Srbi

Znate li kad će ovde biti bolje?
(Puno puta sam ovako počinjao svoje pisanje ove godine)
Da vam ja onako najiskrenije dam odgovor na to, ponovo.
Nikada.
Zašto pitate se?
Da li se iko normalan zaista pita zašto?
Samo malo pročitajte komentare na bilo koju vest na internetu.
Mnogi misle da to što ljudi pišu na internetu, ne može da se uzme za ozbiljno.
Ja mislim da se tu greši.
Ljudi na internetu pišu ono što zaista misle.
Sakriveni iza svojih monitora i pseudonima, uljuljkani u lažnu sigurnost, pokazuju svoje pravo lice.
Ljudima samo daj malo na bitnosti i sajber autoritet i počeće da pokazuju ono najgore što nose u sebi.
O čemu ja sad ovde kenjam pitate se verovatno.
Pa kenjam o nacionalnom zanosu koji je bio izražen devedesetih.
Slična psihoza je sada, ako ne i jača.
Devedesetih su se mrzeli Hrvati, Mađari, Šiptari…Danas, danas je mržnja izuzetno vidljiva sudeći po komentarima, između Srba i ovih…kako se zovu…pa…Srba!
Srba iz Bg kruga i Srba iz Vojvodine.
Srba koji navijaju za Partizan i Srba koji navijaju za Crvenu Zvezdu ili za Vojvodinu npr.
Srba koji su za Vučića i Srba koji nisu za njega.
Srba koji žive recimo u Novom Sadu na Bulevaru i Srba koji žive na Podbari.
Srba koji su Hrišćani i Srba koji ne veruju ni u šta ili se drže stare vere.
Srba koji slušaju narodnjake i Srba koji slušaju metal.
Srba sa juga i Srba sa zapada i Srba sa severa i Srba sa istoka.
Srba sa one strane Drine i Srba sa ove strane Drine.
Srbi braćo…Koji je vama kurac!?

Čiji si? Ko te plaća?

Ovaj narod obara rekorde u gluposti.
U situaciji kada se užasno teško živi, potpuno je nebitno za koga ste glasali.
Ovo ovde što vam se servira kao život, to se zove preživljavanje.
Ovo životom može nazvati samo bezmudo krdo, koje se boji da ćemu biti još gore ako pisne.
Znate kad su umrli narodni junaci?
Kad su izumrli guslari koji su ih izmišljali.
Nego, nije to uopšte tema današnje priče.
Ovo mu više dođe kao bonus napušavanje.
To ste dobili od Deda Mraza, Koka Kolu sami kupite.
Odlična je za varenje.
Ako varite. Ako ne varite, jebe mi se tačno.

Tema je to što su mnogi od vas glupava goveda.
Ne, ne postoji lepši opis.
Delite se po verskim ubeđenjima, po boji kože, po sportskim klubovima, gradovima, selima, ulicama, delovima ulica…
Sada ste našli da se delite i oko humanitarne akcije.
Da li shvatate na kakvo nenormalno ponašanje vi pristajete?
Eeeeeej bre?!
Srbi! Braćo! Stoko!
Pa vi samo tražite razlog za razdor!
Ideja da se umesto dočeka Nove Godine na trgovima te pare proslede onima koji su ugroženi, pretvorila se u šta?
Da li je to ideja žutih ili crnih ili crvenih!?

Očigledno nismo ništa naučili iz toliko krvave istorije!
Političari i njihovi plaćenici bace kosku, i mi se poubijamo!
U doba interneta, kad je sve toliko transparentno koliko god se oni trudili da zamaskiraju stvarnost, vi se i dalje ložite na ove ili one!?!
Imate li grama mozga?
Pa ovi i oni nas jebu decenijama, samo se rotiraju!
I sve iz početka, kao da se ništa nije desilo.
Kako političari imaju uopšte ikakav kredibilitet kod vas!?
Debilitet.
Da li je realno da ste toliko ostrašćeni?
Meni je potpuno nebitno ko je na vlasti, kako se zove.
Mene zanimaju rezultati.

Idemo dalje.

