Balkanski Tango

Da li ste nekad poslušali Đoletovu pesmu Balkanski Tango?
To je pesma koja je objavljena 2000-te godine i bez greške je opisala jedan dobar period naših života, period za koji smo tako budalasto bili ubeđeni da je iza nas.
Vreme mladih Donova, vitezova asfalta, poslednjih boema, kriminalaca sa dušom.
Barem su nam tada bili tako predstavljani.
Kao posledica franšize “Kum”, nekako se trudilo da se cela ta priča romantizuje.
A mi…Kao mladi majmuni željni svega, sve smo to upijali.
Kriminal koji je izmenio Srbiju, Vidimo se u čitulji.
“I sve je morao sam…
Prst na orozu lagan, u srcu uragan pa skok preko duge…
Brum šlepera…
I sa dvadeset dve već je imao sve… Nju je spazio tad…”
To je taj neki film koji smo imali u glavi.
To nam je bio neki cilj i sa obzirom na sve te okolnosti…Prilično sigurno je bilo, da će nam to biti i maximalni domet, u onoj, onakvoj zemlji to je bio limit.
Biti novi Knele, Giška…Raditi hiljade i hiljade sklekova…
Još tada su se klinci delili po klanovima i pravili sranja, samo…čak i u onakvom okruženju, ratova, sankcija, nemaštine nismo bili nadrkani kao ovi današnji klinci koji ruku na srce, imaju daleko, daleko više nego mi tada.
Da budem surovo iskren, možda cela ta romantična priča o organizovanom kriminalu i nije bila tako loša.
Tada se verovalo u neke kodekse, u robinhudovsku ideju.
Ovi klinci današnji su postali svesni da to i nije baš tako, pa su samim tim i oni postali nadrkaniji, okrutniji.
Tada se plasirao taj neki šmek stare garde a sad se plasira da je empatija za pičke.
Zakon džungle.
Da se razumemo, nisam siguran koja manipulacija od strane medija je bila pogubnija.
Ova ili ona.
Deluje mi da je ova ali ne mogu objektivno to da tvrdim jer, stigle su me i godine pa sve to gledam što bi Neša Galija rekao, nekim drugim očima.
Ono čega nismo bili svesni tada a čega su ovi današnji “mladi lavovi” daleko nesvesniji, to je onaj deo pesme koji zamisli, dođe na kraju.
“I opet loš Déjà vu… Jutro mokro ko ribar i profi kalibar… Počinilac neznan…
A u čitulji pune stranice dve, mafija i DB složno žale za njim…
Balkanski tango uvek završi na trotoaru,
Đavo je kredom upisao bod.”
Koliko god para imali, koliko god bili zajebani, kakvi god igrači bili, koliko god nebitni bili, na kraju svi završimo dva metra pod zemljom, i to je u najboljem slučaju ako me razumete.
Zašto sve ovo pišem?
Zato što se slabo šta menja.
Još uvek je sranje. Još uvek se promovišu neke čudne vrednosti. Još uvek se glorifikuje neki čudan način života i neki čudni likovi.
Balkanski Tango je danas čini mi se, aktuelniji nego u ono vreme kad je napisan.
Da li vam je onda jasno, da nije loše vreme.
Vreme je vreme. Niti dobro, niti loše.
Vreme je potrebno da bi ljudi realno sagledali neke događaje, da bi realnije sagledali život.
Eto, mi smo vremena imali i šta?
Da li je bolje? Pa i nije.
Nije loše vreme, ljudi su loši.
Nije do vremena, do nas je.

Srećna Nova Godina svima koji je noćas dočekuju.
Probajte da se prešaltate na valcer ili barem na Argentinski tango.
Ovaj Balkanski se dokazao kao poguban po nas.

