Ti si invalid šta se ti kurčiš

Znaju ljudi koji prate ovo moje pisanje, da sam išaran kao Politikin Zabavnik.
Imam više od 10 tetovaža na sebi i još uvek nisam gotov sa šaranjem.
Ništa čudno u 21-om veku.
Tetoviranje je (barem koliko do sada znamo) nastalo još, pre 5300 godina.
Šta je čudno u tome što se ja šaram ko da sam plaćen za to, zar ne?
Pa zapravo, ne.
Zaboga kako se ja to šaram kad sam invalid?
“Buraz daj šta će ti još tetovaže kad…” i tajac.
Nastavak rečenice bi trebalo verovatno da glasi, kad ionako ne hodam.
Mislim, zašto bih izgledao atraktivnije i šta kog kurca meni tu ima da se nešto sviđa, kad ne hodam.
Kao da će to neko gledati na meni, jer naravno kad vidiš invalida, gledaš ga u kolica.
Invalid nije čovek nego polu čovek, polu točak.
Ako ima para naravno za točkove.
I šta ja tu imam da se šišam na “undercut”, kad valjda invalidi imaju propisane frizure koje bi trebalo, pardno morali da nose!?
A evo za koju godinu ću i napuniti četredeset, valjda treba da razmišljam da ću uskoro umreti, pa kako takav Bogu na istinu.
Jebeš ga ja sam Pagan, nama je to normala. Nekom od Bogova će se svideti moje deformisano, išarano telo.
S nekim ću se već nagoditi, što bi rekao Balaš.
Ta histerija kad skapiraju da nisam sveden, bogobojažljiv a njihov Bog me kaznio ovim hendikepom, zaista je neopisiva.
Ne znam da li se više gnušam zatucanosti na ovim prostorima ili ovim IN borcima za prava marginalozivanih grupacija, koji zapravo tu ništa ne kontaju ali ubeđuju svakodnevno plebs, da moraju da nešto urade. Šta, ne znaju a ako i saznaju šta, onda uglavnom ne znaju zašto.
Kao kad mi neko kaže:” Ej znam ja jednu ženu iz okoline Novog Sada u kolicima, ma znaš je 100%”, jer naravno mi bogalji se međusobno svi znamo i držimo se zajedno kao komuna.
Zamisli ovaj Lestat Gianni tu nešto sa nekim ljudima protestuje već dve godine, a i piše jebote i često predvodi navijački korteo na utakmice.
Kakav kralj!
Ne hoda a piše…Kakvo dostignuće jebem ti!
Da se razumemo, pažnja prija.
Dizanje u zvezde i fascinacija time što radim, baš i ne.
Radim ono što volim i ono što smatram da koliko-toliko, umem.
Postoje ljudi koji su daleko fizički “onesposobljeniji” od mene, pa rade neke mnogo fascinantnije stvari, od mog pisanja, protestovanja i navijanja.
Ako vas ne bude mrzilo, kucajte u Google : Stephen Hawking(Naravno da ću njega staviti na prvo mesto), Ralph Braun, John Hockenberry, Lenin Moreno, Hellen Keller, Sudha Chandran, Aaron Fotheringham.
Naravno tu je i Nik Vujičić.
Hendikepirani ljudi koji su menjali i menjaju svet.
O Ruzveltu da ne pričam.
Na našim prostorima imamo Gorana Nikolića, Nikolu Džonija Rankovića, Lanu Nikolić, Alex Kivela, naravno imamo jednog Milana Grahovca, Gorana Drljaču jednostavno morama pomenuti i ko zna koliko još ljudi koji bez obzira na to što je život pokušao da ih gurne u drugi plan, dokazuju da su prepreke i ograničenja isključivo u našim glavama.

Ja sam Lestat Gianni i ja ne hodam…No i pored toga ako me “načepite”, ne hodam ali gazim.

