Zamisli…Ništa drugo…Samo zamisli

Zamisli kako bi bilo, kada bismo bili u stanju da sagledamo veću sliku.
Zamisli kako bi bilo, kada bismo bili u stanju, da shvatimo koliko je preča borba za viši cilj od one koje bijemo isključivo za svoje interese.
Zamisli kako bi bilo, kada bismo se borili za opštu dobrobit svakog od nas.
Zamisli kako bi bilo, kada bismo bili spremni da preuzmemo inicijativu, umesto da stalno čekao da se nešto promeni i krene na bolje.
Zamisli kako bi bilo, kada bismo se barem za pola gasa više trudili, da budemo pozitivni.
Zamisli kako bi bilo, kada bismo pomogli koliko možemo svakome, ko je unutar našeg mikrokosmosa.
Zamisli kako bi bilo, kada bismo imali više razumevanja jedni za druge.
Zamisli kako bi bilo, kada bismo se makar potrudili da razumemo svako živo biće sa kojim dođemo u interakciju.
Zamisli kako bi bilo, kada bismo shvatili da nikad nije kasno da se neke loše navike, promene.
Zamisli kako bi bilo, kada bismo manje kukali a više radili na konkretnom pronalaženju rešenja za svoje probleme, kada bismo se više potrudili da shvatimo pre nego što osudimo.

Samo zamisli…Ništa drugo jer…Još uvek smo isuviše daleko od toga.
No ima nade…Dokle god možemo da zamislimo.

Politička Korektnost kako to divno zvuči

Da se razumemo, jebe mi se tačno da budem politički korektan.
SURPRISE!
Niste očekivali ovakav početak posta.
Dobro, neki verovatno i jeste očekivali.
Šta znači “politički korektno”?
“Prema definiciji The American Heritage Dictionary of the English Language predstavlja izbegavanje izraza ili postupaka koji mogu izgledati kao da njima hoće da se izopšte, marginalizuju ili uvrede ljudi koji su socijalno ugroženi ili diskriminisani.”
(Tako piše na Wikipedia)
Sve bi to bilo ok, da to nije veoma fleksibilan pojam u praksi…Možda ipak nefleksibilan.
Zavisi iz kog ugla posmatrate.
Sprdnja na račun osoba sa hendikepom, verskih poglavara, bogova je po nekima zagarantovana Ustavom i slobodom govora, opet po nekima je to diskriminacija i smrtni greh.
Naravno politička korektnost je različita od zemlje do zemlje, od naroda do naroda.
Politička korektnost se menja spram politike koju određena zemlja vodi.
Za mene je to onda u startu sranje, ako će mi političari određivati šta je korektno a šta, nije.
Mene kao invalida, pardon osobu sa posebnim potrebama…Pardon, osobu sa invaliditetom ne vređa uopšte sprdnja na račun hendikepa, dokle god nije maliciozna.
Iskreno i tad me zabole iz prostog razloga, jer to ne govori o meni ništa, nego o onome ko mi je uputi.
No, to je opet stvar moje lične percepcije. Znam da nisu svi sposobni da tako odreaguju.
Hmmm…Da li sam sad ovo politički korektno napisao?
E pa Zvonko mi Bogdan. Ko razume, taj će i shvatiti.
Ko ima potrebu da glumi Kalimera, taj će shvatiti kako njemu odgovara.

Zato obožavam stand up komičare, koji imaju muda da budu politički nekorektni.
Koji znaju i da obrazlože zašto su takvi i koliko se taj izraz licemerno i dvolično koristi, kako u svakodnevnom životu tako i u politici.
Što bi rekao Džimi Kar(jedan od najboljih stand up komičara, po mom mišljenju):
” Ako je nešto politički nekorektno a ipak jako smešno, da li je ok onda to ispričati?”
Znam gomilu ljudi koji se trude da budu politički izuzetno korektni a opet, upišaju se od smeha kada pročitaju neku moju sprdnju, na račun mog hendikepa.
Nekako ljudi lakše progutaju sprdnju kad je invalid ispriča.
Opet sam nekorektno napisao ovo “invalid” i sad neka tamo osoba sa invaliditetom na Tajlandu, zbog mene prohodati neće.
Oh my, oh my…

Život me naučio(jebem ti sad imam u glavi glas K.Golubovića u “Vidimo se u čitulji”, kako ovo izgovara), da su oni koji najglasnije zastupaju verbalnu političku korektnost zapravo
obične sirovine u praksi.
Kukavice koje Džonsonom ne mrdnu kada se nađu u situaciji da na delu odbrane one, koje tako politički korektno verbalno zastupaju.

