OLD MEKDONALD HED A FARM IJAIJAJO

Ponoviću pitanje i ovde.
Žašto McDonalds’s u Novom Sadu, u samom centru grada nema rampu za invalidska i ostala kolica?
Zar brend koji je toliko poznat, ne bi trebalo da ima malo viši stepen svesti?
Postavio sam pitanje i na društvenim mrežama isto.
Zanimljivo je što se to pitanje pretvorilo u ispitivanje mene zašto bih jeo tamo.
Zato što volim.
Volim ponekad da pojedem čizburger, njihovu pitu, mafine i slično.
Imam prava na to, kao što imam pravo na neogračinu kretnju.
Samo problem je što mi McDonalds’s to pravo, uskraćuje.
Nije da im nisam već pisao i na mail sa istim pitanjima.
Naravno da nisam dobio nikakav odgovor.
Nego da se vratim na komentatore mog statusa posvećenom ovoj problematici.
To leži koren problema, ne treba meni ničije odobravanje da radim to što radim i kako živim svoj život, čime se hranim…
Naravno, prilično sam siguran da to niko nije uradio iz bilo kakvih malicioznih pobuda, nego sprdnje radi. Samo ova tema je za nekog ko je u kolicima, daleko više od sprdnje.
Slažem se da ima i daleko bitnijih mesta gde rampe za invalidska kolica ne postoje a morali bi da ih imaju, no to ćemo rešavati na malo drugačiji način.
Zašto radim ovu svojevrsnu negativnu kampanju protiv dotičnog brenda?
Pa zato što kao neko ko tamo ide od otvaranja, smatram da su mogli da pomisle nekad i na ljude sa hendikepom.
Zašto to sada radim?
Zato što sam sad već dovoljno čitan, da bih mogao da skrenem pažnju na ovaj problem.
Pre svega ovo radim jer kod tako jakog svetskog brenda, ovakva arhitektonska diskriminacija ne sme da se dešava.
Oni bi morali da budu ti koji će na delu pokazati neke stvari.
Kako se to radi u svetu, jer sam imao prilike da vidim.

Zaista vaš sud ću saslušati, kako je sranje hrana, kako je genetski modifikovana ali me to i dalje ne dotiče jer imam pravo izbora.
To pravo mi se nedostatkom rampi potpuno uskraćuje.

Ajde sad da se ne ljubimo.
McDonalds’s  je na potezu.

Poruka Ratnog Vojnog Invalida

Objavljujem ovo, da biste pokušali da shvatite kako ništa nije crno belo u životu.
Ja sam ovo dobio i delim sa vama.

“Prvo da oteram u kurac sve one kenjatore koji bi mi kenjali o “patriotizmu”… E, pa Srbijo, hajde da svedemo račune? Dao sam ti svoju mladost,svoj deo tela,drugare koje svake godine obilazim na grobljima. Dakle, sjebala si mi mladost moja Srbijo. Sa redovnim služenjem vojnog roka uzela si mi tri godine mladosti od toga godinu i po na ratištu, a godinu i po u alkoholisanom stanju, moja Srbijo. Uniformu sam nosio časno i pošteno, a od tebe sam dobio izbegavanje u javnosti i sramota te od mene,moja Srbijo.
Znači, sjebala si mi sve one najlepše godine, godine u kojima sam bilo gde mogao uraditi nešto za sebe.
Napravila si me budalom.
A voleo sam te Srbijo, pička ti materina, da ti pička materina…Znači, sjebala si mi godine.
Napravila si me budalom.
A voleo sam te Srbijo, pička ti materina…I meni pička materina!