Srbi

Znate li kad će ovde biti bolje?
(Puno puta sam ovako počinjao svoje pisanje ove godine)
Da vam ja onako najiskrenije dam odgovor na to, ponovo.
Nikada.
Zašto pitate se?
Da li se iko normalan zaista pita zašto?
Samo malo pročitajte komentare na bilo koju vest na internetu.
Mnogi misle da to što ljudi pišu na internetu, ne može da se uzme za ozbiljno.
Ja mislim da se tu greši.
Ljudi na internetu pišu ono što zaista misle.
Sakriveni iza svojih monitora i pseudonima, uljuljkani u lažnu sigurnost, pokazuju svoje pravo lice.
Ljudima samo daj malo na bitnosti i sajber autoritet i počeće da pokazuju ono najgore što nose u sebi.
O čemu ja sad ovde kenjam pitate se verovatno.
Pa kenjam o nacionalnom zanosu koji je bio izražen devedesetih.
Slična psihoza je sada, ako ne i jača.
Devedesetih su se mrzeli Hrvati, Mađari, Šiptari…Danas, danas je mržnja izuzetno vidljiva sudeći po komentarima, između Srba i ovih…kako se zovu…pa…Srba!
Srba iz Bg kruga i Srba iz Vojvodine.
Srba koji navijaju za Partizan i Srba koji navijaju za Crvenu Zvezdu ili za Vojvodinu npr.
Srba koji su za Vučića i Srba koji nisu za njega.
Srba koji žive recimo u Novom Sadu na Bulevaru i Srba koji žive na Podbari.
Srba koji su Hrišćani i Srba koji ne veruju ni u šta ili se drže stare vere.
Srba koji slušaju narodnjake i Srba koji slušaju metal.
Srba sa juga i Srba sa zapada i Srba sa severa i Srba sa istoka.
Srba sa one strane Drine i Srba sa ove strane Drine.
Srbi braćo…Koji je vama kurac!?

Čiji si? Ko te plaća?

Ovaj narod obara rekorde u gluposti.
U situaciji kada se užasno teško živi, potpuno je nebitno za koga ste glasali.
Ovo ovde što vam se servira kao život, to se zove preživljavanje.
Ovo životom može nazvati samo bezmudo krdo, koje se boji da ćemu biti još gore ako pisne.
Znate kad su umrli narodni junaci?
Kad su izumrli guslari koji su ih izmišljali.
Nego, nije to uopšte tema današnje priče.
Ovo mu više dođe kao bonus napušavanje.
To ste dobili od Deda Mraza, Koka Kolu sami kupite.
Odlična je za varenje.
Ako varite. Ako ne varite, jebe mi se tačno.

Tema je to što su mnogi od vas glupava goveda.
Ne, ne postoji lepši opis.
Delite se po verskim ubeđenjima, po boji kože, po sportskim klubovima, gradovima, selima, ulicama, delovima ulica…
Sada ste našli da se delite i oko humanitarne akcije.
Da li shvatate na kakvo nenormalno ponašanje vi pristajete?
Eeeeeej bre?!
Srbi! Braćo! Stoko!
Pa vi samo tražite razlog za razdor!
Ideja da se umesto dočeka Nove Godine na trgovima te pare proslede onima koji su ugroženi, pretvorila se u šta?
Da li je to ideja žutih ili crnih ili crvenih!?

Očigledno nismo ništa naučili iz toliko krvave istorije!
Političari i njihovi plaćenici bace kosku, i mi se poubijamo!
U doba interneta, kad je sve toliko transparentno koliko god se oni trudili da zamaskiraju stvarnost, vi se i dalje ložite na ove ili one!?!
Imate li grama mozga?
Pa ovi i oni nas jebu decenijama, samo se rotiraju!
I sve iz početka, kao da se ništa nije desilo.
Kako političari imaju uopšte ikakav kredibilitet kod vas!?
Debilitet.
Da li je realno da ste toliko ostrašćeni?
Meni je potpuno nebitno ko je na vlasti, kako se zove.
Mene zanimaju rezultati.

Idemo dalje.

