaju po školskim wc-ima, po splavovima i klubovima.
Kurvaju se za neku kintu svakodnevno po rijaliti programima i ništa…
“Mene moja porodica podržava u svemu što uradim!”
Devojčice to ti onda nije porodica, to su ti makroi.

To je ono čemu se zdrav feminizam protivi.
Zdrav feminizam traži za ženski rod jednaku šansu u životu kakvu je dobijaju muškarci.
Zajebite me priče o razlici u fizičkoj snazi. To je potpuno druga priča a isto tako ne drži vodu.
Znam gomilu žena koje mogu rep volu da iščupaju, isto tako znam još više muškaraca koji nisu sposobni da podignu ništa teže od kašike.
Kurac je teži od kašike, da se odmah razumemo.
Vaspitani smo da su muškarci džentlmeni, muškarci koji pokazuju emocije, muškarci koji se ne libe da zaplaču ništa drugo nego obične pičketine i papučari.
E šabosi moji…Muškarac bez osećanja, vaspitanja je psihopata.
Isto važi za žene koje se lože na dotične. Koje sve to podržavaju.
Nedostatak roditeljske ljubavi.
Da, niste vi krivi. Jednostavno roditelji su vam prosledili unapred napisane uloge.
Zna se ko je Predator a ko je Žrtva.
Jebao vas Stokholmski Sindrom.
Princeze na zrnu praška i Prinčevi sa mudima manjka.
Ne znam da li da trošim reči na Mačizam kao pojavu uopšte?
Navodno je nastao kao odgovor na Feminizam i na pojavu kakvi su recimo, Metroseksualci.
Neko ih je ubedio, da je bolji izgledati kao glavni lik iz serije “Planeta Majmuna”, nego Dejvid Bekam.
Sve to je ponovo upakovanu u tradicionalizam.
Pa ništa, hajde da se skinemo goli i živimo u pećinama ili ako hoćete da idem još dalje, hajde da se vratimo u okeane. Hajde da izrezbarimo škrge i…Da, mislim da ste shvatili poentu.

Nije razmišljanje za svakoga. Nije ni pisanje.
Mnogi se tim pokušajima samo ponižavaju.
Nije ni roditeljstvo za svakoga. Time se cele nacije ponižavaju i ugrožavaju.
A ovi, ovi o kojima sam pisao danas, oni ugrožavaju zdrav razum cele jedne vrste.
Previše nas je na planeti, tu je ceo zajeb.
Mnogo nas je, zato smo i govna.
Srećna vam nova duplerica.

