Kalifornikacija

Da, Kalifornikacija.
Fan sam Gospodina Mudija, zato što me podseća na neku modernu verziju velikog Bukovskog.
U početku me je podsećao na jeftinu mušku verziju Seks i Grad.
Zaista ima te slatkojebivo, šizofrenično-patetične momente, uglavnom u prvoj sezoni.
Ima ta jedna epizoda u trećoj sezoni kada dolazi Zloz, Mudijev ortak iz detinjstva.
Odlično obrađuje onaj momenat odrastanja.
Većina nas je bila u toj situaciji. Oduševljeni ste idejom da ćete napokon videti neku izuzetno dragu osobu, koja vam je možda bila čak idol ili uzor kad ste bili klinci.
Onda ta osoba dođe i vi shvatite da vaš sjebani život i nije toliko sjeban.
Da ste, želeli vi to da priznate sebi ili ne, ipak preboleli te neke dečije bolesti.
To se posebno dešava onima koji su iz male sredine ili iz jednog zatvorenog društva, ušli u svet “velikih”.
Zajeban je taj proces odrastanja. U glavi vam je prisutna ta misao kako ćete uvek ostati dosledni sebi i nekim svojim principima, stavovima, željama iz mladosti ali PRC!
Dogodi vam se život!
To shvatite tek kad vas poseti tako neki duh prošlosti, koji je bio prekul u vreme vaše adolescencije.
Shvatite da više ne igrate u istoj ligi.
Da to nije isti film u kojem ste glavni glumci.
Da su oni ostali u nekoj srpskoj verziji Trejnspotinga, koju je pokušao da režira Radoš Bajić a vi…Vi ste dobili ulogu u nekom ostvarenju Tima Bartona( Morao sam, njegov sam veliki fan).
Kad to kažem, nijednog trenutka ne mislim na razliku u finansijama.
Zapravo često se ovde desi da ti, koji imaju najviše love zapravo nikad ne izađu iz uloge Del Boja iz Mućki.
Pare vam ne donose harizmu, vaspitanje, empatiju…
Pare od vas ne prave nužno čoveka.
Kad vam se to dogodi, zapitate se jednu stvar.
Da li su oni ostali dosledni sebi?
Da li ste vi izdali svoje dečije snove i pretvorili se u nešto što nikako niste planirali?
Da li je život seks, droga i rokenrol?
Dobro, ovde je uglavnom pipkanje svog polnog organa, kombinacija babinog Artana i Vinjaka i po koja pesma od Ipčeta Malog Ramba.
Da li evolucija donosi ubijanje dečijih snova kao neželjeni efekat ili dečiji snovi treba da ostanu upravo to što jesu?
Snovi za neke nove klince koji dolaze?
Da li možete da pronađete zadovoljavajući balans između snova deteta i realnosti odrasle osobe?
Da li treba uopšte puštati nazad u život ljude, koje smo odavno prerasli kao Kristofer Robin-Vini Pua?
Da li je zaista potrebno da čovek odraste i ako jeste, u kojoj meri je zapravo najbolje da zadrži ono malo deteta u sebi?
Da li to dete odrasta sa vama ili se hrani nesigurnošću, besom i inatom?
Postajete li ljudi ili derišta?
Nekome je život Moj rođak sa sela, nekome Kalifornikacija.

Da li znate šta je sreća?

Duško Radović je napisao:”Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.”
Šta je sreća? Da li je zapravo ona toliko bitna ili put koji se pređe, kako bi se ona ostvarila?
Sreću svako drugačije shvata i prihvata. Recept za sreću nije univerzalan i kao takav ne postoji.
Nekome je sreća da ode na utakmicu, nekome je sreća potomstvo, nekome lova, nekome da pomogne drugome.
Zato ne postoji univerzalni recept.
Zato je bitna upravo ta potraga za srećom.
Za onim što vas ispunjava.
Zajebite dežurne suflere, šaptače, gurue.
Oni imaju neki svoj koncept. Guraju svoj neki sistem koji vas postavlja u šablon blizak njima.
Budite sami sebi guru.
To je moja poruka za ovo jutro.

Zašto oprostiti ali ne zaboraviti nikad?