Što se crnog humora tiče, tu sam par puta objasnio da me zajebete sa tim pričama kad je reč o invalidima.
Crni humor nije za svakoga i upravo je to što sam naziv kaže.
Da, osobe sa hendikepom su u stanju da prime sprdnju na svoj račun.
Naravno, neke i nisu.
Zato što mi invalidi nismo svi isti, zamisli??!!? WOW!?!?
Generalizacijom vršite diskriminaciju.
Pretpostavkom da invalid nije sposoban da primi šalu na svoj račun, vršite diskriminaciju po drugi put.
Šta ćemo sad!?

Kao što horror filmovi, ljuta hrana, fudbal nisu za svakoga e pa tako nije ni crni humor.
Naravno, ponavljam opet sve dok nije maliciozan.
To opet može da bude proizvoljno i diskutabilno ali to je već tema za neku drugu priču.

Završiću ponovo sa antologijskom rečenicom Karlos Mensie, kada su ga napale razne LGBT organizacije, jer iz svog humora nije izuzeo njih:

“Ako možeš da primiš kurac, možeš da primiš i šalu!”

Deadpool Batman Superman Arrow Wolverine

Svi ti divni superheroji i antiheroji.
Generacije odrastaju na njima.
Čitava plejada likova, sa kojima se ljudi poistovećuju.
Nije ni čudo, kad ih je nacrtano na hiljade.
Nije ni čudo, kad su ljudi ubili u sebi osećaj za pravdu, za borbu u korist višeg cilja, za viteštvo…
No, nije to tema današnje priče.
Tema je zapravo nešto sasvim drugo.

Ono što mene fascinira je ta potreba da većinu fascinira sve što je tuđe.
Ne mislim tu sada samo na Srbiju i na Balkan.
Ta pomama za DC i Marvel likovima je planetarni fenomen.
Zanima me zašto mi kao država ne brendiramo neke naše junake?
Zašto nema visokobudžetnih filmova, serija, crtanih filmova, stripova za koje bi se mogle napraviti fantastične kampanje i podići neverovatan hajp(da ne kažem uzbuđenje-pomama-intriga…), na društvenim mrežama pre svega?

Znate li šta su Osenje?
Znate li šta je Veštičije ili Vrzino kolo?
Znate li za Triglava, Daboga, Ladu, Velesa, Mokošu, Moranu, Peruna, Svaroga, Roda…
Verujem da ste za nešto od ovoga i čuli.
Isto tako verujem da nemate neko obimnije znanje o njima.
Niste krivi u neku ruku za to, a u neku i jeste.
Usmereni smo ka stranom i onom što je u datom trenutku trend, a zaboravili smo ono što je naše.
Znam, nije to od juče. Mi i dalje ne znamo zapravo ništa o svojoj istoriji i kulturi.
Previše je sve to mutno, nedorečeno i nedovoljno istraženo.
Znam i da nas same, to baš i ne interesuje previše.

Ponoviću jedan zaključak iz jedne od mojih prošlih priča.
Kako uopšte očekivati od naroda koji ne poznaje svoju istoriju i korene, da ne ponavlja u krug svoje greške?

Svedoci smo nemara i uništavanja svega što ima veze sa našom istorijom, potpuno nebitno od koliko velikog značaja za celokupan narod je to.
Rušenje na primer jednog hrasta starog vekovima i nije nešto od presudnog značaja za celu naciju ali se time briše identitet i istorija jednog područja.
Takvo parcijalno rušenje kad se sagleda celokupna slika, utiče sa lokalnog na globalno.
Kada se sastave svi ti delovi puzle, dolazimo do jednog svojevrsnog kulturološkog genocida koji sprovodimo nad samim sobom.
Neverovatan paradoks.
Narod koji je ponosan na svoju istoriju, zapravo je saučesnik u njenom uništavanju.
Narod bez istorije i indentiteta, prestaje da bude narod i stapa se sa okolinom.
Prestaje da postoji i nestaje u potpunosti.