Koga boli kurac za Mudrolije sa Tvitera

Ko visoko leti taj nisko padne. Što je više kotiran, to je duži i jači pad.
To je jači tresak. To je veće interesovanje i želja većine, da vidi pad.
To je ono što je u ljudskoj psihi. Nebitno da li nam je onaj ko je visoko po volji ili ne.
Većina se potajno nada da će videti pad. Da će osetiti krv.
Zavist i ljubomora je uvek prisutna. Uzmite kao primer porodicu.
Ako muž ili žena više zarađuju, brat ili sestra…Uvek je prisutna zavist.
Hteli mi to da priznamo ili ne, uvek se javi onaj glasić koji nam kaže da mi zaslužujemo više.
Da neko ko dobija više, bio kompetentan i uspešan ili ne, nekako se u glavi probije onaj glasić koji govori, da mi možemo bolje. Da zaslužujemo više.
Evo poređenja radi, jutros je ponovo pao Tviter.
To je u većini naših novina, jedna od glavnih vesti.
Na stranu to, što imamo daleko većih problema i briga od Tvitera.
Tviter je u Srbiji nešto wow. Samim tim što je nešto wow, pad Tvitera je u Srbiji nešto wow ali baš wow.
Znate li uopšte šta je mikro blog?
Ljudi se na Tviter oslanjaju kao veoma validan izvor informacija.
Ne kažem, ume to da bude. Samo trebalo bi da znate, da je 40% tvitova na globalnoj bazi gledano, čisto proseravanje.
38% tvićanja odlazi na konverzacije.
Na vesti odlazi svega 4% poruka.
Shvatate li u kom pravcu idem?
Tviter je jedno obično sranje.
Potpuno isto kao i svaka druga društvena mreža.
Naravno, nije Tviter sam po sebi sranje. Sranje od njega prave njegovi korisnici.
Neko im je nekad rekao, kako je Tviter elitnije mesto od Fejsbuka i oni su u to poverovali.
Dovoljno puta ponovljena laž, postane istina.
Jedina razlika između Fejsbuka i Tvitera je u tome kako ga koristite.
Ako društvene mreže koristite na nivou prosečnog Desanka Šakićara, onda vam je i život sranje a kamoli Fejsbuk i Tviter.
Još jedna, barem po iz mogu ugla gledano bitna razlika je to, što da bi smestio iole interesantan tvit u 140 karaktera, zaista moraš biti kreativan.
Još jedna dobra stvar kod Tvitera je to što može da zajebavaš javne ličnosti.
Naravno, imaju oni i svoju posebnu društvenu mrežu ali o tome neki drugi put.
Ako vas baš zanima, guglajte. Cenim da dosta ljudi ne zna za to.
Na Tviteru lakše dođeš do njihovog privatnog profila i izraziš svoje mišljenje o njima.
Ponekad završiš i u novinama zbog toga, ko ne zna o čemu pričam…Pa izguglajte opet.
Samo ukucate Adriana Lima i Lestat Gianni.
U nekim državama to baš i ne možete, o tome sam već par puta pisao.
Iran, Irak, Egipat, Severna Koreja, Turska…To su sve zemlje gde se prilično guši upotreba Tvitera.
To ovoj društvenoj mreži pravi dodatnu reklamu.
Još jedna budalaština vezana za “uticaj” je to što, ja poznajem dosta tih “uticajnih” i znam koliko su zapravo nesocijalizovani.
Koliko su neprihvaćeni u društvu.
Znam da dosta njih beži u sajber svet, kako bi osetili tu neku bitnost.
Sami ćete prepoznati o kome govorim, ako ste korisnik ove mreže.
Evo uzmite primer Mudrolija.
Mudrolije su account koji vedri i oblači našim delom sajberkosmosa.
Mudrolije su svuda “IN”, bilo da je to Tviter, Fejsbuk, inboks…
O Mudrolijama se priča. Voleli to što ljudi sa Mudrolija rade ili ne, Mudrolije drmaju gde god da su.
Evo iz mog ugla ponovo. Napišem kolumnu za Mudrolije i BUM!
Tekst plane! Nebitno što imam gomilu daleko kvalitetnijih tekstova od tog, koji čame nepročitani na ovoj stranici ili na portalima za koje pišem.
Ne, ovo nije plaćena reklama za Mudrolije.
Nije ni neplaćena. Ovo uopšte nije reklama, nego činjenično stanje.
Svaki dan posmatram kako bi ljudi, bez obzira na godine, pol, stepen obrazovanja da se protrljaju o sajber tuki Mudrolijama.
Mudrolije su brend. Vrlo uspešan brend.
Imao sam prilike da se upoznam sa čovekom koji stoji iza Mudrolija.
Zanimljiv dečko.
Znate i sami da ne patim od “uticaja”, realno me boli kurac baš za Mudrolije.
Boli me kurac ali volim da vidim svoj tvit ponekad tamo ili menšn na Tviteru.
Da, zanimljiv dečko. Ne znam kakvo je vaše iskustvo sa dotičnim i za to me boli kurac baš,
ja ovde iznosim svoje impresije.
Očekivao sam nekog nadrkanog kompleksaša, možda zato i imam pozitivan utisak.
Dečko zna da radi svoj posao.
Ugledajte se na njega, on je odličan primer “uticaja”.
Ovo su Mudrolije.
Mudrolije pametno rade.
Mudrolije su brend.
Budite Mudrolije.
Naravno ne morate biti, samo onda nemojte da budete ni toliko šizofreni da tripujete bitnost.
Ovo je jedna veoma čitana stranica, pa ja niti imam kinte od toga a nisam ni bitan.
Šta ste onda vi?

Ludilo u ludilu – Nestvaran svet oko nas

Obzirom da je neka hrvatska kompanija otkupila prava na neke crtane likove, naši poslastičari bilo da su profi ili to rade kako bi preživeli, više neće smeti na svojim tortama, kolačima, flajerima, logoima da stave npr.
Pepu Prase, Miki Mausa, Sunđer Bob Kockalonea i još mnoge druge.
Druga daleko dramatičnija vest koja je uzdrmala ljude širom Srbije je to,
da su Veljko i Maša raskinuli!!!
Siguran sam da je skočila prodaja raznoraznih sedativa.
Staro plače od tuge, mlado od sreće. Jer sad je konkurs za novu devojku, sigurno otvoren.
Treća ultra mega giga bitna vest je, da je Džejms Bond sjebao Albance.
Četvrta vest koja je zaokupila pažnju naših građana je to, da je Kristijanov tim drugara slao poruke da pobedi Stanija. Na to su potrošili navodno, oko dvanaest hiljada ojra.
Setili se neko Obrenovca? Setili se neko helikoptera?
Ne je l’ tako? Pa dobro, nema veze. Ima vremena. Mislim nema ga ali će doći svakako.
To sam samo hteo da kažem.
Kažu ne valja pisati kolumne ispod dvestotine reči, eh i za to me zabole.
Praviću se da sam zaboravio.
Nema na čemu.