Protivnici ove ideje još napominju, da su zaslužili da se provedu za najluđu noć.
E dragi moji, ko god je zaista zaslužio teško da će tako nešto i reći.
Matematika.
Radite kao robovi, stalno kukate kako nemate para, kako ste loše plaćeni, kako su komunalije visoke ali zaslužili ste da spizdite veći deo tih krvavo zarađenih para, zarad jedne “lude” noći.
Ko je tu lud, noć ili vi?
Zapravo, sumnjam da ste i ludi i glupi.
Radite kao konji 364 dana, zarad te jedne noći?
Dižete i kredite zbog toga.
Za šta vi uopšte radite?
Zbog komunalija i nešto malo suve hrane?

Naravno da ideja o javnom NEdočekivanju Nove Godine neće proći.
Naravno da ćete ići da se ošopate “jeftinom” cugom i nekim mesom iz prošlog veka.
Naravno da to i zaslužujete dokle god imate tako malo samopoštovanja.
O saosećajnosti neću ni da pričam.
Suviše je to skupa priča za tako jeftine ljude.

I beskućnici gore zar ne?

Dobro došli u Novi Sad.
Prestonicu kulture.
Dobro došli u srpsku Atinu.
Dobro nam svi došli u grad koji odiše multikulturalizmom.
Dobro, odiše i mirisom baruta, gareži i spaljenog ljudskog mesa.
Pardon, ako je beskućnik u pitanju…da li je i dalje to ljudsko meso?
Malo sad ne kapiram ove senzacionalističke momente, da li podiže tiraž to što je preminuli beskućnik ili nije baš najbitnija njegova tragedija iz razloga zato što je beskućnik?
To će morati neko ko se bavi tom vrstom marketinga da mi objasni, koji efekat je gađan ovim stavom.
Znam, sad će se javiti mnogi da brane dečija prava i da kažu kako su imali težak život i da bolje nisu mogli da nauče.
Jebite se bre i sa takvim stavom. Ja sam takođe imao težak život i uhvatio sam se u jednom trenutku logeš društva ali sam znao šta je ok a šta nije.
Ne nisam se bojao murije, zatvora nego mi jednostavno nije padalo na pamet da ubijam ljude po ulici.
Kažu teško je vreme, deca odrastaju u sjebanom okruženju…slažem se, samo zaboravljate jednu stvar, mi smo isto tako odrastali u vreme sankcija, građanskih ratova, bombi, igrali smo kantere i slične agresivne i nasilne igrice pa nismo svi postali psihopate.
Ova deca to jesu, posmatrali su čoveka kako umire u mukama.
Da li ste imali prilike da vidite leš nekada?
Da li ste imali prilike da vidite živo biće kako umire u agoniji?
Šira slika je daleko jezivija. Decu učite da mrze od malih nogu, učite ih da su osećanja za pičke.
Da je empatija, mana.
U ovoj priči ne postoji nijedna olakšavajuća okolnost, ni za koga.
Deca u 4 ujutro na ulici. Barem jedno od ove dece je navodno, štićenik Dečijeg Sela u Sremskoj Kamenici.
U prevodu, barem jedno od te dece bi moralo da ima empatiju prema onima koji nemaju svoj krov nad glavom. Prema onima sa kojima se život surovo poigrao.
Bilo da su štićenići ili ne, bilo da žive u porodičnom ili starateljskom domu, trebalo bi da neko vodi računa o njima…barem ja tako smatram.
Neko je morao da ih vaspita drugačije ili  da uoči, da nešto nije u redu sa njima.
Gledate čoveka kako umire i…ništa.
Neki kurac mora da vam fali, ima li vi 50, 10 ili 80 godina.
Imaju Ameri jedan odličan termin, povremeno sam ga koristio u svom pisanju.
Criminally insane.
Mentalni defekt ili bolest koja čini nemogućim da čovek razume pogrešnost svojih dela, ili čak i ako ih razume, da razluči dobro od lošeg.
Takvi se upućuju na hospital for criminally insane. Mislim da ne moram da vam prevodim.
Iskreno, mrzi me da guglam imamo li mi jednu takvu ustanovu.
Sad će se ponovo neko pronaći, ko će da kaže da su to samo deca.
Deca koja su prvo pokušala da maznu invalidska kolica, pa kad im to nije pošlo za rukom, onda su zapalili žive ljude.
Kažu bilo im je dosadno. Kaže počinilac da mu je došlo to da uradi.
Idemo dalje.
Držao sam noćni klub ovde u Novom Sadu.
Ako me je to nečemu naučilo, to je da su klinci  potpuno sposobni da izgrade čitavu funkcionalnu kriminalnu mrežu.
Imate čitave male kultove obožavanja nečijeg lika i dela.
Za neke od njih ste čuli, za mnoge i niste ali oni i dalje imaju svoje sledbenike, koji su spremni za njih da urade doslovno, sve.
Ne pričam o sektama niti bilo kakvim ultra organizacijama.
Pričam o manjim i većim grupama dece, koje funkcionišu kao Mafia.
Ono što je zanimljivo, ne dolaze samo iz sjebanih, rasturenih porodica kako to većina misli i ne nisu Romi, zamislite!
To je još jedna stvar koja mi je upala u oko čitajući komentare na ovu vest i komentare na društvenim mrežama, odmah je uperen prst u Rome.
To je taj šmek multikulti.
Mi smo jedno šizoidno-fašističko društvo, koje se samo sakriva iza lažnog humanizma.
Da kriva su deca.
Da krivi su roditelji.
Da krivi su vaspitači.
Krivo je more.
Svi smo krivi jer smo svi saučesnici u ludilu.