#IMANAS

Pre koji dan, ortak sa Fejsbuka me zamolio ako mogu da mu pomognem nešto.
Poslao mi je tamo neki link i skapirao sam da je reč o nekome, kome je potrebna pomoć oko nečega.
Znate i sami da sam ja neko, ko je užasno ciničan, nadrkan i nepoverljiv prema ljudima.
Baš zato što sam imao prilike da učestvujem u mnogim sličnim poduhvatima, imam taj neki gard, kad mi se neko javi sa sličnom pričom.
Imao sam prilike nekoliko puta da budem izigran a i generalno, ne verujem previše ljudima.
Pogledao sam klip, koji je prikačen uz tekst…
Iskreno sam ostao potrešen.
Nisam znao nekoliko minuta šta da odgovorim.
Zaista nisam neko, koga je lako potresti.
Jebeš ga, ceo život ne hodam i valjda zato me ne potresaju tek tako, priče o ljudima koji imaju hendikep.
Zašto je moja reakcija ovaj put bila drugačija od one uobičajene?
Da bih vam mogao to objasniti, trebalo bi da imate mentalni sklop sličan mom.
To je dosta teško.
Ja sam težak čovek sam po sebi, po svim merilima.
Zato bih vas zamolio da odvojite desetak minuta vremena i pogledate nešto.

Zoka Zorana Ivanić Put do isceljenja

Zorana Zoka Ivanić je 22. godišnja devojka iz Zrenjanina kojoj je dijagnostikovana generalizovana distonija, odnosno bolest nevoljnih pokreta mišića. Zorana se sa ovom bolešću bori od šeste godine života, a iako su lekari rekli da za njeno stanje nema pomoći u Srbiji, ona ne želi da se preda. Sama je na Googlu našla lekara iz Južne Koreje.
Tu na scenu treba da stupimo mi.
Potrebno joj je  35,000$.
Ne očekujem od svakog od vas da uplati bilo šta.
Znam gde živimo i kakvo je stanje.
Ono što od vas je očekujem da odvojite malo vremena, pročitate sve ovo, pogledate klip i da ga besomučno šerujete, da ga pošaljete u inboks ljudima za koje smatrate da mogu sebi da priušte i pomognu.
Tu se završava jedan deo priče.

Drugi deo priče koji je znatno kraći, počinje i završava se sa momkom koji me je kontaktirao u vezi cele ove priče.
Nemanja Radović.
Zvuči poznato?
Za one koji koriste društvene mreže barem, trebalo bi da vam je poznato.
On je na svoju ruku, preuzeo inicijativu. Napravio sajt. Celu priču ubacio u brzinu.
U ovom delu priče bih vas zamolio da kliknete na ovaj link: #IMANAS!
Ako ga otvorite, sve što vas zanima oko ove priče biće vam objašnjeno.
Da li smo zaista “lajkačko” društvo ili i dalje ima nas koji smo spremni da nešto konkretno i uradimo.

Nemanja je očigledan primer da #IMANAS .
Budite i vi kao Nemanja.
Ja znam da ima nas.

Budimo humani u nehumana vremena.
#IMANAS

Satanizacija u par činova

Na današnji dan pre sedamnaest godina, krenuo je teroristički napad na moju zemlju.
Teroristički napad koji je trajao sedamdeset i osam dana.
Nemilosrdno su istrebljeni svi narodi na prostoru SRJ, u akciji ciničnog imena.
Milosrdni Anđeo.
Zašto to nazivam terorističkim aktom?
Iz prostog razloga jer nisu bili ispunjeni uslovi da se legalnim putem krene u ubijanje moje zemlje.
Prekršena je povelja UN i međunarodni zakoni. Savet Bezbednosti Ujedinjenih Nacija, nije dao zeleno svetlo za ono što se desilo.
Sećam se kako je sve krenulo, sa onim građanskim ratom koji nikom nije trebao.
Kome god se sviđa ratovanje, rat mu u kući bio.
Šta smo svi dobili tim ratom?
Gomilu banana državica.
I ogroman, nemerljiv u ciframa broj žrtava.
Svi smo mi mrtvi.
Kapirate li sad, zašto kažem da su istrebljeni svi narodi na ovim prostorima?
Ono što je tada urađeno, tek će uzeti danak svima.
Nikada narodi ne profitiraju u ratovima.
Profitiraju isključivo pojedinci i interesne grupacije.
Sećate li se satanizacije srpskog naroda?
Kako su samo zdušno velike novinske agencije radile svoj posao.
Nakon toliko godina, Holivud nas i dalje ponekad iskoristi kao Džokera.
Zle Srbe, Hrvate…Balkance generalno.
Uvek upotrebljiv stereotip o varvarima sa Balkana.
Ne kažem, dosta smo mi sami doprineli tome ali opet imam utisak da je to bila posledica upravo te prljave kampanje.
Nekako su nas ubedili da takvi treba i da budemo.
Naravno, ne sve nas ali jedan deo.
Isprovocirali su  nas igrajući na kartu našeg tupavog ponosa i inata.
Te dve stvari, koliko god mi voleli da to romantizujemo, nisu nam ništa dobro donele.
Imao sam internet i tokom bombardovanja.
Sećam se odlično stranaca koji su mahom bivali šokirani činjenicom, da varvarska plemena znaju da koriste kompjuter.
Zamisli znaju i strane jezike, a imaju i internet.
Današnjoj civilizaciji zaokupljenoj potrošačkom groznicom tad a sada još i krizama, terorizmom, pandemijama, filmovima, fudbalom i svim tim polugama koje se koriste za formiranje mišljenja i skretanje pažnje za istinskih problema, i nije neka umetnost podvaliti bilo kakvu informaciju.

