Oprostite što nisam uspeo da vas spasem

Znaš nema tu pametnih reči.
Nema ni utehe.
Često ja sam pokušam nekog drugog da izvučem iz tog stanja, znajući da je to jednostavno tako.
Da često, šta god čovek uradio i koliko god volje, snage, truda uložio jednostavno nema uvek srećnog kraja.
Suludo je i boriti se za nekog za koga znaš da mu nema spasa ili da je sam odustao od borbe ali je teško barem ne pokušati.
Ne kažem da je svima teško, teško je meni.
Teško je i ljudima kojima sam se okružio.
Ono na šta se najteže navići je činjenica, da ne možeš svakog spasti.
Pogotovo ne, samo dobrom voljom.
Dešava se ponekad da taman uspemo da uzbunimo javnost i da nažalost, ta osoba to ne dočeka.
Desi se da pomoć koja bude obećana, bude ništa drugo nego laž.
U ovom drugom slučaju ne možeš ništa uraditi.
Ništa osim besa, razočarenja i osećaja nemoći.

U prvom slučaju, kad taj neko napusti svet bez pružene šanse za borbu uvek ostaje isto pitanje.
Da li smo učinili sve što smo mogli?
Ja to gledam kao lični poraz. Znam da je to pogrešno. Ne patim od sindroma Spasioca, barem se nadam da je tako. Jednostavno osećam se jako usrano kada se tako nešto dogodi.
Kad su u pitanju Mika, Pera, Đoka nije mi problem ali kad se to desi nama koji smo već imali prilike da pokrenemo ljude i da napravimo nešto jednostavno ne mogu da pronađem opravdanje.
Rekoh već, svestan sam ja da je to pogrešan pristup ali je to moja realnost.
Posebno mi teško pada, što valjda i normalno, kada su u pitanju deca.

Svaki put nakon takve tragedije se danima preispitujem, da li sam ja negde podbacio.
Da li sam mogao nešto više učiniti.
Puno je onih koji brinu ali je premalo onih koji pored te brige, pokušaju zaista nešto da promene na bolje.
Trudim se da budem među ovim drugim.
Jebeš mu mater, zato me i vređa kad mi neko dobaci kako to radim zbog svoje promocije.
Serem vam se na takvu promociju i na takav način razmišljanja.
Ja barem za sebe i onaj najuži krug oko sebe, mogu da garantujem da svaki put kada nešto krene kako ne treba, deo nas ode sa tim ljudima.
Samoreklamiranje, očigledno neki ne shvataju koliko to teret nosi sa sobom.
Ja sam potpuno svesno ušao u takvu priču ali je i dalje teško.
Ne možeš se naviknuti, koliko god debelu kožu imao.
Opet, govorim iz svog ugla.
Svaku noć tražim oprost od njihovih duša…

Zašto onda radim sve to što radim ako me pritiska do granice ludila ponekad?
Zato što je neverovatan osećaj, kada uspeš nekome da pomogneš.
Koliko god energije uložio u borbu, uvek ti se u takvim trenucima vrati nemerljivo više.
Nekako se ta tama stiša.
Problem je što se vremenom taloži i možeš je delimično ispustiti iz sebe ali velik deo zauvek ostaje u tebi.
Guši, grebe i pokušava na sve načine da izleti.
Teško je ali se mora dalje…
Do sledećeg naleta  ludila i tame.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s