SMS

Poslala mi je SMS.
Da kažem kako sam šokiran time, to bi bila preblaga izjava.
Anderstejtment kako bi Amerikanci rekli.
Kuckali smo se satima, pisali jedno drugome o tome šta se sve izdešavalo godinama unazad.
Pisali o tome kako nam je sada, gde su nas to brzaci života odveli…
Kuckamo o tome kako bismo mogli ponovo okupiti staro društvo.
Sve te drage ljude negde usput zaboravljene.
Srce kao ludo udara, koliko taj jedan SMS može da te ispomera iz temelja.
Sećanja naviru iz gustih magli polja uma.
Guste kao magla nad Dunavom u kasno jesenjem periodu…
Pita me, da li joj pamtim glas…
Nisam znao šta da odgovorim a da je ne rastužim.
Slabo joj se sećam i lika, a glas joj se negde stopio jecajem dunavskih vila…
Dajem sve od sebe da stvorim neku sliku pred očima.
Besan na sebe, osećam kako mi oči gore dok se pune iskrenim suzama.
Suzama nemoći.
Ne vidim joj lik…Ne čujem joj glas…
Pamtim samo neke mirise i dodire, pamtim mesta…
Bol oštar u grudima.
Stiže novi SMS….
“Zašto ćutiš”- pita me…
Trgao sam se obliven ledenim znojem…
Ležao sam u krevetu, zureći u gustu tamu.
Nije bilo nikakvog SMS-a.
Neće ga ni biti.
Bolan uzdah i jecaj u tami…
Otišla je i neće se vratiti jer…Otišla je zauvek. Otišla je i ne može se vratiti.
Počiva u miru na jednom seoskom groblju, daleko od ovog ludila.
A sve bih dao da može.
Sve bih dao makar za jedan SMS…

(Jednoj devojčici je potrebna pomoć. Njeno ime je Teodora Milić. Teodora ima šesnaest godina i u januaru ove godine joj je dijagnostifikovan redak oblik leukemije.
Divni ljudi po celoj Srbiji i šire, daju sve od sebe da se prikupe pare potrebne za Teodorino lečenje. Vremena još uvek ima ali ono neumitno curi. Teodori je napokon odobren i SMS broj. Pošalji 169 na 3030 za donaciju od 100 Dinara.
Jedan SMS znači. Neko živi za taj jedan SMS, nekome je potreban da bi živeo.
Hvala.)