Zašto kažemo da praštamo ali da ne zaboravljamo?
Zato što kad nekome nešto oprostimo, pre svega skidamo sebi jako velik teret sa duše.
Konkretno pitanje je postavljeno na konto mog statusa u vezi sa godišnjicom Oluje.
Nisam ni nacionalnista, niti šovinista.
Nemam problem sa nacijom, verom, bojom kože, seksualnim opredeljenjem.
Ima problem sa idiotizmom. Kao i sa svakom drugom vrstom “Izama”.
Taj naš građanski rat i jeste izazvan idiotizmom.
Možete verovati u šta god želite ali moj stav je jasan.
Nikome nije odgovarala onako jaka država.
Ni Zapadu, ni Istoku, ni Severu, ni Jugu ni domaćim vladarima željnim moći, slave, novca, uticaja…
Tada je već Evropa krenula da se batrga između toga da bude ujedinjena kao sila ili kao satelit Americi.
Mrzeti ceo američki narod zbog takvih stvari je isto što i mrzeti ceo srpski narod zbog Miloševića.
To je onaj isti idiotizam kao popularno kurčenje teniskim umećem Novaka Đokovića ili pameću Nikole Tesle.
Nit smo svi Tesla a ni smo ni Sloba.
Zašto onda ne zaboraviti sve ono što se desilo?
Pa zato što je bitno da narod pamti svoju istoriju.
Ne zbog toga da bismo danas gajili mržnju prema svim Hrvatima, nego da bismo upamtili tragediju koja se desila, kako bismo u budućnosti znali da prepoznamo sličnu situaciju i sprečimo je na vreme.
Svaki rat je u startu izgubljen jer će doneti smrt i razaranje.
To je za svakoga ko razmišlja svojom glavom, u startu neprihvatljiva situacija.
Ono što mi jako smeta je to, što imam mnogo ljudi iz moje bliske okoline koji su bili u tom ratu.
Poznajem ljude na svim stranama i oni kao takvi, nisu zadojeni mržnjom.
U mržnji su najglasniji oni koji rata videli nisu.
E to je ono gde smo kao društvo potpuno zakazali.
Svi mi, ceo smrdljivi Balkan.
Zemlja konstatno žedna krvi.
Ćutimo i sklanjamo se pred svakim agresivnim pojedincem ili grupi a onda se istresamo negde, na nekome ko nema veze sa tim.
To je naš najveći poraz.
Zato oprostiti a ne zaboraviti.
Pamti svoje pretke, pamti događaje.
Ne dozvoli nikad da se ponove.
Mržnja rađa isključivo mržnju.


Zašto mene nije sramota

Zašto mene nije sramota toga što sam invalid, a eto živim na Balkanu?
Eto npr. Zato što me zabole žuta patka za moj hendikep.
Da znam da je “ružno” napisati invalid, jer invalid više nije politički korektna reč.
Često me zbog toga osuđuju i razna društva koja se bave poboljšanjem položaja u društvu i uopšte života osoba sa invaliditetom, u Srbiji.
Jebote dok napišem “osoba sa invaliditetom” smorim se.
To je nešto na šta svi veliki humanisti, filantropi i poznavaoci problema sa kojim se nose invalidi, skaču kao Leminzi.
Ako ne znate šta je Leming, guglajte.
To što su korisnici kolica u svojevrsnom zatvoru u Srbiji, to je manji problem zar ne, o humanisti?!
Dobro možda ne u zatvoru, možda je pregruba reč. U rezervatu!
Znate li zašto?
Zato što nam je ograničena mogućnost slobodnog kretanja!
U ovom “Spartanskom” društvu koje gura osobe sa hendikepom na margine života, kao Spartanci koji su bacali invalide sa litica, pomoć takvom društvu od strane tih istih marginalizovanih je neprocenjiva.
Nije lepo generalizovati, no evo daću još municije za paljbu onima kojima se ovo što pišem neće svideti.
Generalno gledano smo veoma suicidno društvo, samim tim ni osobe sa hendikepom ne iskaču iz tog zajebanog šablona.
Jao, sad sam i opsovao.
Ajde moralisti sad.
Probušio sam preko 30 guma samo ove godine, jer Novi Sad grad kulture.
O tome kakve su nam ulice, da ne pričamo.
O tome da servisa za ova moja kolica u Novome Sadu i nema, da ne pričamo.
Znam da se trudite da ostanemo nevidljivi ali preterujete.
Pronaći odgovarajuće gume za električna invalidska kolica je avantura.
Nešto kao Hugo.
Ne, ne, nešto kao Ludi Letnji Ples. Jedan napred, nazad dva.
Znate koja je cena punih točkova za moja kolica?
500 i kusur Ojra.
Ne isplati se biti hendikepiran ovde.
Biće bolje, zar ne?
Pa ja to slušam već dosta decenija.
Biće, samo ne znam kada i kome.
Svake godine se rodi još hendikepirane dece u Srbiji.
Pokušajte da njima ne zgovnate život, kao što ste to uradili mojoj generaciji i svim onima koji su došli nakon mene.
Moj život je i pored toga bio sasvim ok, ne žalim se ali to sam ja, pojedinac.
Zajebite me priče kako može i gore.
Prestanite da se takmičite sa primitivnijim i zatucanijim narodima od nas.
Za takmičenje sa boljima ne trebaju samo muda, treba i mozak.
Treba imati plan, način kako taj plan sprovesti u delo i jasan cilj.
Video sam na papiru da naša država to sve ima.
Na papiru.
Kako stojimo sa praksom?
Život ne može da čeka, to nam je jedna od omiljenih krilatica, zar ne?
E pa ni život hendikepiranih ne može da čeka.
Uradite nešto više od menjanja politički korektnih naziva za OSOBE SA INVALIDITETOM!

P.S. Odvojite barem 100 Dinara za Teodoru Milić
SMS 169 na 3030