Zašto ovo sve pišem, kad sam već pisao na temu terorističke akcije 1999-te godine?
Razlog je veoma jednostavan. Pratim već godinama kako se ponovo iz iste kuhinje seje novo seme zla.
Da li primećujete kako se svi Arapi izjednačavaju u medijima neposredno, a ponekad i vrlo direktno sa terorizmom.
To je iskorišćeno ponovo kao recept kako bi se neke zemlje razarale.
Ovog puta je stereotip u filmovima i serijama, zli Arap.
Naravno svi Arapi su teroristi, zar ne?
Da li zaista verujete u to!?
Da, mogu da sudim o tome jer sam imao prilike da ih dobro upoznam i na svom, a i na njihovom terenu.
Ne razlikuju se puno od nas Balkanaca.
Siromašni a ponosni.
Izrabljivani kroz vekove. Takav narod je najlakše indoktrinirati ratobornim, fatalističkim idejama.
Tako se stvara paranoično društvo, koje je plodno tlo za propagiranje teorija zavera na svim nivoima.
Društvo koje postaje ksenofobično.
Mržnja se najlakše prima među narodima koji su dovedeni do ruba egzistencije.
Kriv im je svako ko nije kao on.
Ne opravdavam ničije zločine, jer za njih jednostavno nema opravdanja.
Pokušavam da vam objasnim kako do njih dolazi i koliko je jak sistem koji rađa ljude, koji su spremni da te zločine počine.
Manipulacija svešću.
Zbog svega onog što sam gore naveo, razmislite sledeći put da li ćete izjednačavati akt destrukcije i besmisla nekih militantnih grupacija sa celim jednim narodom.
Samo se setite, da smo svi mi ovde u Srbiji za početak a onda i na celom Balkanu, prošli kroz sve to.
Posledice su i dalje stravične.

Džukac

Kažu da sam od lajavijih.
Da pišem o osetljivim temama.
O nečemu o čemu tako direktno i otvoreno neki ni ne razmišljaju, kad ostanu u četiri zida sami sa sobom.
Kažu da imam muda zbog toga.
Meni je sve to malo bezveze jer ja ne radim ništa drugo, do otkrivanja tople vode.
Uglavnom samo pišem ono što većina negde u dubini svoje duše oseća i misli.
Nema tu ništa epohalno i revolucionarno.
To što sam u invalidskim kolicima, to je već neka druga priča.
Ta činjenica mi samo daje mogućnost da život posmatram iz jednog, pomalo drugačijeg ugla u odnosu na svet.
Lajaviji sam eventualno u toj meri od većine, jer se ne libim da oteram u pizdu materinu nekog, ne libim se da govorim uličnim jezikom iz straha da će me neko pogrešno razumeti ili me zbog toga neće čitati.
Zabole mene za to.
Evo broj čitanja mi poslednjih dana stagnira.
Naravno, kad ništa posebno nisam ni pisao.
Ne opterećujem se time.
Znam da onog trenutka kad mi dune inspiracija, biće i čitalaca.
I ne samo čitalaca, nego i onih koji zaista shvataju to što pišem.
Jebeš ga, ovo je trebao biti status na Flejsbuksima ali ipak ću ga napisati na svom blogu.
Upravo sam skapirao da sam ipak napisao nešto pametno.
Koliko toliko.