Jedan Ratni Vojni Invalid”

Cela je nacija demotivacija

Poslušajte šta ima Nik Vujičić da vam kaže.
Prvi put za čitaoce našeg portala, otkriva tajnu svog uspeha.
Pogledajte ovu motivacionu poruku Stiva Džobsa.
Donald Tramp u intervjuu za naše novine, daje vam savete kako da postanete milijarder kao on.
Da. Evo i za mene kažu da umem da budem pokretač i motivacija za mnoge.
Znate kako…Zajebite me ne new age, popularne i populističke psihologije.
Evo vam samo jedan od saveta Stiva Džobsa gospodina kojeg, šta god o njemu mislio Prosečni Srbin, izuzetno cenim i izuzetno teško mi je pala vest o njegovoj smrti.
” Ako se nekoliko dana budite i shvatate da vas mrzi, da krenete na posao. Ako vas vaš posao ne ispunjava, ako ne radite to što volite, promenite posao.”
Fantastičan savet, za nekoga ko živi u USA ili EU ili bilo kojoj velikoj državi koja je barem koliko toliko uređena.
Stanovnik takvih država, koje imaju ogromno tržište može sebi tako nešto da priušti.
Balkanci mahom, ako odustanu od svog posla i krenu da rade isključivo ono što vole, pa…
Mogu da uzmu štrangu i obese se na tavanu među šunke.
Zajebavam se. Nema šunki više. Uglavnom je GMO. Ne, ne ložite se, ne ciljam na Matijevića.
Ciljam na ukupno stanje. Ako zaista verujete da jedete organsku hranu, šta je sa glavom!?
Od jedne lepe paorske zemlje, polakomili smo se i pokušavamo da napravimo Diznilend.
Seljaci i stočari, alo bre?!
Šta jedemo, šta pijemo, šta udišemo?!
Ložite se na zdravu hranu i zdrav život, a to niste videli ni na tv-u.
Obzirom da malo šta sem Dnevnika i realiti programa, uopšte pratite.
Znate i sami da vam ja nikad neću reći:
” E ovako sam ja uspeo, znači budite kao ja i uspeh vam je zagarantovan.”
Prvo, šta sam ja to uspeo?
To što sam drugačiji? Što sam se izborio sa svojim hendikepom?
Što sam pokrenuo sve i svašta?
Jebem li ga, ok nešto sam i uradio ali daleko je to od uspeha.
Drugo, uspeh…Šta je uspeh? Ne postoji univerzalna tajna uspeha jer svi imamo svoje kriterijume i svi se zadovoljavamo različitim uslovima, stvarima…
Poređenja radi, u ovoj zemlji apatije, psihoze, trauma i neobrazovanosti ja sam zaista uspeo.
Uspeo sam da iskočim iz tog šablona i da štrčim. Koliko je to pametno, videćemo.
Koliko bi to bio uspeh u nekoj drugoj zemlji, to je veoma diskutabilno.
Imate li hobi?
Šta vas čini srećnim?
Da li se od sreće može živeti? Plaćati računi? Odgajati potomstvo?
Umemo li mi da napravimo razliku između realnog i nerealnog?
Shvatate li šta sam hteo da kažem?