2 Minuta Tišine skoro godinu i po dana na braniku otadžbine

Kao što napisah puno puta do sada, sve je stvar percepcije.
Nebitno je to što dijametralno suprotne strane smatraju da je to što radimo evo, već skoro godinu i po dana, nešto što je iznad svake stranačke, navijačke, rasne, nacionalne i svih drugih podela.
Nebitno je to što smo pokazali i dokazali da ovo radimo iz uverenja.
Radimo zato što smatramo da je to potrebno ne samo Novom Sadu, već celom regionu.
Radimo iz ljubavi. Pomažemo svakom, kome smo u mogućnosti da pomognemo.
Bez obzira na sve, neki ljudi i dalje to posmatraju iz svog ugla.
Smatraju da mi moramo biti neki strani plaćenici, domaći izdajnici jer, zašto bi neko radio nešto humano bez da je plaćen za to.
Često slušam komentare kako smo netadnici koji sigurno nemaju nikoga ili imamo puno para, pa samim tim imamo i slobodnog vremena na pretek.
Ono što mi je najzanimljivije je činjenica da to traje, sve dok neka javna ličnost ne pruži javno podršku ekipi 2 Minuta Tišine.
Onda smo heroji, najhrabriji građani Novog Sada, svi se ponose nama.
Onda ponovo dođe nedelja…
Ljudi zaokupljeni naštancovanim aferama, rialitijima, bednim ili nikakvim platama i penzijama iznova zaboravljaju na to da smo do juče bili heroji i uzorni građani, nije to toliko ni bitno, ono što je bitno je to da zaboravljaju svoje osnovno pravo da se pobune ako smatraju da imaju razloga zašto.
Kad je usvojen Tijanin Zakon, svi su nas svojatali.
Samu akciju #Podrži su mnogi pripisivali sebi.
Nema veze. Svaka čast.
Kad se akcija protiv urnisanja pirotehnikom rasplamsala i prelila i po drugim državama. opat smo bili heroji.
Opet su neki drugi bili zaslužni.
Nema veze.
Ista stvar je bila kad smo potegli pitanje prečistača na Dunavu, kad smo branili parkić kod Muzeja, kad smo branili prava radnika bilo je pretužno.
Radnicima je izgleda bila blejica.
Kad smo se uključili u borbu za Aleksin Zakon, poturano nam je sve i svašta.
Cela priča je bila toliko spinovana, da sam i ja imao želju da našamaram samog sebe ako se sretnem na ulici.
Plasirana je namerno, gomila laži dezinformacija.
Isto tako su u jednim novinama plasirali priču kako se mi borimo za to, da sve životinje koje su izbačene na ulicu od strane nesavesnih, nezrelih i samoživih ljudi, budu pobijene i to sve u jeku kampanje za zakon o dobrobiti životinja.
Zašto je ljudima toliko bitno da useru sve što je pozitivno?
Nikoga ne čepamo. Barem ne direktno.
Ne polarizujemo se. Ne zanimaju nas stranke.
Odakle onda toliko podmetanja nogu?
Zašto ljudi imaju potrebu da nas ne podrže nedeljom ali imaju potrebu da se kite našim uspesima?
Znate ko je obično najglasniji?
Oni koji sami sebe opisuju kao velike humaniste.
Kapiram da im ja opasno idem na penisov živac.
Ja nikad neću reći za sebe da sam dobra osoba(jer nisam), niti da sam veliki humanista.
Da sam filantrop, pogotovo nećete iz mojih usta čuti.
Slabo ko će se udubiti u priču.
Slabo koga zanima to da sve sami finansiramo.
Slabo koga zanima da i mi kući imamo bolesnu decu a neki smo i sami bolesni.
Slabo koga zanima i to, da i mi strahujemo krajem svakog meseca, zbog besparice.
O tome da često imamo veću podršku u drugim gradovima, selima nego u Novom Sadu odakle smo mi koji smo osnovali ovu grupu, da ne pričamo.
Usta puna građanske svesti i odbrane kulture i zdravog razuma ali duša prazna.
Nebitno, guramo i dalje. Tu ćemo biti i svake naredne nedelje dok je barem jedan čovek sposoban za to.
Ne treba nam medijska pažnja, ne treba nam tapšanje po ramenu.
Potrebna nam je konkretna podrška.
Ako je i to previše, ok.
Nema ni to veze.
Mi smo tu i menjamo svest, kako bismo promenili svet.
Radimo to najbolje što umemo i možemo.

P.S. Teodora Milić!
Ako ne znate ko je, guglajte!

P.P.S. Aleksin Zakon-informišite se pre nego što zauzmete bilo kakav stav.