Da te pitam

Čemu težiš u životu?
Šta je za tebe život?
Da li pronašao svrhu svog življenja?
Imaš li cilj?
Da li si siguran u svoj cilj?
Da li je tvoj cilj samo tvoj ili si svoj ciljao prepisao, pa se sa boriš za tuđe ciljeve ubeđujući sebe da su tvoji?
Znaš li zapravo ko si ili samo igraš ulogu koju su ti dodelili roditelji, učitelji, nastavnici, profesori, šefovi, društvo…
Imaš li dovoljno hrabrosti da zaviriš u sebe?
Shvataš li da ćeš verovatno, tamo pronaći nekoga ko uopšte ne liči na tebe?
Da budem precizniji, ti ne ličiš na sebe.
Ne, zaista nije fraza. Zaista me interesuje, koliko si spreman da zaboliš svoju bol.
Da je zagrliš i pustiš da ti se isplače na ramenu.
Koliko ti je potrebno da odrasteš, da bi shvatio da moraš da se vratiš detetu u sebi?
Šta si uradio sa detetom u sebi?
Da li si mu zapušio usta?
Da li si ga poslao u ćošak?
Da li si ubio dete u sebi zarad tuđih očekivanja!?
Imaš li svoje krvi na rukama i duši?
Progoni li te dečiji smeh i jecaji?
Obriši taj jebeni grč sa usana, odavno više ni ne liči na osmeh!
Ko je zapalio lomaču pod nogama deteta?
Zašto ćutiš!?

Nikada neće pogoditi šta sam

Nikada nećete pogoditi šta sam onda uradio…
Koliko mrzim ovakve jebene naslove, nimalo kreativni ljudi koji rade na pozicijama, na kojima bi su morali biti neke ljudi koji pucaju od lucidnosti.
Zbog takvih stvari nam je sve sranje, zauvek.