Biznis

Ćao drugari.
U prvom momentu nisam hteo da pišem na ovu temu.
Svoj komentar sam ostavio tamo gde je to bilo potrebno.
No, znamo svi da bih ja progovorio na dupe, da mogu.
Možda i mogu nisam još pokušao.
Kad pokušam, obavestiću vas o rezultatima.
Ono o čemu želim da pišem danas je nešto, što se desilo pre nekoliko dana.
Moja sugrađanka koja ima nalog na Tviteru je imala toliko drskosti, da je pokušala da pronađe sebi dodatni posao, preko ove društvene mreže.
Dotična društvena mreža, tačnije korisnici iste su joj na vrlo plastičan način pokazali koliko je zapravo, ova mreža društvena.
Zamislite, ona je na TVITERU pokušala da nađe posao!!?!?
Koje govno od čoveka!
Na toj društvenoj mreži, rezervisanoj samo za one od velikog značaja i uticaja, pokušala je da nešto zaradi kao spremačica!
Kakav ološ od žene, zamisli spremačica!
Koliko nisko ljudi mogu da padnu.
Da ide nekome da sprema kuću ili lokal. Fuj!!
Sve se to dešava u ovoj predivnoj zemlji, potpuno uređenoj u svakom segmentu gde ljudi ne znaju šta će sa parama.
Na sve to, ona ima profilnu fotku na kojoj je našminkana!
Kakva jadnica, traži dodatni posao kao SPREMAČICA a ima kinte za šminku!
Klošarka jedna!
Da se ne zajebavamo mi ovde više.
Pa talogu ljudskog mulja, kako vas bre nije sramota?!
Žena je imala muda da preuzme inicijativu i pokuša i na ovaj način da pronađe barem neku zaradu!
Nije molila za milostinju, nego je otvoreno rekla da bi radila kao spremačica!
Sramota je danas biti spremačica?
Spremačice su niža, manje bitna bića?
Gde vi živite?
Za to što ste vi uradili, nije trebalo imati muda.
Za osuđivanje ovakvog poteza moraš biti ili veoma bezobrazan ili imati IQ ispod 70.
Možda oba.
Čuj našminkana je na slici!? Pa šta treba da bude skrnava i zapuštena da bi tražila posao?
Još jedan preinteligentan stav koji mi je zapao za oko je nešto sa čim sam se i ja susreo, je to da društvene mreže služe isključivo za sprdnju i zajebanciju.
Ako se reklamirate, tražite nešto, pišete vi ste nepodobni, nepoželjni.
Ne kažem da su svi takvi na bilo kojoj društvenoj mreži, kažem da su takvi najglasniji.
Za kraj samo jednu stvar imam da poželim svim sajber pravednicima, a to je da se sutra već nađete u situaciji da na ovaj način morate da tražite sebi posao.
Ništa drugo i ne zaslužujete.

Nemi Vapaj

“Bravo, vi radite veoma humanu stvar. Vi ste glas svakog deteta kojeg više nema…”

Da, bravo…Bravo Mi, bravo Vi…Bravo ja.
Baš je humano…Baš se tako i osećam.
Glas deteta.
Deteta koje više nije tu.
Glas mrtvog deteta.
Ubijeno na ovaj ili onaj način.
Direktno ili indirektno putem zakona.
Bilo da su to loši zakoni, bilo da ih nema ili se jednostavno u praksi ne primenjuju.
Sahranjena je i Marija i Zoja i Tijana i Aleksa i ko zna koliko druge dece pre i posle njih.
Zašto?
Pa eto, jer živimo u zemlji daleko od civilizacije, koja pokušava da razume i shvati zašto je potrebno proći kroz proces tranzicije od pećinskog čoveka do nekoga ko je sposoban da funkcioniše u današnjim životnim tokovima, modernog doba.
Ne, nije to. Živimo u srcu Evrope.

Gde smo pogrešili?  Šta od toga imaju porodice sve te dece? Da li smo im olakšali bol? Da li smo dali smisao smrti? Da li je i kome lakše?

Zajebite me romantizacije zarad sakupljanja ovih ili onih poena, zarad čitanosti. Nema apsolutno ničeg romantičnog u smrti deteta.

Nije ovo nemi krik…Ovo je borbeni urlik bola i besa…

Ajde da ga merimo

Pisao sam pre nešto vremena o feminizmu i mačizmu.
Pokušao sam da vam objasnim kako se grana feminizam i njegove pozitivne i negativne strane.
Iskazao sam i svoje gnušanje prema mačizmu.

Danas je došao red da sednemo  u to isto vozilo, ubacimo u rikverc i dodamo gas.
Potrebno je vraćanje unazad da bih ukazao na još jedan problem.

Koliko puta nedeljno naletite na naslov tipa: ” Da li je vaša alatka idealne veličine?”
“Može li vaš vršnjak da odradi posao do kraja”…
Ne znam kako vama ali meni je ovo neukusno!
Ja mogu svašta da napišem na svom privatnom blogu ili na portalu kojem narodski jezik ne smeta.
Pisati takve naslove po dnevnoj štampi, to mi je već malo neprimereno.