#SVIZATEODORU
#ALEKSINZAKON
#2MINUTATIŠINE
#NEMANAČEMU

Jako si ti nadrkan

Da, to jedna od najčešćih zamerki na moj račun, koje dobijam putem društvenih mreža.
Da se ne lažemo, često i uživo.
Svega petina ljudi kapira zašto je to tako.
Da li ste se zapitali nekad, koliko energije i volje je potrebno da bi sa svakim uvek bio prijatan?
Koliko je potrebno, da bih saslušao svaki vaš problem?
“Ti si to sam odabrao, sad trpi!”
Jeste, sam sam odabrao ali je često i meni pun kurac slušanja tuđih problema.
Zaista se trudim da svakoga posavetujem, pomognem.
Da li ste sigurni, da sam ja baš prava osoba za savetovanje?
Znate li kako mi izgleda inboks?
Zahvalnih, zaista zahvalnih ljudi je ponovo svega petina.
Ostali su ubeđeni da sam ja obavezan da svakodnevno slušam njihove probleme.
Znate li ko je najisfrutriraniji takvim mojim stavom?
Oni koji imaju najtrivijalnije probleme u životu.
Kao što i napisah pre koji dan na svom ličnom profilu, uvek ću svima rado pomoći bez ikakve naknade kad je u pitanju neka humanitarna akcija, bilo da su u pitanju deca, bilo životinje.
Pišem i beže mi misli jer slušam Razgibavanje i nerviram se zato što Darko neće da pita Istoka, kako se formiraju baterije za laptop.
Istoka možete voleti ili ne, to je vaš izbor i stvar vaše percepcije.
Trebalo bi ga poštovati svakako, završio je što je završio i to nije mala stvar.
O njegovoj marketing magiji neću da trošim reči.
Dovoljno je pogledati “rič” njegovih postova.
Šta god da napiše, krenuće pljuvka koja će se završiti pljuvanjem po samom Istoku.
Jebe mu se tačno. Takav feedback i želi.
Vi ga ispljujete i držite njegovu objavu u newsfeed-u satima.
Radite mu besplatnu reklamu.
To “bacanje koske” sam naučio od njega.
Shvatite, svako poznaje neko dete koje je u teškom stanju i kojem je potrebna pomoć.
Ja zaista ne mogu svima pomoći, da li kapirate zašto?
Zato što onima koji treba od te priče da naprave viral, nisu sve priče jednako zanimljive i potresne!
Da vam pojasnim čitaoci, fanovi, pratioci nazovite se kako hoćete, vi pravite viral!
Tu je najveći zajeb.
Pogotovo oni kojima su puna usta empatije i fraza kako je svako dete bitno, bez obzira na boju kože, religiju ili kako je svako božije biće vredno truda su ti isti, koji iskuliraju apele, ne pojavljuju se na protestima.
Nema ih kad konkretno nešto treba uraditi.
Puno puta sam dokazao snagu društvenih mreža kad su humanitarne akcije u pitanju, da biste mogli uopšte pričati o njima sa mnom a kamoli da me ubeđujete kako je to borba sa vetrenjačama.
To je samo izgovor vas koji ste zatupljeni i bezmudi.

Nemam živaca dalje da dužim, ionako moram da idem kući.
E zato sam nadrkan, zato što se većina ne trudi a kuka.
Traži pomoć a ne pomaže.
To sam samo imao potrebu da kažem.
#nemanačemu

 

Bojni poklič ili lelek?

Budi se svest polako.
Ko god kaže da je kasno, laže vas i širi defetizam.
Velike utakmice se dobijaju u poslednjim trenucima.
Teško je znam ali isto tako iz ličnog iskustva znam i da sam bio najjači kada mi je bilo najteže.
Nema ničeg strašnijeg i snažnijeg od čoveka koji nema šta da izgubi.
Morate priznati da smo mi odavno izgubili sve.
Sve osim ovih naših istrošenih života i života naše dece.
Meni se bliži četrdeseta.
Slabo imam šta za izgubiti osim onih koje volim.
Za moj život me odavno nije strah.
Sa Smrću odavno pijem iz iste čaše.
Ne gadimo se jedno drugog.
Budi se svest polako…Čuje se glas u daljini.
Da li je bojni poklič ili lelek…Na nama je da odlučimo.

Bonus Prisećanje

Lep dan, neki avgust čini mi se.
Probudio se bez glavobolje, na godišnjem sam.
Ne može ništa da mi pokvari raspoloženje.
Sedam u svoju makinu…Ok, sedam u električna invalidska kolica, podižem malo nogare da mi bude udobnije.
Obrušavam se u brišućem letu ka kapiji, celih 12 kilometeri na sat.
Otvaram kapiju, popuštam gas.
Levo, desno…Nikog.
Krećem!
Sponuje mi se iz vazduha, kao na dedmeču na kanterima, neka devojka ispred mene.
Zapinje za moje tek podešene nogare, pada preko mene.
Munjevitim refleksima sprečavam da se opruži celom dužinom po vrelom novosadskom asfaltu.
Da se ne lažemo, u onoj frci i panici hvatam je preko sisa i vraćam je nazad na noge.
Njene noge naravno. Moje baš i ne rade.
Gledamo se par sekundi, skapiram gde je držim.
Znam da treba da pustim ali komanda ne stiže od mozga do udova.
Usro sam sad izbor reči ali kapirate.
Gledamo se i dalje.
Sad se već osećam malo, kao statista u Maloj Nevesti kojeg nakon kaljanja devičine časti treba živ da bude spaljen, i pušten niz Gang.
Kaže devojka kroz osmeh:”Ok sad možeš da me pustiš…”
Razmišljam, prvo reci:”Izvini..” ili “Oprosti”…
Baci neku foricu da razbiješ neprijatnu situaciju.
Znam šta ću…Serem ne znam…Ok jedan, dva…
Vrisnem kao da ženim sina jedinca, tako da smo umalo oboje pali ovaj put.
Puštam je, posmatramo se i dalje.
Rekoh:” Ok, vadiću se na hendikep…”
Gledamo se još par sekundi.
Kraj scene.
Okrećem se i ubrzavam jer kapiram da čujem iza leđa:” Džae Mata Kali, džae Mata Durge…”
Nije teško biti invalid. Moj hendikep ne boli, osim ako me ne spale na lomači.
#nemanačemu