Protivnici ove ideje još napominju, da su zaslužili da se provedu za najluđu noć.
E dragi moji, ko god je zaista zaslužio teško da će tako nešto i reći.
Matematika.
Radite kao robovi, stalno kukate kako nemate para, kako ste loše plaćeni, kako su komunalije visoke ali zaslužili ste da spizdite veći deo tih krvavo zarađenih para, zarad jedne “lude” noći.
Ko je tu lud, noć ili vi?
Zapravo, sumnjam da ste i ludi i glupi.
Radite kao konji 364 dana, zarad te jedne noći?
Dižete i kredite zbog toga.
Za šta vi uopšte radite?
Zbog komunalija i nešto malo suve hrane?

Naravno da ideja o javnom NEdočekivanju Nove Godine neće proći.
Naravno da ćete ići da se ošopate “jeftinom” cugom i nekim mesom iz prošlog veka.
Naravno da to i zaslužujete dokle god imate tako malo samopoštovanja.
O saosećajnosti neću ni da pričam.
Suviše je to skupa priča za tako jeftine ljude.

I beskućnici gore zar ne?

Dobro došli u Novi Sad.
Prestonicu kulture.
Dobro došli u srpsku Atinu.
Dobro nam svi došli u grad koji odiše multikulturalizmom.
Dobro, odiše i mirisom baruta, gareži i spaljenog ljudskog mesa.
Pardon, ako je beskućnik u pitanju…da li je i dalje to ljudsko meso?
Malo sad ne kapiram ove senzacionalističke momente, da li podiže tiraž to što je preminuli beskućnik ili nije baš najbitnija njegova tragedija iz razloga zato što je beskućnik?
To će morati neko ko se bavi tom vrstom marketinga da mi objasni, koji efekat je gađan ovim stavom.
Znam, sad će se javiti mnogi da brane dečija prava i da kažu kako su imali težak život i da bolje nisu mogli da nauče.
Jebite se bre i sa takvim stavom. Ja sam takođe imao težak život i uhvatio sam se u jednom trenutku logeš društva ali sam znao šta je ok a šta nije.
Ne nisam se bojao murije, zatvora nego mi jednostavno nije padalo na pamet da ubijam ljude po ulici.
Kažu teško je vreme, deca odrastaju u sjebanom okruženju…slažem se, samo zaboravljate jednu stvar, mi smo isto tako odrastali u vreme sankcija, građanskih ratova, bombi, igrali smo kantere i slične agresivne i nasilne igrice pa nismo svi postali psihopate.
Ova deca to jesu, posmatrali su čoveka kako umire u mukama.
Da li ste imali prilike da vidite leš nekada?
Da li ste imali prilike da vidite živo biće kako umire u agoniji?
Šira slika je daleko jezivija. Decu učite da mrze od malih nogu, učite ih da su osećanja za pičke.
Da je empatija, mana.
U ovoj priči ne postoji nijedna olakšavajuća okolnost, ni za koga.
Deca u 4 ujutro na ulici. Barem jedno od ove dece je navodno, štićenik Dečijeg Sela u Sremskoj Kamenici.
U prevodu, barem jedno od te dece bi moralo da ima empatiju prema onima koji nemaju svoj krov nad glavom. Prema onima sa kojima se život surovo poigrao.
Bilo da su štićenići ili ne, bilo da žive u porodičnom ili starateljskom domu, trebalo bi da neko vodi računa o njima…barem ja tako smatram.
Neko je morao da ih vaspita drugačije ili  da uoči, da nešto nije u redu sa njima.
Gledate čoveka kako umire i…ništa.
Neki kurac mora da vam fali, ima li vi 50, 10 ili 80 godina.
Imaju Ameri jedan odličan termin, povremeno sam ga koristio u svom pisanju.
Criminally insane.
Mentalni defekt ili bolest koja čini nemogućim da čovek razume pogrešnost svojih dela, ili čak i ako ih razume, da razluči dobro od lošeg.
Takvi se upućuju na hospital for criminally insane. Mislim da ne moram da vam prevodim.
Iskreno, mrzi me da guglam imamo li mi jednu takvu ustanovu.
Sad će se ponovo neko pronaći, ko će da kaže da su to samo deca.
Deca koja su prvo pokušala da maznu invalidska kolica, pa kad im to nije pošlo za rukom, onda su zapalili žive ljude.
Kažu bilo im je dosadno. Kaže počinilac da mu je došlo to da uradi.
Idemo dalje.
Držao sam noćni klub ovde u Novom Sadu.
Ako me je to nečemu naučilo, to je da su klinci  potpuno sposobni da izgrade čitavu funkcionalnu kriminalnu mrežu.
Imate čitave male kultove obožavanja nečijeg lika i dela.
Za neke od njih ste čuli, za mnoge i niste ali oni i dalje imaju svoje sledbenike, koji su spremni za njih da urade doslovno, sve.
Ne pričam o sektama niti bilo kakvim ultra organizacijama.
Pričam o manjim i većim grupama dece, koje funkcionišu kao Mafia.
Ono što je zanimljivo, ne dolaze samo iz sjebanih, rasturenih porodica kako to većina misli i ne nisu Romi, zamislite!
To je još jedna stvar koja mi je upala u oko čitajući komentare na ovu vest i komentare na društvenim mrežama, odmah je uperen prst u Rome.
To je taj šmek multikulti.
Mi smo jedno šizoidno-fašističko društvo, koje se samo sakriva iza lažnog humanizma.
Da kriva su deca.
Da krivi su roditelji.
Da krivi su vaspitači.
Krivo je more.
Svi smo krivi jer smo svi saučesnici u ludilu.