P.S. Kada ste u mogućnosti pogledajte emisiju Mesto Za Nas na RTS

Stvarnost kao takva

Stvarnost kao takva je vrlo relativna stvar.
Moja i vaša stvarnost ne moraju uopšte da se podudaraju.
To je ono najmagičnije kod stvarnosti.
Svi mi igramo ulogu u nekom našem filmu. Ako si dovoljno kreativan i pametan, ti si glavni režiser svog filma, koji prezentuješ ostalima kao svoj vid stvarnosti.
Nešto kao naslovi u novinama. Da vam približim priču na jednom svežem primeru.
Današnje novine pišu o tome kako je Vavrinka rekao Federeru da je šupak.
Rekao mu je da je šupak, jer se Federer smejao dok je Vavrinka plakao.
Barem to možete zaključiti iz većine naslova a i iz samih tekstova na tu temu.
Naravno masa ljudi površnih kakvi i jesmo, kreće sa negativnim komentarima na račun Federera.
Naravno nije to ono što me zabrinjava, zabrinjavaju me oni koji tvrde da su pogledali snimak i dele mišljenje Federmrzaca.(Izmišljam nove reči jer mi se može)
Koliko glup moraš biti da ne skapiraš sprdnju koja je i više nego očigledna?
Horde dežurnih pljuvača koji to ne rade ni za sendvič, nego čisto radi lečenja svojih frustracija.
Upoređuju ponovo Noleta, Federera, Rafu i Vavrinku, zaboravljajući da su do juče pljuvali tog istog Đokovića jer nije više Nole Nambr Van!
Lako se čovek zbuni kad je gladan, kapiram.
Verujem da sam jednom delu uspeo da objasnim na šta tačno mislim.

Sad moram da se onoj grupi čitala koji svoj život provode na društvenim mrežama.
To vam je kao kad Amitz Dulniker ili Istok Pavlović napišu neki svoj status na Fejbuku(koji svi toliko prezirete a svi smo tamo), i onda krene ponovo horda dežurnih pljuvača da im jebe sve živo i objašnjava im kako su botovi i kako su im svi statusi i kolumne, zapravo plaćeni. Kako oni, sram ih bilo, žive od marketinga.
Zamislite govno jedno Istok koji vodi marketing u kompaniji Frejm, živi od marketinga.
Moram se ponovo vratiti na Amica. Zamislite Amic ima svoje mišljenje, koje se ne podudara sa vašim?!?!?
Kakva seljačina jedna. Onda vi krenete u pohode na njihove statuse.
Nisu u pravu i sada ćete im vi objasniti zašto!
Ko kapira o čemu pričam, neka digne dva prsta!
Opet sam mnoge od vas uhvatio na istu foru. Nema poente da dižete prste, jer zaboga ne mogu da vidim ko je digao, a ko nije.
Prste naravno.
Da se nešto drugo diže, ne biste imali potrebu da kenjate na tuđim statusima društvenih mreža.
Kolika neobrazovana sirovina moraš biti, kada si ubeđen da se u marketing razumeš bolje od gore pomenutih ljudi.
Ne, zaista se ni ja ne slažem svaki put sa mišljenjem niti Amica niti Istoka ali isto tako, nemam potrebu da šiljim kurac na tuđem statusu.
Pogotovo jer sam za sve ove godine i ja naučio ponešto o marketingu.
Zato i ja često zakuvam neku bezveznu priču na svom statusu, za koju znam da će pogoditi živac. Nemojte se složiti sa mnom, prozivajte me, vređajte me.
Ja to volim, jer vam onda ne silazim iz newsfeed-a, pa se posle žalite kako kad uđete na društvene mreže, stičete utisak da ste se ulogovali na moj nalog.(Apite me za malog)

E sad nakon skoro 500 karaktera stižemo do poente.
Naravno da ovo nije priča o Amicu ili Istoku.
Naravno da se koristim svim raspoloživim sredstvima, da podignem svoju čitanost, dokle god to ne prelazi u neku tabloidnu sferu pisanja.
Nikad se neću korigovati, da bih podilazio čitaocima i uvlačio im se u bulju zarad čitanosti.
Danas sam naleteo na jedan pokušaj prca. Neuspešan ali i dalje pokušaj.
Komentar je bio:”Nešto ti klizi uticaj, niije ti blog čitan kao prošle godine, a?”
Aknem.
Ne, nije mi blog čitan kao prošle godine ali isključivo mojom odlukom da malo sjašim sa Fejsbuka i Tvitera i oladim sa agresivnom kampanjom koju sam sprovodio u poslednje dve godine.
Što se “Uticaja” tiče, ne loži me to. Pogotovo ne sajber uticaj. Ne kažem, godi egu ali više me zanima neki opipljiviji uticaj.
Nešto konkretno.