Napokon smo srećni

Da, Napokon smo srećni. Stigla nam je nova godina.
Nova 2016-ta.
Naravno da je nova kad je 2016-ta.
Nikad nije bila do sada prikazana u ovom delu barem naše šizofrene realnosti.
Koliko je zapravo nova? Osećate li išta novo u ovoj drugoj nedelji, nove godine?
Dobro, serem i ja. Netflix se rodi. Vaistinu se rodi!
Dobro, ko je znao kako se koristi Netflix i bez njihovog ulaska u Srbiju, njemu ni to nije novo.
Namerno sam iskoristio reč, “ulazak”.
Netflix je penetrirao u Srbiju i tu se opet pokazalo da, ne treba svako da ima pravo iskazivanja mišljenja.
Kako ti sad glupanderima da objasniš, da je Netflix legalan i da kad ubace svih 17.000 filmova i serija, isplati se dati tih 12 ojra mesečno za gledanje u ultra HD rezoluciji?
Što je najsmešnije, ti za te pare dobijaš 4 slota. U prevodu mogu 4 različite porodice da gledaju dotični program.
Što pretplatu spušta na, 3 ojra mesečno.
Puno vam je? Ok.
Ako vam je puno, onda ništa. Onda nema ništa novo. Onda vam je svejedno koja vam je godina.
Ne znam ni šta uopšte očekujete od godina koje dolaze!? Same od sebe će doći neke nove, lepše, bolje godine?
Možda se i zajebe pa dođe na kratko, sve dok ne shvati da smo mi oni stari.
Isti, nikakvi.
Mislim da je to i najveći razlog zašto se ljudi sjebavaju toliko u ovom periodu.
Shvate da im nova godina, neće ništa doneti. Barem ništa od onoga čemu su se nadali.
Shvate koliko su prošlogodišnjih rezolucija zapravo ispunili.
Shvate u kakvom sranju žive i da to sranje, može da bude samo još veće sranje sledeće godine, jer mi smo i dalje mi.
Nema nove godine bez novih nas.
Novi mi nećemo doći tek tako, sa novom godinom. Novi mi ćemo doći samo ako se zaista potrudimo.
Ako se ne varam, ova godina je krenula tragičnije od prošle.
Ne samo u Srbiji, nego u celom svetu.
Miris smrada leševa u raspadu i leševa u najavi, se širi ogromnom brzinom preko cele ove napaćene planete.
U Srbiji ubijaju decu. Ubijaju žene. Ubijaju životinje. Deca ubijaju životinje. Deca ubijaju odrasle. Deca ubijaju decu.
Možda jednom od vas i bude neki bolji vi. Ne kažem, postoji mogućnost ali džabe kad ste vaše mladunce naučili da budu vaša kopija.
Kako ste posejali, tako ćete i požnjati…A i mi zajedno sa vama, kao kolateralna šteta.

Svastika(da upravo to na šta ste pomislili)

Kventin Tarantino je ponovo podigao ogromnu prašinu, ovog puta izjavom da je zastava američkog Juga ništa drugo nego “američka svastika” i da kao takva bi morala biti zabranjena.
Znate li o čemu priča?
O zastavi Konfederacije.
Koliko prosečan Srbin zna o američkoj istorji i značenju ove zastave?
Dosta manje od prosečnog Amerikanca. Da, dosta manje ali ne i dramatično.
Osvrnite se oko sebe. Prosečan Srbin ne zna puno o svojoj istoriji osim da je bio jedan ili dva Kosovska Boja. Da smo se u tim nekim sveckim ratovima borili protiv Švabe, Bugarina i Madžara i naravno da su svi Ameri, Rvati i Englezi govna!

Mislite li da preterujem? Ja iskreno onda mislim da ili lažete ili zabijate glavu duboko u pesak ili nečije dupe.
Ostaviću vam i treću mogućnost a to je da ste glupi i neobrazovani.