Da te pitam

Čemu težiš u životu?
Šta je za tebe život?
Da li pronašao svrhu svog življenja?
Imaš li cilj?
Da li si siguran u svoj cilj?
Da li je tvoj cilj samo tvoj ili si svoj ciljao prepisao, pa se sa boriš za tuđe ciljeve ubeđujući sebe da su tvoji?
Znaš li zapravo ko si ili samo igraš ulogu koju su ti dodelili roditelji, učitelji, nastavnici, profesori, šefovi, društvo…
Imaš li dovoljno hrabrosti da zaviriš u sebe?
Shvataš li da ćeš verovatno, tamo pronaći nekoga ko uopšte ne liči na tebe?
Da budem precizniji, ti ne ličiš na sebe.
Ne, zaista nije fraza. Zaista me interesuje, koliko si spreman da zaboliš svoju bol.
Da je zagrliš i pustiš da ti se isplače na ramenu.
Koliko ti je potrebno da odrasteš, da bi shvatio da moraš da se vratiš detetu u sebi?
Šta si uradio sa detetom u sebi?
Da li si mu zapušio usta?
Da li si ga poslao u ćošak?
Da li si ubio dete u sebi zarad tuđih očekivanja!?
Imaš li svoje krvi na rukama i duši?
Progoni li te dečiji smeh i jecaji?
Obriši taj jebeni grč sa usana, odavno više ni ne liči na osmeh!
Ko je zapalio lomaču pod nogama deteta?
Zašto ćutiš!?

Nikada neće pogoditi šta sam

Nikada nećete pogoditi šta sam onda uradio…
Koliko mrzim ovakve jebene naslove, nimalo kreativni ljudi koji rade na pozicijama, na kojima bi su morali biti neke ljudi koji pucaju od lucidnosti.
Zbog takvih stvari nam je sve sranje, zauvek.