Pa Dame i Gospodo, koliko vas može da se pohvali da je učestvovalo u stvaranju nečeg zaista velikog?
U proteklih godinu dana, ja imam čime da se pohvalim.
Od učestvovanja u raznoraznim akcijama humanitarnog karaktera, preko učestvovanja u spotu koji je proglašen za najbolji na svetu od strane GoPro-a, preko raznih koktela i crvenih tepiha na koje nisam išao a pozivan sam, preko finalizacije moje knjige koja će ući u štampanje, borbe za bezbednost sve naše dece, preko učestvovanja u promociji u Novom Sadu knjige Gorana Stojičića-Besani, pa sve do dokumentarnog filma koji je ekipa RTV uradila o jednom bezveznom čoveku, kojeg zovu Đani.

Stvarnost kao takva je odlična igračka ako vam je dosadno.
Stvarnost kao takva je odlično oruđe i oružje ako znate kako da iskoristite njen potencijal.
Hvala na pažnji i ne, stvarno #nemanačemu .

 

 

 

Koga koljemo i ubijamo danas

Ne mogu više da pohvatam, koga koljemo i ubijamo danas?
Ko je današnji izdajnik? Kome više ne verujemo?
Ko valja, a ko ne valja?
Ko nam kroji mišljenje i čija majka crnu vunu prede?
Kada pogledam ljude što oko sebe, što po društvenim mrežama, kada pogledam političare i javne ličnosti, zapitam se da li mi zaista težimo ka boljitku?
Ako nisi za ove izdajnik si.
Ako nisi za one lopov si.
Ako nisi ni za koga, mora da si plaćenik stranih službi.
Kolika količina ostrašćenosti među ljudima!?
Iskreno govoreći u mojoj glavi to ne izgleda normalno.
U mojoj glavi to, ubij zakolji baš i ne prolazi.
U mojoj glavi je to ovako nekako postavljeno, pozicija i opozicija su tu da narodu bude bolje. Da obezbede normalan život, dostojan čoveka.
Dok su jedni na vlasti, drugi su tu da paze da se igra po pravilima.
Nekako mi je normalno da imaju zajednički interes kako da zemlja bude što snažnija, u svakom smislu.
Pre svega ekonomski.
Barem je to u mojoj glavi, nekako logično.
Logično mi je da se zbog stranaka ne pravi tabori među građanima, da se ne stvaraju podele zbog njih.
Možda i nije tako, možda sam ja budala.
Koga koljemo i ubijamo danas?

Humanost nije na ceni

Humanost nije na ceni, humanost ima cenu i to je nešto što svi znaju ali retko ko želi da priča ili piše o tome.
Javne ličnosti naplaćuju svoje pojavljivanje na raznim događajima.
Iz mog ugla gledano to je sasvim ok. Ne delimo svi iste cilje, niti imamo ista interesovanja.
Usvojili smo stav da je vreme novac. Zaista mi je ok da platite javnu ličnost ako želite da peva na vašem rođendanu, svadbi ili da se pojavi na otvaranju vašeg kluba, restorana, pojavljivanja u spotovima, reklamiranju vaših proizvoda.
Imaju oni svoj život i verovatno su imali gde da budu u tom trenutku, pa onda ok, neka naplate to neko svoje odricanje od slobodnog vremena.
Ok mi je dokle god humanost ne dobije svoj barcode.
Da li je plaćeno humano delo zaista to, humano delo?
Čemu lažna humanost?
Prostituisanje mi je daleko časniji posao od toga.
Opet, gledano sa druge strane, pojavljivanje nekih “faca” je čest garant da će humanitarna akcija uspeti.
Da li to opravdava onda račun koji te zvezde i zvezdice vam ispostave?
Pere li to gorak ukus u ustima i pobija li moralnu dilemu?
Znamo da je teško doći do kinte pa makar to bilo i u ovakve svrhe.
Zapravo u ove svrhe je možda i najteže.
Postoji strah od raznoraznih podvala kojima smo bili svedoci proteklih godina.
Samim tim strah je potpuno opravdan. Verovatno se javne ličnosti toga boje više, nego običan čovek.
Oni su svakako pod lupom uvek.
Postoji i tu zajeb, iako su pod lupom daleko lakše plivaju uzvodno vodama zakona.
Ne zapljusne svakog isto taj talas i toga smo na veliku žalost, svakodnevni svedoci.
Nekako mi se nameće pitanje, dali zaista humanost postoji u nekoj široj meri u ovoj zemlji…
U svakom slučaju, da se vratim na početak.
Humanost ima cenu.
Da li je to ok, nije na meni da sudim.
Ja samo primećujem.

