Prolećni dan u novembru

Ne znam ja da pišem o cvetićima, sreći i ljubavi.
Ne kažem da sam emocionalno nepismen, ne kažem ni da sam pismen.
Jednostavno mi ne leži to.
Rade Jokić ili Stevica Rajčetić to rade toliko dobro, da ja nemam potrebu da se petljam u te stvari.
Ionako bi to sve imalo mračnu, devijantnu notu.
Jebeš ljubav ako nije nesrećna.
Srećna ljubav prečesto pređe u naviku.
Nesrećna ljubav ostane ljubav, uglavnom.
Postoje ti neki izuzeci koji su tu, da bi potvrdili pravilo.
Kad ne bi postojale nesrećne ljubavi, ne bi postojala ni umetnost.
Znam, ne nastaje svaka umetnost iz bola ali po mom skromnom mišljenju, ona najveća nastane uvek iz bola.
Nekako joj bol doda tu neku boju koja je oku ili uhu, uvek privlačna.
Svaki moj tekst o bolu je zapravo tekst o ljubavi.
Moguće i da je do mene. Možda mi pored dela kičme fali i neki delić u mozgu.
Mnogo lakše primetim sjeb nego radost u nekome.
Jebem li ga, nisam sjeban zbog svog hendikepa moguće je da sam sjeban zbog nekih drugih stvari.
Da se razumemo, ne fali mi ljubavi u životu niti mi fali ljubavi prema sebi ali izgleda da je nešto tu u meni sjebano.
Često sam sebi ličim na neki sjebani spoj one klinke iz Panovog Lavirinta, Džona Kofija iz Zelene Milje i jebene Alise u jebenoj zemlji jebenih čuda.
Subota je. Radim, na dijeti sam i malo mi se sere tako da ne zamerite.
Napolju je lep prolećni dan u novembru, što je predivno.
To znači da će nas virusi pobiti. Pčele su desetkovane, pa valjda već i ljudska rasa doći na red.
Uopšte ne bi bila jebena šteta.
Ae pa da se ne ljubimo.

Ovo je priča o Njoj

Ovo je priča o svima nama.
O svima nama iz prostog razloga, jer smo svi mi nečija deca.
Znam da sada svi očekujete od mene još jednu tešku životnu priču, nakon koje ćete po ko zna koji put zanemeti,
sa knedlom u grlu.
U pravu ste, ovo je baš takva priča…A i nije.
Ovo je priča o detetu koje je postalo svojevrsni simbol borbe u ovom regionu.
U tom trenutku, šesnaestogodišnja devojčica čiji se ceo koncept života srušio u trenutku.
Onog trenutka kada joj je dijagnostikovan redak oblik Leukemije.
Nije još ni zakoračila u život a morala je da se suoči sa tim, da joj predstoji ona najteža borba koju možete voditi.
Dete…Devojčica.
Naporima njene porodice i prijatelja, njena priča je na trenutak isplivala u moru sličnih.
Srećom, taj trenutak je bio dovoljan.
Upalila se šibica i krenuo je šumski požar!
Apeli za pomoć Teodori su polako preplavili društvene mreže.
Od tada, nismo dozvolili da njena priča padne u zaborav posle tri dana, kako to ovde obično biva.
Shvatili smo da je ovo borba, koju ne smemo dozvoliti da bude izgubljena.
Teodorin poraz jednostavno nije postojao kao opcija.
Šibica je zapaljena i buknuo je ceo region.
Za veoma kratko vreme, Balkan je znao ko je Teodora Milić.
Devojčica kojoj je predstojao dug period neizvesnosti, strepnje, bola.
Njen grad, Novi Sad je posle dužeg vremena opravdao onu titulu, Grad Heroj.
Strepeo je Novi Sad sa njom, kao što rekoh ne samo Novi Sad nego ceo region.
Najteže je bilo njoj samoj i najbližima ali smo svi mi koji smo na bilo koji način bili upleteni u borbu, strepeli sa njom.
Šesnaestogodišnja devojčica koja je na najgori mogući način postala simbol borbe za život.
Bilo je teških dana, bilo je i onih koji su bili toliko sumorni, da se ne mogu rečima opisati.
Mnogi od nas, koji su se saživeli sa njenom pričom su se uspavljivali i budili u suzama.
Zašto je toliko teška priča?
Zato što je bilo potrebno Teodori obezbediti novac za lečenje. dobro poznatom metodom.
SMS porukama i donacijama.
Metod koji je najčešći na ovom podneblju, metod koji je često neefikasan.
Manjak empatije i poverenja.
Što je dodatno otežavalo ama baš sve.
Kada na sve to dodate nivo našeg standarda, dobijate formulu za neuspeh.
Odjednom…Stigla je vest da će Teodora biti operisana.
Kako se ona osećala i kakav je to bio tobogan emocija, ne smem ni da pretpostavim.
Za mene su to bili užasno stresni dani, a ja Teodoru zapravo i ne poznajem.
Dan njene operacije je bio Dan Tišine.
Isčekivali smo vesti, ni ne pokušavajući da se bodrimo međusobno.
Nije imalo tu šta da se kaže.
Samo nespokoj i…ništa.
U jednom trenutku, ne znam ni sam koliko je vremena prošlo, zazvonio mi je telefon i obavešten sam da je Teodora budna.
Naravno, još uvek se ništa sa sigurnošću nije znalo ali su prve prognoze bile ohrabrujuće.
Simbol borbe odjednom se pretvorio u nešto mnogo veće.
Teodora je postala ne svetlo, nego buktinja u gustoj tami.
Jedan od onih pobednika koji se dočekuju na trgovima glavnih gradova.
Simbol nade.
I eto, zato smo mi danas tu.
Novi Sad dočekuje svog pobednika, ovde na Trgu Slobode kako mu to i dolikuje.
Novi Sad ima razloga da slavi.
Veliko hvala jednoj devojčici za to.

15000684_10209617931298430_2949117683489542412_o.jpg

Foto by: Snežana Rusović

To je taj Sjeb

Koliko smo sjebani?
Toliko da se najusamljenije osećamo u gomili.
Zašto?
Zato što se okružujemo pogrešnim ljudima.
Konstantno željni odobravanja i prihvatanja od strane mase, koja nam je potpuno nebitna.
Umesto da razvijamo individualizam, okrenuti smo ka ustrojavanju u bezličnu gomilu.
Bežimo u alkohol i rekreativne droge kako bismo stvorili lažna sećanja i osećanja a potisnuli ona prava.
Živimo potpuno lišeni življenja u nekoj trci za prestiž.
Kakav prestiž kada jedva da imamo i za račune?
Tako pogrešno usmereni širimo jedni na druge poguban uticaj.
Horde nesrećnih.
Tako se uništavaju čitave generacije.
Zapravo čitave nacije.
Čovečanstvo u izumiranju.
Konzumiranju i izumiranju.
Tempirane bombe lišene odgovornosti i saosećanja.
Psihopate u najavi.
Sve to nam se dešava jer lečimo posledice a ne uzrok.
Grešimo jer nema ko da nas ispravi.
Oni čiji je to posao, nemaju muda za to a verovatno im ovakva situacija i odgovara.
Možda to izumiranje i nije tako loša stvar, kad pogledamo koliko smo uništili jedino životno stanište koje imamo.
Možda zato bolje i nismo zaslužili.