Mi smo vlast

Ne, ja zaista ne mislim da će se usvajanjem bilo kakvog zakona preko noći rešiti svi problemi.
Smatram da su oni bitni da postoje kako bi neko ko ih sprovodi, a pritom je bolji i savesniji od nas, mogao da ih sprovodi u delo.
Da bi smo do toga stigli, postoji samo jedna prepreka.
Mi.
Mi kao društvo.
Mi moramo postati odgovorniji.
Mi moramo postati savesniji i svesniji.
Ako je narod na visokom nivou svesti, onda je takva svest i onih koji su tu da te zakone sprovode.
Zašto?
Zato što ti ljudi, na tim pozicijama su i dalje Mi.
Narod.
Kakav je narod, takav je i sistem.
Moramo da menjamo sebe i svoj pristup rešavanju problema.

Ne sme vam biti teško da budete Čovek

Kada ćutimo i okrećemo glavu na drugu stranu, praveći se da ne vidimo nasilje u svojoj okolini mi aktivno učestvujemo u tom aktu.
Snosimo kolektivnu krivicu za ono što se dešava.
Neću da budem deo toga.
Neću da ostavim stvari ovakve kakve su.
Neću da me sutra moja sestričina pita, zašto sam bio licemerno govno koje je ratovalo putem društvenih mreža a nije uradilo ništa konkretno da promeni stvari na bolje.
Imam stav.
Imam svest.
Imam hrabrosti.
Imam osećaj odgovornosti.
Ja sam jedna osoba samo.
Osoba u invalidskim kolicima ali imam pored sebe ljude, ljude koji ima petlju da budu Čovek.

Srećan rođendan 2 Minuta Tišine

Godinu dana jedne priče u kojoj smo dokazali istrajnost, veru i spremnost da menjamo svest kako bismo promenili svet.
Iza sebe imamo rezultate.
Bilo je uspona i padova.
Nakon godinu dana imamo ogromno iskustvo i imamo jasan stav i dokaz da pojedinac može i mora da promeni sebe i svoj mikrokosmos.
Kad to uradi, time daje primer mikrokosmosima sa kojima se graniči.
Tera ih da se i oni pokažu.
Neki to jednostavno krenu po inerciji.
Godinu dana nam je bilo dovoljno da dokažemo, da može.
Ništa bravo, ništa tapšanje po ramenu.
Radimo ovo iz ubeđenja da je tako jedino ispravno.
Radimo ovo jer smatramo da nema vremena čekanju, da neko drugi preuzme odgovornost i inicijativu.
Ismevali su nas.
Zajebavali.
Rekli da smo nezreli Don Kihoti.
Ne kažem, desi nam se i neka greška, desi se da odreagujemo srcem.
Barem stojimo iza svojih dela, ok…Ja sedim.
Kome se ne sviđa, ko smatra da može bolje, ko smatra da u nečemu grešimo samo jedna poruka:
Preuzmite sami inicijativu pa uradite nešto.
Zato Tišina, barem 2 Minuta.

Masks

Robin Williams killed himself…. Again it shows that the ones who seem the happiest on the outside, the ones who are always there to get others out of the darkness are by default the ones who are the most fucked up. In them the darkest place never sleeps. The need to pull others into the light comes right from that place, because they themselves are in the dark. The problems start when nobody sees that problem. When that darkness is ascribed to age, a temporary phase. The dark starts eating everything faster. Like Dordje Balasevic sais:” All those masks hide pain and some of them a totally different person…” That superficial deceitful shine easily tricks a person, attracts a person. And then…. When you get to know them better, you understand that they are cynical, weird, overly emotional and suspicious towards others….. Look around you, how many people like these do you know? I’m not saying, all of them need professional help but often those people don’t have anybody with who they can share what pains them. The pressure of the surroundings on those kind of people to always smile and be strong, can be unbearable. They are drowning in their own darkness, they are drowning in the pressure of unrealistic expectations from their surroundings and ….. BAM. They are gone and surprisingly nobody understands why. The price of human superficiality is to high. Rarely anyone really tries to get to know and understand those kind of people. It’s easier to hold on to illusions, than to accept reality. Even the majority of people who dared to get close to them and get to know them, usually don’t understand them. What increases the already existing pressure. People are easily disappointed when they realise that the picture they painted of that person, not in any way resembles the real picture of that person. With that they provide another shade of darkness. The feeling of betrayal is too painful. The feeling that the way they are is not worth a dime because they can’t fulfil the expectations, their loved ones are pushing them to the breaking point. Open your eyes, before you, with your superficiality forever close theirs. It’s hard….


Prevod sa srpskog na engleski:
Milalala

P.S. Hvala puno za prevod.