Čudna je ovo bila godina.
Bio sam nominovan za heroja Novog Sada, ispušio.
Bio sam čak kandidat i na izborima, i tu sam ispušio.
Izgubio sam neke drage ljude.
Neke na kratko, dok ne dođe red na mene da im se pridružim.
A opet neke druge zauvek, one koji su umrli u mojim očima.
Nažalost nisam upoznao nikoga, ko je ostavio bogznakakav(da znam kako sam napisao) utisak na mene.
Vodio sam korteo na nekoliko utakmica.
Predvodio sam i povorke Dva Minuta Tišine.
Dva Minuta Tišine koji zaista radi ono za šta se zalaže.
Menjamo svest da bismo promenili svet.
Pojavio se u novinama i na televiziji, iskreno ni ja sam ne znam, koliko puta.
Nisam od onih, koji seku novine i lepe u spomenar.
Pozivan sam na razne kulturne manifestacije.
Imao sam prilike da budem i na crvenom tepihu.(GDE SU SLIKE SA TOG HEPENINGA!??!Imam samo one koje smo mi kao ekipa pravili).
Pojavio sam se u Dnevnjaku.
Zaista više volim da se pojavim u Dnevnjaku, nego u Dnevniku.
Malo su me isekli u tom pojavljivanju ali izmirili smo to kad su me teglili u Ladovinu.
E da, bio sam i na otvaranju Ladovine.(Ovo nije plaćena reklama. S obzirom koliko se popilo na otvaranju, kao da jeste.)
RTS je početkom godine napravio kratku priču o meni.
Neizmerno sam zahvalan divnim ljudima na tome.
RTV je krajem godine, napravio dokumentarac o meni.
Ne samo da sam zahvalan, nego sam još uvek pod utiskom.
Malopre je ponovo išao na RTV1.
Po prvi put od njihovog nastanka, vrištao sam uz Trening za Umiranje.
Uz Mileta i Hladno Pivo.
Po prvi put od njhovog nastanka, bio sam na ivici suza uz Voodoo People.
Jebeno sam dočekao da vidim Prodigy uživo.
Otišao sam po prvi put na EXIT posle onog nultog.
Potpuno promenio mišljenje o festivalu.
Žao mi je što sam imao veoma pogrešno mišljenje o tome.
Hvala organizaciji, hvala i majci jednom od organizatora na tome, pre svega.
Hvala devojčici koja mi je praktično poklonila narukvicu, dok su neki tražili 40.000 za istu.
Hvala Maji na mudima da se vrati peške sa istog, sa mnom.
Hvala Džindži za provod u VIP-u.
Hvala porodici na razumevanju i podršci.
Hvala mojim saborcima iz 2 Minuta Tišine, znam da mi čuvate leđa kad pičke pokušaju sa leđa da otvore vatru. Jebeno sam ponosan na vas.
Hvala navijačima Vojvodine, onim pravim.
Hvala igračima fudbalskog kluba Vojvodine.
Veliko hvala svim piscima na čije promocije nisam mogao da stignem a bio sam pozvan.
Hvala na svim knjigama koje sam tokom ove godine dobio od vas.
Hvala Goranu Stojičiću što mi je ukazao čast, da moje ime stoji unutar Besanih.
Znate to je ono delo, za koje kritičari tvrde da je jedno od najbitnijih u savremenoj domaćoj književnosti.
Hvala što si mi ukazao čast da govorim na promociji iste, u mom gradu, na Dunavu.
Selače, Jodo…Hvala ti za to što po prvi put vidim kako će moja knjiga izgledati.
Tek tada sam postao svestan da jbt…ja imam knjigu…
Zaista hvala svima za svaki let i pad tokom ove godine.
Sve je to lekcija.
Delfagore, hvala tebi…Znaš Ti zašto.
Znam da sam zaboravio još nekim divnim ljudima da se zahvalim, znam da mi neće zameriti.

Hvala mojim prijateljima, koji su ovu turbulentnu godinu bili uz mene.
U nekoliko navrata su me čupali iz ambisa, možda i najmračnijeg do sada.

Ja sam Lestat Gianni i ja sam hendikepiran.
Ne hodam.
A ovako izgleda najkraća moguća verzija mog života, u proteklih 300 i nešto dana.
Život je fantastična avantura.
Nemojte ga komplikovati.

Hvala svima koji me čitaju.

P.S. Najviše hvala mojoj sestričini Tari i svim mojim Palim Anđelima, koliko onima pored mene toliko i onima koji sijaju negde gore.
Niko nema pravo da vam krila polomi.
Niko nema pravo da vas ubije iz Ljubavi.
Sijam bez napora i ja na sledećoj stanici izlazim!

Đani
(Dokumentarac je vlasništvo RTV. Ja sam samo akter.)