Mogao sam biti ja bilo šta

Sve češće se analiziram povodom nekih bitnih životnih odluka.
Sve je to divno i bajno što je cifra pročitanih mojih tekstova za 2015-tu godinu, sveukupno preko pola miliona.
Divan je osećaj kad vidiš da se neko interesuje za to što pišeš, snimaš, stvaraš.
Samo…Ima tu jedan mali zajeb.
Evo čisto da vam približim situaciju.
Električna kolica su mi opet van upotrebe.
Riknuo je i tv, samim tim ode i internet, ode i ps3.
Vrisnuo je fiksni.
Vrisnuo je i mobilni.
E da i kola su vrisnula.
Znam da je još nešto, samo ne mogu sad trenutno da se setim.
Sve to košta.
Posao ide kao kurac a kad ste još i hendikepirani u zemlji Srbiji, daleko teže je naći posao nego svima vama koji svakodnevno bijete iste bitke.
Da…I dalje sam tu. Još uvek se sa Dva Minuta Tišine borim za neku Srbiju bolju.
Još uvek se nisam spakovao i otišao odavde.
Sve više uviđam da je to možda bila velika greška.
Daleko veća greška je ovo što pišem.
Ozbiljan sam.
Kada vidim koliko je profitabilno snimati i pisati sve i svašta, shvatim da sam ispao jako glup.
Ne mislim pritom tu na Tarzaniju niti na Dnevnjak, oni su mi zaista favoriti i neko ko se sprda na zaista(barem za moj ukus) kvalitetan način.
Tu mislim na raznorazne Jutjubere i sajber pisce, blogere, kolumniste, vlogere i slično.
Na one koji imaju stomak da se spuste ispod nekog minimuma.
Kad kažem minimuma, mislim na dostojanstvo.
To ti je kad je neko za razliku od mene, pametan.
Zarad profita, mnoga govna se progutaju.
Sve više uviđam grešku u vaspitanju dece.
Možda ipak treba da ih vaspitamo da je život džungla, i da moraju da budu zveri.
Sve više shvatam, da je tu ipak moj najveći hendikep.
Nehodanje je kurac.
Ovo te sjebe za ceo život.
Govnar sam ja, to vam stalno pričam ali izgleda ipak nisam bio sposoban da se spustim dovoljno nisko, kako bih privukao šire narodne mase.
Šire narodne mase privlače sponzore.
Sponzori privlače pare.
Pare privlače život.
Život…To dalje već i sami kapirate.
Jebao me moral i principi.
Svi me pitaju kad će knjiga.
Kad će neka nova pesma.
Kad će robna linija.
Kako stvari stoje, neće skoro.
Sve sam sigurniji da ih neće nikad ni biti.
Boli me kurac da vam kukam, boli i vas kurac za tuđe probleme.
Sve ovo sam napisao, da se ne šokirate ako mi u jednom trenutku pukne film i ugasim sve.
Druga opcija je da se povinujem tržištu i napravim ružičasto skandalozni porno rijaliti blog.

Nastaviće se…

P.S. Treća opcija je ona forica, da na kraju svakog teksta ostavim svoj PayPal uz tekst:
Pomozite umetniku, da nastavi da stvara.