Čudna je ovo bila godina.
Bio sam nominovan za heroja Novog Sada, ispušio.
Bio sam čak kandidat i na izborima, i tu sam ispušio.
Izgubio sam neke drage ljude.
Neke na kratko, dok ne dođe red na mene da im se pridružim.
A opet neke druge zauvek, one koji su umrli u mojim očima.
Nažalost nisam upoznao nikoga, ko je ostavio bogznakakav(da znam kako sam napisao) utisak na mene.
Vodio sam korteo na nekoliko utakmica.
Predvodio sam i povorke Dva Minuta Tišine.
Dva Minuta Tišine koji zaista radi ono za šta se zalaže.
Menjamo svest da bismo promenili svet.
Pojavio se u novinama i na televiziji, iskreno ni ja sam ne znam, koliko puta.
Nisam od onih, koji seku novine i lepe u spomenar.
Pozivan sam na razne kulturne manifestacije.
Imao sam prilike da budem i na crvenom tepihu.(GDE SU SLIKE SA TOG HEPENINGA!??!Imam samo one koje smo mi kao ekipa pravili).
Pojavio sam se u Dnevnjaku.
Zaista više volim da se pojavim u Dnevnjaku, nego u Dnevniku.
Malo su me isekli u tom pojavljivanju ali izmirili smo to kad su me teglili u Ladovinu.
E da, bio sam i na otvaranju Ladovine.(Ovo nije plaćena reklama. S obzirom koliko se popilo na otvaranju, kao da jeste.)
RTS je početkom godine napravio kratku priču o meni.
Neizmerno sam zahvalan divnim ljudima na tome.
RTV je krajem godine, napravio dokumentarac o meni.
Ne samo da sam zahvalan, nego sam još uvek pod utiskom.
Malopre je ponovo išao na RTV1.
Po prvi put od njihovog nastanka, vrištao sam uz Trening za Umiranje.
Uz Mileta i Hladno Pivo.
Po prvi put od njhovog nastanka, bio sam na ivici suza uz Voodoo People.
Jebeno sam dočekao da vidim Prodigy uživo.
Otišao sam po prvi put na EXIT posle onog nultog.
Potpuno promenio mišljenje o festivalu.
Žao mi je što sam imao veoma pogrešno mišljenje o tome.
Hvala organizaciji, hvala i majci jednom od organizatora na tome, pre svega.
Hvala devojčici koja mi je praktično poklonila narukvicu, dok su neki tražili 40.000 za istu.
Hvala Maji na mudima da se vrati peške sa istog, sa mnom.
Hvala Džindži za provod u VIP-u.
Hvala porodici na razumevanju i podršci.
Hvala mojim saborcima iz 2 Minuta Tišine, znam da mi čuvate leđa kad pičke pokušaju sa leđa da otvore vatru. Jebeno sam ponosan na vas.
Hvala navijačima Vojvodine, onim pravim.
Hvala igračima fudbalskog kluba Vojvodine.
Veliko hvala svim piscima na čije promocije nisam mogao da stignem a bio sam pozvan.
Hvala na svim knjigama koje sam tokom ove godine dobio od vas.
Hvala Goranu Stojičiću što mi je ukazao čast, da moje ime stoji unutar Besanih.
Znate to je ono delo, za koje kritičari tvrde da je jedno od najbitnijih u savremenoj domaćoj književnosti.
Hvala što si mi ukazao čast da govorim na promociji iste, u mom gradu, na Dunavu.
Selače, Jodo…Hvala ti za to što po prvi put vidim kako će moja knjiga izgledati.
Tek tada sam postao svestan da jbt…ja imam knjigu…
Zaista hvala svima za svaki let i pad tokom ove godine.
Sve je to lekcija.
Delfagore, hvala tebi…Znaš Ti zašto.
Znam da sam zaboravio još nekim divnim ljudima da se zahvalim, znam da mi neće zameriti.

Hvala mojim prijateljima, koji su ovu turbulentnu godinu bili uz mene.
U nekoliko navrata su me čupali iz ambisa, možda i najmračnijeg do sada.

Ja sam Lestat Gianni i ja sam hendikepiran.
Ne hodam.
A ovako izgleda najkraća moguća verzija mog života, u proteklih 300 i nešto dana.
Život je fantastična avantura.
Nemojte ga komplikovati.

Hvala svima koji me čitaju.

P.S. Najviše hvala mojoj sestričini Tari i svim mojim Palim Anđelima, koliko onima pored mene toliko i onima koji sijaju negde gore.
Niko nema pravo da vam krila polomi.
Niko nema pravo da vas ubije iz Ljubavi.
Sijam bez napora i ja na sledećoj stanici izlazim!

Đani
(Dokumentarac je vlasništvo RTV. Ja sam samo akter.)