Prolećni dan u novembru

Ne znam ja da pišem o cvetićima, sreći i ljubavi.
Ne kažem da sam emocionalno nepismen, ne kažem ni da sam pismen.
Jednostavno mi ne leži to.
Rade Jokić ili Stevica Rajčetić to rade toliko dobro, da ja nemam potrebu da se petljam u te stvari.
Ionako bi to sve imalo mračnu, devijantnu notu.
Jebeš ljubav ako nije nesrećna.
Srećna ljubav prečesto pređe u naviku.
Nesrećna ljubav ostane ljubav, uglavnom.
Postoje ti neki izuzeci koji su tu, da bi potvrdili pravilo.
Kad ne bi postojale nesrećne ljubavi, ne bi postojala ni umetnost.
Znam, ne nastaje svaka umetnost iz bola ali po mom skromnom mišljenju, ona najveća nastane uvek iz bola.
Nekako joj bol doda tu neku boju koja je oku ili uhu, uvek privlačna.
Svaki moj tekst o bolu je zapravo tekst o ljubavi.
Moguće i da je do mene. Možda mi pored dela kičme fali i neki delić u mozgu.
Mnogo lakše primetim sjeb nego radost u nekome.
Jebem li ga, nisam sjeban zbog svog hendikepa moguće je da sam sjeban zbog nekih drugih stvari.
Da se razumemo, ne fali mi ljubavi u životu niti mi fali ljubavi prema sebi ali izgleda da je nešto tu u meni sjebano.
Često sam sebi ličim na neki sjebani spoj one klinke iz Panovog Lavirinta, Džona Kofija iz Zelene Milje i jebene Alise u jebenoj zemlji jebenih čuda.
Subota je. Radim, na dijeti sam i malo mi se sere tako da ne zamerite.
Napolju je lep prolećni dan u novembru, što je predivno.
To znači da će nas virusi pobiti. Pčele su desetkovane, pa valjda već i ljudska rasa doći na red.
Uopšte ne bi bila jebena šteta.
Ae pa da se ne ljubimo.

Ovo je priča o Njoj

Ovo je priča o svima nama.
O svima nama iz prostog razloga, jer smo svi mi nečija deca.
Znam da sada svi očekujete od mene još jednu tešku životnu priču, nakon koje ćete po ko zna koji put zanemeti,
sa knedlom u grlu.
U pravu ste, ovo je baš takva priča…A i nije.
Ovo je priča o detetu koje je postalo svojevrsni simbol borbe u ovom regionu.
U tom trenutku, šesnaestogodišnja devojčica čiji se ceo koncept života srušio u trenutku.
Onog trenutka kada joj je dijagnostikovan redak oblik Leukemije.
Nije još ni zakoračila u život a morala je da se suoči sa tim, da joj predstoji ona najteža borba koju možete voditi.
Dete…Devojčica.
Naporima njene porodice i prijatelja, njena priča je na trenutak isplivala u moru sličnih.
Srećom, taj trenutak je bio dovoljan.
Upalila se šibica i krenuo je šumski požar!
Apeli za pomoć Teodori su polako preplavili društvene mreže.
Od tada, nismo dozvolili da njena priča padne u zaborav posle tri dana, kako to ovde obično biva.
Shvatili smo da je ovo borba, koju ne smemo dozvoliti da bude izgubljena.
Teodorin poraz jednostavno nije postojao kao opcija.
Šibica je zapaljena i buknuo je ceo region.
Za veoma kratko vreme, Balkan je znao ko je Teodora Milić.
Devojčica kojoj je predstojao dug period neizvesnosti, strepnje, bola.
Njen grad, Novi Sad je posle dužeg vremena opravdao onu titulu, Grad Heroj.
Strepeo je Novi Sad sa njom, kao što rekoh ne samo Novi Sad nego ceo region.
Najteže je bilo njoj samoj i najbližima ali smo svi mi koji smo na bilo koji način bili upleteni u borbu, strepeli sa njom.
Šesnaestogodišnja devojčica koja je na najgori mogući način postala simbol borbe za život.
Bilo je teških dana, bilo je i onih koji su bili toliko sumorni, da se ne mogu rečima opisati.
Mnogi od nas, koji su se saživeli sa njenom pričom su se uspavljivali i budili u suzama.
Zašto je toliko teška priča?
Zato što je bilo potrebno Teodori obezbediti novac za lečenje. dobro poznatom metodom.
SMS porukama i donacijama.
Metod koji je najčešći na ovom podneblju, metod koji je često neefikasan.
Manjak empatije i poverenja.
Što je dodatno otežavalo ama baš sve.
Kada na sve to dodate nivo našeg standarda, dobijate formulu za neuspeh.
Odjednom…Stigla je vest da će Teodora biti operisana.
Kako se ona osećala i kakav je to bio tobogan emocija, ne smem ni da pretpostavim.
Za mene su to bili užasno stresni dani, a ja Teodoru zapravo i ne poznajem.
Dan njene operacije je bio Dan Tišine.
Isčekivali smo vesti, ni ne pokušavajući da se bodrimo međusobno.
Nije imalo tu šta da se kaže.
Samo nespokoj i…ništa.
U jednom trenutku, ne znam ni sam koliko je vremena prošlo, zazvonio mi je telefon i obavešten sam da je Teodora budna.
Naravno, još uvek se ništa sa sigurnošću nije znalo ali su prve prognoze bile ohrabrujuće.
Simbol borbe odjednom se pretvorio u nešto mnogo veće.
Teodora je postala ne svetlo, nego buktinja u gustoj tami.
Jedan od onih pobednika koji se dočekuju na trgovima glavnih gradova.
Simbol nade.
I eto, zato smo mi danas tu.
Novi Sad dočekuje svog pobednika, ovde na Trgu Slobode kako mu to i dolikuje.
Novi Sad ima razloga da slavi.
Veliko hvala jednoj devojčici za to.