Odakle mi pravo da ponovo budem ovako kritički nastrojen i direktan?
Pa pravo mi daje to što imam svoje mišljenje i to što sam za razliku od većine ako ništa drugo, barem načitan.
Kao što vidite znam i da pišem.
Знам и на Ћирилици.
Žao mi je što Glagoljicu ne znam, ni Vinčansko pismo.
No, to su neke rupe u obrazovanju za koje je kriva zemlja u kojoj sam odrastao.
Da, nešto su joj zvonila jaja da naučim daleko više o istoriji svog naroda.
Posle je kod mene nestalo elana da se bavim sa time.
Nego da li je i za vas Kosovski Boj bio pesto, pesto, pesto i neke?
Ne? Nadam se da je tako.
Nadam se da Drugi Kosovski Boj za vas nije bio 1999.-te jer po meni su takve izjave i više nego ponižavajuće za sve stradale u Kosovskom Boju.

Nedostatak obrazovanja povlači sa sobom mnoge druge zajebe.
Evo uzmite ovo danas što se desilo.
Putare je još jednom iznenadio sneg u Novom Sadu.
Sneg u januaru. Da su pazili na časovima, nikako ne bi mogao iz godine u godinu da ih tokom zime iznenadi sneg.
Da bi vas nešto iznenadilo to mora da nastupi iznenada, kao što sama reč i kaže.
Sneg zimi, nikako ne nastupa iznenada.
Što bi Muja rekao:” SPLAJZ! ”
Ako znate vic? Ako ne znate izguglajte.

Nego da se vratim na zastavu Konfederacije.
Nije problematično to što je Kventin izjavio.
Barem ne za mene. Itekako ima osnova za takvo mišljenje a ima i prava na mišljenje, generalno gledano. Kome se ne svidi to je već njegov problem.
Pod tom zastavom su se zaista borili robovlasnici.
Nešto kao kad bi danas svi tajkuni i predstavnici raznih interesnih grupa imali svoja obeležja.
Jasno vam je da smo robovi?
Veliki, zajebani, ponosni, ratnički narod.
Zapravo narod robova, po ko zna koji put kroz istoriju.
Češće smo bili oruđe i oružije velikih i robovi, nego ratnički narod.
To bi ste znali da ste se obrazovali.
E sad, zamislite za par stotina godina da se pojavi odeća sa zastavama te ekipe.
Da to postane opšti hit. Da postane nešto što je podobno.
Da postane potpuno prihvatljivo.
E sad zamislite da to po portalima komentarišu ljudi koji žive u Americi.
Idiotski zar ne?
E isto tako vi ispadate glupi, primitivni i neobrazovani kada komentarišete ovako neke vesti a nemate osnovno znanje sa kojim biste te svoje stavove branili.

Problem je i to što se ovako neke stvari romantizuju, kao što je to recimo trend u Holivudu kad je u pitanju Mafija.
Pre neki dan je ponovo bio “Kum” na nekoj od naših tv stanica.
Divna romantična priča o običnim klošarima i kriminalcima.
Pogledajte film “Gomora”, koji je pisan bez trunke tog limunadica šmeka za ove ometene u razvoju koji se lože na “Rane”, “Vidimo se u čitulji” i slična epohalna ostvarenja.

Pogledajte samo šta se ovde čita i gleda masovno.
Koji su to za nas kultni filmovi i knjige, pa ćete shvatiti kakvo smo mi srećno krdo sudbinski preodređeno za klanicu.
I ni za šta drugo.
Da vas podsetim? Nemate leba da jedete a šibali ste se oko sadnica japanske trešnje kao da ćete sa njom decu prehraniti i platiti sve račune.

Što se Tarantina tiče, on je kralj što biste vi mladi rekli.
Čovek upakuje govno u lepe papire i servira nam ga kao biftek.
Mi znamo da je govno, otpakujemo i vidimo da je govno ali ga prožderemo.
Posle nam smrdi iz usta a smrde nam i ruke ali nam je super kao da smo jeli biftek.
Nešto slično, kao Kusturica.

E tako, sad kad smo došli do kraja ovog mog pisanija, sad umesto da se blamirate i konfrontirate na net-u(uključujući tu i komentarisanje ove moje pričice), lepo knjige u šake i čitajte.
Samo, pazite šta čitate. Nisu ni sve knjige za čitanje, kao što nisu ni sve zastave za ponosno vijorenje.