Gde su sad ovi što se bore za ravnopravnost polova?
Zamislite koja lomača bi bila zapaljena zbog naslova tipa:
” Da li znaš šta ti tvoja punanana šapuće ovog trenutka? ”

Svako malo iskoči neka anketa u kojoj su sve žene sveta, jednoglasno rekle da im treba budža da ih razvali!!!
Sve su pohotne Anastazije Stil jebote. Stani bre, ne mogu da pohvatam da li ste sve sad Majke Tereze ili Tereze Orlovske?

Gde ste sad da grmite o seksizmu, o povredi muškog dostojanstva.
Gde ste sad da osudite dehumanizaciju muškarca i njegovo tretiranje kao seksualni objekat?
Svako malo čitam kako su svi muškarci isti. Ko god pisao tako nešto napiše i još stane iza toga, kao nešto što je činjenica taj se nagledao smežuranih testisa iz žablje perspektive.

Mi kao društvo, jako teško nalazimo sredinu u bilo čemu. Kad raširimo noge pred neki trendovima, sve drugo postaje stigmatizovano.
Od ugroženosti raznih grupa, do davanja pune slobode sa nedostatkom odgovornosti istima.
Ne znamo da izbalansiramo situaciju.
Zato i jesmo, tu gde smo.
Od naroda koji je doprineo porazu nacizma, naroda koji i dalje krvari od posledica tog istog nacizma, do naroda u kom neo nacizam sve više buja.

Nego da se vratim na Vršnjaka i Punananu.
Zašto dodatno nabijate komplekse ovom narodu?
Da li znate u kakvom porastu je vršnjačko nasilje i nasilje nad ženama?
Da li shvatate da vaši ovakvi tekstovi mogu da budu okidač za jedno takvo ponašanje?
Da li pored prava da piše o čemu god, shvatate da morate imati i odgovornost?
#nemanačemu

Priručnik za sirotinju

Volim da čitam komentare na svakakve vesti, po svakakvim portalima.
U toku nedelje ih pročitam, ne znam ni ja koliko ali sve u svemu, ozbiljna cifra je u pitanju.
Sasvim dovoljna cifra da bih mogao da uradim analizu ljudi koji komentarišu po sajber svemiru.
Kakav je trend u svetu, što se toga tiče, ne želim da ulazim u to.
Kao i obično, zanima me isključivo kakav je trend ovde.
U zemlji gde još uvek životinjarim.
Razliku od življenja i životinjarenja nadam se, znate i sami da napravite.
U suprotnom, na pogrešnom ste mestu.
Nisu u pitanju samo komentari na onim najplićim, najpatetičnijim, najbljutavijim izgovorima za članaka ili kolumnu.
U pitanju je sveobuhvatna moja neka analiza sajber komentatora.
Navikli smo već do sada na to, da kad god neko ko nije poreklom iz Srbije postigne nešto veliko u svom životu, gomila komentatora će stati uz onog koji puca na nacionalni zanos.
Omiljeni komentari su: “Šta ti znaš, naš Tesla je to…”
Da odjebete sa Teslom više!
Teslu su upravo takvi uskovidi, primitivni oblici života i oterali u grob.
Takvi su ga se odrekli. Zaista, prekinite da se busate sa njegovim dostignućima jer, niste dostojni ni da napišete njegovo ime.

Sledeći omiljeni komentar je: “Imamo mi našeg Nola!!”Ako niste učestvovali nikako u izgradnji njegove karijere, opet jedete govna.
Tamo daleko je dobio mnogo bolje uslove za život, dok je svima nama pucao kurac da se pobunimo zbog toga.

Idemo dalje.
“Dok su oni na dvoru jeli rukama a mi viljuškama boc…”
Većina ne zna ni koja viljuška, kašika i nož služe za šta, a kamoli kako se postavljaju na sto.
Što se dvora tiče, to ste videli uglavnom u Diznijevim crtanim filmovima, ruskim bajkama ili pak, onaj “Drakulin dvorac” u Branu, koji uzgred budi rečeno sa Drakulom ima veze, kao Marica sa krivim kurcem.