15000684_10209617931298430_2949117683489542412_o.jpg

Foto by: Snežana Rusović

To je taj Sjeb

Koliko smo sjebani?
Toliko da se najusamljenije osećamo u gomili.
Zašto?
Zato što se okružujemo pogrešnim ljudima.
Konstantno željni odobravanja i prihvatanja od strane mase, koja nam je potpuno nebitna.
Umesto da razvijamo individualizam, okrenuti smo ka ustrojavanju u bezličnu gomilu.
Bežimo u alkohol i rekreativne droge kako bismo stvorili lažna sećanja i osećanja a potisnuli ona prava.
Živimo potpuno lišeni življenja u nekoj trci za prestiž.
Kakav prestiž kada jedva da imamo i za račune?
Tako pogrešno usmereni širimo jedni na druge poguban uticaj.
Horde nesrećnih.
Tako se uništavaju čitave generacije.
Zapravo čitave nacije.
Čovečanstvo u izumiranju.
Konzumiranju i izumiranju.
Tempirane bombe lišene odgovornosti i saosećanja.
Psihopate u najavi.
Sve to nam se dešava jer lečimo posledice a ne uzrok.
Grešimo jer nema ko da nas ispravi.
Oni čiji je to posao, nemaju muda za to a verovatno im ovakva situacija i odgovara.
Možda to izumiranje i nije tako loša stvar, kad pogledamo koliko smo uništili jedino životno stanište koje imamo.
Možda zato bolje i nismo zaslužili.

Rekao je GGM da je Ljubav jedan od Demona

Šta je zapravo Ljubav i na šta nas tera?
Do čega nas dovodi?
Koliko puta smo se opekli u ovom prekratkom životu zbog zablude o Ljubavi?
Ljubav bez tuge i bola zapravo i nije Ljubav.
Jebeš Ljubav ako se ne završi u neku ruku tragično.
Gde je tačno granica koja razdvaja tu iracionalnu zaljubljenost i pravu, istinsku, uzvišenu Ljubav?
Nekako sam navikao da je pišem velikim početnim slovom…Nisam siguran da li bi trebalo tako. Mislim znam da nije po pravopisu ali jebiga, razumete me.
Gde je granica između Ljubavi, bola, destrukcije, autodestrukcije…
Da li je Ljubav zaista vredna tolike žrtve?
Ne znam…Ako je trudnoća, drugo stanje onda je za mene zaljubljenost Treće Stanje.
Koliko taj osećaj samo pomuti mozak…Daleko jači opijat od požude.
Da li Ljubav zaista postoji ili je to samo neka vrsta opsesije?
Znam da navika nije jer je to stanje daleko, daleko snažnije od navike.
Da li volimo jer smo voljeni ili volimo da bismo bili voljeni?
Volja…Voljeni…Voglio…Hah sad kao Stojičić u glavi imam soundtrack za ovu priču.
E moj Jokiću sve te jeblo, dokle me je dovela tvoja priča.
Šta mi uopšte znamo o Ljubavi?
Šta znamo o energiji?
Da li je Ljubav samo energija i da li se dvoje ljudi prepozna u ovom životu jer su se njihove energije ili ako vam lepše zvuči duše, prepoznale iz nekih od onih života?
Da li se mi stvarno tražimo po okeanima vremena?
Ni Vreme ni Ljubav nisu svesni nas.
Mi smo u oku Vremena samo jedan treptaj, a za Ljubav smo samo još jedna u nizu uloga.
Ne znam koliko vam je jasno o čemu i zašto pišem…
Nije ni bitno.
Rade je to daleko lepše objasnio, pa kliknite na link…
Iza Plavih Očiju – Hteo Sam