Ipče Mali Rambo u raljama Iluminata

Malo smo evocirali uspomene na jednom mom statusu.
Naravno, govorim o društvenim mrežama.
Mreže za društvo.
Prisećali smo se ko nas je sve to jebao u poslednjih četrdesetak godina.
Ne postoji lepši izraz.
Ako vas to vređa, ne čitajte dalje.
Jebite se puritanci.
Razvlačila se ona ubijena pevačica danima, nedeljama po novinama a onda muk.
Odjednom nas ne zanima.
Čuj zašto bi nas zanimalo.
Ne zanima nas ni zašto smo zaboravili Milankovića.
Ne zanima nas ni kako je zaista skončao Tesla.
Ni ko nas je zajebao u Drugom Svetskom Ratu da izgubimo 2 miliona ljudi.
Boli nas patka ko stoji iza ubistva Premijera Đinđića.
Većina ne zna ni ko je bio Arčibald Rajs, niti šta je to rekao o Nikoli Pašiću.

Znamo kod kod lekara je išla Esmeralda a ne znamo šta se desilo između Miše Dimitrijevića i Jaše Tomića.
Možda su Ipčeta ubili Iluminati kao i Tupaka i Majkla Džeksona.
Meni je tu lično sumnjiva i smrt Silvane i Dražena Ričija.
Sve je ovde moguće.
Ako pogledate realno stanje na Balkanu, šovinizam sve strane a Hrvati u Tunisu svake godine, od mene tražili da im prebacim neke cajke da slušaju, Srbi se kunu u Sinana, Jašara, Šabana, Dženana i naravno Džeja.
Hrvati su do juna Ustaše, od juna do septembra se davimo u Žuji.
Šiptarima noću lupamo pekare, ujutro idemo kod njih leba da kupimo.
Jebemo majku američku kupujući njihovu robu, sanjajući američki san dok slušamo njihovu muziku i gledamo njihove filmove.
Hoćemo pobunu, podržavamo bunt ali samo kad je u pesmi Beogradskog Sindikata.
U suprotnom, boli nas kurac i na izbore da izađemo.
O ulici i da ne pričamo.
Svako ko izađe na ulicu je džbalebaroš, neradnik i sigurno ga plaća CIA, Vatikan, Iluminati.

Vraćam se na priču sa početka.
Hoćemo neke promene a vrtimo iste ljude više od 30 godina.
Hoćemo neke promene a svešću smo ostali u devedesetima.
Šta mi zapravo hoćemo?

Ponosan ratnički narod.
Narod koji je pisao istoriju spram onoga što se guslalo par stotina godina kasnije?!
Kurčevite pesmičice prihvatamo kao istoriju?
Zato istorija nije egzaktna nauka.
Egzaktno znači tačno. Ono što je jasno utvrđeno na činjenicama ili matematičkim putem.
Ne guslama.
Guslajte ga u svoja četiri zida.

Zaključak ove moje priče je to, da smo svi ista govna samo se drugačije nazivamo.

Predvorje Pakla

“Spreman sam da i svoju dušu dam u zamenu, da se u ovoj mojoj zemljici napokon živi.
Ne preživljava, nego živi!”

“Glup si ti dečko, vidim ja.”- Reče Satana.

“Znam, pokušavam to već duže vreme da objasnim ljudima.”

“Glup si ti dečko za sebe. Koliko si pametan za druge, glup si za sebe. Ne znam da li bih od tebe imao više štete ili koristi, kada bih te imao u svojim redovima. Ne znam ja, a ne zna ni onaj bradati starac…”- Reče Satana.

“Šta ja sad da ti kažem? Zajeban sam igrač. Svako malo zajebem sebe do bola.”

“Stekli smo utisak da i nas pomalo zajebavaš. Kao na klackalici si. Malo mrak crno, malo supernova blještiš. Kao da si podvojena ličnost! Skoro nas neko nije ova pravio majmunima!” – Reče Satana.

“Dobro, nemoj da si na kraj srca…Ne znam kako to funkcioniše, imaš li ti srce još uvek…”

“Dečko ne igraj se, polako gubimo strpljenje sa tobom!!!” – Zagrmi Satana.

“O jebem mu, opusti se malo. Pričaj mi kako si, kako su tvoji? Kako je Velj…Kako su tvoji?”

“Dečko…” – Procedi Satana.

“Oladi bre više! Bolje bi bilo da se dogovorite koji će da mi ispiše bolji ugovor!”

” Bezobrazan si i drzak jako! Kao da ne shvataš najjasnije, ko sam ja!” – Zaurla Gospodar Pakla.