Da li ima potrebe da pišem o našem kurčenju raznoraznom paletom jela, pesama, pa čak i narodnih heroja koji nisu naši?
Od sarme i roštilja do recimo, Janka Sibinjanina.

Sad malo o jednom za mene zanimljivom fenomenu. Stalno pričamo kako smo najbolji, kako smo empatični, humani a onda neko od naših ljudi postigne ogroman uspeh u sferi života-posla, koja nije iskomercijalizovana i šta se desi?
Desi se kurcobolja za te iste ljude, dok neko “uticajan” na društvenim mrežama, ne pomene to.
Onda se ponovo svi đuture pretvaramo u Majke Tereze i filantrope, hvatamo se za ruke i pevamo, kumbaja maj lord kumbaja.

O ismevanju svega što je različito, koliko god to nešto imalo efekta, ne znam da li da pišem uopšte.
Neko napravi originalan performans u javnosti ili samo istupi i kaže svoje mišljenje, koje je rulja do tada pozdravljala i pričala kako nam je to potrebno, kreće svaki put negativna kampanja, kao lavina.
“To on-a radi da bi se reklamirao-la”.
“Kao da mi ne znamo šta ne valja u ovoj zemlji”.
“Ko si ti da skrećeš pažnju na problem i da menjaš bilo šta…”

O gnjušanju na svaki pomen nasilja a onda džukačkom okretanju glave na drugu stranu, kad se dogodi da ne počinjem ovaj put.
O komentarima, možda je žrtva to i zaslužila i sličnom spinovanju od strane ne medija, nego ljudi u komentarima nemam snage više da trošim reči.

Šta nam sve to govori?
Meni govori da smo jako nesrećni, zavidni.
Izopačeni kao društvo i ne, to nije došlo sa trulog Zapada.
Sve i da jeste, jedva smo dočekali da to prihvatimo kao društveno prihvatljiv model ponašanja.

Zemlja nepismenih i neobrazovanih.
Lepa je Srbija zemlja, samo su ljudi malo ružni.
Citiraću jedan film za kraj…

“Nije Sloba kriv, mi smo govna…”

 

Stres

Znate li priču o Vini Puu?
Verovatno većina ne zna.
Pisao sam o tome jednom.
Jedno od tumačenja priče iza priče je to, da je zapravo Vini dečak koji je bio Robinov najbolji drug.
Robin ga je u jednom trenutku prerastao i odbacio, nastavio sa svojim životom.
Svako od nas je prošao kroz to.
Bilo kao Robin, Bilo kao Vini.
Kažu da je to toliko slomilo Vinija i da je on potonuo u ludilo.
Potonuo u svoj svet.
Njegova Zemlja Čuda. Njegova verzija Panovog Lavirinta.
Stres. Stres je okidač za mnogo toga lošeg.
Stres je okidač i za ludilo.
Od devedesetih na ovamo, ovo je izuzetno stresno područje.
Stres je okidač i za kancer.
Znam, zatrovani smo svim i svačim i to je jedan od bitnih faktora ali da se ne lažemo, stres je jedna od “bolesti”, koja stravičnom brzinom istrebljuje ljudsku vrstu.
Meditiraj, misli pozitivno, promeni ugao posmatranja i uvek ćeš naći rešenje za svaki problem, izbegni stres! Svako to može!
Da, baš tako. Osim što nije.
Da je to tako, onda ne bismo bili u situaciji u kojoj smo.
Internet je pun članaka o tome kako ga izbeći, koliko je štetan.
STRES!!!
Ima i dobrih kratkih članaka o pogubnosti stresa.

Američka zdravstvena asocijacija je utvrdila da je stres okidač za barem 60% svih bolesti.