Vodič Za Polovnost

Da ovo je vodič za polovnost.
Ne, nije greška u naslovu nije poslovni vodič, niti vodič za poslovnost.
U Nišu je otvoren Second Hand za iznajmljivanje polovne robe.
Gledano sa jedne strane, nije to ni tako loše.
Imate neku posebnu priliku na kojoj postoji izvestan dress code, ne morate da bacate pare i kupujete robu svakako sumnjivog porekla, koja će vam ko zna kad ponovo zatrebati.
Sada imate mogućnost da takvu robu iznajmite.
To je sasvim ok ako želite da posmatrate stvari iz vedrijeg ugla.

Problem je što postoji i onaj drugi ugao.
Alo bre rođaci! Otvoren je SECOND HAND ZA IZNAJMLJIVANJE POLOVNE ROBE!
Šta vam to govori o našoj platežnoj moći!?!?
Koliko nisko smo pali?
Srbija je zauzela poslednje, 80. mesto, na listi najboljih zemalja.

„Najbolje zemlje“ rangirane su na osnovu devet kategorija – preduzetništvo, građanstvo, kvalitet života, kulturni uticaj, otvorenost za poslovanje, pokretljivost, moć, avanturizam i nasleđe, a u svakoj od tih kategorija nalazilo se više atributa pomoću kojih su ispitanici ocenili svaku od 80 zemalja.

Istraživanjem su ispitana 21.372 pojedinca iz 36 zemalja, među kojima je oko 12.400 pripadalo „informisanoj eliti“, a oko 6.500 poslovnim rukovodiocima.

Šta vam to govori? Da li ste svesni koliko smo zaista sjebani i još jednu stvar, koliko će vremena morati da prođe da bi nam bilo bolje.
Kako god da nam se zvali Predsednik, Premijer i ostali političari ovde će biti bolje pa…neću da kažem nikad, iako mi to prvo pada na pamet ali u svakom slučaju ubeđen sam da ja to neću doživeti.

Da se vratim na početak priče, u Nišu imamo prodavnicu koja se baci iznajmljivanjem polovne robe.
Extra jebote, iznajmite nešto da glumite glamur na društvenim mrežama.
Neka komšiluk pocrka od ljubomore dok vi hrsate pomije u svoja četiri zida.
Što bi rekao Mile Kekin, ništa nije sveto sve je bruto i neto sve je zabava
Polovna kopija Kavalija i hleb od prekjuče.
To je naš domet i naša realnost.

Instagram

Poslednjih mesec dana i nemam neku inspiraciju za pisanje.
Provalio sam foricu na Instagramu. Zato sve ređe pišem.
Zašto na Instagramu?
Pa zato što su ubacili opciju lajv.
Znam, znam smara vas to jer svi imaju nešto da kažu a vi, vi nemate ništa.
Kapiram u potpunosti.
Iz nekog razloga, ljudi slušaju na lajvu kad čitam ove priče sa bloga.
Valjda ih mrzi da čitaju a voleli bi da čuju o čemu pišem, pa onda im je jednostavnije kad glumim audio knjigu.
Poštivam. Stvar ukusa.
Eto još jedna zgodna alatka za marketing.
Još jedno oruđe za podizanje svesti.
Jasno vam je samim tim što sam toliko zastupljen na društvenim mrežama da, nemam ništa protiv napretka tehnologije ali mi zaista nije jasno zašto ljudi sve manje čitaju prave knjige…
Nisam od onih nostalgičara koji pate za nekim prošlim vremenima samo, ne može miris knjige da mi zameni PDF fajl, niti skrolovanje može da mi zameni listanje stranica.
Stičem utisak kao da pokušavamo da pronađemo zamenu za sve.
Od čega tačno bežimo? Deluje mi kao da bežimo od sebe. Svi ovi gedžeti koji su osmišljeni, imam utisak kao da su nastali iz želje da se pobegne od sebe, od stvarnosti.
Veštačka inteligencija za veštačke ljude sa njihovim veštačkim emocijama sa kojima prolaze kroz svoje male veštačke živote, u svom malo veštačkom svetu.
Onda vas neko pita, zašto ste kupili tu fejk tašnu, parfem, patike…
A na prvi pogled sve izgleda tako realno, tako originalno…
Kako onda prepoznati fejk osećanja kod fejk ljudi koji fejkuju svoju zainteresovanost za vas, bolje od orgazma koji fejkuju profi porno glumice?