” Ma bravo a ti i onaj drugi ste baš super! Ne možete da se dogovorite oko jedne duše! Pa zato i jesam kao na klackalici! Taman se pomirim sa tim da je to-to, da će se ova agonija okončati, vas dvojica pobegnete svaki put u sigurnu kuću i pravite se blesavi jebem ti i gde sam ja onda? Još uvek tu, a gde je to, tu?!”

” Glup si ti dečko, rekoh ti već nekoliko puta. Ovo i jeste tvoja kazna. Tvoj Pakao.
Da budeš tu. Da budeš svestan svega. Da imaš šta da kažeš, napišeš, uradiš a da to ljudi ne primete.
Kad te je poslednji put neko pitao kako si, a da to nije iz kurtoazije?! Da li je iko svestan onoga kroz šta prolaziš? Glup si ti dečko…” – Reče podrugljivo Satana.

Tišina…

Uz jutarnju kafu

Kažu mi da imam na šta da budem ponosan.
Da sam kao neko ko je po rođenju otišao na otpis, postigao puno toga.
Bilo je ideja za knjigu, za film.
Bilo je i intervjua i emisija o meni.
Nisam skroman zaista, samo smatram da nisam uradio ništa više od onoga što bi trebalo svako da uradi.
Neću da nabrajam uopšte šta sam do sada to postigao, ne želim od ove kratke priče da pravim reklamu.
Ko me prati, zna. Ko prvi put čita, nije toliko ni bitno.
Rekoh puno puta do sada, da me taj status javne ličnosti malo i smara.
Da se vratim na temu.
Moram ovo napisati jer, može se desiti da ponovo nekome padne na pamet, kako sam nepodoban pa da sa mojim profilima sa društvenih mreža, nestanu i statusi.
Jedan status mi je veoma bitan.

Ne znam, od svih priča iz svog života koje sam podelio sa vama, ja sam najponosniji na onu, kad me sestričina pita da je naučim da vozi skejt. Kaže zna ona da ja ne hodam, ali smatra da ću je ja ipak najbrže naučiti.

Pa ponos!!!

To sam samo hteo da napišem.
Dobro jutro vam želim.

