Novo Prisećanje(Ne znam koji je broj)

Rolamo se tako ortak i ja od moje gajbe ka centru.
Dobro, ja sedim a on mene rola.
Mislim ne rola mene, gura kolica.
Razmuzete šta hoću da kažem uostalom.
Uglavnom, sedimo tako blejimo…
Moraću da pijem nešto za koncentraciju.
Ne sedimo, nego se krećemo ka centru.
Ja sam ostvarenje sna svakog Crnogorca, sedim a krećem se.
Ka’ zmija. Sad kapiram kako je “KA” dobila ime.
Ka je ona zmija iz Knjige o Džungli.
Opet sam malo skrenuo sa teme.
Da nastavim sa pričom.
Tu par ulica pred centar, vidimo onu veliku metalnu “sisu” na trotaru.
Jebeš ga, valjda znate šta je metalna sisa?
Onaj veliki hepek, što se rokne u zemlju kao ograda samo što nije ograda…
Ono veliko metalno što se poređa da ne biste mogli da prođete kolima u pešačku zonu i slično.
Ovde negde je mogao biti zarez, no nebitno.
Sad imam i neki osećaj, da sam već pisao o ovome ali dobro.
Valjda zato što često prepričavam ovu anegdotu.
Nego da se vratim na sise, ove metalne.
Kaže mi brat, da to normalni ljudi zovu stubići.
Gledamo levo-desno. Tu je kontejner, tu je metalna sisa je l’…
Kažem ja njemu: ” Šta misliš, da mi ovo ponesemo?”
Gleda me ortak sa suzama u očima, znajući da će verovatno on morati da je nosi:
“Đani brate, koji će nam metalna sisa?”
Istina…Koji će nam.
No, to je bilo ono vreme odricanja. Gde smo kupili sve što ljudi…Odbace.
Znate o kom vremenu pišem. Mobilni smo videli kod Foks Moldera u X Fajlovima, u Srbiji je bio zastupljen pejdžer.
Srbija je bila X Fajl…Tad već.
Jebem ti kako odlutam u pisanju. Ako počnem da vam objašnjavam na trideset strana, kako se kosi žito…Eutanazirajte me.
Elem, pošto je ortak onako bio građen više kao Bambijeva mama nakon što su je lovci, je l’…Ipak sam morao ja da natovarim na sebe stubić.
Krećemo polako ka centru, kad ugledasmo majstore kako postavljaju gomilu onih metalnih stubića.
Mislili ste da ću ponovo napisati, sise.
Držim ja onaj stubić pod miškom(kad kažem “miškom”, mislim pod rukom) kao Stalone u prvom delu filma o Džonu Rambu…Rambou, Rambu…Ako se piše “Rambu Amadeusu”, onda je Rambu, ok.
Ako ćemo po originalu onda je Džon Rembou. No, ponovo nebitno za priču.
Kaže ortak: “I šta sad brate, sad će biti da smo ukrali metalnu sisu…”
Ja:”E ajde ćuti, ja ću da pričam. Samo prolazi pored njih.”
Rolamo se ćutke. Dolazimo tu na metar od njih, ja progovaram:” Dobar dan, ima li posla? Imali para?”
Gledaju me ljudi u potpunom šoku…
“- Dobar dan. Ima posla, bude nešto i para.”
Rekoh:”Dobro je, bitno da bude para…Srećan vam rad!”
Čuj, srećan rad. Na plus milion stepeni, nigde hlada za neku mizernu dnevnicu.
Na sve to, gledaš invalida kako ti odnosi minuli rad.

Samo smo  u jednom trenutku ubrzali, skrenuli na drugu stranu i došli do ortakove gajbe.
Ubedio sam ga, da će on lakše objasniti svojima odakle nam stubić i za šta će nam tačno.
Pred dvorištem smo se setili, da postoji mali zajeb.
Njegova soba je o potkrovlju.
Do nje se stiže, merdevinama.
Znamo ko je neće pentrati gore.
Ostajem da ga sačekam pred dvorištem, samo u jednom momentu čujem njegovu majku:
“- Mišo sine, pa šta ćeš sad sa tim?! Odakle ti ideja…Gde je?”
Jebem ti…Nikad mi nije bilo jasno, kako me ljudi provale tako.
Ne, ozbiljno. Ko još sumnja na invalida sa naočarama?
” Dobar dan, mi svratili da ostavimo ovo…”
Ćuti žena, ćuti ortak, ćutim ja…
Prošlo je puno vremena od tada, on se već i odselio.
Kopka me samo, gde je završila metalna sisa…

#nemanačemu

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s