Jedan od načina u borbi protiv stresa, koji ponekad…Da, samo ponekad upali kod mene je upravo pisanje.
Znam da je danas teško raditi ono što volite, pogotovo ako to ne donosi nikakav priliv finansija.
Slažem se i ja sam u nezavidnom finansijskom položaju, često mi se i ne piše ali ovo radim jer volim to. Našao sam nešto u čemu sam dobar.
Nemam uvek inspiraciju, pogotovo ako sam ograničen rokovima ali jednostavno krenem da pišem i iznedadim se i sam u kom pravcu priča ode.
To je jedan od razloga zašto sam često brutalno direktan, zašto sam i vulgaran.
Jednostavno, to sam ja i dam sebi oduška da kažem sve što mislim.
Pokušajte, to vas barem ne košta ništa.
Izađite samo korak-dva iz onih okvira koje vam društvo natura.
Zajebite licemere, zajebite sliku koju su drugi stvorili o vama u svojim glavama.
Niste dužni nikome da živite njihovu fantaziju.
Crtajte, slikajte, fotografišite, pišite…Iznenadićete sami sebe, kad otkrijete koliko talenta imate u sebi. Samo je bitno da ga probudite.
Čitajte! To je jako bitno. Tako proširujete svoje vidike.
Usudite se da nešto promenite!

Ja sam pokušao. Prvih par meseci sam bio srećan kao malo dete, kad se moja priča pročita stotinak puta na društvenim mrežama.
Fantastičan je to osećaj. Nebitno da li poznajete ljude koji čitaju vaše priče ili ne.
Za samo par meseci od tih stotinak, dogurao sam do nekih ozbiljnih cifri.
Neke od mojih priča su pročitane na desetine hiljada puta.
Ej bre! Desetine hiljada!?!
Ko sam ja da bi me toliko ljudi čitali? Odakle meni ideja, da sam nešto posebno i da mogu moju viziju da približim drugima??!
Ja sam Dušan.
Ja sam i Đani.
Najčešće, ja sam Lestat.
Moj ugao gledanja na svet vredi.
Vi koji čitate ovo ste dokaz tome!

Jeste, ne hodam ali šetam po mozgu hiljadama ljudi.
Ponekad se umorim. Ponekad je količina stresa prevelika ali dođem na društvene mreže, sretnem ljude na ulici, dobijem poruke na mobilni od ljudi koje zanima zašto u skorije vreme nisam napisao nešto.
Guraju me dok se ne pokrenem i ne prospem svoj mozak virtualnim mastilom po ovoj stranici.
Kažu da im je lakše kad vide da se neko bori.
Tada i meni bude lakše da se borim i za sebe i za njih.
Sa svakom svojom pričom se usudim, da pokušam i odličan je osećaj.
Ova stranica je moja anti-stres pilula.
Nemojte samo da gutate. Procesuirajte. Dajte sebi vremena da shvatite, da pokušate.
Pa onda po svojoj recepturi napravite svoju pilulu.

Menjamo svest, da bismo promenili svet.

 

Izvini…

Koliko često u afektu izgovorite užasne stvari?
Da li vam se dešava da nešto čega se stidite, u afektu i uradite?
Kada se smirite, kakav je osećaj?
Da li ste izdali sebe ili druge?
Možda ipak sve.
Ne znam, ima i onih koji nakon takvih trenutaka ne osećaju nikakvu grižu savesti, nikakav teret na grudima.
Odakle dolaze ti ljudi u ovaj život i gde idu nakon njegovog završetka?
Da li “izvini” koliko god iskreno bilo, menja išta?
Koliko smo iskreni pre svega prema sebi?
Znam, teško je biti iskren i prema sebi i prema drugima.
Zajebite me te priče, kako je to oslobađajući osećaj i akt.
Da je lako, laž postojala ne bi.
Ko vam kaže drugačije, taj je običan demagog ili ne sme sebi da prizna istinu.
As simple as that.
#nemanačemu