Zašto mene nije sramota

Zašto mene nije sramota toga što sam invalid, a eto živim na Balkanu?
Eto npr. Zato što me zabole žuta patka za moj hendikep.
Da znam da je “ružno” napisati invalid, jer invalid više nije politički korektna reč.
Često me zbog toga osuđuju i razna društva koja se bave poboljšanjem položaja u društvu i uopšte života osoba sa invaliditetom, u Srbiji.
Jebote dok napišem “osoba sa invaliditetom” smorim se.
To je nešto na šta svi veliki humanisti, filantropi i poznavaoci problema sa kojim se nose invalidi, skaču kao Leminzi.
Ako ne znate šta je Leming, guglajte.
To što su korisnici kolica u svojevrsnom zatvoru u Srbiji, to je manji problem zar ne, o humanisti?!
Dobro možda ne u zatvoru, možda je pregruba reč. U rezervatu!
Znate li zašto?
Zato što nam je ograničena mogućnost slobodnog kretanja!
U ovom “Spartanskom” društvu koje gura osobe sa hendikepom na margine života, kao Spartanci koji su bacali invalide sa litica, pomoć takvom društvu od strane tih istih marginalizovanih je neprocenjiva.
Nije lepo generalizovati, no evo daću još municije za paljbu onima kojima se ovo što pišem neće svideti.
Generalno gledano smo veoma suicidno društvo, samim tim ni osobe sa hendikepom ne iskaču iz tog zajebanog šablona.
Jao, sad sam i opsovao.
Ajde moralisti sad.
Probušio sam preko 30 guma samo ove godine, jer Novi Sad grad kulture.
O tome kakve su nam ulice, da ne pričamo.
O tome da servisa za ova moja kolica u Novome Sadu i nema, da ne pričamo.
Znam da se trudite da ostanemo nevidljivi ali preterujete.
Pronaći odgovarajuće gume za električna invalidska kolica je avantura.
Nešto kao Hugo.
Ne, ne, nešto kao Ludi Letnji Ples. Jedan napred, nazad dva.
Znate koja je cena punih točkova za moja kolica?
500 i kusur Ojra.
Ne isplati se biti hendikepiran ovde.
Biće bolje, zar ne?
Pa ja to slušam već dosta decenija.
Biće, samo ne znam kada i kome.
Svake godine se rodi još hendikepirane dece u Srbiji.
Pokušajte da njima ne zgovnate život, kao što ste to uradili mojoj generaciji i svim onima koji su došli nakon mene.
Moj život je i pored toga bio sasvim ok, ne žalim se ali to sam ja, pojedinac.
Zajebite me priče kako može i gore.
Prestanite da se takmičite sa primitivnijim i zatucanijim narodima od nas.
Za takmičenje sa boljima ne trebaju samo muda, treba i mozak.
Treba imati plan, način kako taj plan sprovesti u delo i jasan cilj.
Video sam na papiru da naša država to sve ima.
Na papiru.
Kako stojimo sa praksom?
Život ne može da čeka, to nam je jedna od omiljenih krilatica, zar ne?
E pa ni život hendikepiranih ne može da čeka.
Uradite nešto više od menjanja politički korektnih naziva za OSOBE SA INVALIDITETOM!

P.S. Odvojite barem 100 Dinara za Teodoru Milić
SMS 169 na 3030

Advertisements

4 thoughts on “Zašto mene nije sramota

  1. Dobar tekst, na pravi način govori o stvarnim problemima. Sama upotreba neutralnih izraza koji su društveno prihvatljivi neće rešiti problem. Zato sam za to da ljudi urade konkretno- ako je to 100 din na sms, neka je to to. Bez priče i pompe…uplatila kako piše:) Slažem se da nam ne trebaju muda za takve stvari, malo organizacije, poštenja i doslednosti…malo samo.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s