A trebalo je da bude priča o Instagramu…

Bole vas dečiji vrisci

Da, bole vas dečiji vrisci ali vas najviše boli kurac za njih.
Najemotivniji ste na društvenim mrežama ili ako vas baš posere ptica pa vam se osmehne sreća, pred kamerama jer zašto ne iskoristiti dečiju tragediju, radi trideset sekundi slave!?
Nemojte se praviti da ne znate o čemu pričam.
Znam da ste tako navikli ali evo ovo je blog, znači internet.
Tu možete da nastavite da se kurčite humanošću, ljubavlju i svim divnim osobinama koje posedujete u ovom imaginarnom svetu.
Citiraću jednu rečenicu koja se danas prepisuje po elektronskim medijima u vezi tragedije u Žitnom Potoku:
“Meštani kažu da je Aleksandar A. često bio nasilan prema dečacima, a da su njihov plač i vrisak od bolova koje su trpeli bili gotovo svakodnevni.”
Bode li vam oči nešto??
Hoćemo o još jednom slučaju, koji je “zgranuo” Srbiju i region pre koji mesec?
Ponovo ću citirati medije:
“Meštani ovog, ali i okolnih sela kažu da je većina sugrađana znala za obljubu i iživljavanje nad bolesnim detetom, ali da su svi ćutali.”
Znam, znam prošlo je više od mesec dana od ovog slučaja, kapiram da ste uveliko zaboravili o čemu je reč.
Naravno kad je već danas glavna vest u novinama kako su Kusta i Brega jedva izbegli smrt.
Jeste da je jedan od navedenih izjavio, kako nije ni bio prisutan tokom tragedije o kojoj danas pišu novine ali to je to, istraživačko novinarstvo.
Sprdam se, haha. Ne postoji to kod nas. Postoji uglavnom govnarsko senzacionalističko.
E da i šovinističko…Dodajte ostale Izme jer ima ih u izobilju.
Kad budete prepričavali u kafani ove nemile događaje vezane za ovu nesrećnu decu, ne zaboravite da dodate kako su mladi govna i kako biste vi onu vašu kučku isto tako, kad vam kući zvoca, jer ste nesposobni da obezbedite normalan život svojoj porodici.
Kad neko nešto slavi, tu muriju šaljete na keca. Kada čujete dečije ili ženske krike i zapomaganje, to vam ne smeta da zaspite snom pravednika!?
Recite mi kakva onda omladina da bude, kada im dajete takav primer?
Ne moraju deca da budu direktno žrtve nasilja, da bi imali od nasilja trajne posledice po psihu. Dovoljno je da gledaju svoje roditelje kako ne rade ništa, a znaju šta se u prostoriji odvojenoj svega jednim zidom, dešava svakodnevno.
Sede i nemoćno posmatraju svoje roditelje kako postaju saučesnici u nasilju.
Da li ste nekad razmišljali iz tog ugla ili vas zabole i za vašu decu?
Kad pročitate ovo ne zaboravite da stavite na Fejsu i Tviteru koju suzicu za decu Alepa i Rake.
To je sada IN, i pojačajte muziku kad komšija do vas siluje svoje dete, pošto je sa ženom već završio, pa mu se više ne diže na nju.

Udarna Vest

U eri tehnologije i lake dostupnosti informacijama, većina ljudi se odlučuje da ne prati vesti.
U čemu je problem?
Da li u tome što sve možete pronaći na internetu ili zbog toga što vesti koje nam se plasiraju putem televizije i novina, nisu baš potpuno iste spram onih koje možete pronaći na internetu?
Često se postavlja pitanje koliko su vesti sa interneta uopšte tačne.
Iskreno govoreći barem iz mog iskustva, uglavnom su tačnije od onih koje svakodnevno slušamo putem televizije.
Štaviše manje verujem u vesti koje vidim na televiziji ili pročitam u novinama.
To je veoma zabrinjavajuće. Da li se uopšte pitate zašto?
Iz nekoliko jednostavnih razloga.
Vesti kako na domaćim, tako i na stranim kanalima zvuče potpuno isto.
Kad kažem isto, ne mislim samo na to da svi guraju iste događaje u prvi plan a neke stvari guraju pod tepih, nego doslovno svi govore isto.
Koriste iste fraze, poštapalice, šale…
Ono što mene još više zabrinjava je to što se i ne trude to da sakriju.
To se ne dešava samo u Srbiji, to se dešava svuda.
Vesti se plasiraju iz jednog centra, verovatno iz istog centra iz kog se plasiraju i različite afere, koje služe da bi neke druge, malo bitnije vesti bile gurnute u stranu.
Konan O Brajen je to jako lepo objasnio kako se to radi.
Nije bitno da li razumete engleski, shvatićete.