Jajima ding dong za Eurosong

Ne znam šta mi je iritantnije. Prekul likovi ili seljoberi…
Ipak ovi što su šatro urbani i ne gledaju Eurosong, jer je kič i šund a pritom ga u urliku ekstaze bacaju na Branku Sovrlić.
Čemu to pretvaranje da smo neki krem društva, obrazovani i emancipovani kad živimo gde živimo i živimo kako živimo?
Ne znam koga folirate. Izgleda samo sebe, pošto je ta priča plitka kao potrošačka korpa u Srbiji.
O tom imbecilnom, nezrelom ponašanju iz godine u godinu kada mi dajemo “bratskim” zemljama gomilu bodova a oni nama ništa, ima li poente pričati?
Evo konkretno u mom slučaju, mnogi su bili zgroženi time što od starta navijam za Ukrajinu.
Božen moj, sve partizan do partizana jer znate, Ukrajinci su Nacisti.
Jeste i mi smo svi varvari i koljači.
Koliko samo bolujete od dečijih bolesti.
Ljudi koji se bore protiv IZAMA i predrasuda, najbrže padnu na istima.
Patriotizam se meri time za koga ću glasati na Eurosong-u?
Time što smatram da nijedan zločin nije u redu, ja sam manji patriota od vas?
Meri li se patriotizam rusofilijom?
Ne volim ni rusofile, ni amerofile, ne eu-file.
Patetika ste mi svi.
Ne mogu tuđ narod voleti više nego svoj.
O tome koliki sam patriota i da li sam uopšte, nemam kome da se dokazujem.
Ne samo ja, niko.
Dela, ne reči.
Opšte ludilo na društvenim mrežama iz razloga zato što je Eurosong, postao političko takmičenje.
Postao?
Zaista?
Recite mi kad Eurosong to nije bio?
Oduvek je. Kao što je sve marketing, šoubiznis i politika.
Nije se ništa promenilo, osim vas.
To niste primećivali, zato što su vam mošnice(prave ili ove u glavi) zvonile kao zvona katedrale Notre Dame de Paris.
Grbavci.
Ovoliko ludilo na našim društvenim mrežama, nije zabeleženo ni kad su vam kresali plate, penzije, socijalnu pomoć.
Za vreme onih majskih poplava(ako ih se još uvek sećate), nije bilo ovakvo ludilo.
Glumci jedni. Pravite se veći Rusi od Putina.
Za početak budite Srbi.
Kad kažem Srbi, mislim na građane ove naše zemljice.
“Ukrajina je iskoristila politički momenat i poslala pesmu o pogromu”.
Buhuhuhuhu. Jebote odrasli ste uz Kalimera, šta?
Jesu odigrali su na tu kartu i dobili.
Da smo bili ikad pametni kao što nismo, mi bismo odavno igrali na tu kartu.
Ne bismo prestajali da urlamo o zločinima koji su izvršeni nad nama.
Lobirali bismo, snimali filmove, serije, pesme i crtane filmove ako treba ali…Ne.
Prokleti svet je zao a mi smo mali i naivni. Nepravda!
Naši korisnici društvenih mreža su pozivali na rat.
Na rat zbog Eurosong-a.
Vi zaista ne kapirate i dalje, zašto se vode ratovi?
Pokušaću još jednom da vam objasnim.
Interesnoj grupaciji je potrebno nešto što vaša zemlja ima.
Umesto da to iznajme ili kupe od vas, oni rade šta?
Finansiraju ekstremističke grupe, lokalne tajkune da izazivaju nemire, uništavaju fabrike, zatupljuju široke narodne mase putem medija.
Takva zemlja brzo postaje rizična za bilo kakva ulaganja u nju.
Postaje rizična za domaća ulaganja a kamoli strana.
Ako postoji istorija netrpeljivosti sa komšijskim državama, eto deci radosti.
U slučaju da rat nije jednostavno započeti, ta zemlja putem političkih stranaka u vlasti i opoziciji, sistematski dovodi do ruba egzistencije.
Socijalni nemiri kreću kao rezultat nemaštine.
Zemlja se svi više zadužuje.
Tada se pojavljuju spasioci.
Iste one interesne grupacije koje su finansirale za sitnu lovu, ceo taj mehanizam.
Onda vam oni daju lovu da se izvučete, naravno ne poklanjaju je nego vam je pozajmljuju.
U prevodu, vi tonete još dublje u dugove.
Tonete sa tom razlikom što sad, deo žitelja te zemlje svoje dželate vidi kao spasioce.
Očajan i neobrazovan narod, nije sposoban da sagleda veliku sliku.
Velika slika je to, da te interesne grupacije ne priznaju nacionalnost, boju kože, veru, prijateljstvo.
Priznaju samo interes.
Igraju se sa vama Dobrog i Lošeg Pandura.
Jedan te bije, drugi glumi saosećanje.
U stvarnosti, obojica jedva čekaju da prodaju tvoje organe na crnom tržištu.
Ne nebitno, ja sam malo udavio sa ovim.
Ipak su nam preča prepucavanja i deljenja zbog Eurosonga, sportskih timova, Farmi i Parova nego naši prioriteti i interesi.

To sam imao potrebu da izbacim iz sebe.
Nastavite da fejsbukujete i tvitujete o nepravdi na Eurosong i zlim Ukrajincima i Turcima.
Setite se ponekad, da je u pitanju vlast a ne celokupan narod.
Kad iskulirate, setite se da još uvek nije usvojen Aleksin Zakon.
Nekako su mi deca veći prioritet od vašeg nepoznavanja prilika u svetu i toga kako sistem funkcioniše.

.jmt { display:block; position:relative; font-family:Arial, sans-serif; color:#000; }
.jmt u { font-weight:700 }
#jmt1 { height:200px; width:400px; background:url(//sfibanners.csidn.com/join_my_teambannrs2.png); background-size:cover; border:1px solid #000; }
#jmt1   img { height:102px; width:102px; border:1px solid #000; position:absolute; top:38px; left:13px; }
#jmt1 p { position:absolute; top:75px; left:136px; font-size:.8rem; padding-right:1rem; }


Join me, Dušan Radivojević , and I’ll personally help you build a second income with top rated SFI—now in its 18th year! Click here to join my team and get started FREE today!