Balkanski Tango

Da li ste nekad poslušali Đoletovu pesmu Balkanski Tango?
To je pesma koja je objavljena 2000-te godine i bez greške je opisala jedan dobar period naših života, period za koji smo tako budalasto bili ubeđeni da je iza nas.
Vreme mladih Donova, vitezova asfalta, poslednjih boema, kriminalaca sa dušom.
Barem su nam tada bili tako predstavljani.
Kao posledica franšize “Kum”, nekako se trudilo da se cela ta priča romantizuje.
A mi…Kao mladi majmuni željni svega, sve smo to upijali.
Kriminal koji je izmenio Srbiju, Vidimo se u čitulji.
“I sve je morao sam…
Prst na orozu lagan, u srcu uragan pa skok preko duge…
Brum šlepera…
I sa dvadeset dve već je imao sve… Nju je spazio tad…”
To je taj neki film koji smo imali u glavi.
To nam je bio neki cilj i sa obzirom na sve te okolnosti…Prilično sigurno je bilo, da će nam to biti i maximalni domet, u onoj, onakvoj zemlji to je bio limit.
Biti novi Knele, Giška…Raditi hiljade i hiljade sklekova…
Još tada su se klinci delili po klanovima i pravili sranja, samo…čak i u onakvom okruženju, ratova, sankcija, nemaštine nismo bili nadrkani kao ovi današnji klinci koji ruku na srce, imaju daleko, daleko više nego mi tada.
Da budem surovo iskren, možda cela ta romantična priča o organizovanom kriminalu i nije bila tako loša.
Tada se verovalo u neke kodekse, u robinhudovsku ideju.
Ovi klinci današnji su postali svesni da to i nije baš tako, pa su samim tim i oni postali nadrkaniji, okrutniji.
Tada se plasirao taj neki šmek stare garde a sad se plasira da je empatija za pičke.
Zakon džungle.
Da se razumemo, nisam siguran koja manipulacija od strane medija je bila pogubnija.
Ova ili ona.
Deluje mi da je ova ali ne mogu objektivno to da tvrdim jer, stigle su me i godine pa sve to gledam što bi Neša Galija rekao, nekim drugim očima.
Ono čega nismo bili svesni tada a čega su ovi današnji “mladi lavovi” daleko nesvesniji, to je onaj deo pesme koji zamisli, dođe na kraju.
“I opet loš Déjà vu… Jutro mokro ko ribar i profi kalibar… Počinilac neznan…
A u čitulji pune stranice dve, mafija i DB složno žale za njim…
Balkanski tango uvek završi na trotoaru,
Đavo je kredom upisao bod.”
Koliko god para imali, koliko god bili zajebani, kakvi god igrači bili, koliko god nebitni bili, na kraju svi završimo dva metra pod zemljom, i to je u najboljem slučaju ako me razumete.
Zašto sve ovo pišem?
Zato što se slabo šta menja.
Još uvek je sranje. Još uvek se promovišu neke čudne vrednosti. Još uvek se glorifikuje neki čudan način života i neki čudni likovi.
Balkanski Tango je danas čini mi se, aktuelniji nego u ono vreme kad je napisan.
Da li vam je onda jasno, da nije loše vreme.
Vreme je vreme. Niti dobro, niti loše.
Vreme je potrebno da bi ljudi realno sagledali neke događaje, da bi realnije sagledali život.
Eto, mi smo vremena imali i šta?
Da li je bolje? Pa i nije.
Nije loše vreme, ljudi su loši.
Nije do vremena, do nas je.

Srećna Nova Godina svima koji je noćas dočekuju.
Probajte da se prešaltate na valcer ili barem na Argentinski tango.
Ovaj Balkanski se dokazao kao poguban po nas.